postcards…
The world moves with me

Hejri (Heyri) / 25.11.15

Od sletanja u Seul, do poletanja iz istog dve nedelje kasnije, Južna Koreja nije prestajala da me iznenađuje i zbunjuje. Izostao je veliki kulturološki šok, jer na neki način podseća na već viđene predele po Aziji. No, sve je izgledalo drugačije od onog korejskog koje sam ja viđela i sretala, van same Koreje. Naime, kad god otkrijem neku novu slatku džidžabidžarnicu u Singapuru, ispostavi se da se u njoj prodaju stvari iz Koreje. Sitnice, poput oslikanih blokčića, nalepnica, olovki, privezaka, mašnica, šnalica i sl. 90% garderobe koju sam kupila u Singapuru na sebi ima etiketu “proizvedeno u J. Koreji”, i sve do jedne su korejske radnje. Meni omiljeni restorani u Singapuru su upravo korejski. Već dve godine čitam postove blogera, mahom stranaca sa trenutnim boravkom u Koreji, koji hvalospevima opisuju korejske prirodne lepote. Da ne pominjem da sam se u poslednje vreme gotovo u potpunosti posvetila korejskim stripovima. Na neki način, očekivala sam da će Južna Koreja biti mešavina svega gore navedenog. Ali, ona je samo na retke momente to bila.

To me nije razočaralo, jer ova nova, prava Koreja ima mnoštvo stvari zbog kojih ćete pasti na dupe. OK, možda sam malo bila razočarana onim odlaskom na Seoraksan. Dobro, dobro, malo više. Doduše, za to sam sama kriva jer sam u onim hvalospevima zanemarivala ta mala, usputna, gunđanja na gužvu. U moju odbranu, uzmite u obzir, da sam ja to naše putovanje zamislila kao prilično aktivno i u prirodi. To što se neplanirano završilo kao kulturno-urbana poseta mahom Seula, uopšte nije pomoglo. Sad sa ove daljine, čini mi se da ja od te ideje “hoću da obujem planinarske cokule i šetam po brdima”, ja i nisam iskreno ni u jednom momentu, odustala.

No, čak i ako bih uspela da nekako izbacim svo to nezadovoljstvo, što je ovaj svet (sram ga bilo!) drugačiji od onog kakvog ga ja želim u datom momentu, i dalje ostaje činjenica, da sam često imala utisak da se u J. Koreji s nekim igram gluvih telefona. Kako je Miljan bio apsolutno očaran J. Korejom i našu promenu plana puta nije tako tragično doživeo, ja sam često njega koristila kao medijum između mene i mojih reakcija na viđeno. I dalje, osećanje koje u meni preovlađuje o svemu doživljenom u J. Koreji, sa ove vremenske i prostorne distance, je zbunjenost.

Poseta Hejri selu možda najbolje dočarava moj doživljaj Južne Koreje i tu izgubljenost o kojoj pričam. Hejri je seoce koje se nalazi na severu zemlje, na manje od sat vremena vožnje od Seula. Oko Seula postoji nekoliko tematskih sela koja su planski građena. I mahom su sva prema granici sa Severnom Korejom. Te tako na putu do Hejrija koje je umetničko selo (Heyri Art valley) i koje je najsevernije, možete svratiti u Sve-na-rasprodaji selo (Paju Premium Outlets), Knjiško selo (Paju Book City), Francusko selo (Paju Provence Village) i Englesko selo (Paju English Village). Hejri selo se reklamira kao stecište umetnika različitih branši, kao selo u kojem ima više galerija i muzeja nego stanovnika. Kako smo mi već dosta skitali po seulskim muzejima i galerijama, i u njima otkrili neke prave dragulje, odlazak u Hejri je na neki način trebao da bude vrhunac kulturne posete J. Koreji. I na neki način to i jeste i nije bio.

