postcards…
The world moves with me

Decembarski singapurski momenti / 17.12.18

Kao i svake godine, decembar je topao i sunčan. Sneg nije iznenadio putare. Neće biti snega, niti velikih zahlađenja. U decembru ništa novo, osim par bisera koji su me dovoljno šokirali da poželeh da ih zapišem i sačuvam od zaborava.

——————————————————————————–

Život oko tridesete

Negde početkom decembra nađoh se ja sa bivšim kolegom na večeri. On je jedno desetak godina mlađi od mene. Verovatno i malo više, ali tu negde, pred tridesete. Radili smo jedno godinu dana zajedno. Nakon toga on je svoju poslovnu “sreću” našao u nekoj međunarodnoj advokatskoj firmi, a ja sam, kako mi dolikuje, odlučila da okrenem još jedan veliki list u životu i krenem u crtačke vode. Jedan, skoro tridesetogodišnji Singapurac i jedna četrdesetogodišnja Srpkinja baš i nemaju mnogo toga zajedničkog, ali s obzirom da smo gotovo blizanci po karakteru nekako (p)ostadosmo drugari.

I tako. Sedimo, on i ja. Ja se trudim da ne pričam mnogo. Primetila sam da ga priče o mojoj crtačkoj opsesiji pogađaju. Te konstantno na njegova pitanja odgovaram kratko i uporno vraćam temu na Japan i njegovo poslednje putovanje. No u jednom momentu, ipak uspeva da postavi pitanje koje me totalno izbacuje iz ravnoteže. Rušim sve odbranbene zidove, razgolićujem dušu, i u trenu shvatam da sam totalno zapala u ekstazu, previše uzbuđena, naširoko objašnjavam, sanjam, sijam, tu naglas, pred njim. Onda u tom zanosu, slučajno krajičkom oka, uviđam onaj njegov pogled na koji ne znam kako da reagujem. Osećam da donosim u njegov svet nešto sa čim on ne zna da se nosi. Gleda me kao kakvo čudo kome ne zna da li da se divi ili da ga se plaši. Ja sam nešto previše neobično i egzotično. I ja ni najmanje ne uživam u toj ulozi koja mi je dodeljena.

