postcards…
The world moves with me

Majstori, majstori… / 17.10.15

Mule (Mullae) je naselje u Seulu koje je uspelo da spoji nespojivo. U njemu su se sreli umetnici i metalostrugari, i usput jedan uljem umazani, poluraspadnuti deo grada pretvorili u galeriju na otvorenom. Spojili su ih kriza, besparica i ljubav ka stvaranju lepih stvari.

Naime, Mule je bio sedište zanatlija koje su pod pritiskom modernizacije i dolaskom velikih fabrika, krenuli da zatvaraju svoje male radnje. Kraj je polako siromašio, kućerci i radionice propadale, a cene stanova u naselju padale. Tone razbacanog materijala, smrad ulja i buka mašina očigledno nisu smetali umetnicima da, privučeni niskim cenama stanova, kolonizuju pomenuto naselje.

Neki su se latili okolo razbacanog otpada i od njega napravili zanimljive umetničke komade. Drugi su se bacili na “molerske” radove. Tako ujedinjeni, u ljubavi ka umetnosti, koegzistiraju majstori i umetnici. Na sreću nas, slučajnih prolaznika.

Mule je lako naći. Nalazi se kraj istoimene metro stanice na zelenoj liniji (linija br. 2). Izađete na izlazu 7 i krenete u lunjanje okolnim uličicama slobodnim stilom. Ništa sem uživancije nije garantovano.

Grafiti Tajpeija / 11.04.15

Izuzetno živo se sećam svoje poslednje šetnje ulicama Berlina. Kraj avgusta. Bilo je toplo. Izuzetno lep dan. Vraćala sam se iz Servantesa. Kao i obično, čekala sam poslednji dan da vratim pozajmljene knjige. Servantes institut u Berlinu je dozvoljavao pozajmicu knjiga na tri nedelje. Ja bih uvek dočekala 21. dan, pre nego što se pojavim pred vratima biblioteke. I nije bilo mnogo razlike kada završim sa čitanjem istih. Kao i u mnogim drugim stvarima, ja sam jednostavno čekala poslednji dan da ispunim svoju obavezu. Doduše, tog puta sam morala malo da poranim, zbog seobe koja nas je čekala narednog dana.

Iz biblioteke sam se spustila, kružnim stepenicama, do prizemlja. I poslednji put bacila pogled na tablu sa reklamama. Iz čiste navike. Nije da sam na njoj ikada, išta, korisno pročitala. Kao i obično, na njoj su stajali oglasi Španaca koji su tražili Nemce, zarad međusobne razmene jezičkih znanja, uz kriglu piva. Podsećali su me na očajničke oglase u kojima on traži nju, ili ona njega. I potajno sam se nadala da će neko, nekada, poželeti da svoje znanje španskog razmeni za komad srpskog. Verovatnoća je bila ispod 0.000000001%, ali to mene nije moglo sprečiti u čitanju tog mora papirića. Često bih prekraćivala vreme, razmišljajući koju bih od ponuda izabrala da su mi nemački ili španski bolji. Uvek bi pobedio neki oglas na šarenom papiru. Nemačka; zemlja u kojoj su mi hronično nedostajale boje.

Put, od instituta do kuće, sam prešla uobičajenom rutom, usput zagledajući nove nalepnice izlepljene po saobraćajnim znacima i semaforima, bacajući pogled na nove grafite i postere. Na jednom delu puta prelazila sam preko ostrva za pešake, tik kraj znaka za polukružno skretanje. Berlinjane nije mrzelo da se saginju ne bi li izlepili nalepnice i po njemu. Pomislih u tom momentu, kako verovatno više nikada u životu neću videti ižvrljaniji grad. I bi mi nekako žao zbog toga. Pojedini delovi Berlina su izgledali, baš onako kako bih ja opremila svoje privatno igralište da sam ga kojim slučajem imala, i da je ono kojim slučajem bilo berlinskih razmera.

