Poslednjih par dana mi strašno nedostaju rodbina i prijatelji. Provodim sate na Skype-u pokušavajući da malo prebrodim ovaj nedostatak. Ne znam zašto ali proleće me čini previše emotivnom. S druge strane pomisao da se vratim u Srbiju, makar samo na produženi vikend, da ih vidim, me užasava. Imam ogroman strah da neću moći ponovo da odem iz nje. Zaista je tužno kada na svoju zemlju gledaš kao na zatvor u koji te je neko nevinog strpao bez ikakve mogućnosti da dokažeš da ti tamo nije mesto. Često ljudi kažu da si bez tradicije i matice kao drvo bez korena, ali meni se sve nešto čini da te korenje previše vezuje za zemlju i neda ti da hodaš, trciš, letiš…

Negde sam na netu naletela na temu na nekom forumu, više se ne sećam na kom, o nostalgiji. I neko je napisao kako on kada mu nedostaje Srbija, ode tamo na vikend i odmah ga prođe želja da više ikad opet dođe. Surovo… ali valjda sam ja još surovija sa totalnim odsustvom želje da uopšte odem, ili možda još uvek nije prošlo dovoljno vremena da neke stvari zaboravim.

Ne znam da li je baš sasvim slučajno, ali ova trola prolazi kroz našu ulicu i vozi u neke poznate krajeve.