Sutra ću. Sledeće nedelje ću. Dogodine ću.
Ne znam kada sam se pretvorila u jednu od tih osoba kojima se nigde ne žuri i koje do besvesti mogu odlagati stvari. Ranije su mi ljudi, koji me znaju, često govorili: Uspori! Gde toliko jurcaš? Ili s (p)o(d)smehom slušali moje primedbe o tome kako za nešto nemam dovoljno vremena ili kako sam nešto odavno trebala završiti. Što sam starija, imam osećaj da zapravo više ništa ne moram i više ništa nije zaista bitno, te je svejedno hoće li se i kada će se neke stvari desiti.
U tom nekom novom stanju u kome obitavam, obilazak jednog od singapurskih ostrva se odlagalo godinama. Dodatno, od kada su nastupila ova koronska vremena želja da obilazim singapurske atrakcije pala je na minimum. Sa nemogućnošću da se putuje negde van, Singapurci su konačno krenuli da uživaju u lokalnom zelenišu što uglavnom rezultira gužvama koje mi strašno smetaju. No, prošlonedeljna pregovaranja i dogovaranja s drugaricom gde da švrćkamo za vikend, podsetila su me da ima još par mesta koje bi valjalo obići. Te tako završismo na Serangun ostrvu.
Serangun (Serangoon) ostrvo se nalazi na severo-istoku Singapura. Najbliže kopneno naselje mu je Pungol. Poslednji i jedini put sam bila u tom kraju početkom 2014. o čemu sam tada i pisala. Tada je Serangun ostrvo još uvek bilo zatvoreno za javnost. Otvorili su ga u oktobru 2015. Od tada sam sporadično planirala da skoknemo do njega, ali ono sutra ću i sledeće nedelje ću je oteglo taj period na gotovo 5 godina. Nikad nije kasno! Još jedna od tih odlagačkih krilatica kojoj ranije u mom vokabularu nije bilo mesta. Bar ne u tom kontekstu.
Serangun je među Singapurcima poznatiji pod imenom Koni ostrvo (Coney Island), no meni je ovaj maležanski oblik imena miliji. Šta tačno znači reč “serangun” teško je utvrditi. Singapur je od svog postojanja stanište različitih naroda, koji su govorili drugačijim jezicima. Jedan narod je preuzimao reči od drugog, krivio njihov izgovor, a Englezi to zapisivali na svom komplikovanom, nefonetskom pismu. Na najstarijoj mapi koju sam našla, čak je i maležanska reč za ostrvo “pulau” ispisana kao “pulo”, a “Serangoon” kao “Sirangoon”. Knjiga What’s in the Name? od Ng Ju Penga kaže da postoje čak tri moguća značenja reči serangun:
– “čaplja” po maležanskoj reči: ranggong
– “dizati buku da rasteraš životinje” po maležanskoj frazi: Serang degan gung.
– po mestu u Indiji: Sri-Rengam.
Ja nekako preferiram prvu verziju jer su Maležani skloni da geografske pojmove nazivaju po životinjskom i biljnom svetu koji na njima živi.
Tridestih godina prošlog veka, kineska braća Hav i Par su kupila ostrvo i na njemu podigli vilu, te je tih godina ostrvo zvano Hav Par ostrvo. Ova braća su poznata po tigrovoj masti i o njima sam već ranije pisala. Tada je ostrvo bilo veliko svega 13ha.
Ostrvo su prodali lokalnom Indijcu Gulam Mahmudu 1950. godine. On je imao velike planove za ostrvo. Želeo je da na njemu sagradi resort i uredi ga po ugledu na njujorško Koni ostrvo. Otuda i potiče trenutni nadimak ostrva, pod kojim ga lokalci i znaju. No, već nakon tri godine, on je ostrvo ponovo prodao. Od svih planova ostalo je samo ime.
Ostrvo je promenilo nekoliko vlasnika, dok ga država konačno nije preuzela sedamdesetih godina prošlog veka. Tih godina, ostrvo je prošireno na 62ha. Država je takođe imala velike planove za ostrvo, ali oni su svi odlagani mahom jer je sa glavnog ostrva, tj. iz Pungola dopirao smrad sa farmi svinja koje su tu, tada uzgajane. Ostrvo je tako ostalo polu-zapušteno i neiskorišćeno do devedesetih, kada je ponovo prošireno na 133ha. Nakon poslednjeg proširenja, razdaljina od ostatka Singapura je smanjena na svega 100-200m. Kasnije su dodati i mostovi koji ga spajaju sa ostatkom Singapura.
U međuvremenu je Pungol naselje postalo jedno od najvećih gradilišta u Singapuru. Farme svinja su davno zatvorene, a na njihovom mestu rastu stambeni blokovi. Zelenilo je već uveliko sređeno i dostupno za rekreaciju. Staze i šetališta uz more i rečne kanale su već u potpunosti uređeni. Serangun ostrvo je dodatak toj ogromnoj zelenoj površini.
Ostrvo je i dalje dovoljno malo da za dva-tri sata možete prošetati svim stazama, obići sve plaže i negde napraviti pauzu za piknik. Na samom ostrvu nema ni vode, ni struje te deluje prirodno i divlje i pored tih sređenih, asfaltiranih biciklističkih staza. Jedna prolazi središnjim delom ostrva, kroz “šumu”, dok druga prati južnu obalu ostrva. Severna obala, koja gleda na Maleziju i Ubin je peskovita i ne njenim plažicama se može i kupati. Doduše, u tim delovima ima dosta smeća. I sama voda ne deluje preterano čisto. Nikad mi neće biti jasni ti ljudi kojima je teško da smeće ponesu sa sobom. O čemu tačno (ne)razmišljaš kad pojedeš keks ili čips na ostrvu i ostaviš omot? Pored smeća, taj osećaj divljine su narušavali i zvuci koji su dopirali sa pungolskih gradilišta dok smo se vraćali južnom stazom. Ta buka nije dopirala do nas na ostatku ostrva.
Životinjski i biljni svet je prilično šarenolik na ostrvu. I ja se na žalost nikad ne informišem dovoljno o istom. I obično me fasciniraju bizarnosti. Tipa, čopor plašljivih pasa. Ili činjenica da je na ostrvu živeo podivljali vo. Vola su od milošte zvali Krava i na ostrvu su ga zatekli radnici pre nego što je ostrvo otvoreno za javnost. Ispostavilo je da je Krava prilično bolestan, pa su ga lečili i vodili na redovne veterinarske preglede. Bio je velika atrakcija među posetiocima, ali je na jednom od pregleda umro krajem 2016. Tu su naravno uvek i majmuni, okupljeni oko mosta na ulazu u ostrvo, uvek spremni da ukradu nešto od ljudi. U drugim delovima ostrva ih nismo sretali.
Sve u svemu, sasvim pristojna šetnja čak i u ovim vanrednim uslovima. Izuzetno mi se dopao koncept ostrva. On će zasijati u potpunosti tek kada završe sve te građevinske radove na Pungolu. Stanovnici tog naselja će imati predivan prilaz vodi i plažama.