Ali, krenimo redom. Put do samog sela je interesantan. Kao što već rekoh, u nekom od ranijih postova, većina natpisa je samo na korejskom. Sva sreća pa su brojevi arapski. To sve i nije neki problem, pre je ličilo na malu avanturu, s onom blagom jezom u iščekivanju da li ćemo zaista stići do odredišta. Da smo na pravom putu, shvatili smo kada su krenule stanice oko već pominjanih sela. Naime, one su ispisane i na engleskom. Nama ipak đavo nije dao mira te siđosmo jednu stanicu pre našeg pravog odredišta. Prvo što mi je zapalo za oko su biciklističke staze. Njih ima bukvalno svuda. Kraj svakog puta. U svakom selu ili gradu. Ne znam da li J. Koreja pokušava da postane raj za bicikliste, ali ove staze su često šire, nego pešačke. Ono što me je zbunjivalo je da su te staze prazne. Za dve nedelje koliko smo proveli tamo, broj biciklista koji je prošao pored nas bi se mogao nabrojati na prste jedne šake. Ja se iskreno nadam da će svi oni pešaci sa brda, kupiti bajseve i krenuti ovim stazama, te ću tako u onim planinskim putevima možda jednog dana i uživati.

Samo selo je na prvi pogled delovalo kao arhitektonski raj. Ja inače volim moderne kuće, ali ove u Hejriju su me ostavljale bez daha. Posebno mi se dopalo što je prostor između kuća ogroman, a predeo brdovit, pa kuće možete sagledati iz različitih uglova. Ogroman broj kuća je pretvoren u galerije i/ili kafiće i restorane, pa smo mogli uživati i u unutrašnjosti. Same postavke u tim galerijama, su bile katastrofalno razočarenje, pa sam se ja uglavnom fokusirala na praktična pitanja tipa: “Kako se peru prozori površine od 20 metara kvadratnih?”, ili “Kako li to staklo izgleda u preseku?” ili “Kako li uopšte sve to greješ zimi?”. Što se samih postavki tiče, moje emocije su varirale između ravnodušnosti i zgroženosti. Celo selo, i umetnost u njemu prisutna, su dela ljudi koji tamo žive ili su živeli. Manji deo umetnina je dovučen odnekle, ili pripada nekoj drugoj epohi. U jednom od mnogobrojnih savremenih muzeja u Seulu, umetnička postavka je bila kombinovana sa citatima umetnika i kritičara na temu savremene i moderne umetnosti. I jedan od njih je izražavao sumnju da u današnjem, globalizovanom svetu postoji razlika između korejske i evropske savremene umetnosti. Aludirajući očigledno, da je uticaj peostora nepostojeći. Ja se s ovim ne bih složila u generalu, ali činilo mi se da je ta tvrdnja apsolutno tačna za ona dela koja su bila izložena u ovim galerijama. Doduše možda sam samo zla, jer su slično razočarenje i ravnodušnost izazivale i silne galerije i muzeji po Evropi.

S druge strane, ogroman broj lokala kombinuje umetničke postavke i birtiju. Dobro, ne birtiju, kafić ili poslastičarnicu. Šta god da su, ono što je bilo izloženo na njihovim zidovima je bilo obilje kičeraja i neukusa. Mada, da nisu imale taj prefiks galerija u svom imenu, i da dela nisu bila na prodaju, sam prostor bi bio više nego simpatičan. Ali, nazivanje toga umetnošću mi se činilo više nego pretenciozno. U muzeje nismo ni ulazili, svi do jednog su izgledali kao skladišta džidžabidža. I svi su bili vrlo tematski, poput muzeja limenih igračaka, ili muzeja filma, muzeja video igrica, muzej čokolade, muzej muzičkih instrumenata i sličnih sranja za koje je po glavi trebalo izdvojiti 20tak evra. Priznajem da bih vrlo rado pogledala nečiju privatnu kolekciju limenih igračaka, ali mi se plaćanje iste činilo besmislenim.

