Za razliku od zandamskih vetrenjača, klompi i sira, Roterdam nije nešto što bi se moglo uvrstiti u tipičnu Holandiju. Razrušen za vreme drugog svetskog rata, Roterdam nema onaj šmek koji je prisutan u ostalim holandskim gradovima koje sam do sada posećivala. U njemu su ulice široke, mostovi moderni, zgrade srazmerno visoke svojoj širini, i crvena cigla jednako retka koliko u bilo kom drugom neholandskom gradu. Na momente mi se činilo da je i biciklova mnogo manje nego u ostatku Holandije.
I možda baš zbog toga, Roterdam je verovatno jedan od najvećih holandskih dragulja. Nasuprot, većini vodiča ja ga ni najmanje nisam videla kao ružnog. Učinio mi se zapravo vrlo interesantan tako poseban i drugačiji.

U Roterdam smo krenuli zbog anima/manga izložbe u Muzeju svetske kulture i druženju sa jednim nama dragim bićem. Dok smo čekali da nam se ovo drago biće pridruži, trošili smo vreme na nasumičnu šetnju gradom. Cilj nam je bio da nekako stignemo do reke Nova Meza (Nieuwe Maas) i uz nju se šetkamo dok nam ne stigne drugarica. Nova Meza je trenutno rukavac Rajne, no zanimljivo je da je zapravo nekada bila rukavac Meze po kojoj je i dobila ime. Usled silnih poplava u ovom delu Evrope, od nekada jedne Meze, nastala je gomila manjih reka koja u svom imenu danas nose ime reke od koje su nastale. Na njoj se nalazi najimpozantniji roterdamski most Erasmusbrug a tik uz njega je i najstarija prokopana luka u Roterdamu Leuvehaven uz koju se smestio Pomorski muzej.

Idući upravo do tog mosta pažnju nam je privukla silna gužva u već spominjanoj luci. Hor veselih staraca je pevalo iz petnih žila. Ljudi su se šetkali svuda naokolo i generalno je atmosfera bila vrlo živahna. I sad ja ovaj deo pišem bez imalo malicioznosti, no ruku na srce prva stvar koju sam pomislila je bila kako bi me ista ova stvar dovela do ludila da sam na nju naletela u Nemačkoj. No upravo u tome se ogleda lepota privremenog boravka u nekoj zemlji: bizearne stvari vas zabavljaju, one vas ne ljute, ne izazivaju gađenje, osećaj smorenosti i blage teskobe od sveukupnog neukusa. Zapravo se setih naših dragih prijatelja koji nas jedared posetiše u Berlinu u vreme Oktobar festa. Naime u vreme čuvenog Oktobar festa u Minhenu, po celoj Nemačkoj se organizuju isturena odeljenja istog na kojem možete piti bavarsko pivo. I tako su naši prijatelji našli tu šatru na Aleksandar placu i pijane Nemce i turiste pod njom vrlo zabavnim dok se meni ceo događaj činio u najmanju ruku neukusnim.
No idući tako naokolo i slikajući okolne brodove u jednom od zavučenih kutkova luke, zaustavi nas jedan stariji čikica. Na nekoj mešavini holandskog i engleskog jezika reče kako je primetio da slikam brodove okolo te je pomislio da bismo voleli da svratimo na njegov brod da napravimo par slika i vidimo unutrašnjost. Tu se nađoh u blagom šoku jer nekako nije odlika “modernog” čoveka da vas tek tako svraća u obilazak svog imanja. Mislim doživljavali smo to od onih “nemodernih” i “zatucanih” ali nikada ranije od ovih “naprednih”. Te tako završismo na jedrenjaku Scampolo koji će dogodine biti stogodišnjak. Dug je čitavih 25 metara a ponosni vlasnik nam je pričao kako je s njim putovao za Francusku. A unutra prava mala pećina sa blagom. Toliko drangulija, džidža-bidža i detalja što korisnih, što beskorisnih da ti se u glavi zavrti. Lunjali smo po brodu uzduž i popreko, pokušali da komuniciramo sa čikicom, smešili se mi njemu, on nama, klimali glavom dok nas vratovi ne zaboleše, a onda se zahvalismo i krenusmo dalje. Kasnije smo otkrili da je u Roterdamu bio u toku dan otvorenih brodova, tj. dan kada je moguće zalaziti u brodove u luci i zagledati unutrašnjost. To je uspelo donekle da objasni čikino neuobičajeno ponašanje. Zanimljivo je kako me je pre nekih mesec dana, na jednom crnogorskom brdu isto tako jedna žena svratila svojoj kući, nahranila i napojila i to mi ni najmanje nije bilo neobično, niti mi je za njene postupke trebalo bilo kakvo opravdanje. Dok mi se tako nešto činilo apsolutno neprirodno u Holandiji. Predrasude, ili iskustvo?

