postcards…
The world moves with me

Pulau Serangun / 23.09.20

Sutra ću. Sledeće nedelje ću. Dogodine ću.
Ne znam kada sam se pretvorila u jednu od tih osoba kojima se nigde ne žuri i koje do besvesti mogu odlagati stvari. Ranije su mi ljudi, koji me znaju, često govorili: Uspori! Gde toliko jurcaš? Ili s (p)o(d)smehom slušali moje primedbe o tome kako za nešto nemam dovoljno vremena ili kako sam nešto odavno trebala završiti. Što sam starija, imam osećaj da zapravo više ništa ne moram i više ništa nije zaista bitno, te je svejedno hoće li se i kada će se neke stvari desiti.

U tom nekom novom stanju u kome obitavam, obilazak jednog od singapurskih ostrva se odlagalo godinama. Dodatno, od kada su nastupila ova koronska vremena želja da obilazim singapurske atrakcije pala je na minimum. Sa nemogućnošću da se putuje negde van, Singapurci su konačno krenuli da uživaju u lokalnom zelenišu što uglavnom rezultira gužvama koje mi strašno smetaju. No, prošlonedeljna pregovaranja i dogovaranja s drugaricom gde da švrćkamo za vikend, podsetila su me da ima još par mesta koje bi valjalo obići. Te tako završismo na Serangun ostrvu.

Serangun (Serangoon) ostrvo se nalazi na severo-istoku Singapura. Najbliže kopneno naselje mu je Pungol. Poslednji i jedini put sam bila u tom kraju početkom 2014. o čemu sam tada i pisala. Tada je Serangun ostrvo još uvek bilo zatvoreno za javnost. Otvorili su ga u oktobru 2015. Od tada sam sporadično planirala da skoknemo do njega, ali ono sutra ću i sledeće nedelje ću je oteglo taj period na gotovo 5 godina. Nikad nije kasno! Još jedna od tih odlagačkih krilatica kojoj ranije u mom vokabularu nije bilo mesta. Bar ne u tom kontekstu.

Serangun je među Singapurcima poznatiji pod imenom Koni ostrvo (Coney Island), no meni je ovaj maležanski oblik imena miliji. Šta tačno znači reč “serangun” teško je utvrditi. Singapur je od svog postojanja stanište različitih naroda, koji su govorili drugačijim jezicima. Jedan narod je preuzimao reči od drugog, krivio njihov izgovor, a Englezi to zapisivali na svom komplikovanom, nefonetskom pismu. Na najstarijoj mapi koju sam našla, čak je i maležanska reč za ostrvo “pulau” ispisana kao “pulo”, a “Serangoon” kao “Sirangoon”. Knjiga What’s in the Name? od Ng Ju Penga kaže da postoje čak tri moguća značenja reči serangun:
– “čaplja” po maležanskoj reči: ranggong
– “dizati buku da rasteraš životinje” po maležanskoj frazi: Serang degan gung.
– po mestu u Indiji: Sri-Rengam.
Ja nekako preferiram prvu verziju jer su Maležani skloni da geografske pojmove nazivaju po životinjskom i biljnom svetu koji na njima živi.

Tridestih godina prošlog veka, kineska braća Hav i Par su kupila ostrvo i na njemu podigli vilu, te je tih godina ostrvo zvano Hav Par ostrvo. Ova braća su poznata po tigrovoj masti i o njima sam već ranije pisala. Tada je ostrvo bilo veliko svega 13ha.

Ostrvo su prodali lokalnom Indijcu Gulam Mahmudu 1950. godine. On je imao velike planove za ostrvo. Želeo je da na njemu sagradi resort i uredi ga po ugledu na njujorško Koni ostrvo. Otuda i potiče trenutni nadimak ostrva, pod kojim ga lokalci i znaju. No, već nakon tri godine, on je ostrvo ponovo prodao. Od svih planova ostalo je samo ime.

