postcards…
The world moves with me

Taujen dolina / 07.09.17

Kiša. Kiša opet. Kiša nas uporno prati na putovanjima. Ne smeta uvek. Ne smeta mnogo. Ali remeti planove. Put na Tajvan je bio put bez plana, pa na ovom putu nije smetala mnogo. Ali nas je naterala da ustanemo pre šest i krenemo ranije u skitnju. Ako ništa drugo, kiše na Tajvanu vam obično ostavljaju sunčana jutra na raspolaganju. Tajvanske letnje kiše vole da pljusnu posle podne.

Taoyuan Valley

Tražili smo idealno mesto za jednodnevnu šetnju kraj Tajpeija. Mesta je puno, ali stići do njih javnim prevozom nije uvek najlakša opcija. Na kraju smo se odlučili za Caoling stazu (Caoling Historic Trail – 草嶺古道), jer je početak staze blizu železničke stanice u Daliju (Dali – 大里), a završetak blizu železničke stanice Gongljao (Gongliao – 貢寮). Obe su na istoj liniji koja ih spaja sa Tajpeijem. Sad, kad smo znali mesto, krenuh da guglam o detaljnijim iskustvima prethodnih šetača. Prvi post me malo neprijatno iznenadio; deluje previše dosadno, ništa preterano lepo ili zanimljivo. Drugi post, opet ništa posebno. I tako još par njih, dok nisam naletala na jedan u kojem devojka opisuje kako se izgubila. Naime, negde je uspela da skrene sa puta i završi u Taujen dolini (Taoyuan Valley – 桃源谷). Za radoznale: Vratila se na kraju na pravi put i stigla je do kraja.

Taoyuan Valley

Gledajući njene slike, svatih da je vreme da promenimo destinaciju. Nećemo ići starim Caoling putem, nego u pohode čarobnoj Taujen dolini. Vratih se guglanju, ovog puta sa imenom doline. I konačno postovi i u njima slike kakve sam priželjkivala. Konekcija jednako dobra. Staza počinje kraj iste železničke stanice u Daliju, ali se ova završava u Disiju (Daxi – 大溪). Sve savršeno, dok ne stigoh do posta u kojem sada druga jedna, neizgubljena devojka opisuje magično mesto uz komentar kako su ga videli tek iz trećeg pokušaja. U prvom ih je kiša vratila nazad jer je stazu, zbog klizišta nemoguće završiti u tim uslovima. Drugi put su krenuli leti, a dolina bez hlada, toliko usijala da su svu vodu previše brzo istrošili. Te na kraju, ona zaključuje da je najbolje krenuti u šetnju u kasnu jesen ili zimu. Khm, khm… Mi smo u sred leta došli, a kiša može svaki čas da se sruči. Idealno vreme za odustajanje. No, na kraju ipak odlučismo da krenemo, čisto da proverimo zbog čega ćemo mi vratiti: prejakog sunca ili pljuska.

Taoyuan Valley

Od Tajpeija do Dalija se lokalnim vozom trucka nekih sat i po. Po dolasku na železničku stanicu, putokazi za Caoling stazu su svuda jasno istaknuti. Da bi došli do Taujen doline trebalo je prvo da prepešačimo deo Caoling staze. Do raskršća se stiže ili starim asfaltnim putem koji zavija čas levo, čas desno, ili mnogo strmijim stepenicama, koje vode do vrha. Rastinje je još uvek tropsko na toj visini, pa alternativnih pešačkih puteva kroz tu “šumu” nema. Iako smo u Dali stigli pre devet, sunce je već uveliko peklo. Odlučili smo se za stepenice jer su one bile zaštićene hladovinom. Mada, na toj temperaturi, malo smo od tog hlada ućarili. Kada smo stigli do prvog paviljona (drvene konstrukcije sa klupama i nastrešnicom) sa mene se već cedila sva voda koju sam popila u prethodnih pola godine. Ja se inače slabo znojim ako je napolju suvo vreme, bez obzira na temperaturu. Singapur me je već naučio da kada je toplo, a velika vlažnost vazduha, čak i moja leđa mogu da budu mokra. Početak ove naše pešačke ture me je naučio da i stomak može da mi se oznoji i da se sise najsporije znoje bez obzira na vremenske uslove. Naravno, do kraja avanture i sise će mi biti mokre.

Taoyuan Valley

Ne znam koliko nam je trebalo vremena da ispenjemo to stepenište, bilo je vruće i morala sam da se koncentrišem na racionalno trošenje pijaće vode. Nisam imala kad da gledam na sat. Uglavnom, brzo smo se zamarali i pravili pauze u svakom, malo debljem, hladu. U jednoj od tih pauza sreli smo stariji tajvanski par, koji je silazio polako ka Daliju. Žena je delovala vitalno, ali je on očigledno imao problem i sa širinom struka i sa nogama. Uspeli su da nam objasne i dokle su stigli, i odakle su krenuli, i u kom pravcu idu. Bez trunke engleskog ili bilo kog drugog jezika koji mi govorimo. Ja iskreno verujem da su Tajvanci masterovali veštinu komunikacije bez upotrebe jezika. Mislim, pričaju oni na kineskom, dok ruke pružaju u određenom pravcu ili prstma pokazuju na nešto. Ali, način na koji pričaju tim rukama, osmesima, pogledima i intonacijom, vam jasno pruža dovoljno informacija da sa njima razgovarate. I tako se mi siti ispričasmo. Verovali ili ne i podpitanja smo postavljali. Nedugo posle tog susreta stigli smo do raskršća gde se odvaja put za Taujen dolinu.