Negde u to doba dođe i vreme za posetu muzeja. Postavka je imala nekoliko različitih stvari u fokusu, i iako sebe smatram velikim poznavaocem japanske crtane kulture zapravo je bila vrlo edukativna jer je dobar deo bio koncentrisan na odnos robota i čoveka koji zalazi u žanr koji mene najmanje interesuje i kojim se obično ne bavim. Deo stalne postavke koje prikazuju različite objekte iz Okeanije mi je bio zapravo najzanimljiviji, no morali smo da protrčimo kroz taj deo jer Holanđani baš vole da rano zatvaraju muzeje.
Ne sećam se kako smo tačno odlučili da se popnemo na vrh Euromasta najvišeg vidikovca u Holandiji, ali smo došli do njega u najboljem mogućem trenutku. Ovaj vidikovac je sagrađen 1960. i ima kružnu otvorenu terasu na 100m visine koja nudi pogled na ceo grad u svim pravcima. No najbolji deo su dodatnih 85m do vrha, do kojeg se stiže liftom. Mi smo se istim provozali čak tri puta, uživajući u zalasku sunca.

Posle tako savršenog momenta nismo imali preterana očekivanja od ostatka večeri, no izgleda da smo baš imali sreće tog dana. Dan smo završili u sjajnom restoranu sa neverovatnom hranom i pogledom na vatromet koji je zatvarao proslavu otvorenih brodova.
Iscrpljeni stigosmo u Amsterdam oko pola dva, no vredelo je jer bolji dan teško da smo mogli i poželeti.

Više slika možete naći u mojoj galeriji.

Poslednjih par meseci bili smo okupirani maštanjem o novoj životnoj destinaciji, moja lepša polovina traženjem novog posla koji bi nas na novo mesto odveo, a zatim i pripremama za preseljenje. To što treba privremeno da odsednemo u Amsterdamu činio se kao dodatni plus jer su moje dve drugarice iz detinjstva stanovnici zemlje Holandije. U ovoj nizolikoj zemlji bili smo samo jednom, pre nekih pet godina i ostali prilično ravnodušni onim što ona ima da ponudi. Zbog toga, sve što ja očekujem od ove zemlje u sledeća dva meseca je naizmenično nalivanje kafama i pivom sa meni dragim ljudima. Plan skroman, prosto savršen u svojoj jednostavnosti.

Iako je trebalo da provedemo ova dva meseca u amsterdamskom hotelu, usled neke gužve i prebukiranih hotela početak naše holandske avanture započet je u Zandamu (Zaandam) malom gradiću severozapadno od Amsterdama. Na putu do Zandama, primetih da na putokazima piše “Zaanstad”, te pomalo zbunjeno upitah vozača da li je to isto što i “Zaandam”. No kako naučih od njega došli smo u Zan zemlju. Njom dominira reka Zan (Zaan), i po istoj mnoga naseljena mesta nose ime. Prirodno, moje sledeće pitanje je bilo, a šta znači “Zaan” na holandskom, no na to vozač već nije imao odgovor. Ne znam samo da li za to da krivim njegovo neholandsko poreklo ili ne, no za odgovor ostadoh uskraćena. Sam gradić nije preterano impresivan i poznat je samo po tome što su Monet i Petar Veliki jedared dolazili u isti, no to ga zapravo čini idealnim u ovom trenutku. Posle nedelju dana opraštanja, rastajanja i spavanja na pokvarenom krevetu na naduvavanje, sve što smo želeli je dug vikend u udobnom krevetu. Sanjali smo o 20 sati neprekidnog sna.

Na naše iznenađenje u subotu smo bili na nogama pre osam, i kako je dan bio sunčan što se u ovom delu sveta ne ignoriše tako lako odlučili smo se za obilazak obližnjeg otvorenog muzeja. Nekih 4-5km ka severu, prateći reku Zan stiže se do muzeja na otvorenom Zans (Zaanse Schans). Put do njega je vrlo prijatan jer prolazi pokraj nekoliko fabrika za obradu kakaa i proizvodnju čokolade te vas ovaj magičan miris prati, manje-više celim putem.

Ovaj muzej je kompleks od 8 vetrenjača i nekoliko kuća donetih iz raznih delova Holandije. Pravo malo idilično stereotipno holansko selo. Livade po kojima pasu krave i ovce, vetrenjače, jak vetar i biciklisti. Samo su nam lale falile za potpuni užitak. U kompleksu se nalazi i lokalni Zaan muzej, gomila suvenirnica, radionica u kojoj možete da vidite kako se prave tradicionalne klompe i kupite iste. Radionica sireva i prodavnica istih, reprodukciju prve prodavnice danas čuvenog lanca prehranbenih proizvoda Albert Heijn i gomilu drugih stvari koje smo mi zaobišli jer je ulaz morao da se plati.
Samo jedna od vetrenjača može besplatno da se obilazi, za ostale treba izdvojiti 3 evra. Mi smo se vodili onom, videli smo jednu to je kao da smo videli sve, te ulaz u iste nismo plaćali. A možda smo pomalo već postali holanđani te nam se evri ne bacaju suludo. Mada ja generalno imam problem sa holandskim suvenirima, slično kao i nemačkim. Dok me njihove kulture slabo dotiču, kada se iste pretvore u kiči stvari teško odolevam da ih ne kupim. Te tako jedva odoleh kupovini klompi, koje su u detinjstvu bile moja omiljena obuća a ispostavilo se da su ove tradicionalne super udobne i lake. Odolevaću im verovatno dok ne saznam koji mi je limit za prtljag u Singapuru, a onda ću istim da probijam uši budućim komšijama.