Pogled na okean
Ranac na leđima, cokule na nogama i stotinak kilometara staze koja prati obalu Južnog okeana. Na početku smo naše višednevne pešačke avanture. Vreme je muljavo. Oblaci većaju sa koliko vode da nas zaspu. Mi većamo da li da ručamo u selu ili odmah krenemo u pešačenje. Odlučujemo se za prvo. Čeka nas osam dana instant hrane, treba iskoristi priliku da stomake popunimo nečim tradicionalnijim.
Nakon ručka, srećni i zadovoljni konačno krećemo na stazu. U međuvremenu, oblaci su izvećali, zasipaće nas kišom kako im se ćefne. U prvih sat vremena pljusak i rominjanje su se smenjivali na svakih pet minuta. Vreme je od početka odlučilo da bude nestabilno. Ništa to ne umanjuje ushićenje na početku staze. Pravim selfi da ovekovečim svoju prenaglašenu euforiju i šaljem ga drugarici, jer je baš tog momenta odlučila da mi pošalje poruku.
Naš dug put uz okean konačno može da počne!
Veliki okeanski put (Great Ocea Walk), održavana pešačka staza duga 110km, se nalazi u Australiji, nedaleko od Melburna. Počinje u Apolo beju i završava se kraj spektakularnih 12 apostola. Dvanaest apostola su skup hridi, nastalih erozijom. Verovatno ih nikada nije bilo 12. Kada je prvi put zabeleženo njihovo postojanje, bilo ih je 9. U međuvremenu su se dve urušile, te ih je trenutno samo 7. Do Apolo beja se može stići lokalnim javnim prevozom. Kombinovanjem vozne i autobuske linije. Mi smo išli vozom do Gilong (Geelong) stanice, a odatle busom do Apolo beja (Apollo Bay). Karte se mogu kupiti na sajtu prevoznika.
Za povratak je situacija malo komplikovanija. Najbliža stanica je Varnambul (Warrnambool). Od 12 apostola do nje, subotom (dan kada smo se mi vraćali) nema nikakvog prevoza. Busevi povezuju ova dva mesta samo ponedeljkom, sredom i petkom. Zbog toga smo platili taksi do Kamperdavn (Camperdown) stanice, a odatle uhvatili voz za Melburn.
Naša pešačka avantura trajala je 7 dana. Kampovanje je zabranjeno van zvaničnih kampova koje održava viktorijanska uprava. Kamp mesta su ograničena i mogu se rezervisati na njihovom sajtu. Sva kamp mesta su baš elementarna; imaju nadstrešnicu otvorenoog tipa, poljski wc i burad sa vodom. Vodu dobijaju skupljanjem kišnice, te je treba filtrirati pre upotrebe.
Stazu smo ispešačili u maju, što je jesen u Australiji, te smo bili pošteđeni i letnjeg prženja i zimskog smrzavanja. Kiša vam svakako ne gine u tom delu Viktorije, bez obzira na godišnje doba.
Jedina opasnost na stazi su zmije. Doduše retko izmile baš na stazu. Zato je kengura i valabija (kengurov niži rođak) bilo na pretek. Uspeli smo čak da vidimo i koalu! Što je izazov jer su one baš stidljiva stvorenja. Prelepih, šarenih ptica je bilo u izobilju! Ali i glodara oko kampa.
Veći deo stazae je “izdignut” u odnosu na okean. Delovi na plaži su retki i krati i uglavnom postoje alternativni putevi kroz šumu pa ih možete zaobići. Neiskusan dugopešak može pomisliti da je hodanje na plaži romantično i lepo, iskusan će je zaobilaziti kad god može. Dve plaže su izuzetak: Johanna i Milanesia, te za njih treba proveriti plimu i oseku. Plima može toliko podići nivo vode da plaže postaju neprohodne. Te dobro isplanirajte vreme prelaska ovih deonica. Na zvaničnom vladinom sajtu možete naći ove informacije.
Staza je dobro obeležena i najveći deo je prokrčen ili utaban te je jasno kuda čovek treba da ide. Ja za svaki slučaj uvek dodam koji pin za orjentaciju u svoje offline mape na telefonu, ali ovog puta mi ni u jednom momentu nisu bile potrebne dodatne informacije o pravcu i smeru puta.
