Ispijam koronu i razmišljam o ovom suludom vremenu u kojem trenutno obitavamo. Ta korona je možda poslednja koju ću popiti u skorije vreme. Načula sam da su obustavili proizvodnju. Ovaj svet je izgubio smisao za humor.

A uz humor i smisao bilo čega drugog.
Trenutno nam ništa nije dostupno. I ironično, meni ništa ne nedostaje. To samo znači da sve ono što obično imam je u principu bespotrebno i uzaludno.

Trenutno je preko milion i po ljudi inficirano i pitanje je sata/dana kada će biti preko 100.000 mrtvih. Svi se ubiše (ha! kakav izbor reči) da smanje ove brojeve, da sačuvaju živote. Ja ih samo gledam sa strane i pitam se:

Da li su uopšte ikada razmišljali o tome šta znači živeti?

Šetam puno. Pokušavam da pobegnem od tih i sličnih misli. Nikada nisam imala preterano visoko mišljenje o ljudima. Ovih dana je ono na izuzetno niskim granama. Otkrivam neke nove uglove Singapura. Uglavnog pustog. Takav, bez ljudi, je najlepši.