postcards…
The world moves with me

Veliki petak / 13.04.12

Danas je veliki petak. Danas se farbaju jaja. Kada god osvane neki dan kada se u Srbiji obavljaju određeni rituali ja ne mogu da prestanem da mislim na moju mamu. U glavi mi je slika njenih ostarelih ruku koji mese kolače. Vidim je sa nekim smešnim improvizovanim turbanom na glavi koji treba da zaštiti hranu od opale kose. Ona ima gustu crnu kosu i nikada ne nosi marame sem kada radi po kuhinji. A onda u nedostatku prave marame obicno kosu skupi nekom krpom ili bilo kakvim drugim dostupnim materijalom. Te nekako mi uvek bude smešna s tom gukom na glavi. Zamišljam je čas kraj šporeta, čas za stolom prekrivenog mušemom. Tata je obično taj koji kupuje mušeme i iz nekog razloga one su uglavnom vrlo šarene, sa nekim voćnim paternom, ili ja iz nekog razloga pamtim samo te voćne. Ja sam uvek nervozna pred put. Jedan od načina samosmirivanja je zamišljanje da sam već na mestu ka kojem putujem. Kada putujem za Srbiju uvek sebe zamišljam za trpezarijskim stolom prekrivenim mušemom. U tim projekcijama mušema je uvek onakva kakva je bila pri poslednjoj poseti. I uvek se nekako silno iznenadim kada uđem u kuću i vidim novu mušemu na stolu.
Ne mogu da izbacim sliku iz glave u kojem ona stoji kraj šporeta i kašikom vadi već obarena jaja iz stare plave šerpe koju koristi samo za kuvanje jaja. Čujem je kako se žali na pomodarne žene koje koriste kojekakve veštačke boje umesto da farbaju jaja u lukovini. Ona tu lukovinu skuplja nedeljama pre uskrsa. Veći deo jaja je već ranije našarala voskom. Dok smo bili manji, obično bi joj sestra i ja crtale cvetne motive olovkom, a onda bi ona prelazila voskom preko naših šara. Grejala bi vrh pera na plamenu sveće, zatim bi ga umočila u vosak koji bi se od toplote na tom mesto rastopio i onda sa njime prešla preko naših linija. Objašnjavala bi nam da ne smemo da koristimo deo voska koji je već pocrneo od čađi, jer nije dovoljno masan te taj deo neće ostati beo posle kuvanja u lukovini. Na jajima su bili uvek samo cvetni motivi, sve ostalo za nju je bilo pomodarstvo. Tek mnogo godina kasnije kada smo odrasle i same počele da farbamo jaja, u našu kuću su ušle neke druge boje i neke druge tehnike. No nekako jednako brzo su i nestale a mi smo se vratili maminoj staroj tehnici, pčelinjem vosku i lukovini.
Pomalo je smešno da je zamišljam u njenoj kuhinji iako znam da je ona trenutno na vrhu neka crnogorske čuke, u kući koje se ja jedva sećam i u kojoj sam poslednji put bila pre nekih tridesetak godina. Silno me zabavlja misao, da će ona i dalje uredno tamo farbati jaja za nju i tatu a verovatno i tortu umesiti. Ovakvi momenti me uvek podsete na razlike među nama. Čini mi se da niko ne može manje hajati za tradiciju i običaje od mene, i niko ne može više o tome brinuti od nje. Nekako, moja mama je najviše svoja oko tih velikih praznika. Uvek mi se činilo da je ta priprema za praznike, jedna od njoj najbitnijih stvari. Možda me baš zato toliko ti praznici i čine nostalgičnom. No ne onako tugaljivo nostalgičnom, više kao nešto što mi mami osmeh na lice i tera da je nazovem i zbijam šale na njen račun.
Mame – koliko god da te izluđuju s vremena na vreme, ne možeš im ama baš ništa sem da ih voliš. :)

