Svaka blistava država je izgrađena na robovima, eksploataciji, nejednakosti. Dok se s jedne strane cakli, s druge smrdi na trulež. Singapur nije izuzetak.

Singapurski prosparitet je delom zasnovan na jeftinoj radnoj snazi iz Bangladeša, Indije, Kine, Filipina i Indonezije. Mejdice, koje žive u kućama porodica za koje rade, mahom dolaze sa Filipina i Indonezije. Radnici na građevini su u najvećem broju iz Bangladeša i Indije. Broj Kineza sve više raste, ali je i dalje neznatan u odnosu na ostale. Ovi radnici žive u kolektivnom smeštaju. Između 10-20 njih po sobi. Sa jednim deljenim kupatilom po spratu. Ponekad sa prostorom za pripremu hrane, ponekad bez njega. Neki od ovih dormova su veći, neki manji. Svi se nalaze na obroncima Singapura, u industrijskim delovima grada. Sklonjeni “dovoljno” daleko od očiju javnosti. Same radnike naravno čovek može sresti svuda po gradu jer je Singapur jedno veliko gradilište. No to što ih ne gledaju kako žive u komšiluku, onima koji to žele, ostavlja mogućnost da zatvaraju oči, da se prave da oni ne postoje.

Oko 350.000 njih živi u ovim dormovima.

Početkom marta, bili smo u industrijskom delu grada da pokupimo 3D štampač. Tada sam prvi put prošla pored jednog od ovih dormova. Preko ograde su se jasno videli viši spratovi građevine. Stakleni prozori slični kao kod nas drveni šaloni. Kroz proreze je visio veš koji je bio nehajno okačen da se suši. Kroz neke od prozora nazirala se unutrašnjost. Kreveti na sprat i na njima leže ljudi. Pretrpane sobe. Sećam se da smo komentarisali da ako jedan od radnika bude inficiran Koronom, svi će se preko noći razboleti. Ali…
S obzirom kako je Singapur do tada izveštavao o virusu i borio se sa Koronom, pomislila sam da su verovatno i o tome na vreme razmišljali. Na kraj mi pameti nije bilo da bi ovako potencijalno žarište ignorisali.

Nekih 20tak dana kasnije nevladine organizacije upozoravaju na potencijalne probleme koji mogu izbiti ukoliko se dalje bude odlagalo rešavanje problema prebukiranosti po dormovima. I dalje mi je neverovatno da singapurska vlada nije svesna problema. Čitam detaljne izveštaje sa sajta Ministarstva zdravlja. Nalazim dodatne mere i preporuke za mejdice, ali zaista dormove i radnike na gradilištima niko ne spominje.

Tek krajem marta počinju da se pojavljuju preporuke za održavanje higijene, razdaljine itd. po dormovima. I to tonom i u obimu koji ne odgovaraju ozbiljnosti situacije. Deluje kao da država pokušava da prebaci odgovornost na firme koje su radnike zaposlile/dovele u Singapur i vlasnike dormova. U Singapuru, kao u svim ostalim kapitalističkim zemljama, postoji milion podizvođača i agencija koje vrše najrazličitije delatnosti, sve sa ciljem da se izbegne odgovornost u slučaju potencijalnih problema. Tako je praktično potpuno nejasno ko snosi odgovornost za zdravlje ovih ljudi? Vlasnici dormova u kojima oni obitavaju, firma koja ih je dovela, firma koja im daje posao ili država? Ono što je mene najviše zbunjivalo u tom momentu je zašto država ne preuzme odgovornost, jer na kraju krajeva ona je jedina koja će ispaštati? Sigurno da je ta rabota skupa, ali na kraju, kad dođe do sranja (kao što jeste) ukupni troškovi mogu biti samo još veći. Moja zbunjenost je bila pojačana time što je Singapur do tada preuzeo odgovornost za sve manjkavosti sistema. Primera radi, od prvog dana je snosio kompletne troškove lečenja i dijagnostokovanja virusa za sve stanovnike ostrva. U početku čak i za turiste. Time je pokrio odsustvo javne zdravstvene zaštite. Većina ljudi nema adekvatnu zdravstvenu zaštitu, niti bi imala sredstva da pokrije lečenja svih članova porodice.

Poslednjih dana marta konačno stiže izveštaj sa prvim obolelim od Korone u dormoviva. I od tada kreće pakao u kojem se još uvek nalazimo.

Broj obolelih se ne smanjuje. I dalje dnevno registruju oko 600 ljudi po ovim dormovima. Dormovi su u potpunosti izolovani od ostatka Singapura i krenuli su da ih razdvajaju donekle. No uzimajući u obzir u kakvim uslovima ovi ljudi žive jasno je da će pakao prestati tek kada oni dostignu kolektivni imunitet. Ono što zabrinjava je odsustvo jasnih i preciznih informacija na osnovu kojih bi običan čovek mogao da iznese zaključke. A po svemu sudeći, i vladi nedostaje relevantnih informacija da napravi bilo kakav jasno definisan plan. Nemaju uslova da testiraju dovoljno ljudi dnevno. Odnos između testiranih i zaraženih je premali da bi podaci bili relevantni. Ova brojka od 600 ljudi ukazuje na to koliko su ljudi mogli da testiraju dnevno, a ne koliko je zaista ljudi bolesno. Sreća u nesreći je, da većina ovih radnika ili nema simptome ili su oni izuzetno blagi.

Ono, čega se vlada trenutno najviše boji je očigledno gubitak podrške naroda. Postalo je jasno da je vlada preuzela na sebe odgovornost, tj. krenula da rešava problem tek kada je zajednica krenula da obraća pažnju na dormove. Reakcije ljudi na mrežama su u najmanju ruku šokantne. Ja se konstantno pitam, gde su ti ljudi živeli do juče? Kako tačno živiš u Singapuru i ne znaš da veliki broj ljudi živi u kolektivnom smeštaju i radi za 600SGD mesečno? Koliko čvrsto moraš da držiš oči zatvorene i uši zapušene?

S druge strane, svedoci smo očigledne manipulacije podacima već više od mesec dana. Iako se brojke ne skrivaju, i dalje se podaci prestavljaju tako da ne nude podatke koje običnom čoveku daju mogućnost da dođe do nekih smislenih podataka bez prethodnog ozbiljnog kopanja po sajtu Ministarstva zdravlja. Takođe se jasno može pratiti promena u načinu obraćanja u toku izveštavanja. Neko može pomisliti da pokušavaju da naglase dobre vesti i održe optimističan duh, ali mene takve stvari čine samo još više nervoznom. Takve manipulacije ukazuju ili na to da svoje podanike ne smatraš dovoljno inteligentnim ili da ih zasipaš podacima da bi se teže koncentrisali na suštinu, tj. prikrio svoju aljkavost u rešavanju problema.

Situacija je teška. I nema svetla na kraju tunela.