Taoyuan Valley

Čim se savlada prvo brdašce na tom putu, ispred vas se pruža neverovatan pogled na dolinu, valovito zelenilo i staza koja kroz njega vodi. Taujen dolina je čuvena po divljim govedima koja pasu tu beskrajnu livadu i na taj način održavaju to rastinje niskim. Može vam se činiti da neko zapravo kosi te livade. Goveda videli nismo, predpostavljam da su se negde sklonili od tog jarkog sunca, ali je njihove balege bilo svuda naokolo. Idilična je cela ta slika beskrajne zelene doline, jakih vetrova koji duvaju na toj visini, mora koje udara u podnožje tih brda, i teških, modrih oblaka koji nam se približavaju sa druge strane. Oblaci, gusti poput šećerne vune, prolaze tik iznad doline, ostavljajući rasute, beličaste tragove za sobom. Neki predeli su neopisivo lepi. I neki momenti su neopisivo čarobni. Najlepši deo je u tome, što je ta dolina podugačka, treba podosta vremena pešačiti kroz nju. Kada smo stigli do raskrsnice sa sledećom stazom, kojom smo planirali da se spustimo do Disija, shvatili smo da je previše strma i da nam je pametnije da izaberemo drugi put. Mapa nas je obeshrabrila da nastavimo stazama ispred sebe jer su nam rezerve vode bile pri kraju, te smo odlučili da se vratimo istim putem nazad za Dali. Pljusak smo bar izbegli. I silno iscrpljeni prespavasmo ceo put vozom do Tajpeija.

Slikali M&M ovog puta zajedno.

Mitake i Odake / 05.05.15

Sanjam ponekad kontinentalne šume. One listopadne. I one četinarske. Podjednako mi obe nedostaju. Nedostaju mi i visoki, goli, planinski vrhovi. Toga ovde baš i nema mnogo. Doduše, goli vrhovi se još i daju naći, ali do njih se obično stiže kroz prašume. I previše su kupolasti za moj ukus. Ovde su svi vrhovi mahom vulkani, aktivni ili ugašeni. Ima to svojih draži svakako, ali eto, ipak ponekad usnim, te listopadne i četinarske šume. I planinske vrhove, koji se kao venci nižu, jedni na druge.

Kada se ukazala prilika da “skoknem” na produženi vikend u Tokio, samo jednu misao sam imala u glavi; Kako šmugnuti na neki izlet van grada? Moja prvobitna ideja je bila da svaki, od tri dana, provedem u šetnji po nekom okolnom zelenišu. Međutim, Tokio je previše velik za takve akcije. Ispostavilo se već nakon prvog dana da i nije tako lako otići negde, na brzaka. To obično zahteva bar 2 sata vožnje lokalnim vozovima. Zapravo mnogo duže, ako niste familijarni sa japanskim železničkim sistemom i nemate pristup mobilnim aplikacijama koje vam nude najbrže konekcije. No bar iskoristih prvi dan, za obilazak okolo-tokiskih šuma.

Ovo je ujedno bilo i moje prvo solo brdarenje/šumarenje. Miljan je u Tokio išao poslom, te sam sve te dane bila prepuštena samoj sebi. I nije mi bilo svejedno. Ja nisam neko ko je stvoren za solo život. I ne uživam preterano u tome da stvari radim sama. Zapravo, pomisao da ću negde morati da idem sama ili uradim nešto sama, me obično užasava. Sam ishod solo akcija ne mora biti loš, naprotiv često je prijatan, ali se meni kao ideja tj. koncept obično baš i ne dopada preterano. No, moja želja da prošetam familijarnim zelenilom je bia prevelika da bih se preterano bakćala tim solo krizama pred put. Ipak, to jutro kad se uputih ka stanici, polako se udaljavajući od hotela, osetih silnu nelagodnost što Miljan nije kraj mene.

U vodiču, koji sam ja posedovala pisalo je da od Šindžuku stanice u Tokiju, do Mitake stanice treba promeniti bar dva voza i vozati se preko sat i po. Kako je naš hotel daleko od pomenute stanice bio, to je značilo minimum 3 voza i dva sata vožnje. U stvarnosti, sa svim presedanjima i pokojim zajebom kada sednete u lokalni, umesto brzog voza, lako se i treći sat izgubi. Od Tokija ka Mitake planini, vožnja je manje-više bez problema prošla. Više zahvaljujući spletu srećnih okolnosti, nego mojoj usresređenosti da vožnju učinim bržom. U svakom slučaju, posle skoro dva sata puta i tri promenjena voza, konačno uđoh u četvrti, poslednji, koji me je odvezao od Ome do Mitake stanice. Sva dotadašnja vožnja je ili bila pod zemljom, ili kroz urbane delove grada. Kada poželite da pobegnete iz Tokija, tek onda uviđate, koliko se on beskonačno širi na sve strane. Već sam krenula da gubim bilo kakvu nadu da ću se iz grada ikada izvući. No jednom, kada se nađoh na toj poslednjoj deonici, okolna zelena brda su bila sve što sam pogledom mogla obuhvatiti. Moje raspoloženje je naglo skočilo. Možda je ipak vredelo smarati se po svim tim vozovima.