Dan prvi (Apollo Bay - Elliot Ridge)
Razdaljina: 10km
Više od pola dana smo izgubili na put od Melburna do Apolo beja i ručak. Na stazi smo bili tek oko dva popodne. Prvi kamp je na svega desetak kilometara, te smo mogli da uživamo u laganoj šetnji. Odmah na početku naletesmo na grmlje sa kupinama. Sreća! Sreća! Radost! Ali ta radost beše kratka, jer je uz kupine stajala ogromna tabla s obaveštenjem da kupine uništavaju autohtone vrste te da su prskane otrovima. Ne razumem te Australijance uopšte! Ta oni su svojim doseljavanjem na kontinent uništili (tj. još uvek uništavaju) autohtonu ljudsku populaciju. Ako su već toliko opterećeni da sve bude kao u stara dobra vremena, trebalo bi kolektivno da se potruju. Bila bi šteta jer znam toliko divnih Australijanaca, koji druge dedovine sem te nemaju, ali primećujem samo da to selektivno dobročinstvo baš i nema mnogo smisla.
Put do kampa je propratila dosadna, ali blaga kišica. Staza čas vodi preko plaže, čas preko niskog rastinja. Pogled ka okeanu je konstantan sve dok se, pred kraj, ne zađe u šumu eukaliptusa. Kamp je smešten u šumi. Ima mali drveni zaklon sa klupama i stolom, za kojim su sedela tri sredovečna gospodina. S njima ćemo se družiti ostatak puta. Dvojica su bila iz Melburna; Pol i Džon, ili ti Pavle i Jovan. Sada je putovanje krenulo da zvuči kao vic: Idu dva Srbina šumom eukaliptusa, do 12 apostola i na putu sretnu Pavla i Jovana. Treći je bio iz Darvina i ime mu se nije uklapalo u vic, pa ćemo ga zvati Juda. Dok smo spremali večeru i upoznavali se sa gospodom i njihovim šetačkim planovima, prođe Isus! Vic postaje sve bolji i bolji: Sede dva Srbina za trpezom sa Pavlom i Jovan, a kraj njih prolazi Isus! Na žalost Isus se nije zvao Isus, ali je tako izgledao. Bio je samotnjak, što nam je Jovan odmah objasnio. Baš zbog toga meni se Isus odmah dopao. Jovan je u ovoj priči, ona zla baba što sedi na korzu i ogovara ljude koje po prvi put vidi.
Posle večere i trač partije pod vodstvom Jovana povukli smo se u šator na spavanje.
Dan drugi (Elliot Ridge - Blanket Bay)
Razdaljina: 12km
Dok sam ja “kuvala” kašu od ovsenih pahuljica, Miljan je spakovao šator, te mi se priključio na doručku. Oko nas se užurbano pakovao Juda. Jovan i Pavle su već bili na stazi, ne propuštajući priliku da nas obaveste da Isus i dalje samotnjači.
– Zamisli nije došao ni da se upozna! Celu noć smo zajedno u kampu! Ta samo nas je šestoro ovde! – promrmlja Jovan umesto pozdrava.
– Nisam se tome nadao! – kratko je prokomentarisao.
Tu smo se rastali. Mi smo nastavili ka sledećem kampu, a Isus je ostao da se pakuje.
Do kampa u Blanket Beju ima svega 12km. Staza vodi kroz šumu gigantkih stabala, malo uzbrdo, malo ravno, malo nizbrdo. Početni deo staze je prošireni kolski, zemljani put. Zemlja je bila natopljena vodom. Sve se pretvorilo u beskonačnu kaljugu po kojoj smo otežano gacali. Noge su propadale u blato, kao u živi pesak. Kad nam se cokule nisu glavile u blatu, po istom smo proklizavali. Da nije bilo tog blata, šetnja bi bila potpuna uživancija. Staza prvo vodi ka unutrašnjosti, udaljavajući se od obale, da bi se u drugom delu ponova vraćala ka istoj. Na kraju izbija na plažu zaliva iznad kojeg se uzdiže istoimeni kamp. Na kraju smo na stazi bili sami, jer su trojica apostola krenuli dosta pre nas. Isus nas je prešišao negde na početku blatnjave staze. Jer Isus trči po vodi, blatu i svim ostalim terenima.