Mislim da ovde naslućujete moj problem sa Hejri umetničkim selom. Reč umetnost, se jednostavno činila neopravdanom. Ako odete samo u jedan muzej u Seulu, u njemu ćete naći više umetnosti nego u celom ovom selu. I tako ja završih, šetajući ovim selom, oborena s nogu lepotom svake pojedinačne zgrade i istovremeno zgrožena onim što se u njima nalazi. Pred kraj obilaska, već totalno razočarana “umetnošću”, primetih simpatičan kafić. Tek kad smo ušli shvatili smo da kafić pripada muzeju. Prvo nam je bio simpatičan sam kafić, a onda i stvari koje su prodavali u muzejskoj prodavnici koja je u sklopu tog kafića. Nisam bila sigurna, da li imam snage za obilazak samog muzeja. Bojala sam se da bi razočarenje istim, bio loš završetak naše ture. Ali, kako je to zapravo bio prvi muzej koji nije bio posvećen nečijem lošem kolekcionarskom ukusu, odlučili smo da prošetamo njime. Kakav bi biser propustili da u njega nismo svratili.

Muzej savremene umetnosti u Hejri selu nema stalnih postavki. Kad smo mi posetili ovaj muzej, u njemu su bila dela koja su rezultat vrlo zanimljivog pokreta u J. Koreji. Naime, u korejskim školama za slepu i slabovidu decu, likovna kultura kao predmet ne postoji. Zapravo nije postojao pre nego što je kao eksperiment uvedeno u jednu od škola u Seulu. Lično, ja ne poznajem nijednu slepu ili slabovidu osobu. I nikad nisam razmišljala kako zaista ovakve osobe doživljavaju svet oko sebe. Ova postavka mi je dala uvid u taj svet. I mogu vam reći da je magičan. Izložena dela su nastala kao razultat dečije posete skloništu za slonove u Tajlandu i poseti kineskoj četvrti u Seulu. Slon više nikada neće izgledati isto u mojim očima. A i osećam se uskraćenom za veštinu da mirise predstavim crtežom. Samo to sučeljavanje sa činjenicom da ceo jedan svet za mene ne postoji, zato što su moje veštine i sposobnosti u rangu sa većinom ljudi, i zato što su ta drugačija deca odrastala izolovano u odnosu na mene, je bilo neverovatno psihološko iskustvo. Ova postavka je ostavila izuzetno snažan utisak na mene. Osećala sam se zaista ograničeno. Zbog svega toga što vidimo očima, čujemo ušima ili osetimo nosem, kao da gubimo sposobnost da improvizujemo, kao da smo izgubili celu dimenziju time što su nam čula tako usko specijalizovana. Ovog slona ispod, izvajalo je jedanestogodišnje slepo ili slabovido (nije precizirano u opisu) dete. Ako ste sebe smatrali kreativnim i talentovanim do sad, razmislite još jednom.

Te tako kao po ko zna koji put u toku putovanja po J. Koreji ostadoh zabezeknuta. Oduševljena i ponesena pomenutom postavkom i arhitekturom, a istovremeno totalno zaprepašćena da ono što sam očekivala nisam dobila. Tj. koliko je to selo bilo drugačije od slike koju sam na osnovu opisa na zvaničnom sajtu i nekih putopisa zamislila. I na kraju, otišla bih definitivno opet, samo ovog puta da uživam u džidžabidžama, i lepo uređenim kafićima, bez iluzija da Hejri selo i umetnost imaju išta zajedničko. A u isto vreme, ironije radi, sećaću ga se po najinspirativnijoj umetničkoj postavci.