I konačno se nađoh na peronu poslednje stanice. Preko puta malo seoce, i most koji vodi preko Tama reke. Predeo opuštajući. Divan. I pomalo zastrašujući, jer ma koliko se radovala što ću uskoro tabanati po tim brdima ispred sebe, trebalo je to uraditi po prvi put samostalno. Šetala sam nekih pola sata prateći asfaltni put, na putu ka lift/voziću koji od podnožja vodi ka gotovo samom vrhu Mitake. Mislila sam prvo da preskočim tu žičaru i krenem putem peške, uzbrdo. No pomalo ostadoh zatečena činjenicom da je već uveliko prošlo podne, te da ću na tu akciju izgubiti bar još sat i na vrh žičare neću stići pre dva. Te na kraju ipak iskoristih vozić da se popnem do vrha. Odatle nasumično krenuh nekom stazom koja mi se dopala. Najudaljenijom od vašara koji me je na vrhu žičare dočekao. Sva sreća pa mi posle desetak metara sinu da proverim mapu, i shvatim da sam u krivu. Vratih se brzo na pravi put. A pravi put je asfaltirana stazica, koja vodi do sela, tj. do hrama, koje se nalazi na vrhu. Mene sam vrh i nije interesovao. Sve je to još uvek bilo previše urbano. Htela sam da što pre pobegnem od civilizacije. Bukvalno sam pretrčala taj deo i na polovini stepeništa do hrama, skrenula na put koji je vodio ka Odake vrhu. I konačno šuma. Doduše, još neko vreme je prošlo dok se put nije odvojio ka turistički posećenijoj kamenoj bašti, posle kog se nađoh među pravim zelenilom. A od Tokia do tog momenta trebalo mi je preko četiri sata. Toliko o vodičima i opisima u njima. I zelenih jednodnevnih izleta van Tokija.

Na stranu gunđanje, jer se konačno nađoh u šumi kakvu sam očekivala. Staza koja vodi do Odake vrha je vrlo prijatna. Staza je uređena, sa jedva jednim, malo ozbiljnijim usponom. Prvih 2km mi prođoše u konstantnoj razmeni “konićiva” pozdrava i mahanja glavom, jer je bilo podosta ljudi na stazi. Svet koji sam sretala mahom behu stariji Japanci. Bili su mi simpatični, sređeni kao za najozbiljnije planinarenje, pod punom opremom, i silnim oduševljenjem što me vide. Svi su nešto pokušavali da ćaskaju sa mnom na japanskom, iako je jasno bilo da ja pojma nemam šta mi pričaju. Stalno mi, usput nutkajući neke slatkiše i kolačiće. Neodoljivo su me podsećali na češke planinare, i sama šuma na one u kojima sam uživala oko Brna. Uhvati me neki čudni osećaj nostalgije za Moravskim krasom. Od vrha žičare do Odake vrha sve ukupno ima oko 4km. Na drugoj polovini puta, planinari se najednom prorediše. Do tog dela, nisam ni imala mnogo nedoumica u kom pravcu ići. Staza je više nego jasno definisana, i gde god postoji “raskrsnica” bilo je i putokaza jasno označenih i na engleskom jeziku. S tim da Odake, nekad pišu Otake, a nekad Othake. To me nije zbunjivalo, jer sad već meseci života po Aziji i lunjanja po istoj naučiše me kako za lokalce ne postoji uniforman način za pisanje lokalnih imena koristeći alfabet.

Muke su nastale kada stigoh do napuštenih objekata u sred šume. I prvog neprevedenog putokaza. Kuda sada da krenem? Logično je, najstrmijim od označenih puteva jer do Odake vrha još nisam stigla. Već neko vreme ljude nisam srela, te nisam imala ni koga da pitam. Miljane gde si sada? Sad ja treba da budem izgubljena, i ti treba da kažeš odlučno – Tamo! – pokazujući prstom u pravom smeru. Umesto toga, ja sad očajnički čučim blejeći u kartu, uviđam da je prošlo tri sata, da ja pojma nemam kada pada mrak, i bez ikakve želje da donesem odluku kuda da krenem. Pufff – izdahnuh ravnodušno. Ajd idem uzbrdo. Najlogičnije je. Vratiću se istim putem ako ne naletim na kakve znake ili staza ne postane jasnija. Misli su se rojile, produbljujući moju nesigurnost. Poslednjih 500-600m su zaista strmi. Kamenjar. Za pentranje po njemu trebale su mi i ruke. Morala sam da ostanem koncentrisana na svaki korak, pa i ne stigoh da se zadišem. Tek, odjednom, nađoh se na vidikovcu, koji je bio jasno markiran kao Odake vrh. Jasno, samo brojevima. Moj vodič Odake nije ispisao na isti način. Kako god, putokaz koji me je tu zatekao je totalno poljuljao moju samouverenost da ću plan za taj dan ispuniti do kraja. Moj plan je bio da od Odake vrha, odem do Nakogiri vrha, a zatim siđem do Okutama stanice i odatle uhvatim voz za Tokio. No, znak me je upozoravao da će mi za to trebati 4 sata. Moj vodič je tvrdio suprotno, a mapa je jasno pokazivala da je ispred mene kraći put. Pomislih da verovatno postoje dva puta, ali mi bi jasno da ako promašim onaj iz mog vodiča, biću u ozbiljnim govnima ako me mrak uhvati u šumi. Prokleta večita ravnodnevnica u Singapuru, totalno sam se odvikla od dugih i kratkih dana, i pojma nemam kada da očekujem mrak. Te tako odlučih, da priznam poraz i vratim se putem kojim sam i došla. U tom slučaju, na vrhu žičare ću biti najkasnije do pet.