Za divno čudo, grafiti mi ne nedostaju preterano u Aziji. Nekako mi ne idu uz ove ljude, mentalitet, kulturu. Doduše, po navici, kad vidim veliki uredno okrečen zid pomalo se štrecnem. Smeta mi ta belina i moram priznati, to su jedini momenti kada se grafita uopšte setim. Za razliku od mene, Miljan baš voli da primeti kako Jugoistočnoj Aziji nedostaju grafiti. Te tako, svaku našu posetu nekom novom azijskom velegradu, prati Miljanova tiha patnja za grafitima. Nije drugačije bilo ni u Tajpeiju.
– Jel ti se sviđa (Tajpeji)?
– Lep je. Nisam ga ovako zamišljao.
– Kao siromašan Tokijo.
– Ne preteruj.
– Pa čekaj, kad smo ono prvo veče izašli iz metroa, sa svim onim svetlima i reklamama nije te podsetio na Tokijo? I one male sporedne uličice? Isti Tokijo.
– Preteruješ.
– Ne! Ne! Odlučila sam. Lepši je od Tokija.
– Daaaaj! Rekla si juče da ne bi mogla ovde da živiš.
– Danas sam pametnija. I iskusnija. Pa pogledaj kako je fenomenalan. Kao Berlin. Čas je sav krš. Čas uglađen. A kao Tokijo ima svuda ove male slatke radnjice. I vidi okolo. Svuda su planine. Ovo je raj.
– Kakav Berlin? Gde su mu grafiti?
– A oni što smo ih videli prvi dan, kad smo tražili policijsku stanicu?
– Misliš ona dva? Dva Marice!
– Pa mora da ih ima više.
– Ako moraš da ih tražiš, onda teško da možeš da meriš Tajpeji s Berlinom.
– Mmmmm…
Izgubih bitku, ali se nisam predavala tako lako. Po dolasku u hotel to veče, prvo sam sela da izguglam grafite u Tajpeiju. Meni nisu nedostajali, ali mi je u tom momentu bilo izuzetno bitno da se Miljan oduševi mojim novim omiljenim azijskim gradom, koliko i ja. I nađoh ga: Ksimen (Ximending). No to mi je nešto zvučalo poznato. Čekaj malo, bili smo tamo. Gubili se okolo po kraju. Ne sećam se doduše da sam ikakve grafite videla. Ponovna pretraga. Ovog puta iskopah i ulice. Malo je reći da sam gledajući Miljanovu oduševljenu facu narednog dana, likovala u svojoj pobedi.

Istina je da su grafiti relativno novija pojava u Tajpeiju, no lepota i poruke koje šalju ne zaostaju ni malo za Berlinom. Istina je i da ih možete naći samo na određenim mestima, tj. u određenim krajevima grada. Doduše to je slučaj i sa većinom drugih metropola. Ko zna, možda u skorijoj budućnosti krenemo ponovo u posetu Tajpeiju, samo ovog puta striktno u lov na grafite. Do tada uživajte u slikama onih na koje smo slučajno ili namerno naleteli prilikom prethodne posete.

Savska mahala / 05.07.14

Već treću godinu zaredom dolazimo u Beograd na brzaka. Mada da budem preciznija, već nekih 7 godina nisam provela kvalitetno vreme u Beogradu. Ako se ne varam, nakon preseljenja u Nemačku, dve godine čak uopšte nismo ni dolazili. Ponekad ugrabimo prepodne ili popodne slobodno i to je otprilike to. Ostalo ode na familiju. Po koje veče na izlazak sa prijateljima. Ali i ovo jako retko, jer mi smo već ljudi u godinama. Nama se oči oko 10 uveče već sklapaju.

