Tajvan – istočna obala

Dulan (Doulan)

Našla sam najlepšu kuću na svetu. U seocetu Dulan, na istočnoj obali Tajvana. Kuća se nalazi na prostranom imanju. Zelena, savršeno potkresana trava prekriva blage bržuljke. Po uglovima imanja, uz ogradu rastu rascvetale puzavice. U savršenom zelenilu, kamena ostrva, grupisana da formiraju impozantne umetničke strukture. Naokolo jurcaju razdragani psi. Veličanstveni, žuti, veliki. Na imanju je zapravo tri građevine. Kuća domaćina, kuća za goste i odvojena trpezarija sa letnjom kuhinjom. Kuće su od betona i kamena, sa drvenom stolarijom i opet tim puzavicama koje gutaju to sivilo, kreirajući praznik za oči. Do soba na gornjem spratu se stiže spletom stepeništa, vešto “isprepletanog”. Drvene daske pričvršćene za pažljivo poslagano i odabrano kamenje. Čelične lajsne koje ih prate. I opet te puzavice da smekšaju grubost tvrdih materijala. Kuća je savršena skulptura. Kombinacija pravilnih geometrijskih formi od betona. Hladna, štura, minimalna. Striktna i pouzdana. Najpre je savršena geometrija ublažena dodavanjem kamenih struktura i čeličnih lajsni, nesimetrično, slobodno. A zatim je sve ublaženo, smekšano i ugrejano drvenom stolarijom, drvenim detaljima i rascvetalim puzavicama.
U samim sobama, arhitekta se pridržavao istih principa. Beton kao hladna podna osnova, a iz njega rastu komadi drvenog nameštaja. Minimalistično, čisto, udobno, a istovremeno stabilno i čvrsto.
To mesto nam je bilo dom u narednih par dana koje smo iskoristili za obilazak istočne obale.

Kuća se nalazila na kraju ulice. Do nje se stiže strmim putem. U podnožju ulice smestio se Kulturni kreativni centar. Tik uz njega autobuska stanica. Sa druge strane kafić u kojem smo ispijali svoje prve jutarnje kafe; Kolumbiju, Keniju, Papuu i Panamu. Služili su je samo kao filter kafu pa sam je ja pila isključivo sa ledom. Šnaucer Toto nam se za to vreme vrzmao oko nogu. Svaki naš pokušaj da ga pomazimo se završavao neslavno. Toto nije voleo da se mazi. Čim bi krenula da se naginjem ka njemu šmugnuo bi u suprotan ćošak.

Kulturni kreativni centri su tipični za ceo Tajvan. Stare, napuštene fabrike se često transformišu u prostor za umetnike i male zanatske radionice. Te je tako i ovaj smešten u nekadašnjoj fabrici šećera. Sam prostor je uvek impozantan, bez obzira na samu ponudu u okviru njega. Moje galerije slika sa Tajvana su prepune slika ovakvih prostora. Dopada mi se ta širina, zagasito svetlo, nesavršeni zidovi, stari alati i mašine, koje su sporadično ostavljene naokolo zarad atmosfere.

Dulan je majušno selo. Kroz njega prolazi magistralni put uz koji su se načičkali svi lokali i znamenitosti. Sa jedne strane more, sa druge visoke planine. More je blizu magistrale. Nemirno. Divlje. Surfersko. Nakon te jutarnje kafe odlazili smo na plažu da gledamo talase i slušamo huk mora. Retko je koga bilo sem nas.

Vozeći duž magistralnog puta, na svakih 20tak minuta naletećete na neku “atrakciju”; kakav neobičan reljef, vidikovac, galeriju na otvorenom. Magistralnim putem vozi autobus koji spaja ove turističke atrakcije. Ima 5-6 polazaka dnevno i staje kraj svake od njih.