I tako se nađoh na istoj stazi opet. Na povratku sretoh samo dvoje ljudi. I samo jednog koji je išao, zapravo trčao u istom smeru kao ja. Tek tada postadoh svesna da na čitavom putu, niko od ljudi koje sam sretala nije išao u istom smeru kao ja, sem pomenutog trkača. Šuma je bila već uveliko pod senkom. Delovi sa gušćim rastinjem, su bili već dosta tamni, iako još uvek nije bilo pet sati. Pomislih, da sam dobar izbor napravila. Konstantno sam čula divljač oko sebe, uspevajući u jednom momentu, krajem oka da uhvatim nešto što me je podsetilo na jelena. Ostali zvuci su očigledno dolazili od mnogo sitnijih bića, poput zečeva i sl. U principu ja nisam strašljiva kada su divlje životinje u pitanju, ali svuda naokolo su bili neki znaci sa ilustracijom medveda i nekakvim brojevima. Sinu mi u momentu da su svi oni Japanci nosili zvončiće da bi “plašili” živuljke na putu, a ne da se slučajno ne zagube kako mi se prvobitno činilo. Kako god, imala sam plan. Ako naiđe meda, praviću se mrtva kao Duško Dugouško. Misli o bizarnosti pretvaranja da si mrtav pred medvedom su me silno zabavljale, ali šetnja mi je postala prilično naporna u tom poslednjem delu. Trka sa vremenom, ne bi li izašla iz šume pre nego što se smrači, nije podizala atmosferu. Nemogućnost da sa bilo kim podelim lepotu predela koji me je okruživao, je ceo taj predeo činio mnogo manje atraktivnim. Do tog momenta sam verovala da sam uvek bežala od samoće zbog slabosti, nekog straha da ću biti nemoćna da sebe zaštitim, no ova šetnja mi je jasno ukazala da mnoge stvari za mene jednostavno nemaju čar ako nemam s kim da ih podelim. Zato mi je prvi deo puta, ka Odake vrhu, na kojem sam sretala tu gomilu ljudi bio toliko zabavniji i prijatniji. Na njihovim licima, bilo je očigledno da uživaju koliko i ja. Sad, kada zaista ostadoh sama sve mi se činilo manje fascinantno.

Na putu kroz seoce, od hrama do žičare, osetih se kao u lošem horor filmu. Ono živahno seoce bilo je skroz prazno. Nigde nikog na ulicama. Već sam pomislila da žičara verovatno neće ni raditi, i da mi predstoji još nekih sat tabananja do stanice. No, na svu sreću uhvatih poslednju vožnju, a onda i autobus koji je vodio do železničke stanice. Putešestvije vozom od Mitake stanice, do lokalne stanice u Tokiu se oteglo na tri i po sata. Prvo, ulazak u lokalni umesto brzi voz, a onda i jedan pogrešan voz, su gutali moje sate. Na kraju, kada sam sišla na stanici, uspela sam da se izgubim. Znala sam da je hotel tu negde, ali sam se uzaludno vrtela u krug pokušavajući da ga nađem. Tokio izgleda totalno drugačije noću. Prepune ulice i svetleće reklame su svemu davale drugačiji izgled. Ništa nije delovalo poznato. Na kraju se umorih. Uđoh u taksi i rekoh vozaču da sam se izgubila, da znam da je hotel tu negde, u krugu od 500m, ali da nema šanse da ga nađem. Dobri čika se nasmeja i pristade da me odveze tih par stotina metara do konačnog odredišta.

Sve u svemu, suludo iskustvo. Provesti 8 sati u prevozu i gubljenju, da bih provela četiri-pet sati u šetnji je, pa recimo, blesava rabota. U svakom slučaju, posle Mitake i Odake odustadoh od daljih “dnevnih” šetnji van Tokia. Odveć sam ja stara za jednodnevne izlete koji zahtevaju toliko vozikanja. Moje sledće japansko brdarsko/šetačko iskustvo će definitivno biti višednevno.

Fotogenični kamenjar / 27.04.15

Kuda god da se čovek mrdne na Tajvanu naleteće na neka prirodna čudesa. Nagađam da je to zbog surovih klimatskih uslova. Zemljotresi i neverovatni udari vetra, nemilosrdno uništavaju sve što ostrvljani sagrade. No, istovremeno stvaraju nestvarno lepe predele. Na neki način, Tajvanci su u isto vreme, i ukleti i blagosloveni na tom malom ostrvu.