– Svaki put kad se vidimo, ja krenem iznova da razmišljam šta ja to hoću od svog života. Osećam da sam pravio previše kompromisa. I sad sam zaglavljen ovde gde sam. I nemam ni vremena, ni snage da menjam nešto. Ali kad vidim tebe kako sijaš dok pričaš o stvarima koje radiš, zaista želim da nešto radikalno promenim. Nikada nisam mislio da je toliko bitno čime se baviš u životu. Da znaš šta hoćeš da radiš. Da uopšte hoćeš baš nešto specifično da radiš.
– Čekaj malo… Ti uviđaš valjda da ja nisam baš najbolji životni model. Ja se nalazim u novim stvarima sa punih 40 godina. Ljudi u mojim godinama obično budu specijalisti za nešto, ne vijaju svoje detinje snove. Nisu na još jednom početku. Ja samo trenutno pokazujem znake euforije tipične za nove početke. Nije da ću ja biti ovako srećna za godinu dana. Ili kad krenem da radim za nekoga, pa me taj udavi svojim idiotskim zahtevima.
– Da, ali šta ja da radim sa činjenicom da ja nikada nisam bio toliko uzbuđen ni na jednom početku?
– Možda je to zato što si racionalna osoba, a ne napaljena budala kao ja?
– Ma nije to… Ti bar imaš cilj.
– Pre će biti ciljeve. Htela sam da budem avio inženjer, pa profesor, pa programer, pa sad crtač stripova… Nije me baš dugo držalo ništa pre ovoga. Ako primeniš najjednostavnije logičke metode zaključićeš da mi baš i ne sleduje karijera Hugo Prata.
– Koga?
– Naoki Urasava?*
– Aaaa! Ali ja mislim da hoćeš. Ti jesi bila inžinjer. I programer. Jel si bila profesor? I crtaćeš stripove. Koliko dugo? Zar je to bitno?
– Bilo bi bitno da moram da vodim brigu o svojoj egzistenciji. Ja zarađujem 0 odolara trenutno. Da nisam bila u situaciji u kojoj sam bila, zar bih mogla tek tako da naprasno menjam zanimanja i živim bez ikakvih prihoda mesecima? Mislim da si ti prestrog prema sebi. Dok sam bila na starom poslu, ja nisam imala neradne dane. I kad naleti koji, ja ga, komirana od umora prespavam. Ja nisam imala kad da crtam dok sam radila. Ni meni nije bilo ni do čega.
– Pa nije problem u tome. Da ja znam šta hoću, mogao bih da dam otkaz. I ovako živim kod tate. Problem je što ja ništa ne želim.
– Baš ništa? Ne kontam baš. Nikada nisi želeo da budeš nešto, da radiš neki posao?
– Hteo sam kao klinac da vozim autobus. Ali onda ti mama i tata govore: “Vidi ove belce, svi bogati, uspešni, nisu tu gde su jer su vozili autobus.”. Onda kreneš da gradiš snove, da pre tridesete moraš zarađivati deset hiljada dolara mesečno i kupiti kondo na kredit. Onda…
– Čekaj. Molim? ???? Ne razumem, pa ti si Malezijac, ti nisi Kinez!**
– A dobro sad, zajebanciju na stranu…
– Da sumiramo: ti si hteo svašta, ali nisi hteo ništa da radiš da bi to stekao.
– Nije da nisam hteo ništa da radim, mislio sam samo da je svejedno šta radim.
– Dakle, mogao si da budeš i lopov?
– Sad ti banalizuješ.
– Ja sam samo zaista šokirana da kao mlad čovek težiš tako banalnim stvarima. Razumem da kad ostaneš u sredini u kojoj si rođen, okružen ljudima koji su ti od malena autoriteti, jednostavno vremenom izgubiš sebe, i postaneš slika i prilika njih. Ali zar zaista sa dvadeset imaš merila i ciljeve kao tvoji matorci? Ti znaš da su to tipični stereotipi koje ljudi oko mene imaju o Singapurcima. Taj deo sa parama i koliko ste materijalni i bezlični, tj. ukalupljeni, sa potpunim odsustvom nečeg ličnog, buntovnog, bez želja, bez strasti. I sve mi to tako nije ti…
– Pa eto istina je. Moraš da studiraš. Moraš da budeš bankar. Ako ne bankar, onda advokat. Ako ne advokat, onda neki menadžer. U najgorem slučaju neki programer, inženjer. To je ono što te uče od vtića, preko škole, knjiga, igara. Moraš da budeš bogat. Moraš da budeš prvi. Moraš da budeš uspešan. Moraš da budeš poslušan. To da li uživaš u tome, to…
– OK. Jedno je to što ti sredina govori. I mene su učitelji i roditelji učili isto, ali gde si ti tu? Kako su te naterali da ih slušaš? Kako su od tebe nepravili biće bez snova i želja?
– Ne znam… Ali evo sad imam tebe. Sad želim da želim nešto.

Sedeli smo dugo, pričajući o odnosima, o ljudima, porodici, prijateljima, poznanicima, komšijama. Nisam mogla da nađem mnogo razlika između njegovog i mog života, našeg odrastanja, vaspitanja, vrednosti koje su nam nametane. A u isto vreme neosporne su krajnosti u koje smo izrasli. Na kraju zaključih, da smo verovatno samo u drugačijim životnim fazama. Možda bi trebala konačno da prihvatim tu idealizovanu sliku starije sestre ili tetke koju moj prijatelj ima o meni i nastavim da je glumim na najbolji mogući način. Možda je to jedini način da mu pomognem da nađe sebe. Da preživi te tridesete.