Ove godine smo uspeli da ugrabimo jedno prepodne. I to jutro smo odvojili za šetnju po Savskoj mahali, među Beograđanima poznatijom kao Savamala. Ja sam oduvek imala čudan odnos prema ovom delu Beograda. Mrzela sam ga i volela nekako istovremeno. Zbog sve te buke, zagađenog vazduha i gužve bio mi je malo previše uznemiravajući kad poželim da se negde prošetam. Uvek nekako i poluvlažan, prljav, smrdljiv. I dan danas, kad pomislim na taj deo grada, ja čujem autobus ili kamion koji skreće s Brankovog mosta ili zvuk onih drndavih, starih tramvaja i njihovih preglasnih zvona. Opet, uz Savu je, i mnogo sam volela da šetam po tom delu obale. Krenem skroz od Kalemegdana, prođem ispod jednog, drugog, trećeg mosta i završim na Adi. To je toliko davno bilo, da četvrti nije ni bio u izgradnji kada sam poslednji put tom stazom šetala. A čini mi se da sam bar stotinu puta prošetala tuda. No eto, i pored toga, ne mogu da se setim pojedinih delova.

Onda je neko napravio taj Mikser festival i promenio sliku Savamale koju sam ja uglavnom gradila između 1997. i 2001. Mislim, ona je i dalje jednako bučna, i one zgrade se i dalje ljušte od zapuštenosti i vlage, ali malo je bar taj prizemni deo postao šareniji i veseliji od silnih grafita i lokala koji u međuvremenu nikoše. Iako ti grafiti tu stoje već godinama. Bar neki od njih. Ja sam tek ove godine našla vremena da ih obiđem i uživam u njima po prvi put. I baš mi se nekako dopada u šta se pretvara taj deo grada. Iskreno se nadam da taj deo nije obuhvaćen onim modernim planom Beograda na vodi. Ja se sve trudim da ostanem neinformisana o istom, da bih se što manje jedila.

No eto čak i ako je sravne sa zemljom, ostaće mi bar ovogodišnje slike, kad onih iz prošlog veka nemam.

Tigrova mast u Singapuru / 02.04.14

Tigrova mast je jedna od onih misltičnih stvari za koju sam čula milion puta ali je zapravo nikada nisam videla. Čudotvorna mast koja ublažava bolove nikada nije korišćena u našoj kući. Biće da smo jedna bezbolna porodica bili, onomad nas petoro, sada nas dvoje. I verovatno bi ta mast ostala tamo negde zabačena u nekom delu moga mozga da mi drug nije poslao link ka članku na nekom sajtu u kojem su pisali o nekom, pomalo bizarnom, parku punom kojekakvih skluptura. Odlazak u pomenuti park se konstantno pomerao i odlagao usled kiše koja je u tom periodu neumorno padala po Singapuru. Na kraju smo je i obišli jednog kišnog dana kada je sva nada, da će kiša ikada prestati, umrla. Doživljaj je bio “vau, ovako nešto kičasto samo Kinezi mogu da naprave”, izmešan sa željom da se popnem na svaku od izloženih figura i slikam se pored iste. Posle te posete pomislih još par puta da odem, jer ironično kišu nakon toga dva meseca nismo videli, nego mi se uvek nešto drugo ispreči. Te tako još uvek ne odoh da uslikam park pod vedrim nebom, te će u ovom postu biti slika od tog kišnog dana. Mada ti vremenski uslovi i tako više odgovaraju tematici parka, bar onom najpopularnijem delu.

Dakle, legenda ide ovako nekako. Bila dva brata Kineza Hav i Par (Aw Boon Haw i Aw Boon Par) i imaše fabriku za proizvodnju Tigrove masti. Ne znajući šta će od silnog bogastva odlučiše braća da sagrade sebi par vila sa suludim baštama, u Hong Kongu, Singapuru i negde u Fuđenu kineskom. Ovu potonju ne stigoše da završe jer su im zvaničnici kineske vlasti 1949. zaplenili bogatstvo. Ova u Hong Kongu nije otvorena za javnost, veći deo je uništen i celo imanje je prodato nekom investitoru. Ovoj singapurskoj ne bi falila restauracija ali je i dalje otvorena za posete. Ne znam dokle će tako. Ulaz je inače besplatan, pretpostavljam da se održava iz nekih porodičnih fondova koji polako izumiru.