Džalulan (Jialulan)

Džalulan (Jialulan) je jedan od njih. Ničim izazvani, Tajvanci baš znaju da ulepšaju svaki pedalj svoje zemlje. Kad već imaš lepu livadu kraj mora, zašto ne napraviti galeriju na otvorenom? Možda se neko baš tu umori od vožnje pa poželi da napravi pauzu. Mogli bi od toga napraviti pauzu za pamćenje. Mora da tako nekako razmišlja prosečni Tajvanac, jer čitava zemlja im je puna ovakvih detalja. Došli smo u nevreme, sa jedno 5-6 turističkih autobusa, što mu dođe oko trista ljudi. U takvim momentima, treba leći na udaljeni deo livade, zatvoriti oči dvadesetak minuta. Misliti o nečem lepom. Kad sledeći put otvorite oči, autobusa više neće biti. Naćićete sebe u raju ukrašenom drvenim sklupturama, zanimljivim, razdraganim, drugačijim. Pod udarima vetra neke sklupture će i zaigrati. A na kraju livade samo litica i beskrajno plavetnilo.

Kad vam konačno dosadi potpuno uživanje i odsustvo bilo kakvih briga, valja ponovo sesti u onaj isti autobus i krenuti dalje, do neke nove usputne stanice koju je taj dokoni Tajvanac napravio samo za uživanje. Ili ako ste odvojili dovoljno dana, ili ako ste dovoljno ostarili da shvatite da neke stvari mogu postojati čak i ako ih niste videli lično, onda možete i nazad do sela, a znamenitosti ostavite za sutra. Pa kad čovek ogladni onda valja posetiti i najbolju piceriju u Dulanu. Drže je tajvansko-filipinski par. On je iza šanka, mesi testo, filuje ga i peče u svojoj pravoj, velikoj peći na drva. Zanat je izučavao u Italiji. Ona je među gostima, pričljiva, sva slatka i uslužna. Priča nam kako je njihovo testo za picu od onoga što se na engleskom zove živo testo. Ne mese ga od svežeg kvasca, nego ostavljaju deo testa svaki dan i njega koriste kao pospešivač rasta. Objašnjava nam detaljno kako testo voli da ga ista osoba mesi. Oni ga ostavljaju njegovoj mami da se brine o njemu kad oni odu negde na odmor. I kako mu treba bar par dana da se vrati u svoje uobičajeno stanje, da se opusti pod rukama svog masera. Tu je i Gari, domaća seoska džukela. Vrzma se oko stolova i traži pažnju. Čeka da bude mažen. Seda pod sto naginjući se čas levo, čas desno, kako bi dobijao podjednaku dozu maženja od oboje. Kad pica konačno stigne na sto jednoglasno ćemo zaključiti da testo može u top 3 najbolja koja smo ikada jeli. Ali čitav utisak pomalo kvari ta podloga od paradaiza na pici od četiri sira. Tajvan definitivno nije mesto za najesti se ako niste ludi za klasičnom kineskom kuhinjom.

Sanšietai (Sanxiantai)

Sutradan sveži i odmorni, nakon uobičajenog rituala ispijanja kafe i odlaska na plažu, hvatamo autobus za Sanšietai (三仙台). Na stanici opet par autobusa. Gužva. Već me polako hvata panika. Pitam se koji sam vrag dolazila. Taj most na slikama i onako deluje prekičasto. Silazimo do plaže i zapravo ostajemo prijatno iznenađeni. Hladan vetar sa mora, i huk dovoljno glasan da nadjača sve ostale zvuke. Čini se da i svi oni ljudi zapravo ne nameravaju da pređu taj kičasti most i odu do Sanšietai ostrva. Do Ostrva tri svetca (Sanšietai) nekada se prelazilo peške, kad se voda povuče. Danas postoji taj ružni most koji bi trebalo da predstavlja zmaja svojim oblikom. Most je zaista ružan. Preružan. No na drugoj strani počinje magija. Crne ogromne stene, čudno, nama potpuno nepoznato rastinje, pećine i nemirno more. Kao neka druga, surova planeta. Surova, ali prelepa. Šetamo naokolo besciljno. Zavirujemo u pećine. Pentramo se po kamenjaru. Obilazimo svetionik. Sedimo. Ćutimo. Slušamo more. Cedimo poslednji gram napetosti i stresa i ostavljamo ga na tom kamenjaru da ispari. Zadovoljni se vraćamo u Dulan. Na još jednu picu. I maženja sa Garijem. Sutra valja krenuti dalje.