* Naoki Urasava – japanski manga autor, kojeg oboje obožavamo.
** Nas dvoje inače ne možemo da se sastanemo a da ne zgrćemo politički nekorektne šale na račun stereotipa o singapurskim Kinezima, Malezijcima, Indijcima i belcima. Mi belci smo njima svi isti. Sudeći po stereotipima, Malezijci su umetnici, kreativci, pesnici, sanjari. Kinezi su veleposednici, buržuji, opsednuti parama i stvarima, goniči robova.
——————————————————————————–

Mejdice

Definicija: Mejdica (posrbljena verzija engleske reči “maid”) je žena koja živi i radi u kući poslodavca. Poslodavac je u ovom slučaju stanovnik Singapura, jer sem u Singapuru ni u jednoj zemlji u kojoj sam živela, ovo nije bila rasprostranjena praksa. Prema statistikama Ministarstva za zapošljavanje u Singapuru se više radnih dozvola izda mejdicama nego visokokvalifikovanim radnicima. To upućuje na zaključak da je jedan od gorućih problema u Singapuru kako oprati svoje usrane gaće, sudove, skuvati ručak ili obrisati prašinu. Mejdice su mahom žene sa Filipina, Indonezije i ostalih okolnih siromašnih zemalja. Mejdica radi svaki dan, ceo dan, sem nedeljom. A i to pravo joj je često oduzeto. Mejdice žive u kući poslodavca, često u prostorijama koje nisu predviđene kao životni prostor. Razlog zašto ih je toliko u Singapuru je taj što su previše jeftina radna snaga. Zapravo, razlog je taj što ljudi generalno nemaju visoke moralne standarde i nisu preterano humani, iako nas idealisti ubeđuju u suprotno. Ovog decembra mejdice su oborile sve rekorde u lošim vestima. Čak dve su poginule na radu, tako što su pale sa visokih spratova čisteći prozore. Vesti nas nisu obavestile o kaznama koje su snosili poslodavci. Verovatno jer istih nije bilo. Mislim, ako svi ukućani kažu da je mejdica poludela i otišla samoinicijativno da se naginje kroz prozor ko će to da porekne?

Još gora vest je usledila prošle nedelje, mejdica ubila dete koje je čuvala. Osuđena je na 7 godina, priznato joj je kao olakšica da su je u stanje rastrojenosti doveli poslodavci time što su je psihički i fizički maltretirali, uskraćivali joj dane odmora i terali je da spava u sobi sa bebom i o istoj brine 24 časa. Na moje pitanje šta su poslodavci dobili kao kaznu, rečeno mi je da su oni već platili (gubitkom deteta). Verovatno ću biti obeležena kao bezdušna, ali ja ne vidim to kao propisnu kaznu. Meni to šalje poruku da svako ko izgubi dete ima pravo da se na nekome iživljava psihički i fizički. Gubitak deteta nije kazna, to je nesrećni slučaj za koji je očigledno mejdica osuđena. S toga ne treba da čude statistike koje kažu da čak 60% mejdica trpi neki vid nasilja. Ako se to nasilje ne sankcioniše ne vidim kako će se iskoreniti.

Kao šlag na tortu crnoj hronici o mejdicama, u subotu sam bila očevidac jedne tipične mejdica lakrdije. Ljudi koji plaćaju mejdice, kao jedan od najčešćih razloga navode taj da ne stižu, nemaju vremena da se bave kućnim poslovima i svojom rođenom decom. Čovek bi pomislio sve neki mudraci i veliki radnici na ovom ostrvu. Međutim, svakodnevne slike upućuju na drugačije zaključke. Naš blok se sastoji od tri zgrade. I jedna od dve na koju gledamo ima velike stanove. U našoj i drugoj zgradi preko puta, teško da bi mogli u stan da smestite mejdicu, a da vam ne sedi na glavi. Ti veliki stanovi imaju veliku terasu celom dužinom, i na nju izlaze 2 spavaće sobe i dnevna soba. Kad odškrinu zavese, mi s naše terase praktično gledamo Pozorište u (komšijskoj) kući. A u pozorištu, tri debela praseta sede u dnevnoj sobi i bleje u TV. Deluju zdravo, pravo, mladoliko, samo su buci-buci preko mere. Dok oni gledaju TV, sitna, tamnoputa mejdica čisti sobe i rasprema krevete. Tu mi je ta jutarnja kafa, koju sam mirno ispijala na terasi, presela. Razmišljam ko je tu lud, nevaspitan, bezobrazan, zao, loš… ja koja bih propala u zemlju da neko namešta krevet za mnom ili tri debela praseta ispred TVa? Oni naravno. Svaki drugi odgovor bi ubio i ono malo vere što imam u ljude.