Baguio / 12.06.15

Kada smo se krajem 2013. doselili u Singapur, planirali smo da svoj prvi odmor provedemo na Filipinima. U svoj toj frci oko seljenja i traženja stana, o odmoru i nismo razmišljali mnogo tih dana. No kada su Miljana opomenuli da mora iskoristiti bar deo odmora, bacih se na istraživanje komšiluka i traženja mesta gde bi bilo lako skoknuti oko nove godine. Uslova malo, da nema kiše i da nam ne treba viza. Kako sam o viznim režimima okolnih zemalja malo znala usresredih se na traženja mesta koja neće biti u sred kišne sezone. I najviše me od svih privukoše Filipini. Posebno njegov severni deo – Luzon. Istini na volju, plaže me preterano nisu interesovale, niti sam imala ikakav plan da ih obilazim. Luzon je delovao mistično, daleko, brdovito. Mumije, pećine, tetovaže, planine, pirinčana polja. Gutala sam slike i postove sa interneta omađijana lepotama ove filipinske pokrajne. Luzon me je očarao, u potpunosti. Razočarenje je usledilo par dana kasnije, kada saznadoh da nam za Filipine treba viza. Otpada. Do daljnjeg. Nisam sebe mogla naterati u tom momentu da se njakam sa vizama i ambasadom. Na kraju smo otišli u Kambodžu, upoznali jedno predivno čeljade, naučili da ronimo i sveukupno proveli dve predivne nedelje u našoj, verovatno omiljenoj jugoistočno azijskoj državi.

Nekih godinu i po kasnije, na red konačno stigoše Filipini. I posle prve nedelje provedene na Borakaiju, sleteli smo u Manilu sa par sati zakašnjenja. Plan se u mnogome razlikovao od onog koji sam ja te 2013. imala. Imali smo pred sobom svega pet dana. Od planinarenja smo odustali pre nego što smo i krenuli na Filipine, jer smo išli na Borakaji i mrzelo nas je da vucaramo i morsku i planinarsku opremu. Te tako odlučismo da se koncentrišemo na pećine i pirinčana polja, i te mumije ako je ikako moguće negde ih uglaviti. Odlučili smo i da rentiramo kola, jer nam se činilo da ćemo tako manje vremena gubiti i da ćemo biti fleksibilniji. No, nekako od početka sve krenu po zlu. Naših pet dana se pretvorilo u beskonačno vozikanje kolima po filipinskim putevima, sklanjanje od kiše, ispijanje piva po filipinskim zabitima i čak jednom manjom nezgodom. Ali krenimo redom.

U Manilu smo trebali da sletimo oko dva, preuzmemo kola i izvučemo se iz grada pre nego što nas uhvati gužva. Kasnili smo par sati. Dovoljno da upravo stignemo u najgore moguće vreme. Kola nas naravno nisu čekala. Čekali smo mi njih. I onda se pojavi šofer, sa čudom mnogo većim od onog koje smo mi želeli. Ja nisam videla preterani problem u tome, ali naš drug, vozač i saborac u ovom seoskom turizmu definitivno nije delovao srećno “autobusom” koji je stajao pred nama. Sporazumevanje s pomenutim šoferom nije bilo baš najlakše, engleski mu je bio toliko loš da smo u momentu pomislili da on namerava da nas vozi po celom Luzonu, narednih pet dana. Sva konverzacija sa njim je bila mučna, i svi četvoro smo ustvari svo vreme nagađali šta se dešava. U jednom momentu, na putu do benzinske pumpe, na pretrpanom putu sa nekih pet traka i nama zaglavljenima u srednjoj, vozač nam objasni kako će on tu da izađe da uhvati autobus.
– Hahaha, ja sam ga shvatio da će sad da izađe.
– I mi isto!
I bilo nam je zaista smešno. Sve dok nije otvorio vrata, i izašao napolje. Zbunjeno smo gledali za njim. Stvarno ode kreten ostavljajući nas na sred puta. Cela situacija je bila apsolutno nadrealna. Na momenat pomislih da će negde sa strane, da izađe neko sa skrivenom kamerom. Sva sreća pa nam je vozač, drug i saborac bio pribraniji i preuzeo komande našeg busića bez mnogo oklevanja. Njegova bolja polovina, drugarica i saborkinja se pokazala još praktičnijom u celoj situaciji, prelazeći sa zadnjeg na prednje sedište u svom tom haosu i ludilu, paleći spremno navigaciju. Miljan i ja smo, kao pogubljene ovčice, i dalje samo nemo blejali u neverici da smo budni i da se sve to zaista dešava. Sebi smo došli tek na benzijskoj pumpi, nakon ispijanja kafe i verovatno najgore večere koju smo imali na Filipinima.