Kamp u Blanket Beju je jedan od najlepših na putu. Drvena nadstrešnica se nalazi na livadi. Na istoj su i dve dugačke klupe sa kojih se pruža prelep pogled ka okeanu. Vreme je, na žalost, i dalje bilo muljavo. Oblaci sivi. I rominjala je kiša. Dok smo sedeli na klupi oko nas su se vrzmali crveni papagaji i neki slatki glodari. Australijanci bi ih nazvali štetočinama, ali tako zaobljeni, pufnasti meni su bili prilično simpatični.
Dan treći (Blanket Bay - Aire River)
Razdaljina: 20km
Iznenadih se kad sam tog jutra došla do nadstrešnice da spremim doručak. Bila sam prva. Svi šatori kraj kojih sam prošla su bili zatvoreni. Apostoli su još uvek spavali. Isusov je bio negde dalje u šumi te njega svakako nisam mogla da vidim. Dok su svi poustajali i krenuli užurbano da se vrzmaju po kampu, Miljan i ja smo već bili na stazi. Čekao nas je relativno dug dan.
Staza je najpre vodila kroz ogroman kamp za kamp prikolice. Bila sam zatečena. Nisam ni primetila da smo imali toliko komšija. Blanket Bej je jedna od retkih uvala na tom potezu koja je bezbedna za kupanje, te verovatno otuda popularnost i mogućnost prilaza motornim vozilima. Odatle počinje lagani uspon kroz jednu od onih čarobnjačkih šuma tipičnih za priobalje. Nebo se raščišćavalo, na momente je izgledalo da će se oblaci u potpinosti povući. Nisam bila sigurna šta da mislim o tome. Iako je duvao hladan vetar, svaki put kad ozari sunce meni je bilo prevruće. Relativno brzo se stiže do Paker Inleta gde se reka uliva u okean. Trebalo ju je pregaziti te smo se vrzmali naokolo pokušavajući da ocenimo gde bi bilo najpovoljnije to učiniti. Voda nije bila preterano duboka, svega do pola metra, ali nisu mi se kvasile cokule. Na kraju sam odustala od potrage, skinula cipele i prešla na drugu stranu. Ta ledena voda je sprala sav umor sa stopala.
Odatle počinje prilično strm uspon. Veći deo po drvenim stepenicama. Ali ceo potez je relativno kratak te ubrzo izbijamo na vrh litice te manje-više konstantno imamo prelep pogled na okean. Staza ponekad zavija kroz kraće, pošumljene delove i visoko žbunje. Pogled na rt sa svetionikom je uglavnom neometan. Šetnja je bila izuzetno prijatna. Gledajući slike pred put, upravo sam se takvoj stazi i pogledima sa nje nadala.
Poslednji deo staze do svetionika vodi kroz šumu. Pored sverionika nalazi se kamp Rt Otvej (Cape Otway). U okviru svetionika postoji i mali kafić u kome služe očajnu kafu, po rečima zaposlenog, i skon sa džemom koji taj dan nisu imali. Morali smo da se zadovoljimo sladoledom i gaziranim sokom koji je prodavao u svojoj improvizovanoj trafici. Dok smo lenčarili na travi ispred svetionika i uživali u neplaniranom skoku šećera u krvi sustizali su i naši sakampatnici. Pavle nam je za poslednja dva dana već uspeo ozbiljno da priraste za srce pa smo se silno obradovali neplaniranom zajedničkom pikniku.