Jedna od tih nestvarnih prirodnih formacija, nalazi se na severu ostrva – Jeljeo park (Yehliu, 野柳). Blizu je Tajpeija, te nije loša varijanta za dnevni izlet van prestonice. Mada, ako pokušavate da pobegnete od gužve u centru, preporučila bih vam neka od okolnih brda, u ovom parku ćete sve sem mira i osamljenosti iskusiti. Park je izuzetno turistički posećen. I ako baš ne umirete od želje da vidite ove neobične kamene gromade, postoje i zanimljivija mesta na ostrvu.

Reljef je sam po sebi impresivan. Kamenje usled erozije, izgleda zaista neobično. Poput pečuraka, uzdižu se kamene statue svuda naokolo. Mnoge od ovih prirodnih statua imaju svoja imena, jer podsećaju oblikom na pojedine životinje i likove. Mene su najviše fascinirali detalji i paterni. Na mnogim mestima kamenje po sebi ima šare slične godovima, i boje se nestvarno prelivaju iz svetlijih ka tamnijim nijansama. Deo kamenja koje je bliže vodi i pod stalnim udarom talasa i vetra je skroz oblo i istanjeno, dok su viši delovi reljefniji, izdubljeni manjim kraterima, i podsećaju na krošnje jer su mnogo širi od osnove. Pod rukom podsećaju na sedimentne stene, mada samo na dodir. Tekstura im je drugačija, mnogo je tvrđe i ne kruni se poput sedimentnih stena. Uostalom, u tim uslovima, sedimentne stene ne bi baš dugo trajale.

Kada smo se nagledali kamenja i islikali ga izbliza, mir smo potražili u okolnim brdima. Potpunog mira čak ni tamo nema, ali je daleko manje ljudi. Uostalom taj dan je bio izuzetno vlažan i oblačan, pa je tih par stotina metara u visinu donelo više nego potrebno, osveženje.

Jeljeo park ima zaista fascinantan reljef, i ako se ne ježite na horde turista i te kako ga vredi posetiti.

Više slika možete naći u mojoj galeriji.

Džiufen (Jiufen 九份) / 24.04.15

Kad smo svojevremeno planirali svoj prvi put za Japan, očajnički sam pokušavala da iskopam mesta i predele koji su služili kao inspiracija manga i anima autorima. Pretraga je završena prilično bezuspešno. I u Japan smo otišli “nespremni”. Na moje oduševljenje, odmah po sletanju sam shvatila da zapravo bilo koja uličica u Kjotu, Osaki ili Tokiju neodoljivo podseća na uličice iz mojih omiljenih crtaća i stripova. Predeli koji su se pružali ispred mene sa svakog osvojenog japanskog vrha, delovali su poznato. Slično tome, gotovo svake stepenice koje su vodile, kroz park, do hrama na uzvišenju su mogle biti upravo one po kojima su moji omiljeni junaci trčali. Svaki kutak Japana budio je sećanje na neku pročitanu mangu ili odgledanu animu.

Tragajući za znamenitostima oko Tajpeija, naleteh na par hvalospeva o Džiufenu. Ima nekoliko zanimljivih seoca oko tajvanske prestonice na čija sam imena uporno naletala, čitajući o Tajvanu pred put. Htela sam da prošvrljamo nekim od njih, čisto da vidimo kako izgledaju u slučaju da nam lunjanja po prestonici dojade. Ništa me sem puke radoznalosti nije privlačilo. A iskreno, nisam se preterano ni pretrgla da nađem više informacije. U jednom momentu naleteh na informaciju da je Mijazakiju upravo Džiufen bio inspiracija za crtani Avanture male Čihiro (千と千尋の神隠し – Sen to Chihiro no Kamikakushi). Te tako naprasno, jednodnevni izlet u pomenuto selo postade gotovo prioritet na našem kratkom putu.

Trućkali smo se vozom neko vreme, a zatim i busom. Vožnja vozom me je podsetila zašto volim Singapur toliko. Naime, u Singapuru je zabranjeno jesti i piti u javnom prevozu. Visoke kazne za nepoštovanje ovog pravila doprinose tome da u istim zaista niko ne jede i ne pije. Zašto je to bitno postaće vam jasno čim se provozate javnim prevozom bilo gde po Aziji. Od “mirisa” ćete poželeti da iskočite iz voza, bar desetak puta pre dostizanja cilja. No, preživesmo nekako sva ta mljackanja, srkanja i smradove, i konačno izađosmo na čist vazduh. Dodatno svež i prijatan jer je more dovoljno blizu da osvežava ceo kraj.