Izvlačenje iz Manile je bilo dugo i mrkotrpno. Vukli smo se satima. Putevi u Manili su fascinantni, šire se i skupljaju pred svako isključenje/uključenje, trake se gube i vozači ih retko poštuju, uglavljujući se gde god stignu, bezobrazno i agresivno. U jednom momentu moj mozak nije više mogao da procesira sav taj haos, pomislih da nam je vozač, drug i saborac ustvari lud čovek, jer uporno i dalje nastavlja da vozi, umesto lepo da stane na sred puta, doživi nervni slom i krene da plače. Što bih ja definitivno uradila da sam bila na njegovom mestu. No vozač, drug, saborac i ludak je majstorski izbegavao sudare, nasrtljive taksiste, neodgovorne motoriste i ostale budale na putu. Nakon par sati konačno se izvukosmo iz tog haosa, da bi nas na autoputu uhvatio katastrofalan pljusak od kojeg se prst pred okom nije mogao videti. Vozač, drug, saborac i ludak je i dalje hrabro savladavao sve prepreke. Ništa ga nije moglo zaustaviti, sem žena u kolima koje su nakon par desetina pređenih kilometara morale da piške. Te smo napravili pauzu da se najedemo kao ljudi u Meku, pred nastavak naše noćne avanture na putu da našeg prvog odredišta – Baguia. Veći deo puta je autoput širok i, u tim kasnim satima, prazan. Mene je umor savladao brzo, te utonuh u san čim smo krenuli. U jednom momentu se trgoh iz sna, i shvatih da svi sem vozača, druga, saborca i velikomučenika kunjamo. Njegova bolja polovina, drugarica i saborkinja je još i držala oči poluotvorene, dok smo mi u poslednjim redovima maksimalno uživali u širini busića. Pomislih kako nepravedno sebi dozvoljavam luksuz bezbrižnog sna dok se ostali muče. Prođe mi kroz glavu da sam ja među nama najstarija, te da bi srazmerno godinama, mogla da preuzmem i bar deo odgovornosti te preuzeh ulogu da održim vozača budnim.
– Gde smo sad? – upitah čisto da prekinem tišinu.
Vozač, drug, saborac i velikomučenik mi odgovori nešto. No, utonuh u san pre nego što sam čula njegove reči do kraja. Toliko o odgovornosti. I godinama. I mojoj odlučnosti da ostanem budna.
Rekoše mi da je pred kraj puta bilo zajebano i krivudavo. Ja se ne sećam, jer sam spavala dubokim snom. Kad smo stigli pred hotel, probudih se, samo da bih otišla do sobe i nastavila da spavam do jutra.

Sreli smo se ujutru u hotelskom restoranu, na doručku. Saborci su izgledali umorno i pospano. Ja sam se trudila da budem tiha i povučena, osećajući silnu grižu savest što se osećam sveže, odmorno i naspavano, Miljana sam nosila još tiše sa sobom. On nije imao potrebe da oseća grižu savest, te se davio u lokalnim krofnama punjenim kačkavaljem. Smetao mu je samo taj kačkavalj, pa ga je poput razmaženog deteta, kopao prstima. Sva sreća pa su nam saborci mladi ljudi, a mladi lakše opraštaju, a nisu ni namćorasti, te sam savest konačno mogla da utišam i na istu zaboravim do kraja puta.