Odatle staza prati okean ka kojem gotovo, do kraja staze imamo neometan pogled. Rastinje je nisko. Staza često prekrivena slojem peska. Sve izgleda idilično, beskrajno i divlje u sred te nedođije. Na putu konačno srećemo i zmiju, ali previše brzo odmiče da bih mogla da sagledam koja je u pitanju. Po šarama bih rekla da je tigrasta. S obzirom da je jedna od najotrovnijih zmija na svetu, verovatno sam imala sreće što nisam imala vremena da je dobro osmotrim. Poslednji deo staze vodi uz Ejri reku dok ne stigne do mosta. No, usled silnih kiša u prethodnom periodu staza je bila pod vodom. Voda je bila doboka i mutna i nije mi se u nju gazilo. Nismo mogli da procenimo koliko je to zapravo duboko. S obzirom da je sa strane rastinje bilo prilično visoko, a onu zmiju smo sreli relativno skoro, nije nam se baš zalazilo ni u to šipražje. Tu su M&M krenuli u desetno-minutno većenje šta im je činiti. Jednoglasno je odlučeno da idemo kroz šipražje pod Miljanovim vođstvom. Usled njegovog (ne)prirodnog straha od zmija taj deo smo praktično pretrčali.
Kad smo se konačno našli na mostu stali smo da dočekamo svoje sakampatnike i damo im instrukcije kako da zaobiđu poplavu. Apostoli su se prvi okupili i relativno lako uz mahanje štapovima i pokazivanje u smeru žbunja, uspeli smo da ih uputimo na put koji smo prokrčili.
Par minuta kasnije pojavio se i Isus sa sledbenicima (Kasnije je Isus tvrdio da mu to nisu bili sledbenici nego neka grupa školaraca na koju je slučajno naleteo). Tu smo bili svedoci da je priča o tome da je Isus po vodi hodio lažna! Jer je naš Isus odlučio da sledbenike povede kroz mutnu vodu. Valjda kao deo nekog testa privrženosti. Vole vernici ta sranja oko beskrajne ljubavi, poverenja i sl. I uspeo je da ih prevede (žedne) preko vode, ali ne bez posledica jer su svi bili do glave okupani. Jovan je u međuvremenu stigao do nas i nezadovoljno gunđao. Zvanično zbog toga što Isus nikoga ne sluša, a nezvanično je bio ljubomoran što ga Isus nije zvao da pokrsti te njegove sledbenike.
U svakom slučaju naša mala grupa je imala temu za povečerje u kampu. Kamp se nalazi u neposrednoj blizini mosta. Kad smo se raspakovali i smestili, konačno smo se svi šestoro okupili za stolom pod nadstrešnicom.
Isus nije jeo, jer trebalo je održati tu isposniču liniju, ali ga to nije omelo da sedi sa nama i uživa u razgovorima o zmijama i mutnim vodama. Konačno je delovalo i da mu je Jovan (hrišćanski) sve oprostio. Pavle je kao i obično, topio srca svojom dobrotom. A Juda je dodavao po koju sa strane, mudro i iskusno.
Isus je to veče odlučio da svoju odaju postavi kraj naše. Imali smo prvi put prilike da sagledamo njegov zaklon. To nije bio klasičan šator koji bi neko očekivao u ovakvim prilikama. On je nosio najmanji i najtanji šator koji sam ikada videla. Zabrinula bih se za njega da u tom šatoru nije već proveo dve noći, a i dalje je bio nasmejan.
Neko nas je od onih Isusovih pratilaca upozorio da je cela ta oblast oko kampa puna pijavica. Da su se njima prethodne noći nasisale krvi, te da budemo obazrivi. Sem što su gadne i ljigave, pijavice su prilično bezopasna stvorenja. Ako već nešto treba da me gricka u Australiji, definitivno bi upravo one bile moj izbor.
Kada smo ušli u šator, jedna je krenula da mili po podu šatora. Izgleda da se zakačila negde usput za nas. Da nam jednom davno u vijetnamskoj džugli vodič nije skrenuo pažnju na pijavicu, iskreno ne bih ni znala kako izgleda. Dugačka oko 1.5 cm i tanka oko milimetar. Ko bi od toga očekivao da nakon večere preraste mali prst? Uspaničeno proverih svaki pedalj garderobe na sebi, unutrašnjosti šatora, vreća za spavanje, podloški. Nijednu više nisam našla, ali mi nimalo ne bi lakše.
Dan četvrti (Aire River - Johanna Beach)
Razdaljina: 14km
Treba li uopšte napominjati da nikad gore nisam spavala? Noć sam provela u košmarima s pijavicama u glavnoj ulozi. Miljanov prvi zadatak to jutro je bio da pregleda svaki, za moje oči nedostupan deo moga tela, kako bi utvrdio da se potencijalno neka nije zalepila za mene u toku noću. Cela drama se na kraju ispostavila suvišna, pijavice nisu bile među nama.