I upravo je taj pogled na more prva čarobna stvar u ovom majušnom selu. Uličice su uske, krivudave, stepeničaste, prekrcate radnjama i restoranima. Glavnom uličicom smo bukvalno mileli. Noga pred nogu. Gužva je bila nesnosna. I prilično me je zamarala. Većina ovih radnjica je imala otvoren izlog koji je gledao na ulicu i na kojem kupujete proizvode. U unutrašnjosti su radnici pravili te proizvode na licu mesta. Te smo tako mogli da vidimo kako hranu pripremaju direktno ispred nas, ali i kako prave maske, kožne torbe i novčanike i mnoge druge stvari. Sve deluje kao jedna srednjevekovna zanatska uličica, samo što su proizvodi po poslednjoj modi. I zbog toga je sve izuzetno živo i bučno, puno mirisa i boja.
Kad jednom izađete iz pretrpanih centralnih uličica, tj. uspete da se izvučete iz horde turista, gradić zaista deluje šarmantno. I naprasno pust. Kuće i dvorišta prave lavirinte, te nikad zapravo ne znate gde ćete na kraju izaći. Sve je obraslo mahovinom, i ukrašeno papirnim lampionima i cvetnim aranžmanima. I zaista je puno prepoznatljivih, sitnih detalja iz pomenutog crtaća. Pogledi sa nekih terasa podsećaju na one koji se u crtanom mogu videti. Ali nedostaje odgovarajuća atmosfera. Nema u njemu ničeg japanskog, ničeg prepoznatljivog, viđenog u tim pokretnim slikama. Iako me je Tajvan na momente podsećao na kinesku verziju Japana u mnogo čemu, ovde, gde mi je to bilo najbitnije, ostala sam pomalo razočarana. Doduše, mislim da je to samo zbog toga što sam očekivala da na tom mestu doživim ono što sam doživljavala šetajući Japanom. Što je kao da krenete u Švedsku i očekujete atmosferu s Kariba.

Tajvan je među ovim našim singapurskim Kinezima poznat kao raj na zemlji kada pričaju o hrani. Kada malo bolje razmislim, većina njih tamo i ide isključivo u turistička prejedanja. Meni se generalno tajvanska hrana nije svidela, te nisam ni očekivala čuda u Džiufenu, ali trostruki gastronomski promašaj je ipak uspeo da me šokira.
Prvi se odigrao u toj dugoj, milećoj koloni centralnim delog seoceta. Pomislih da bi bilo dobro čalabrcnuti nešto. Ali šta tačno da prezalogajiš kada ti je od sve azijske hrane kineska najmrskija, i od mirista i izgleda iste želudac kreće refleksno da ti se grči? Pa, slatkiše. S njima je nemoguće omanuti, naivno verovah tada.
– Vidi moči! – uzviknuh oduševljeno prolazeći pored jednod od izloga koji su prodavali meni omiljenu japansku poslasticu. Oduševljenje je spalo nakon prvog zalogaja. Taj tajvanski moči nije imao veze sa onim japanskim. Sem što je izgledom neodoljivo podsećao na njega. Fil je bio bezveze. Testo još gore. Svuda po Aziji, postoji milion i jedna verzija ove poslastice. I ja se s oduševljenjem davim u svakoj od tih mnogobrojnih verzija. To jest, oduševljeno sam se davila pre nego što sam probala ovu tajvansku.
Malo dalje niz ulicu došlo je do drugog velikog promašaja. Naleteli smo na prodavnicu sa orasnicama i ostalim karamelizovanim slatkišima. Šećer i lešnici, tu zaista ne mogu ništa usrati. Te tako naivno kupih jednu tablu. Šećerna masa mi se razvlačila po zubima, gnjecava i nedovoljno slatka. Jela sam više iz neverice da ni to nisu u stanju da naprave kako treba, nego zbog dobrog ukusa. Posle nje smo izgubili sav entuzijazam da bilo šta jedemo u Džiufenu. Složno smo zaključili da ćemo preskočiti ručak i da će naš sledeći obrok biti odložen do povratka u Tajpei.
E ali, pokleknuli smo kraj kafića sa neverovatnim pogledom i svratili u isti na promašaj broj tri. Treba li uopšte naglašavati, da smo usluženi najgorim voćnim napitkom u kombinaciji sa najgorim kafenim napitkom. Posle toga smo definitivno shvatili da se u Džiufenu najesti nećemo.

Iz Džiufena sam otišla malo mudrija. Naučila sam da traganje za Japanom i japanskim stvarima, tamo gde im mesto nije, može upropastiti uživanje u jednom od najlepših i najmagičnijih seoca na svetu. Takođe, i neoduševljenje lokalnom hranom uopšte ne pomaže. Tako da, moraćemo u posetu Džiufenu opet, siti, s rančevima punim dobre klope, u potragu za Kinom i mnogočim kineskim.

Više slika možete naći u mojoj galeriji.