——————————————————————————–

Opozicija

Svakom ko je ikada bilo kakvu informaciju pročitao o singapurskoj političkoj sceni, jasno je da je ovo praktično jednopartijska država. Ne bukvalno, jer je Radnička partija osvojila 6 mesta na poslednjim izborima, ali i ovo šestoro služi samo da naglasi jačinu vladajuće stranke. Nego, ovaj deo posta zapravo i nije tu da se bavi pravom opozicijom nego muzičkom. Singapurska muzička scena ne pruža mnogo ljubiteljima alternativnog zvuka. Nije totalno mrtva. Naprotiv. Postoji nekoliko klubova gde se svirke održavaju relativno ustaljenom dinamikom. Ali omladina lišena želja i bunta, i odgajana mejdicama baš i nije neki obožavalac panka. Više im leži japanski, kineski ili koreanski pop. Na svu sreću, Singapur je tu gde je i svi veliki bendovi na svojim turama, sleću u Singapur. Te se mi tako nagledasmo svetskih bendova u klubskoj atmosferi.

Ovog vikenda je australijski keltski(?) pank bend svoju turneju završavao svirkom u Singapuru. Ja nisam preterani obožavalac ovog pravca panka, ali sam o koncertu bila obaveštena tako što mi je rečeno da su karte za isti kupljene. Na stranu glavne zvezde večeri, svirale su četiri predgrupe. Sve singapurski bendovi. I taman kad sam digla ruke od toga da ću čuti nešto vredno pomena, na scenu izađoše Opposition Party. Kakav je to bio treš metal! A ja čak i ne volim treš metal, ali ovo je baš bilo dobro!

Kad već nema prave političke opozicije da se bavi singapurskim problemima, bar imamo bend da ih opevaju.

——————————————————————————–

Timah brdo

Bukit Timah je jedan od retkih singapurskih parkova o kojima još uvek nisam pisala na blogu. Jedan od razloga je taj što nikako da odemo do njega. Kad već idemo u tom pravcu uvek na kraju završimo u Mek Ričiju jer je veći, te su i pešačke staze duže. Nije nas privlačilo čak ni to što je to najviši singapurski vrh. Doduše visina od 163.63m objašnjava odsustvo uzbuđenja zbog osvajanja istog. Ovog vikenda smo na brzinu obišli neke od njegovih staza. Park je bio prilično posećen. Birali smo sporedne staze ali je i dalje bilo preterano prometno. Bila sam prilično iznenađena da u šumi nismo videli ni jednog majmuna. U jednom momentu smo naprasno odlučili da promenimo stazu. Umesto da se ponovo penjemo do vrha, kružnom stazom, odlučili smo da se držimo obronka parka i vratimo se tom krajnjom stazom u civilizaciju. Ta staza je već prilično blizu puta, iako se saobraćaj ne vidi, čuli smo automobile, što nije moguće u centralnom delu parka. Kako nikakve životine nismo videli ni u guščem delu šume, definitivno im se nismo nadali na obroncima. No, izgleda da su i one odlučile da se sklone od onih silnih ljudi. Te smo na naše zaprepašćenje naleteli na čitav čopor majmuna, ogromnog guštera, veverice i čak dva divlja praseta. Toliko divljine u Singapuru možete da nađete u toku 15 minuta šetnje, samo pod uslovom da se slučajno nađete u pravo vreme, na pravom mestu.

Singapur opet prvi… / 06.03.15

…u skupoći.

