Jugoistočna Azija je meni gotovo nepoznat teren. Ne znam gotovo ništa o njihovoj istoriji, kulturi, jeziku, načinu života. Kažem gotovo ništa jer sam dosta toga pročitala i saznala pre i u toku našeg putešestvija po Vijetnamu, Kambodži i Tajlandu od pre par godina. Doduše ta znanja su nekako nabacana, nema tu reda, ne postoji pravilo, nemaju svoje mesto u nekom širem kontekstu. Ne znam prosto šta bih s njima. Nekako su ta znanja beskorisna, neprimenljiva. Došla sam da živim u ovaj deo sveta koji je za mene totalna nepoznanica. Gde god smo se ranije selili imali smo neka očekivanja od zemlje u koju dolazimo. Verovali smo da znamo kako stvari u toj zemlji funkcionišu, kakve ljude i običaje možemo očekivati na tom mestu. I na osnovu toga, već unapred projektovali neku sliku sebe u toj novoj sredini.
O Singapuru nisam imala nikakvu sliku. Odgledali smo dva dokumentaraca pred polazak. Jedan istorijski, bavio se samo onim delom koji se ticao kolonijalizma i jedan o Singapuru danas. Imala sam dva velika straha pre dolaska, jedan je da će mi smetati vlaga jer sam kao dete imala hronične probleme sa disajnim organima, a drugi su bubašvame. Vlaga mi na svu sreću, sem ulepljenosti koja meni lično ne smeta, ne pravi nikakve probleme. Bubašvabe još uvek nisam srela, opet na sreću.
Singapur je za mene kao prazan papir koje čeka da bude iscrtan. Na njemu je za sada jedno kosooko stvorenje sa velikim osmehom. Autoputevi. Gomila nebodera. Oblaci. Letnje haljinice. Šeširi. Bazen. Tu je sada i jedna pesma Edvina Tambua.
Pre nego što je ta pesma dospela na taj prazan papir nisam ni primetila da ne znam ni jednog jedinog pisca ili pesnika, naučnika ili umetnika sa ovog prostora. Tambu je moja prva zvezda na ovom, nekada praznom, listu.
Edvin Tambu (Edwin Thumboo) je singapurski pesnik i akademik, rođen 1933. Pisao je poeziju na engleskom i smatra se začetnikom singapurske književnosti na engleskom jeziku. Za one koji ne znaju, engleski je jedan od četiri zvanična jezika Singapura, pored malajskog, mandarinskog i tamilskog. On je i jedini jezik koji se koristi za poslovnu i pravnu komunikaciju, iako procentualno 20% stanovništva ne priča engleski. Njegove pesme su često inspirisane starim mitovima i legendama. Poznat je i po svojim rodoljubivim pesmama.
Tambu je sasvim slučajno ušao u moj svet tokom jedne subotnje šetnje. I to sve zahvaljujući Singapurćanima koji vole da stavljaju informativne table pored gotovo svakog objekta. Nedaleko od panoramskog točka, o kojem sam pisala u prošlom postu, nalazi se pešački most Spirala (The Helix Bridge). Struktura spirale je projektovana tako da imitira strukturu DNK. U pločnike su ugrađena slova u parovima c i g, a i t, koja predstavljaju četiri baze DNK lanca: citozin, guanin, adenin i timin. Kažu da ta slova svetle u mraku, no mi smo šetali mostom do sada samo danju te to nismo videli. Struktura je sagrađena 2010. godine. Pokrivena je staklenim i mrežnim panelima koje prave senku i istovremeno štite od kiše. Ima nekoliko vidikovaca koji gledaju na poslovni centar. Most je sam po sebi izuzetno lep, no ono što ga čini toliko posebnim je upravo Tambuova pesma koja celoj strukturi daje još jednu dimenziju.
Double Helix
Spun in curving steel, you stride
Millennia carrying the sum of human history;
Arch back into beginnings, then loop ahead,
Powering ancestral visions, urban dreams.
Strung blue and red, your ruling molecules
Encode our destiny from ancient caves
To river-places: the Huang ho, Indus, Nile;
And great cities attempting stars.
As metaphor, you untie possibilities.
Brewing mind, imagination, heart and muscle.
Till they flex and fret and brood, invent and soar,
Deleting darkness with infinite light, now bountiful
With a child’s delight. The young push sadness back,
Put loving smiles and laughter into other lives.
Come share the landscape, re-draw it spontaneously,
In seven colors, to make a modern homeland.
Flying cars, people with propellers, some compute.
Hands of the Nation linked over a Garden City
Where circuits of a micro chip transform into a maze.
Line and circle steer unity and rhythm, and hexagons
of well-lit hearts are final links of fact and feeling.
All this was in the rolling echoes of your lion’s roar,
Sang Nila. Much has changed. See what guards
The river’s mouth, what marks the shore you saw.
So walk this Double Helix, point to point.
Recall its Science but see its Art articulate life
Surrounding life, as waters lap either side,
As skies unfold our destiny, inscribe benedictions
For us, for all.
Kada pročitate pesmu i krenete u šetnju preko mosta, svaki vaš korak dobija jednu novu dimenziju. Šetnja postaje mnogo više od pustog koračanja. Vi postajete deo singapurske istorije. Očevidac njegovog napretka i rasta. Vi ste svedoci nastajanja jednog novog, modernog, legendarnog grada. Jednog od onih par odabranih, koji će doseći zvezde. Vi ste deo njegove strukture, upisani u njegov DNK. Povezani sa svim njegovim precima. Vaš trag će ostati u budućim pokolenjima. Taj most prestaje da bude puka građevina i prerasta u umetničko delo koje govori o čitavom jednom narodu i njegovom razvoju. I šire, o razvoju civilizacija. Takođe nam govori i o tome gde Singapurćani teže, čemu se nadaju, o kakvoj budućnosti sanjaju. Ta jedna šetnja i ta jedna pesma naučiće vas toliko toga o Singapuru. Otvoriti vrata jedne nove dimenzije. Posle njih ova država i njen narod činiće vam se mnogo bližim.
Znate, kada ste kao ja, preterano stidljivi, preterano povučeni, preterano samovoljno samoizolovani ovakve stvari vam mnogo znače. Zamenjuju ponekad odveć naporne žive socijalne kontakte. Ovakve reči i ovakve stvari me uče o svetu kojem drugačije ne bih znala kako da pristupim. One pune onaj beli singapurski list mnogo brže i kvalitetnije nego što bi to bilo moguće uobičajenim putem. Uostalom, ja verujem, da svaka napisana pesma čini ovaj svet mnogo romantičnijim, pomalo mističnijim i zanimljivijim mestom za život.