Ostrvo je promenilo nekoliko vlasnika, dok ga država konačno nije preuzela sedamdesetih godina prošlog veka. Tih godina, ostrvo je prošireno na 62ha. Država je takođe imala velike planove za ostrvo, ali oni su svi odlagani mahom jer je sa glavnog ostrva, tj. iz Pungola dopirao smrad sa farmi svinja koje su tu, tada uzgajane. Ostrvo je tako ostalo polu-zapušteno i neiskorišćeno do devedesetih, kada je ponovo prošireno na 133ha. Nakon poslednjeg proširenja, razdaljina od ostatka Singapura je smanjena na svega 100-200m. Kasnije su dodati i mostovi koji ga spajaju sa ostatkom Singapura.

U međuvremenu je Pungol naselje postalo jedno od najvećih gradilišta u Singapuru. Farme svinja su davno zatvorene, a na njihovom mestu rastu stambeni blokovi. Zelenilo je već uveliko sređeno i dostupno za rekreaciju. Staze i šetališta uz more i rečne kanale su već u potpunosti uređeni. Serangun ostrvo je dodatak toj ogromnoj zelenoj površini.

Ostrvo je i dalje dovoljno malo da za dva-tri sata možete prošetati svim stazama, obići sve plaže i negde napraviti pauzu za piknik. Na samom ostrvu nema ni vode, ni struje te deluje prirodno i divlje i pored tih sređenih, asfaltiranih biciklističkih staza. Jedna prolazi središnjim delom ostrva, kroz “šumu”, dok druga prati južnu obalu ostrva. Severna obala, koja gleda na Maleziju i Ubin je peskovita i ne njenim plažicama se može i kupati. Doduše, u tim delovima ima dosta smeća. I sama voda ne deluje preterano čisto. Nikad mi neće biti jasni ti ljudi kojima je teško da smeće ponesu sa sobom. O čemu tačno (ne)razmišljaš kad pojedeš keks ili čips na ostrvu i ostaviš omot? Pored smeća, taj osećaj divljine su narušavali i zvuci koji su dopirali sa pungolskih gradilišta dok smo se vraćali južnom stazom. Ta buka nije dopirala do nas na ostatku ostrva.

Životinjski i biljni svet je prilično šarenolik na ostrvu. I ja se na žalost nikad ne informišem dovoljno o istom. I obično me fasciniraju bizarnosti. Tipa, čopor plašljivih pasa. Ili činjenica da je na ostrvu živeo podivljali vo. Vola su od milošte zvali Krava i na ostrvu su ga zatekli radnici pre nego što je ostrvo otvoreno za javnost. Ispostavilo je da je Krava prilično bolestan, pa su ga lečili i vodili na redovne veterinarske preglede. Bio je velika atrakcija među posetiocima, ali je na jednom od pregleda umro krajem 2016. Tu su naravno uvek i majmuni, okupljeni oko mosta na ulazu u ostrvo, uvek spremni da ukradu nešto od ljudi. U drugim delovima ostrva ih nismo sretali.

Sve u svemu, sasvim pristojna šetnja čak i u ovim vanrednim uslovima. Izuzetno mi se dopao koncept ostrva. On će zasijati u potpunosti tek kada završe sve te građevinske radove na Pungolu. Stanovnici tog naselja će imati predivan prilaz vodi i plažama.

Singapursko selo (Pulau Ubin) / 25.05.16

Singapur je država grad. Svaki pedalj je urban i sređen. To je grad nebodera, puteva, stambenih blokova. Mali deo grada može se pohvaliti objektima nižim od pet spratova. Još manji kućama. Pitanje je dokle će i oni uspeti da odolevaju. Lokalci za selo koriste malajsku reč kampong (kampung). Ne postoji praktično ni jedan deo Singapura koji se može opisati tim imenom. Nekoliko naseobina, nosi to ime u sebi, ali ni jedno od njih, koje sam stigla da vidim, ne izgleda ni malo ruralno. Prošle nedelje smo krenuli do ostrva Ubin, koje lokalna turistička organizacija reklamira kao poslednji singapurski kampong.