Ne znam kakve su statistike bile pre našeg dolaska, ali evo već drugu godinu zaredom nas proglašavaju najskupljim gradom za život. Na ovom “takmičenju” u skupoći učestvovale su 133 zemlje, a kažu da su rezultati dobijeni poređenjem više od 160 različitih usluga i servisa.
No, da li je baš tako? Tj. da li je zaista Singapur najskuplji grad za život?

Meni se celokupno ovo istraživanje čini besmislenim, jer je moj subjektivan osećaj totalno drugačiji. I ne samo moj, nego mnogih Evropljana koji nas posećuju ili žive ovde. Te evo jedne “prave” analize troškova u Singapuru.

Redovni čitaoci ovog bloga već znaju da smo pre Singapura živeli u Frankfurtu, Berlinu, Brnu, Beogradu i verovatno ne znaju da smo pre toga oboje bili stanovnici još po tri različita grada što je za ovu diskusiju nebitno. Od svih navedenih gradova, i onako samo Frankfurt (tj. Nemačka) može ozbiljnije da konkuriše Singapuru na ovom takmičenju. Evo ja već na početku izbacujem Češku i Srbiju iz analize jer su apsolutna primanja, tj. apsolutni troškovi u tim zemljama neuporedivo niži nego u Nemačkoj ili Singapuru. To ne znači da život u tim zemljama mora biti manje kvalitetan, ali u mnogome utiče na životni stil, tj. kojekakve dodatne troškove.

Ono što je u Singapuru najveći trošak je definitivno stambeni prostor. Iznajmljivanje trosobnog stan u Singapuru košta duplo više nego u Frankfurtu, triput više nego u Berlinu, četiri-pet puta više nego u Brnu ili Beogradu. Ovaj deo troškova svakog meseca redovno proplačem jer je kvalitet stanova užasan. Kupovna cena kvadrata u Singapuru je tolika da ja ni u najluđim snovima ne razmišljam o posedovanju nekretnine ovde. Iako su stambeni krediti daleko povoljniji nego u ostalim zemljama (verovali ili ne oko 1%), i dalje bi odvajanjem istih para koje dajemo za iznajmljivanje, stan otplaćivali 30 godina. U Nemačkoj bi nam za tako nešto trebalo maksimum 10 godina. No, kad se uzme u obzir odnos visina plate/cena iznajmljivanja, cena je na nivou Frankfurta i Brna. U Beogradu nas je u tom slučaju stan koštao više, a u Berlinu daleko jeftinije.

Automobili obično dođu kao druga stavka na listi troškova. Kod većine ljudi. Kod nas ne dođu nigde, pošto su oba člana naše male porodice nevozači. Tu smo silne pare uštedeli, jer su zbog ogromnih poreza automobili i duplo skuplji nego u Evropi, a i treba vam posebna licenca da uopšte posedujete kola koja se dodatno plaća. Sve to sa ciljem da se smanji broj automobila na ulicama. I dragi Singapore, hvala ti na tome.

Gradski prevoz je daleko jeftiniji nego u Nemačkoj, tri-četiri puta. Ako uzmemo u obzir da cena karte zavisi od dužine puta, na kratkim relacijama je prevoz na nivou beogradskog, tj. i niži ako u Beogradu treba da promenite 2 autobusa. Ako se vozite u ranim jutarnjim satima, metro je besplatan. Taksi vozila na ulicama Singapura ima preko 30.000 i uglavnom su zauzeti ili ne voze (ako pljušti kiša). Ono, kao ti stojiš na sred ulice i mašeš taksisti, a on stane su scene iz američkih i evropskih filmova. U Singapuru su takve akcije moguće samo noću kad gradski prevoz ne radi. Preko dana postoje taksi stanice. Cena je daleko manja nego u Beogradu, i generalno niska jer taksi vozila ovde nisu luksuz nego dopuna gradskom prevozu. Na kraćim relacijama će vas taksi prevoz u Singapuru koštati koliko gradski prevoz u Nemačkoj. Češki gradski prevoz je na posebnom mestu zbog svoje efikasnosti i tačnosti. Da mi za njega traže suvo zlato cena bi mi se činila OK, tako da je totalno izuzet iz ovog dela natecanja. Ako se još uvek dobro sećam cena prevoza po Brnu je bila neznatno više nego u Beogradu.