S malim olakšanjem krenuh do nadstrešnice da spremam doručak. Na tom putu sam prolazila kraj Isusovog bivaka. Bio je na kolenima, do pola uvučen u njega, očigledno nešto tražeći ili vadeći iz unutrašnjosti. Kad me je čuo, uspravio se i okrenuo se ka meni da se javi. Ne sebi je imao bar desetak krvavih flekica koje su ukazivale da su ga pijavice sinoć grickale.
– Jedite moje meso i pijte moju krv! – behu njegove reči pijavicama kada se sinoć uvukao u šator.
Sa lica su mu još uvek visile tri debele, crne pijavice. Skrenuh mu pažnju na to, ali Isus samo okrenu drugi obraz nehajno ih uklanjajući.
Kakav čovek!
Isus je zaista izgledao kao isposnik. Visok skoro 1.90m. Mršav kao grana. Uspravnog, žilavog tela. Duge prosede brade i kose. Blagog pogleda. Izuzetno tih i miran. Nosio je mali, dnevni ranac u kojem je pored ovog “šatora” bila spakovana i njegova hrana za 7 dana. Kada bolje razmislim nikada ga nisam videla da nešto jede. Ko je bio taj čovek i na čemu je živeo ostaće mi do kraja nepoznato.
Još jedan dan sa prelepim pogledima na okean. Bilo je malo uspon, ali generalno cela ova staza je prilično lagana za šetnju. Težina ove sto-kilometarske šetnje proizilazi iz toga što sve što vam treba nosite na leđima danima. I ma koliko se trudili da sve svedete na minimum to je i dalje bar 12-13kg na leđima. Zapravo, sa fotoaparatom i flašama vode pre 15kg.
Deo puta vodi kroz šumu i na tom delu su postavili drvene staze da bi umanjili mogućnost da raznesete semenke biljnih vrsta iz komšiluka i time ugrozite autohtone vrste. Moram da priznam da mi je sve to suludo. Ko zna šta se sve “zalepi” za mene prelazeći sa jednog na drugi deo staze, i to nešto se ne lepi samo za cipele. I ne lepi se samo za ljude. Sumnjam da životinje koje naokolo lunjaju peru nogice kad krenu u drugi deo šume.
Na kraju šumskog puta ponovo izbijate na čistinu sa pogledom na okean, a odatle, dalje na plažu. Ta blizina okeana razgaljuje dušu. I dalje je uglavnom oblačno i to sivilo u kombinaciji sa bukom talasa sve čini dramatičnim. Zastajemo na kratko da uživamo u toj odsečenosti od civilizacije. Odsustvu materijalnog. Australijske plaže su predivne upravo zato što su nekomercijalizovane, divlje, nesputane.
Od kraja Džoanine plaže do istoimenog kampa ima manje od kilometar i sam kamp gleda upravo na plažu. Kako smo stigli prvi u kamp, imali smo to zadovoljstvo da zauzmemo najbolje mesto. Mesto sa pogledom na plažu. Uspavljivaće nas zvuci okeana. Rekoh već da je kamp u Blanket Beju jedan od najlepših. Zapravo, na ponosnom je drugom mestu nakon ovog.
To veče smo se vodili Isusovim primerom, te se osamili za večeru ispred šatora. Meksički pirinač, američka pita od jabuka, čokoladica i topli čaj. Ova pita dolazi u dehidriranom stanju i ja sam i dalje zaprepašćena da ima ukus sveže lenje pite. U pakovanju se nalazi i keks koji na kraju izmrvite, pa celom obroku da hrskavu teksturu. Gde ide ovaj svet, kad možeš da pojedeš dobru pitu čak i u tim uslovima?
Dan peti (Johanna Beach - Ryans Den)
Razdaljina: 14.5km
Pod nadstrešnicom sam to jutro uočila dva nova lica; Mariju i Magdalenu. Jasno vam je da se nisu zvale tako, ali ne mogu sad posle pet dana da menjam fabulu. Umesto da priču prilagođavam njima, odlučila sam da njih, tj. njihova imena prilagodim priči. I njih dve su krenule iz Apolo Beja i uputile se ka 12 apostola, s tim da su one spavale po drugim kampovima i krenule dan kasnije te se do sinoć nismo sretali. Tj. možda i jesmo, ali ja ih eto, do jutros nisam konstatovala. Bilo je lepo, konačno ne biti jedina žena.