Ko je ikada bio u bilo kom delu ove kineske Azije, zna kako to ide s Kinezima. Na boji se ne štedi, niti na sklupturama. Manje je više je zapadnjačka izmišljotona. U kineskom svetu više je više i svaki milimetar treba napuniti nečim. Što znači da ste već na petom metru od ulaza toliko puni utisaka da glava kreće da vas boli pri susretu sa svakom novom stvari. Ili se od početka, prepustite u potpunosti, prestanete da čitate natpise kraj statua i koncentrišete se na poziranje pored istih. Treba umešnosti popeti se na neke od njih. Ovo je inače ne samo dozvoljena, nego i poželja akcija u parku.

Najatraktivnija postavka je veštačka “pećina” u kojoj su ilustrovani svi sudovi kineskog pakla. Dakle po kineskoj mitolodiji, kad neko umre on ide pred sudije koje ga usmeravaju u njemu odgovarajući pakao. Od presude zavisi ne samo u koji će pakao neko ići, nego i koliko će dugo u njemu vremena provesti, te kakvu će kaznu doživeti. Nakon ovog pakla, pročišćena duša može da se reinkarnira i vrati na ovaj svet. Sudeći po njihovom verovanju, svako zlo se da iskoreniti ako mu se posveti dovoljno vremena i odgovarajuće metode. A metode su… pa, zastrašujuće. Detalji su prikazani na slikama, svaki komentar je, čini mi se, suvišan.

Vidimo se u nekom kineskom paklu. Sudeći po natpisima meni bar 3, od ovih 10 slede.

Jedan dan u Roterdamu / 11.09.13

Za razliku od zandamskih vetrenjača, klompi i sira, Roterdam nije nešto što bi se moglo uvrstiti u tipičnu Holandiju. Razrušen za vreme drugog svetskog rata, Roterdam nema onaj šmek koji je prisutan u ostalim holandskim gradovima koje sam do sada posećivala. U njemu su ulice široke, mostovi moderni, zgrade srazmerno visoke svojoj širini, i crvena cigla jednako retka koliko u bilo kom drugom neholandskom gradu. Na momente mi se činilo da je i biciklova mnogo manje nego u ostatku Holandije.
I možda baš zbog toga, Roterdam je verovatno jedan od najvećih holandskih dragulja. Nasuprot, većini vodiča ja ga ni najmanje nisam videla kao ružnog. Učinio mi se zapravo vrlo interesantan tako poseban i drugačiji.

U Roterdam smo krenuli zbog anima/manga izložbe u Muzeju svetske kulture i druženju sa jednim nama dragim bićem. Dok smo čekali da nam se ovo drago biće pridruži, trošili smo vreme na nasumičnu šetnju gradom. Cilj nam je bio da nekako stignemo do reke Nova Meza (Nieuwe Maas) i uz nju se šetkamo dok nam ne stigne drugarica. Nova Meza je trenutno rukavac Rajne, no zanimljivo je da je zapravo nekada bila rukavac Meze po kojoj je i dobila ime. Usled silnih poplava u ovom delu Evrope, od nekada jedne Meze, nastala je gomila manjih reka koja u svom imenu danas nose ime reke od koje su nastale. Na njoj se nalazi najimpozantniji roterdamski most Erasmusbrug a tik uz njega je i najstarija prokopana luka u Roterdamu Leuvehaven uz koju se smestio Pomorski muzej.