Struja, gas, voda, smeće i ostalo je višestruko jeftinije nego u Nemačkoj. Naš račun varira u neverovatno velikom opsegu na svaka 2-3 meseca kad očitavaju brojila tako da mi je teško da procenim koliki je prosek, ali sigurno ne platimo više od 80 evra mesečno, za ove nabrojane stavke. U Nemačkoj je ovaj broj premašivao 200-300 evra (Warmmiete + struja).

Alkohol je papreno skup. Ako dolazite iz Evrope isplati vam se da dovučete 10l alkohola i platite carinu, cena će i dalje biti manja nego u prodavnici. O kafićima da ne pričamo. Jedno opušteno veče, sa našim alkoholičarskim kapacitetima lako može da dostigne ceh od 200-300 evra, a da ne stignemo ni da se pošteno napijemo. Iz istih razloga po barovima ne blejimo koliko smo to radili u Brnu i Beogradu. Cena piva po kafanama u Nemačkoj je i onako proredila već podosta naše barsko-kafanske pijanke.

Troškovi za odeću i obuću su daleko niži nego po Evropi, ako ne kupujete evropske i američke marke. Kada su rasprodaje tipa sezonskih rasprodaja ili autleta sa jeftinom garderobom u pitanju, niko ne može da se meri s Nemačkom. Lično, ja sam samo jednom profitirala na rasprodaji u Nemačkoj. Šmekala sam neki kaputić godinu i nešto dana, no nije mi se mililo da za njega dam 400 evra. Kupila sam ga bukvalno godinu i po kasnije za duplo manju cenu. I dalje papreno, slažem se. No celu priču spominjem jer sam najskuplju stvar ovde platila 50 evra, a i to mi je uglavnom mnogo. Ono na čemu ovde čovek profitira je u stvari činjenica da ste u Singapuru mahom goli i bosi, a letnje krpice su svejedno bagatela. Mislim da kad se sabere cena svih sandala, japanki i baletanki koje sam kupila u Singapuru za poslednjih godinu i po, ne bih pokrila cenu kvalitetnih zimskih čizmica. Treba doduše uzeti u obzir da lokalni Kinezi vole da se hvale svojim bogatstvom i često su zavijeni u krpice marki Prada, Versaći i sličnim. Te i prodavnica tog tipa po Singapuru ima mnogo više nego u Evropi.

Hrana, slično garderobi košta daleko jeftinije ako se hranite lokalno. Još ako niste lenji da odete do pijace, vašoj uštedi kraja nema. Problem je što sam ja na pijacu otišla jednom od kada smo se doselili, i to čisto turistički. Takođe je naša dijeta veoma specifična, i dalje mahom evropska. Meso gotovo da ne kupujemo. Ovde je riba daleko jeftinija nego u Evropi, o izboru da ne govorim. Ali istu ni ja ni Miljan gotovo ne jedemo. Piletina takođe, ako vam nije mrsko da prošetate do pijace, još ako je u indijskoj četvrti tu ste totalno na dobitku u odnosu na Nemačku. Ali u poređenju s Beogradom, pa recimo da…. da ne može da se poredi. Kvalitetnu svinjetinu, govedinu i ostalo crveno meso možete komotno da zaboravite i ne samo zbog cene nego i kvaliteta. Mislim da mi kupimo manje od pola kilograma mesa mesečno tako da i nismo baš relevantni. Suhomesnate proizvode za sebe, ne kupujemo nikad. Pre nekih dve-tri nedelje sam ih kupovala za goste i cene i izbor su izazvali jezu, prvi visinom, drugi minimalnošću. I dok lokalno voće i povrće volim i preferiram, i geografski se lociram na Maleziju i Indoneziju tj. ne kupujem ništa uzgojeno dalje od toga, mleko i mlečni proizvodi me apsolutno ubijaju. Mleko je još donekle lokalno, kupujemo japansko. Buter i pavlake novozelandsko. Sa sirevima i jogurtom smo i dalje u Evropi. Te uvozne stvari su toliko skupe, da mislim da nas nedeljno unos kalcijuma košta oko 70-80 evra. Doduše, voće i povrće je dosta jeftinije nego u Nemačkoj, tako da smo sa Nemačkom na isto što se troškova hrane tiče. I daleko skuplji u odnosu na prvu i drugu domovinu.