Nazubljena planina i ostale nazubljene stvari / 17.09.13

Čudni su putevi guglački. I to niko ne zna bolje od nas suludih guglača. Suludi guglač je ona osoba koja ima tu fantastičnu osobinu da krene da gugla informaciju o jagodama, a završi sa informacijom o poslednjoj Ljosinoj knjizi za koju nije ni znala da je izašla, iako se svetu predstavlja kao veliki obožavalac istog. Suludi guglač ne zna zašto je uopšte krenuo da gugla o jagodama, niti kako je tačno završio na knjizi poznatog pisca. On se često čudi samom sebi, kada u razgovoru sa ljudima, shvati da mu je sva ta priča o toj nekoj stvari njemu polu-interesantnoj jako poznata, no i pored toga ne može da se seti odakle. Suludi guglač ima previše suludog znanja, o suludim stvarima koje je stekao suludo trošeći svoje slobodno vreme. Ta suluda znanja retko mogu biti od bilo kakve koristi, no eto kao i ćorava koka, i suludi guglač ponekad ubode šta treba.
Postoje razni načini borbe protiv ove sulude rabote i ja ih sve primenjujem. No s vremena, na vreme sebi dajem oduška. U mom RSS skupljaču i čitaču, postoji na hiljade raznih izvora i većinu njih ja uopšte ne čitam. Tu su čisto da se nađu kad mi se suludo troši vreme. I tako jednom, suludo trošeći vreme, naleteh u jednom od članaka na informaciju o nekoj biblioteci otvorenog koda. Već iz prvog pasusa beše jasno da meni to ne treba ali me je privuklo ime iste, Nokogiri. Te u toj potrazi za značenjem reči, tj. zašto je i kako autor odlučio da joj da ime, izguglah more u tom momentu nebitnih informacija. Mnogo kasnije, kada smo krenuli da planiramo put za Japan, setih se da bi onomad nebitne informacije o Nokogiriju mogle biti bitne ovog puta.
Ono što mi je tada zapalo za oko beše informacija da u Japanu, nedaleko od Tokija, postoji planina Nokogiri čuvena po svom džinovskom Budi. Ono što mi je tada takođe zapalo za oko, je činjenica da Japanci ovu reč Nokogiri koriste za gomilu nazubljenih stvari. Te tako postoji vrsta mača sa nazubljenim ivicama sa ovim imenom, vrsta bube sa nazubljenim kracima sa ovim imenom kao i manga junak sa nazubljenim nosem sa ovim imenom. Te je tako i ova planina (yama) zbog specifičnh ivica stena dobila ima Nokogiri (鋸山 Nokogiri-yama). Ja ću planinu u nastavku teksta zvati Nokogorijama jer mi iz nekog razloga s ovim jama nastavkom lepše zvuči.

Nokogorijama se nalazi u Čiba pokrajni i gleda na Tokijski zaliv. Jedan od načina da joj se priđe je upravo preko zaliva, trajektom iz Tokija. No mi smo se odlučili za voz. Naša početna stanica je bila Hamakanaja (浜金谷 Hamakanaya). Od nje smo se popeli do vrha, i s drugom strane se spustili do Hota (保田 Hota) stanice. Ova planina zapravo i nije planina nego brdo, svega 330m visoko te uspon nije težak. Kada se krene od Hamakanaja stanice, put vodi kroz malo pomorsko seoce, uskim ulicama do podnožja brda. Odatle vas stepenice vode do vrha. Sve je ovde od početka tako japansko. Kad kažem japansko mislim ilustrovano slatkim crtežima, odmereno, sređeno, kulturno, doterano sa toliko smisla i truda da vam se praktično nigde ne gazi i ništa ne dira da ne bi ste kojim slučajem svojim postojanjem narušili čitavo to savršenstvo.
Od podnožja, do vrha brda prešli smo par stotina stepenika, zaobišli nekolko vidikoaca, i uspeli da ne sretnemo apsolutno nikog. Čudili smo se toj osamljenosti jer iako je bezrazložno manje relamirana od ostalih izletišta oko Tokija, i dalje je poprilično zastupljena u slavospevima mnogobrojnih turista koji su je obilazili. Taj put vodi kroz dosta gustu šumu, i dok se ne izađe na neki od vidikovaca, pred očima će vam se smenjivati stepenici i visoko drveće, što je upravo ono što priželjkujete ako pravite pauzu od užurbanog Tokija.

Samo odjednom, gotovo nenadano nađosmo se ispred glatkih visokih stena koje svoj oblik duguju čovekovoj eksploataciji a ne nekom prirodnom fenomenu. No verujte to ih ne čini manje atraktivnim. Čak naprotiv, kada pomislite da su te stene korišćene još u vreme Edo perioda, one dobiju još više na značaju. One su korišćene kao podloga za gradnju jer je Edo građen na vlažnoj zemlji te je bila neophodna dobra potpora kako kuće ne bi propadale.
Krenuli smo stazom koja je vodila tik uz stene do jednog od zvanjičnih ulaza. Na njemu se plaća simbolična cena uz koju dobijete mapu i osnovne podatke o kompleksu, kao i objašnjenje od zaposlenog o stanju na stazama (ispostavilo se da nisu sve bile prohodne u tom trenutku). Iz pravca iz kog smo došli, neposredno posle ulaza nalazi se prva impozantna ljudska tvorevina – boginja Kanon od stotinu šakua (百尺観音). Šaku je mera za dužinu približno jednaka stopi, te je ona ustvari visoka 100 šakua ili oko 30 metara. Ona je klesana u stenu čitavih šest godina između 1960. i ’66. u znak sećanja na nastradale u II s.r. Ime boginje se u japanskom pojavljuje u nekoliko različitih oblika, i jedno od njih je korišćeno kao izvorno ime za Kenon fotoaparate. Zapravo oblik iz starog japanskog oblika Kwanon koje je kasnije amerikanizovano u Canon.