Na stazi smo opet bili prvi. Nije da se trkam sa nekim, ali volim rano ujutru da krenem da “radim” čemu god da se posvetim. Ujutru sam najornija i svakako volim taj osećaj da imam puno vremena do kraja dana. Da ne moram da gledam na sat. Da nigde ne jurim. I da stižem bez obzira koliko sam spora. Možda ta moja ljubav prema jutru upravo proističe iz toga da mi za sve treba puno vremena?
Nebo je bilo plavo. Prvi zaista sunčan dan na stazi. Početak staze je prekriven travom i vodi preko zelenih brežuljaka po kojima su razbacani ogromni privatni posedi. Na stazi i kraj nje skakuće porodica kengura. Eto još jednog razloga za rani početak dana. Još niko nije isprepadao divlje životinje da se sklone sa staze.
Put dalje nastavlja, starim kolskim, zemljanim putem kroz šumu visokih stabala. Sve deluje mirno i spokojno u tim ranim jutarnjim satima. Na kraju se spuštamo do plaže. Neobično kamenje po plaži nam privlači pažnju. Sunce umilno opija. Odlučujemo da napravimo pauzu i izležavamo se neko vreme. Uskoro nam se pridružuje i Juda.
Iako bi najradije prespavala ostatak dana na plaži, nastavljamo dalje. Mostić, šuma, beskrajan niz stepenica. I grm kupina. Stajem i halapljivojih jedem. Miljan primećuje da su možda prskane otrovima. Ignorišem ga uz kratak komentar da za njih vredi umreti.
Ponovo stižemo prvi u kamp. Ovaj je u sred šume. Bez mogućnosti da mu se priđe kolskim putem ili nekim kraćim pešačkim. Volim ove teško dostupne kampove u sred ničega. Najlepše kamp mesto je na vidikovcu, ali mi se iz nekog razloga ne čini praktičnim te šator ipak postavljamo niže, u šumi. U maju je prilično hladno u šumi kad se čovek ne kreće, te odlazimo do osunčanog vidikovca sa čajem i užinom da se sunčamo na drvenoj platformi. Sunce je blago i umilno te ostajemo do večeri opruženi na platformi.
Dan šesti (Ryans Den - Devils Kitchen)
Razdaljina: 14km
Noć u šumi je uvek ledena. Izvukla sam se iz vreće, spakovala stvari i krenula pod nadstrešnicu da spremam doručak. Kao i svako jutro Miljan je ostao da sklopi šator. Svi su već uveliko bili za stolom, svako uposlen oko spremanja svog doručka. Krenule su klasične jutarnje, kamperske priče… Koga šta boli? Ko se smrzao? Šta nas čeka na putu danas?
U međuvremenu je i Miljan stigao, pa sam ga poslala po vodu. Odlazak po vodu se sastajao u tome, da ode iza nadstrešnice do buradi sa kišnicom i filtrira vodu. Ljudi obično nose tablete za prečišćavanje, te naš specifičan filter uvek izaziva preteranu pažnju. Nije bilo drugačije ni to jutro. No sem što je filter privukao pažnju našim sukamperima, novopridošlim damama nije promaklo da su u našoj vezi poslovi vrlo tradicionalno podeljeni; Miljan sklapa kuću i donosi vodu, a ja spremam hranu.
Pomislih: “Divota! Sad me još i lezbejke spašavaju rodne neravnopravnosti!”. Udahnuh duboko. Pogledah u Isusa, koji mi telepatski posla poruku “Okreni drugi obraz!”, te sa smeškom samo ponudih Magdalenu da i njoj spremim doručak. Videh da me Isus zadovoljno pogleda, a onda izvadi mobilni da nam pokaže snimak dve tigraste zmije koje je snimio prethodnog dana.