Prejedanje napolju je zato ovde bagatela. Postoji nešto u Singapuru što zovu hawker centri. To vam je praktično ogroman otvoreni prostor sa gomilom malih tezgi/trafika gde prodaju gotova jela. Nastali su iz želje lokalnih vlasti da se izbore s prljavštinom i nehigijenom koju sa sobom donose klasični ulični prodavci hrane. Naravno, zavisi u kom delu grada je lociran ovaj centar cene variraju, ali čak i u turističkim delovima grada u njima možete dobiti glavno jelo za 2 evra. Bolji su i jeftiniji što su dalje od centra, posebno ako su u sastavu stambenih kompleksa. U tržnim centrima postoje ti tipični lanci, i manji porodični restorani u kojima su cene pristupačne i na nivou happy hour-a u Berlinu, gde možete da jedete za 5-6 evra. Mada cene mogu biti i znatno više. Neki poznatiji, bolji, otmeniji restoran košta koliko i u Nemačkoj, tj. treba izdvojiti za romantičnu večeru između 60-100 evra. Naravno, Singapur ne bi bio to što jeste da dame i gospoda zavijeni u Versaći, ne bi imali dovoljno otmeno mesto ispred kojeg bi mogli da parkiraju svog Poršea. (Jasno je iz izbora brendova koliko ja nemam pojma ni o skupoj garderobi, ni o kolima.) Te tako oni sa najdublji džepom, komotno mogu da potroše i četvorocifrenu količinu evra na večeru.

Dodajte sad na sve to da u Singapuru nismo obavezni da uplaćujemo penziono, socijalno itd. Od bruto plate, mi uplatimo oko 3% za zdravstveno. U Nemačkoj je bilo 12%, u Srbiji i Češkoj ne znam jer se u njima pregovara o neto, a ne bruto plati. I na trenutna primanja, 7% damo na porez godišnje. To mu dođe nekih, 10% na mesečnom nivou, što je daleko niže od svih prethodnih zemalja. Naravno to nas ostavlja bez penzije u budućnosti, ali kako stvari stoje s penzionim fondovima po svetu, mi i tako nikada nismo videli sigurnost u njima.

Sve u svemu, zaključak bi bio da mi zbog visine stanarine zaista potrošimo više para u Singapuru nego bilo gde drugo. Međutim, zbog tog odnosa visina primanja/troškovi i visine svih ostalih “može mi se jer imam” troškova subjektivan osećaj je dosta drugačiji. Meni je Frankfurt delovao mnogo skuplji u odnosu na Singapur. A Berlin čak jeftiniji od Beograda i Brna. Zanimljivo je da dva Nemačka grada zauzimaju prvo i poslednje mesto na listi. Takođe, iako su mnogi troškovi uporedivi sa Brnom i Beogradom, u Singapuru daleko više para trošimo na sve ostale budalaštine jer su primanja neuporedivo viša. Ali najveća razlika je upravo u tome što u Singapuru i dalje možete da živite relativno jeftino, posebno ako ste spremni da svoj životni prostor delite sa nekim. Ova praksa je zapravo vrlo zastupljena ovde. Dok su u Nemačkoj svi naši prijatelji samci i samice, živeli sami, u Singapuru i mnogi parovi dele stan sa drugim ljudima. Ovo mesečne troškove stanovanja može da smanji i do 4-5 puta. Da se Miljan i ja iz nekog razloga odlučimo na taj model, mi bi mesečno prolazili sa daleko manje para nego u Nemačkoj, možda bi bili negde na nivou Brna. Poenta je drugim rečima, da su sva ova istraživanja teška budalaština i totalno nerelevantna za svakodnevni život. I ja im zaista ne vidim drugu svrhu sem da ovakvima poput mene, idu na ganglije.

