Dođosmo na frontu, a tamo istom?! Kao da su ljudi pametniji od Boga! Htjedoše sve promijeniti: gdje bijaše brdo, tu kopaj jame. Gdje bijahu jame, tu gradi nasipe. Gdje je Bog stvorio travu, tamo je čupaj, a gdje bijaše golo kamenje, tamo je sadi! Rat se vukao i vukao kao trakavica, i ljudi se miješali kao mravi u mravinjaku. Jedni se tukli, drugi im koješta vukli. Jedni pjevali, drugi plakali, jedni molili, drugi psovali; jedni se smijali, drugi škripali zubima. Jedni gubili ruke, noge, zdravlje i živote, a drugi razum, stid, Boga i dušu.

Mihovil Pavlek Miškina – Zapisi iščeznuloga
Antimilitaristički motivi; Proza, knjiga I

Rat!

Čudna je to pojava.
Destruktivna. Bolna. Tragična.
Previše učestala.
Nezaustavljiva.
Osuđeni smo da kroz nju prolazimo iznova i iznova.

Izlazimo iz nje uvek kao gubitnici. Iako istorijski udžbenici tvrde suprotno. Istorija je obmanjivačica, manipulatorka proživljenih vremena.

Ona obezvrednjuje život pojedinca. Njoj je sve ispred naših ličnih života. Naših preživljenih patnji. Izgubljenih članova porodice, prijatelja, ljubavnika.

Ona je tu da nam od malih nogu nameće ideju krda. Pripadanja. Pokoravanja. Korenja. Vrednosti. Tradicije.

Nije sama. Na žalost!

Na žalost mnogo je više onih koji se pokore tim idejama i vrednostima, nego onih koji im se suprostave.

Uvek je lakše ne misliti. Lakše je prepustiti drugom da misli za nas. Sve što treba je da nađemo mesto u nekom postojećem poretku. I u njega se zabijemo. Onda ne moramo da donosimo odluke. Ne moramo da trpimo bol ako su odluke bile pogrešne. Ne moramo da rizikujemo ništa. Treba samo…

Treba samo da se odreknemo zdravog razuma. Slobode. Sebe. Sreće!

I kada si tako nesrećan zabijen u tom mestu koje iluzorno nazivaš svojim, postaješ idealan materijal za manipulatore. Oni te zovu da radiš za njih, da se boriš za njih, da umireš za njih.

Tvoj um je do tada već dovoljno otupeo od neupotrebe, a tvoje srce zgasnuto od te zadebljale opne jer već godinama ne oseća ništa, da ti pristaješ na sva obećanja, prihvataš nametnute ti dužnosti, bez mnogo ubeđivanja.

Uostalom ti samo izvršavaš naređenja. Ti ne možeš biti kriv za žrtve. Za gubitke. Za bedu. Za nesreću. Nisi ti počeo rat. Ti si samo radio šta ti je rečeno. Ti si ispunio svoju dužnost. Ti zaslužuješ nagradu za poslušnost.

A kaznu za glupost? Za nečovečnost? Za tuđi bol?

To snosi gubitnik. I posle će istorija da nas podseća uporno, iznova i iznova, da je za zlo kriv taj neko drugi. Taj koji je bio na drugoj strani. Taj što se borio protiv nas. Taj što se nije borio za nas. Ali…

Ti si ipak čovek. I ti znaš da nisi nevin. I ti znaš da nije samo onaj s druge strane kriv. Čak i ako je izgubio. Čak i ako je istorija na tvojoj strani.

Ti ne možeš da zaboraviš tu strahotu. Ni krv. Ni mrtva tela oko tebe. Čak i ako su ta mrtva tela njihova. Čak i ako je ta krv njihova. Ona su pre svega ljudska.

Sve će proći.

Sem tih mora koje će te buditi svaku noć. Sem tih slika horora koje će ti se uporno vraćati pred oči. Sem tog osećaja teskobe. Sem te nesreće koje se nikada nećeš otarasiti.

Rat za tebe ne prestaje kada se prekinu oružane borbe. Nije gotov kada oružje ostaviš sa strane. On ostaje u tebi zauvek.

Jedini način da iz rata izađeš kao pobednik je da u njega nikada ni ne uđeš!

Rat ostavlja ožiljke i traume. Predpostavljam neizlečive. I iskreno, ogorčeno sam verovala da oni koji su ubijali zaslužuju da više nikada ne prespavaju mirnu noć. Ali s godinama sam shvatila da stvari nisu tako jednostavne. Nisu crne i bele. I sada iskreno, i mnogo manje ogorčeno, verujem da svi zaslužuju oproštaj. Ali da bi nekome bilo oprošteno, on mora prvo da shvati da treba da traži oproštaj, a onda i od koga ga traži. Čovek, na kraju krajeva, prvo treba da se pomiri sa sobom i svojom savešću.