Ubin se nalazi u Johorskom zalivu, skvrčen između Singapura i Malezije, sa svega desetak kvadratnih kilometara površine. Za razliku od okolnih singapurskih ostrvaca, ovo je odavno bilo naseljeno. Prvi doseljenici su bili Morski cigani, koje sam već pominjala u postu o Gejlangu. Nakon njih su došli i Kinezi koji su krenuli sa iskopavanjem granita. Otuda i ime ostrva Ubin, koje u prevodu znači granit. Posle Kineza krenuli su da pristižu i Malajci, te su se ove dve grupe često sukobljavale za prevlast. Uspeli su da se primire i ujedine tek kada su ih Japanci okupirali. Singapurci su krenuli da gase kopove, sa jačanjem ekonomije. Ljudi su polako gubili poslove i selili se na glavno ostrvo. Od 1970. broj stanovnika je spao sa 2000 na nekih tridesetak. Poslednji kop je ugašen 1999. Ubin bi verovatno, kao i susedno ostrvo, vremenom postao vojna baza, da 2000. na njegovoj istočnoj obali nisu otkrili vrlo bogat i raznolik podvodni svet. Zahvaljujući pokretu da se ta prirodna sredina očuva, Ubin je odoleo urbanizaciji.

Sam Ubin je daleko od divlje džungle, kako bi ga neki mogli zamisliti. Singapurci ništa ne prepuštaju slučaju, te je i ovo ostrvo sređeno. Postoje asfaltirani putevi, staze prekrivene šljunkom i drvene staze. Doduše, automobila nema, sem onih uslužnih koji obavljaju ulogu taksija, ali su retki. Tj. malo ko ih koristi. Ljudi se mahom opredeljuju za biciklove, ili poput nas na šetnju. Mi smo se za šetnju odlučili u nedelju. Čovek bi očekivao veću gužvu, ali kako se većina posetioca odluči za obilazak bajsom, šetači su zapravo retkost. Brodić koji vozi sa pristaništa košta svega tri dolara. Onog momenta kad kročite na taj brodić, činiće vam se da napuštate Singapur. Čika koji vas vozi će verovatno slabo pričati engleski, a ta “lađa” koja će vas voziti taj kratki put, neće biti ništa luksuznija od bilo koje druge u regionu. Čini se da sa tim brodićem singapurski glamur nestaje. No onog momenta kad kročite na Ubin, i krenete njegovim uređenim stazama da švrćkate okolo, biće vam jasno da ste ipak i dalje u jednoj od najbogatijih azijskih država.

Mi smo se fokusirali na istok i obilazak Ček jave (Check Jawa). Na putu do tamo smo prošli kraj par farmi tipičnih za kampong sa ovog područja. Na ostrvu ima i nekoliko muslimanskih groblja. Dosta malih. Ne znam doduše kako tačno funkcionišu muslimanska groblja i pogrebni običaji, ali bilo bi ih svega po par u grupi. Ako podižu spomenik za svakog umrlog posebno, onda jedva da je sahranjivano po pet-šest ljudi na istom mestu. Dobar deo puta je asfaltiran, no i pored toga put je dovoljno uzak, a okolono rastinje visoko da smo stalno bili u senci, te se šetnja nije činila naporna. Ja sam, kao i obično, po singapurskim parkovima, najviše bila oduševljena gmizavcima i leptirićima. Svuda ih je naokolo i ima ih svim bojama i veličinama. U jednom momentu nam je put presekao petao. Sprdali smo se na račun podivljalih petlića, da bi samo par metara niže našli tablu s informacijama da su oni zvanično prepoznata vrsta nemaštovito poznata pod imenom “divlja živina”. E sad, da li su stvarno divlji, ili potomci podivljalih, nekada domaćih, ne bih znala.