Idući upravo do tog mosta pažnju nam je privukla silna gužva u već spominjanoj luci. Hor veselih staraca je pevalo iz petnih žila. Ljudi su se šetkali svuda naokolo i generalno je atmosfera bila vrlo živahna. I sad ja ovaj deo pišem bez imalo malicioznosti, no ruku na srce prva stvar koju sam pomislila je bila kako bi me ista ova stvar dovela do ludila da sam na nju naletela u Nemačkoj. No upravo u tome se ogleda lepota privremenog boravka u nekoj zemlji: bizearne stvari vas zabavljaju, one vas ne ljute, ne izazivaju gađenje, osećaj smorenosti i blage teskobe od sveukupnog neukusa. Zapravo se setih naših dragih prijatelja koji nas jedared posetiše u Berlinu u vreme Oktobar festa. Naime u vreme čuvenog Oktobar festa u Minhenu, po celoj Nemačkoj se organizuju isturena odeljenja istog na kojem možete piti bavarsko pivo. I tako su naši prijatelji našli tu šatru na Aleksandar placu i pijane Nemce i turiste pod njom vrlo zabavnim dok se meni ceo događaj činio u najmanju ruku neukusnim.
No idući tako naokolo i slikajući okolne brodove u jednom od zavučenih kutkova luke, zaustavi nas jedan stariji čikica. Na nekoj mešavini holandskog i engleskog jezika reče kako je primetio da slikam brodove okolo te je pomislio da bismo voleli da svratimo na njegov brod da napravimo par slika i vidimo unutrašnjost. Tu se nađoh u blagom šoku jer nekako nije odlika “modernog” čoveka da vas tek tako svraća u obilazak svog imanja. Mislim doživljavali smo to od onih “nemodernih” i “zatucanih” ali nikada ranije od ovih “naprednih”. Te tako završismo na jedrenjaku Scampolo koji će dogodine biti stogodišnjak. Dug je čitavih 25 metara a ponosni vlasnik nam je pričao kako je s njim putovao za Francusku. A unutra prava mala pećina sa blagom. Toliko drangulija, džidža-bidža i detalja što korisnih, što beskorisnih da ti se u glavi zavrti. Lunjali smo po brodu uzduž i popreko, pokušali da komuniciramo sa čikicom, smešili se mi njemu, on nama, klimali glavom dok nas vratovi ne zaboleše, a onda se zahvalismo i krenusmo dalje. Kasnije smo otkrili da je u Roterdamu bio u toku dan otvorenih brodova, tj. dan kada je moguće zalaziti u brodove u luci i zagledati unutrašnjost. To je uspelo donekle da objasni čikino neuobičajeno ponašanje. Zanimljivo je kako me je pre nekih mesec dana, na jednom crnogorskom brdu isto tako jedna žena svratila svojoj kući, nahranila i napojila i to mi ni najmanje nije bilo neobično, niti mi je za njene postupke trebalo bilo kakvo opravdanje. Dok mi se tako nešto činilo apsolutno neprirodno u Holandiji. Predrasude, ili iskustvo?

Negde u to doba dođe i vreme za posetu muzeja. Postavka je imala nekoliko različitih stvari u fokusu, i iako sebe smatram velikim poznavaocem japanske crtane kulture zapravo je bila vrlo edukativna jer je dobar deo bio koncentrisan na odnos robota i čoveka koji zalazi u žanr koji mene najmanje interesuje i kojim se obično ne bavim. Deo stalne postavke koje prikazuju različite objekte iz Okeanije mi je bio zapravo najzanimljiviji, no morali smo da protrčimo kroz taj deo jer Holanđani baš vole da rano zatvaraju muzeje.
Ne sećam se kako smo tačno odlučili da se popnemo na vrh Euromasta najvišeg vidikovca u Holandiji, ali smo došli do njega u najboljem mogućem trenutku. Ovaj vidikovac je sagrađen 1960. i ima kružnu otvorenu terasu na 100m visine koja nudi pogled na ceo grad u svim pravcima. No najbolji deo su dodatnih 85m do vrha, do kojeg se stiže liftom. Mi smo se istim provozali čak tri puta, uživajući u zalasku sunca.

Posle tako savršenog momenta nismo imali preterana očekivanja od ostatka večeri, no izgleda da smo baš imali sreće tog dana. Dan smo završili u sjajnom restoranu sa neverovatnom hranom i pogledom na vatromet koji je zatvarao proslavu otvorenih brodova.
Iscrpljeni stigosmo u Amsterdam oko pola dva, no vredelo je jer bolji dan teško da smo mogli i poželeti.

Više slika možete naći u mojoj galeriji.