Zvaničan sajt koji promoviše ovu stazu kaže da je staza na današnjoj deonici puta najizazovnija. Iskreno, na ovim dugim pešačkim turama meni su samo prvi i drugi dan relativno teški. I to samo zbog toga što mi treba vremena da se naviknem na teren pod nogama, i opremu tj. teret koji nosim na sebi. Što više odmičemo moje telo je adaptiranije i sve mi je lakša. Količina uzbrdica i nizbrdica na daljinu gubi bilo kakav značaj u mojoj oceni težine puta. Staza je svakako intenzivnije brdovitija, ali nisu to neki ozbiljni usponi. Zadiše se čovek tu i tamo, ali i dalje sve smo uzbrdice savladavali u cugu, bez stajanja. I nakon svake dolazi nizbrdica za predah i ubrzanja. Teren je valovit. U prvom delu zalazi u šumu gde smo sreli i prve valabije. Da mi apostoli u prethodnim kampovima nisu ukazali i na slikama pokazali jasnu razliku između valabija i kengura, ja bih pomislila da je kengur u pitanju. Meni zaista deluju isto.
Deo staze posle vodi kraj farmi i mani je bio manje zabavan. Ali, relativno brzo smo ponovo zašli u šumu. Za taj drugi deo staze postoji i alternativna staza po plaži, ali šetnja po pesku, sa tim teretom i cokulama na nogama bi bila pakao te o njoj nismo ni razmišljali.
Dolazak u kamp me je malo rastužio jer svatih da se uskoro vraćamo u civilizaciju. To je bila naša poslednja noć na stazi. Sa sukamperima smo tu noć razmenjivali informacije o tome kako je ko organizovao povratak za Melburn. Svi su manje-više došli kolima ili je neko od familije dolazio da ih pokupi. Samo je Juda bio bez prevoza pa mu ponudismo da nam se pridruži.
Dan sedmi (Devils Kitchen - 12 Apostles)
Razdaljina: 16km
Ustali smo rano i opet smo na stazi bili prvi. Sa taksi prevoznicima smo vožnju od informativnog centra zakazali u 15h. S obzirom da je teren, manje-više ravan, računala sam da nam sigurno neće trebati više od 5 sati da ispešačimo današnju deonicu. Imali smo vremena na pretek. Dan je bio sunčan i teren na prvoj polovini puta sličan pređašnjim danima. Staza prati okean te imate predivan pogled na njega. Prva polovina puta se završava kraj Prinstaun rekreativnog centra. Mostom smo prešli reku Gelibard. Na drugoj strani se nalazila poljana sa stalovima za piknik, na kojoj smo seli da napravimo pauzu za ručak.
Obično jedemo pre i nakon završetka pešačkog dana, ali taj poslednji dan uvek napravimo izuzetak. To nam je, na neki način, ritual kojim se opraštamo od divljine. Odsedeli smo sigurno oko sat na toj livadi uživajući u blagom suncu.
Sa te livade staza vodi najpre kroz šumarak, odakle konačno izbija na čistinu. Ponovo smo mogli da vidimo okean. I odatle, do kraja staze imaćemo neometan pogled ka 12 apostola. Do njih ima nekih 6-7km, ali konstantno sam imala utisak, tu je to, na pola sata. Pola sata, po pola sata, upornog zastajkivanja da se napravi još jedna fotka i snimi još jedan video. I da se još malo produži taj ostanak na stazi.
Poslednji kilometar pred platforme sa kojih se pruža pogled na 12 apostola bio je preplavljen dnevnim turistima. Neposredno pored njih nalazi se informativni centar sa malom prodavnicom i ogromnim parkingom. Našli smo klupicu u hladu i seli da se konačno odmorimo. Uskoro su pristigli i ostali sukamperi pa smo imali vremena da se pozdravimo sa svim apostolima i primimo blagoslov od Isusa.
Isus se, kao i obično, nije predugo zadržavao, već se udalji negde da samotuje. No ubrzo se i ostali razmiliše svojim putevima. Mi smo odatle uhvatili taksi do Kamperdavn stanice, odakle smo vozom stigli u Melburn.
Veliki okeanski put je predivna hajking staza. Tehnički nezahtevna, sa malim usponima. Na momente valovita. Iako radije biram planine za ovaj tip avantura, ovo je bila prijatna promena.