Put u jednom momentu prelazi sa asfaltnog na poljski. I dalje jednako širok, ali previše džombast za moje biciklističke (ne)sposobnosti te mi bi drago što ubedih Miljana da u obilazak krenemo peške. Izuzetno je opuštajuće šetati kroz svo to prašumsko zelenilo, posle sve one Singapurske gužve. Do Ček jave se brzo stiže i onog momenta kad ugledate vilu od cigle, tako netipičnu za ove predele, biće vam jasno da ste na pravom mestu. Drvena staza, uzdignuta od zemlje, koja vodi odatle je duga svega 1.1km, ali svaki pedalj je uživancija. U vreme niskog vodostaja, voda se totalno povuče, i tada ustvari najveći broj ljudi i dolazi jer postoje ture u kojima vodiči pripovedaju o tom podvodnom svetu. Mi smo bili u vreme visokog vodostaja kada te staze možda ne služe svojoj obrazovnoj svrsi, ali definitivno sve deluje lepše i romantičnije. Dobar deo staze vodi duž obale, te praktično hodate po moru. Imate neometan pogled ka pučini i sve deluje prostrano i široko. Do pola jedna nijansa plave, od pola druga. Jedna talasasta, druga delimično išarana oblacima. Sve tiho, mirno i idilično, dok ne preleti neki putnički avion koji se uputio ka obližnjem aerodromu. A s obzirom da je singapurski aerodrom jedan od najprometnijih u svetu, svako malo neko narušava tu idilu u plavom.

Drugi deo staze vodi kroz bujnu vegetaciju palmi, bambusa i mangrova. Plavi deo ima svojih čari, ali ovaj zeleni mi se mnogo više svideo. Još više leptirića i poneki gmizavac su nas pratili do 20m visokog tornja sa kojeg se lepo vidi ceo taj kraj. Na vrhu tornja smo pustili sunce da nas dokrajči, jer kome treba kapa ili krema za sunčanje na 35 stepeni? Tako ošamućeni i iz(s)moreni krenuli smo nazad. Prvo smo se susreli sa gomilom majmuna, svih uzrasta i veličina; malih, velikih, mladih, starih. Iako imam milion i jednu sliku singapurskih majmuna, to me nije sprečilo pa se bacim na praćenje i slikanje ovih ubinskih. U tim naletima fotografisanja divljači izgledam kao kakvav kreten. Oko ne skidam sa fotoaparatskog nišana i ništa van objektiva ne vidim. Te tako umalo ne padoh na dupe, kad mi u vidokrug ulete divlja svinja. Svašta sam od divljih životinja srela u prirodi, ali mi je ovo bio prvi susret sa divljim svinjama. Meni su ove, poput petlova, delovale kao potomci domaćih, podivljalih, ali može biti da su i izvorno divlje. Nije da se baš mnogo razumem u vrste svinja. Zanimljivo je da su do pre par godina imali svinju na Ubinu koja je baš volela ljude i toliko popularna bila da su joj i ime nadenuli. Nezvanično su je proglasili maskotom ostrva. Ni ovih par što smo sreli nisu delovale preterano stidljivo, mada jesu držale pristojno odstojanje. Nakon opraštanja od svinja i majmuna, krenuli smo nazad ka civilizaciji. Na putu do iste, naleteli smo na jedno od ubinskih jezera. Ima ih nekoliko po ostrvu i nastali su tako što je voda ispunila stare kopove granita. Zbog načina na koji se ovi kopovi eksploatišu, deluje ustvari totalno divlje, a pojedine strane kao da su delovi kakve klisure.

Ubin je definitivno jedan od dragulja Singapura. Iako je prilično popularan među turistima i dalje ima neodoljiv šarm. Moram priznati da sam bila skeptična da ću ikakav mir i uživanje naći tamo, ali mi se na kraju izuzetno dopao. Takođe mi se činilo da je pešačenje mnogo bolji izbor od bicikliranja po ostrvu iz prostog razloga što svi živi biciklaju, te smo manje više stalno bili sami na stazi povremeno se sklanjajući biciklistima s puta. Doduše, može biti naporno po tipičnom singapurskom sunčanom danu. Na ostrvo treba poneti podosta vode ili sitnine za retke frižidere s pićem. Zapravo smo naleteli samo na jedan, blizu već pominjane vile od cigle i jednu kafanicu čiji su radni sati problematični. Oko luke naravno ima i hrane i pića u izobilju, ali na stazi treba biti oprezan. Za tih dva sata koliko smo u šetnji proveli, tri litre vode nam je bilo nedovoljno, te smo se kući vratili totalno iscrpljeni i iznureni. To što smo budale koje nikako da nauče da ponesu sa sobom kape i kremu za sunčanje, nije pomoglo.