Mesto je toliko magično da smo ostali ukopani dosta vremena, stojeći naslonjeni na suprotnim stenama. Taj razmak između njih nije dovoljno dugačak da bi ste mogli boginju bez problema da sagledate. Zapravo, iz kog god ugla da je pogledate gledaćete glave podignute uvisinu, i osetiti bol u vratu posle kratkog vremena. Ne znam da li je autor ovog reljefa imao to na umu ili je puka slučajnost, no ovu boginju ne možete gledati kao sebi ravnu. Ispred nje ćete posle nekog vremena biti prisiljeni da gledate pokorno u zemlju, da bi ste bar na trenutak smanjili napetost u vratu.
Od nje je put dalje opasan visokim stenama sa obe strane, poput klisure i vodi do predivnog vidikovca. S njega kako ime kaže možete virnuti u pakao – Jigoku-nozoki (地獄覗き), mada je pogled na tokijski zaliv odatle zapravo rajski. Na tim delovima su već polako počeli da se pojavljuju turisti, doduše samo poneki, i dalje je bilo poprilično pusto.

Odatle opet krenusmo dalje, gomilom stepenicama koje su vodile kraj kamenih “galerija” u kojima je vašim očima izloženo oko 1500 ručno u kamenu isklesanih Rakan (羅漢) buda. Onih koji su dostigli najviši stadijum, koji se više ne rađaju i ne umiru jer nemaju više ništa da nauče. Kangoro Ono je sa svojim studentima počeo da pravi ove statue 1779. i trebalo im 21 godina da ih sve isklešu. Svaka od njih je drugačije veličine, izgleda, svaka od njih ima drugačiji izraz na licu pod uslovom da ima lice. Zapravo mnoge od ovih statua su uništene krajem 19.veka, u toku Meidži perioda, u želji da Šintoizam postane zvanična i jedina religija. Ove statue su samo jedne od mnogih, što budističkih što hrišćanskih koje su uništene u ovom periodu. Te tako je većina od ovih statua ponovo ujedinjena sa svojom glavom tek šesdesetih godina prošlog veka.

Put kroz galeriju s Rakan budama vodi do najvećeg od kamena isklesanog bude u Japanu – Yakushi Nyorai ili ti Bude iscelitelja koji u svojim rukama drži posusu sa lekom. Ovaj Buda je poznat i pod imenom Nihon-ji Daibutsu (日本寺大仏) jer pripada Nihon-ji hramu a Daibutsu na japanskom znači džinovski buda. U orginalu je bio visok preko 37 metara i klesao ga je Jingoro Eisei Ono sa svojim studentima između 1780. i 1790. Tokom godina je oronuo i znatno oštećen u zemljotresima. Restauriran je 1969. i danas je visok 31.05m. Buda je okružen s jedne strane brdom i gustim rastinjem, dok je s druge slobodan. Može mu se prići do podnožja. Kada sam prišla podnožju i pogledala u visinu, ka vrhu statue, blago mi se zavrtelo u glavi od mešavine straha i divljenja. Već s daljine je vredan svakog divljenja svojom lepotom, no sa daljine je nemoguće steći pravu sliku o veličini. Dok smo prilazili gledali smo dvoje starijih budista kako kleče ispred njega dok se u tišini mole. I bez obzira koliko oni delovali malo u odnosu na tu divovsku tvorevinu, u njenoj lepoti je nemoguće u potpunosti uživati dok neosetite svoju sopstvenu krhkost i majušnost. Neki čudan, pomalo mazohistički, osećaj budi u posmatraču. No nije li to upravo ono što svaka religija budi u čoveku?

I kao da sve to nije bilo dosta, ni stotine stepenika koji vode do stena kroz gustu šumu, ni same stene i vidikovac, ni džinovski reljef jednog božanstva, ni hiljade malih, ni još jedna džinovska statua drugog božanstva, na kraju me je čekalo iznenađenje možda veće od svih ostalih.
Staza. Samo jedna staza, sa još puno stepenika. Za većinu ljudi obična staza. Dobro ne baš obična, ali samo još jedan u nizu prijatnih sređenih japanskih planinskih puteljaka. No za mene posebna staza, jer me je podsećala na animirani film Avantura male Čihiro (千と千尋の神隠し – Sen to Chihiro no Kamikakushi), poznatije verovatno i kod nas u engleskom prevodu Spirited Away. Presrećna kao malo dete, prešla bih par stepenika, pogledala zadivljeno oko sebe i zamislila Čihiro kako trčkara po njima. Zapravo, sama nedužna Čihiro i nema mnogo veze sa tom scenom, ali ona je tako tipična Mijazakijeva heroina da sam ja njen lik gotovo svuda u Japanu videla. Takve scene, u kojima deca trče uz stepenice na čijem se vrhu nalazi hram su toliko česte da bi ih bilo teško sve nabrojati. Činilo mi se da su baš ove, morale biti inspiraciji većini crtača. Kao da me je neko smestio u centar mojih najluđih snova i dao mi za pravo da konačno i ja budem heroina jednog crtanog filma. Ono derle u meni što 35 godina odbija da odraste konačno se osećalo slobodno, toliko slobodno da je na momente cičalo od sreće. I činilo mi se, nepravedno, da su sva ostala čuda na Nokogorijami bila manje važna i manje čarobna od tog poslednjeg parčeta puta koje me i sada dok pišem o njemu suludom količinom sreće ispunjava.

Više slika možete naći u mojoj galeriji.