Na putu do grada, naleteli smo na lepu, drvenu, u belo ofarbanu kuću. Baš je odskakala od okoline. Upečatljiva. Pomalo gotična, iako je bela. Ispostavilo se da je pred nama čuvena ukleta kuća, poznatija kao Bela kuća. I to ne bi bilo preterano čudno, da kuća zapravo do 2001. nije bila žuta. Pre toga je bila poznata kao Laperal kuća. Sa bojom je iz nekog razloga, promenila i ime. Oni što veruju u duhove kažu da se na vratima ponekad može videti duh deteta, a na spratu duh uplakane žene. Po jednoj od dve verzije priče, uplakana žena je dadilja deteta koje je živelo u kući i poginulo pretrčavajući ulicu. Po drugoj priči, mladi bračni par je kupio plac i sazidao kuću. Onda su došli Japanci u toku drugog svetskog rata, a vlasnici su negde nestali. U toj verziji, oni što veruju u duhove, tvrde da se sa tavana može čuti ženski glas koji doziva u pomoć. Mi, koji ne verujemo u duhove, nismo videli ništa sem izuzetno lepe kuće i bizerne slike dečaka u jednom od ormara.

Nakon Bele kuće zaputili smo se do Tam Avan sela. No uhvati nas opet pljusak. Te tako umesto da odemo do čuvenog umetničkog sela krenusmo do lokalne pivare. Ali avaj, sreće tog dana baš nismo imali jer se ispostavilo da pivaru otvaraju tek za par sati. No znate kako kažu, u alkoholu se sva tuga da ugasiti, te smo mi tako krenuli do paba da ubijemo tu tugu što nas maler prati od kada smo na put po Luzonu krenuli. Maler nismo razbili, no tugu jesmo zamenili preglasnim kikotanjem i nekoliko kofa s spivom, trabunjajući o kojekakvim glupostima. Uspeli smo i da ubijemo mnogo više sati nego što smo planirali. Te tako pripiti, tek negde pred mrak, stigosmo do Tam Avan sela. Selo je poznato kao umetnička kolonija, te smo se bacili u razgledanje mnogobrojnih galerija. Pravili se mnogo ozbiljni, zamišljeno gledajući u umetnička platna i dajući slikama smisao koji nemaju. Na kraju nam se čak priključi jedan od umetnika pričajući o prebrzom turističkom razvoju kraja, izgubljenim tradicionalnim vrednostima i zaboravljenim običajima. Mi smo klimali glavom, pravili se zainteresovani za žalopojke i muke umetničke, no iskreno sve nas je najviše fascinirala priča o njegovoj vezi sa Japankom koja ga smatra nekultivisanom životinjom. S mukom smo se oprostili od umetnika, i krenuli nazad, ka gradu da popunimo nastalu rupu u stomaku.

Kako izađosmo iz sela, jednoglasno smo došli do zaključka da je vreme da se provozamo džipnijem. Krajnje bi neozbiljno bilo napustiti Filipine bez bar jedne vožnje u njegovom veličanstvu – džipniju, a nismo znali kada će nam se opet ukazati prilika. Džipni je najčešće prevozno sredstvo na ulicama gradova. Posle drugog svetskog rata, na Filipinima je ostao veliki broj američkih vojnih džipova koji su preuređeni u vozila za gradski prevoz. Doduše, džipniji koji danas saobraćaju, nemaju više nikakve veze sa tim starim džipovima. Oni se proizvode lokalno, a delove mahom uvoze iz Japana. Obojeni su svim mogućim bojama. Obično na sebi imaju neku ilustraciju i različite “dubokoumne” poruke. Unutrašnjost im i nije toliko šarenolika, i prilično je skučena za dimenzije prosečnog Balkanca. Kartu plaćate tako što pare dajete susedu do vas, koji ga prosleđuje onom ko je do njega, i tako u krug dok ne stignu do prozorčeta kroz koje ih tutnu vozaču. Sem ako pare ne dođu u ruke našoj drugarici i saborkinji u seoskom turizmu, ispijanju piva i vožnji šarenim džipnijima, jer ona je spremna da žrtvuje glavu kako bi došla do vozača sama i iskusila to zadovoljstvo pružanja ruke kroz prozorče. A žena od 175cm bukvalno može izgubiti glavu u tom skučenom prostoru.