Čudan neki dan, čudne neke misli… / 28.08.09

Duva vetar, uporan, hladan. Nebo iznad mene prekriveno teškim sivim oblacima. U daljini, nebo je prolećno plavo sa oblacima iz dečijih slikovnica. Oči mi se sklapaju. U ušima odzvanja Télépopmusik – Breathe. Tonem u san. Sanjam o nekim davnim vremenima.
Imam oko 5-6 godina. Budim se iz sna prestravljena. Opet isti san. O onom čudnom starcu koji živi na vrh brda sa gomilom dece. Svaki dan dolazi neka ogromna ptičurina, kojoj ne znam ime i krade mu po jedno dete. Stavljam ručice preko ušiju i teram snove da odu. Želim da ih zaboravim. Zamišljam drugačiji kraj, ali ne pomaže. Strašna ptičurina mi ne izlazi iz glave. Skačem iz krevata i otrčavam u spavaću sobu kod mame i tate. Uvlačim se između njih. Mama me grli i pita šta sam to strašno sanjala. Ne želim ni da pričam. Lepim se uz nju, obuzima me toplina njenog zagljaja. Osećam se konačno spokojno i zaštićeno. Tonem ponovo u san. Ovog puta ptice više nema.
Imam oko 7-8 godina. Ležim u krevetu. Mama nas je već oterala u krevet. Napolju još uvek nije mrkli mrak. Sestra u krevetu do moga, bratovljev ne mogu da vidim iz tog ugla. Svi smo budni i igramo onu igru kada jedno zamisli neki pojam a ostali pogađaju šta je zamišljeno. A jel to stvar? A jel živo? A jel životinja?… Iznova i iznova. Neumorno ponavljamo dok nas san konačno ne obuzme.
Imam oko 9 godina. Šetam s tatom niz ulicu Vuka Karadžića koja posle postaje Titova. Zagledam svaki komadić uskog trotoara pazeći da ne načepim liniju gde se spajaju dva asfaltna bloka. Mrzim taj deo puta. Podseća me na odlazak u školu, a danas je nedelja i neću da mislim o školi. Hvatam tatu za podlakticu i verem mu se o ruku. On je preklapa i ne dozvoljava da izvučem šaku. Smejem se i pokušavam da istrgnem ruku, ali mi ne ide. Moja omiljena igra. Na kraju uspevam da je izvučem. Likujem sva srećna i ponovo je vraćam na njegovu podlakticu čekajući da je on opet zarobi. Tom začaranom krugu nema kraja. Ponovićemo to bar još sto puta dok se kasnije popodne ne vratimo iz nedeljne šetnje.
Imam oko 16 godina. Grejanje ne radi. Opet. U dnevnoj sobi raširen trosed, spreman za spavanje i ako je tek pet popodne. Napolju je neki strašan mraz. Ponovo je sve zaleđeno. Ležim u krevetu prekrivena jorganima. Do mene tata prekriven svojom gomilom jorgana. Blejimo u TV i sprdamo se sa sestrom koja nešto ozbiljno posluje po kuhinji. Na TVu neka teška glupost o pomeranju stvari mislima. Čovek na TVu opisuje metode: Skoncentrišite se na predmet. Mislite o njemu. Pokušajte da ga opipate u mislima… U tom momentu zvoni telefon, niko ne odgovara. Zaboga radi se ozbiljan posao, tata pokušava da pomeri olovku a ja avan, mislima naravno.
Imam oko 29 godina. Ponovo sam u Srbiji. Opet čekam vizu. Noć je, i bar u snovima sedim pored Miljana. Stiskam ga za ruku. Šetamo nekom livadom, ogromnom, prekrivenom cvećem. Bude me jaki bolovi u stomaku. Ustajem i odlazim do toaleta. Bolovi izazivaju, prvo dijareju, zatim se penju višlje, počinjem da povraćam. Čini mi se da agoniji nema kraja. Tresem se, obuzima me drhtavica. Iscrpljena izlazim iz toaleta. Mama i tata me zabrinuto gledaju. Uvlačim se u krevet između njih. Nemam snage da pričam. Lepim se uz mamu. Opet me obuzima ona njena smirujuća toplina. Osećam se tako sigurno u tom zagrljaju. Tonem polako u san. Bolova više nema.
Sedim na poslu. Treba da pošaljem još par email-ova pre nego što odem kući, ali oči mi se sklapaju. U ušima odzvanja Faithless – Everything Will Be Alright Tomorrow…