Ipak postoje i oni koji to pomirenje traže na nekim drugim nivoima. U nekim drugim oblicima. Veruju da se dijalogom traume mogu prevazići. Dijalozi se ne vode samo rečima. Nekada su slike jače od bilo koje izgovorene reči. Ne znam da li je i jednom od učesnika umetničkog projekta, o kojem ću pisati u nastavku, učestvovanje u istom pomoglo da nađe mir. Da se pomiri sa sobom, ali i svetom oko sebe. Na mene, kao gledaoca je ostavio jak utisak. Trenutna dešavanja u svetu, nasilje kojem smo svedoci, i skorašnje čitanje Miškina su me podsetili na jednu izložbu koju smo posetili u Muzeju moderne umetnosti u Bogoti. Ovim ću započeti i seriju postova o umetnicima i umetničkim postavkama koje posećujem na svojim putovanjima, a o kojima do sada nisam pisala.

Rat koji nismo videli

Rat koji nismo videli je projekat koji je trajao između 2007.-2009. Organizovali su ga Fondacije Puntos de Encuentro, Juan Manuel Echavarría, Fernando Grisalez i Noel Palacios. Ova fondacija se kroz razne umetničke i kulturne manifestacije i projekte, bavi oružanim sukobima u Kolumbiji. Ovaj projekat je imao za cilj da ostavi istorijski trag na sukobe iscrtane rukom samih učesnika tog sukoba. Naime bivši pripadnici paravojnih formacija su slikali neke od sukoba kojima su bili svedoci. Kao rezultat projekta, nastalo je 480 slika koji prikazuju sukob iz različitih uglova njegovih učesnika. Ne želim da ulazim u detalje ovog sukoba, objašnjavanje prilika i strana u sukobu, jer sve žrtve su posledice istog zla. Čini mi se, da bih mogla upasti u zamku onih koje sukobe i započinju, braneći, pravdajući, jednu od ideologija.
Uz svaku sliku je stajao opis, koji je sadržao svedočenje vojnika. Ta svedočenja sam navela ispod slike u celosti.

Henry – Mučenje čoveka
Bivši vojnik Ujedinjenih samoodbrambenih snaga Kolumbije (AUC). Pridružio im se u 18. godini.

To je nešto što ti je uvek u mislima, svesno ili podsvesno; nikada te ne napušta. Kada sam počeo da slikam te događaje, osetio sam nešto. Ne znam, nekako… Setiš se te osobe, njegovog lica i svega ostalog, i pobesniš.

Predpostavljam da je imao porodicu, i on je bio ljudsko biće; teško je sećati se tih stvari, stegne ti se srce, ne znam, osetiš nešto; kajanje predpostavljam? Kajanje.

Crno i belo kao tužno sećanje, nešto čega ne želim više da se sećam.

Jose Victor – Masakr u Barbakoasu, Narinjo 2003.
Bivši vojnik Revolucionalnih oružanih snaga Kolumbije (FARC). Pridružio im se sa 12 godina, ostao u grupi 9 godina.

Ovaj masakr se desio u Barbakoasu, Narinjo 2003. “El Paisa” je ovaj što drži radio, glavni, i to je momenat kada je preterao. Počeo je da ubija ljude. Bilo je ljudi koji su radili za paramilitarce i za vojsku. Poubijali su sve članove tri porodice. Oni su imali braću u vojsci. Iz svake porodice po jedan sin je bio u vojsci.

Kada su izvršili masakr, ja sam bio pogođen njihovim činom jer sam bio u srodstvu sa jednom od familija. Ja nisam lično video masakr, ali kada smo mi stigli, leševi su još uvek bili tamo. Video sam devojku na zemlji, Juli. Imala je 18 godina… Ovo je otac moje devojke i ovo, njena majka… Ovaj dečak, njen brat, Avison, imao je 8 godina… Ovo je sestra žene, a ovo je njen sin koji je imao 7 godina. Mi smo ih pokopali, bez opela, nije bilo sahrane jer nije ostao niko ko bi ih oplakivao…

“El Paisa” je ubio moju devojku, moju svastiku, i mog šuraka. U tom momentu osetio sam bes u mom srcu. Rekao sam sebi, “neću ostati još jednu godinu sa FARC-om. Neću ostati jer znam da ako ostanem još jednu godinu, počeću da masakriram ljude. Bolje da odem”. Dezertirao sam.

Carlos Mario – Kidnapovanje nevine osobe
Bivši vojnik Ujedinjenih samoodbrambenih snaga Kolumbije (AUC). Pridružio im se sa 16 godina, ostao u grupi 5 godina.

Ona je bila učiteljica u maloj školi u istočnom delu Antigve. A ovo je moj portret. Ovo žbunje je koka. Ja sam ga okitio za nju, da bi proslavili Božić. Odneću ga i ostaviti kraj njenog šatora. Postali smo dobri prijatelji.

Plakala je mnogo dok mi je pričala o svojih dvoje dece. Imala je oko 30 godina. Komandir je mislio da ima veze sa FARC-o, zato je bila kidnapovana 3 meseca.

Komandir je odlazio u njen šator i zlostavljao ju je. Držao ju je zbog seksa. Odlučio je da je ubije, da ne bi svedočila protiv njega.

Pucanje nije bilo dozvoljeno jer smo bili okruženi jedinicama FARC-a. Komandir ju je izbo. Ja sam iskopao njen grob.

Moraš da umreš kako bi zaboravio ove stvari.

Više o ovom projektu i galeriju svih slika koje su nastale u okviru projekta možete naći na njihovom sajtu:
La Guerra Que No Hemos Visto