Tu se naša avantura po Baguiu veselo završava. Zbog loše organizacije propustismo priliku da vidimo mumije, zbog pijančenja u sred belog dana propustismo pivaru i Tam Avan selo. No nekako mi se činilo na kraju dana, da je malo ko bio uplakan zbog toga. O mukama koje su sledile, više u narednim postovima.

Džiufen (Jiufen 九份) / 24.04.15

Kad smo svojevremeno planirali svoj prvi put za Japan, očajnički sam pokušavala da iskopam mesta i predele koji su služili kao inspiracija manga i anima autorima. Pretraga je završena prilično bezuspešno. I u Japan smo otišli “nespremni”. Na moje oduševljenje, odmah po sletanju sam shvatila da zapravo bilo koja uličica u Kjotu, Osaki ili Tokiju neodoljivo podseća na uličice iz mojih omiljenih crtaća i stripova. Predeli koji su se pružali ispred mene sa svakog osvojenog japanskog vrha, delovali su poznato. Slično tome, gotovo svake stepenice koje su vodile, kroz park, do hrama na uzvišenju su mogle biti upravo one po kojima su moji omiljeni junaci trčali. Svaki kutak Japana budio je sećanje na neku pročitanu mangu ili odgledanu animu.

Tragajući za znamenitostima oko Tajpeija, naleteh na par hvalospeva o Džiufenu. Ima nekoliko zanimljivih seoca oko tajvanske prestonice na čija sam imena uporno naletala, čitajući o Tajvanu pred put. Htela sam da prošvrljamo nekim od njih, čisto da vidimo kako izgledaju u slučaju da nam lunjanja po prestonici dojade. Ništa me sem puke radoznalosti nije privlačilo. A iskreno, nisam se preterano ni pretrgla da nađem više informacije. U jednom momentu naleteh na informaciju da je Mijazakiju upravo Džiufen bio inspiracija za crtani Avanture male Čihiro (千と千尋の神隠し – Sen to Chihiro no Kamikakushi). Te tako naprasno, jednodnevni izlet u pomenuto selo postade gotovo prioritet na našem kratkom putu.

Trućkali smo se vozom neko vreme, a zatim i busom. Vožnja vozom me je podsetila zašto volim Singapur toliko. Naime, u Singapuru je zabranjeno jesti i piti u javnom prevozu. Visoke kazne za nepoštovanje ovog pravila doprinose tome da u istim zaista niko ne jede i ne pije. Zašto je to bitno postaće vam jasno čim se provozate javnim prevozom bilo gde po Aziji. Od “mirisa” ćete poželeti da iskočite iz voza, bar desetak puta pre dostizanja cilja. No, preživesmo nekako sva ta mljackanja, srkanja i smradove, i konačno izađosmo na čist vazduh. Dodatno svež i prijatan jer je more dovoljno blizu da osvežava ceo kraj.

I upravo je taj pogled na more prva čarobna stvar u ovom majušnom selu. Uličice su uske, krivudave, stepeničaste, prekrcate radnjama i restoranima. Glavnom uličicom smo bukvalno mileli. Noga pred nogu. Gužva je bila nesnosna. I prilično me je zamarala. Većina ovih radnjica je imala otvoren izlog koji je gledao na ulicu i na kojem kupujete proizvode. U unutrašnjosti su radnici pravili te proizvode na licu mesta. Te smo tako mogli da vidimo kako hranu pripremaju direktno ispred nas, ali i kako prave maske, kožne torbe i novčanike i mnoge druge stvari. Sve deluje kao jedna srednjevekovna zanatska uličica, samo što su proizvodi po poslednjoj modi. I zbog toga je sve izuzetno živo i bučno, puno mirisa i boja.
Kad jednom izađete iz pretrpanih centralnih uličica, tj. uspete da se izvučete iz horde turista, gradić zaista deluje šarmantno. I naprasno pust. Kuće i dvorišta prave lavirinte, te nikad zapravo ne znate gde ćete na kraju izaći. Sve je obraslo mahovinom, i ukrašeno papirnim lampionima i cvetnim aranžmanima. I zaista je puno prepoznatljivih, sitnih detalja iz pomenutog crtaća. Pogledi sa nekih terasa podsećaju na one koji se u crtanom mogu videti. Ali nedostaje odgovarajuća atmosfera. Nema u njemu ničeg japanskog, ničeg prepoznatljivog, viđenog u tim pokretnim slikama. Iako me je Tajvan na momente podsećao na kinesku verziju Japana u mnogo čemu, ovde, gde mi je to bilo najbitnije, ostala sam pomalo razočarana. Doduše, mislim da je to samo zbog toga što sam očekivala da na tom mestu doživim ono što sam doživljavala šetajući Japanom. Što je kao da krenete u Švedsku i očekujete atmosferu s Kariba.