Čika zuba / 16.01.15

Danas sam bila kod zubara. Po prvi put u Singapuru. Ajde što me je odrao s parama, nego me je i silno uvredio. Sedim, tj. ležim na onoj stolici zubarskoj. Gledam u monitor na kojem je rendgenski snimak mojih zuba. Još uvek svi na broju. Lepi. Lepi meni. Čika zubi se baš i nisu svideli.

– A ta jedinica gornja okrnjena?
– Šta s njom?
– Od kada vam je to?
– Uskoro će biti 30 godina.
– Jel ste razmišljali o nadogradnji? Znate, mnogim ljudima se čitava ličnost promeni posle takvih intervencija.
– A šta fali mojoj ličnosti? Mislim, tek smo se upoznali.
– Ne, ne, ništa. Mislio sam, ljudi se zbog takvih stvari osećaju nesigurno, nelagodno… Ma znate?
– Ne znam. Nisam se osećala ni nesigurno, ni nelagodno zbog njega. Uostalom, ovaj okrnjeni zub mi je tu da me podseća na jednu od prvih naučenih životnih lekcija.
– Zaista?
– Da.
– I?
– Ne bih Vas gnjavila tom pričom.
– Naprotiv. Molim Vas. Baš me interesuje.
– Pa ajde, ako Vas baš interesuje. Imala sam nekih 7-8 godina. Tek su mi izrasli ti novi prednji zubi. Bila sam inače, vrlo tiho i povučeno dete. Bar, dok me ne iznerviraju. I bila je ta neka mala glupača koja nije htela da me se otkači. Nešto me je maltretirala. I baš je bila uporna. Na kraju sam eksplodirala i ubila boga u njoj. Pustila sam je tek kad je krenula da moli za milost i obećala da će me ostaviti na miru. I tako, još uvek besna ustanem ja sa nje, jer sam do tada pobedonosno sedela na njoj čupajući je za kosu, i krenem ka svom stanu. I ona me dohvati za nogu. Ja padnem. I ostane mi ovaj okrnjen zub.
– I?
– Pa, onda ništa. Ustanem. Okrenem se. I zavalim je tom istom nogom po sred glave. Tu sam je još par puta šutnula dok nas neka starija komšinica nije razdvojila. I eto, to je to.
– I dobro… šta je tačno poenta?
– Kako šta je poenta? Čak i kada pobediš protivnika, ne okreći mu leđa. Nikad ne znaš da li će te budala nabosti od pozadi.
– Hahahaha. Poruka primljena, okrnjeni zub će ostati okrnjen.
– Da. Uostalom muž mi ne bi oprostio da ga taknem. On baš misli da sam zbog tog zuba za trunčicu slađa.

Njemu je eto bilo smešno. Meni nije. Razmišljala sam o tome koliko je ovaj svet sjebano mesto kad zubar veruje da tridesetšestogodišnja žena može da se oseća nesigurno jer joj fali pola milimetra od ćoška prednjeg zuba. Ali, sa zubarima se ne vredi pregoniti. I tako je sve to krenulo jer je njemu samo do para.
Tih njegovih četrdesetak minuta u toku kojih mi je napravio pomenuti snimak vilice i plombirao jedan zub koštali su me 320 singapurskih dolara. To mu dođe skoro 200 evra. Kad sam videla račun, momentalno su me umnjaci zaboleli. Još mi je preporučio intervenciju na pet dodatnih zuba. Slagah da ću zvati za dve nedelje da zakažem.
Mislim da ću kao svi gastosi, od sada zube lečiti u domovini. Što je mnogo, mnogo je čika zubo čak i za Singapur.