Tajvan je među ovim našim singapurskim Kinezima poznat kao raj na zemlji kada pričaju o hrani. Kada malo bolje razmislim, većina njih tamo i ide isključivo u turistička prejedanja. Meni se generalno tajvanska hrana nije svidela, te nisam ni očekivala čuda u Džiufenu, ali trostruki gastronomski promašaj je ipak uspeo da me šokira.
Prvi se odigrao u toj dugoj, milećoj koloni centralnim delog seoceta. Pomislih da bi bilo dobro čalabrcnuti nešto. Ali šta tačno da prezalogajiš kada ti je od sve azijske hrane kineska najmrskija, i od mirista i izgleda iste želudac kreće refleksno da ti se grči? Pa, slatkiše. S njima je nemoguće omanuti, naivno verovah tada.
– Vidi moči! – uzviknuh oduševljeno prolazeći pored jednod od izloga koji su prodavali meni omiljenu japansku poslasticu. Oduševljenje je spalo nakon prvog zalogaja. Taj tajvanski moči nije imao veze sa onim japanskim. Sem što je izgledom neodoljivo podsećao na njega. Fil je bio bezveze. Testo još gore. Svuda po Aziji, postoji milion i jedna verzija ove poslastice. I ja se s oduševljenjem davim u svakoj od tih mnogobrojnih verzija. To jest, oduševljeno sam se davila pre nego što sam probala ovu tajvansku.
Malo dalje niz ulicu došlo je do drugog velikog promašaja. Naleteli smo na prodavnicu sa orasnicama i ostalim karamelizovanim slatkišima. Šećer i lešnici, tu zaista ne mogu ništa usrati. Te tako naivno kupih jednu tablu. Šećerna masa mi se razvlačila po zubima, gnjecava i nedovoljno slatka. Jela sam više iz neverice da ni to nisu u stanju da naprave kako treba, nego zbog dobrog ukusa. Posle nje smo izgubili sav entuzijazam da bilo šta jedemo u Džiufenu. Složno smo zaključili da ćemo preskočiti ručak i da će naš sledeći obrok biti odložen do povratka u Tajpei.
E ali, pokleknuli smo kraj kafića sa neverovatnim pogledom i svratili u isti na promašaj broj tri. Treba li uopšte naglašavati, da smo usluženi najgorim voćnim napitkom u kombinaciji sa najgorim kafenim napitkom. Posle toga smo definitivno shvatili da se u Džiufenu najesti nećemo.

Iz Džiufena sam otišla malo mudrija. Naučila sam da traganje za Japanom i japanskim stvarima, tamo gde im mesto nije, može upropastiti uživanje u jednom od najlepših i najmagičnijih seoca na svetu. Takođe, i neoduševljenje lokalnom hranom uopšte ne pomaže. Tako da, moraćemo u posetu Džiufenu opet, siti, s rančevima punim dobre klope, u potragu za Kinom i mnogočim kineskim.

Više slika možete naći u mojoj galeriji.