postcards…
The world moves with me

A sada nešto potpuno drugačije… / 03.10.10

Naslov je tu samo da privuče naivne :)

Ovo je zapravo ljubavna fotopriča. Negde krajem 2004. desila mi se ljubav na prvi čet. Pre toga sam iskusila ljubav na prvi san i ljubav na prvi poljubac, i kao iskusna prvoljubavka mogu vam reći da je ljubav na prvi čet nešto najbolje što čovek može da iskusi.
Elem, kako sam i onako provodila radne dane i neradne noći na internetu, četujući sa izabranikom srca svog pokušah da ga izguglam.
Kad imam šta i da vidim, izabranik srca mog voli da fotografiše i ima fotoblog. Tu ja u takvu ljubavnu vatru zapadoh da mi više spasa bilo nije, te rekoh sudbonosno da i ozvaničih našu vezu.
U to neko vreme, osvanu i njegov prvi ljubavni post posvećen meni. Verovatno prva slika mene na internetu sa ni manje više nego naslovom “Fairy”. Eh, tu ushićenju mome kraja nije bilo. Tu sam već donela odluku i da ga pred oltar vodim, ali sam ipak njemu taktički prepustila tu odluku ;) Jeste, istinu je zborio onomad Duško Dugouško kada je rekao da su sve žene pomalo veštice.
Malo posle toga je i prestao da fotobloguje, jer sam ja krenula da mu oduzimam sve slobodno i neslobodno vreme.
itd, itd… dalje priča ide u nekom totalno milionitom pravcu…

Nego, zašto vam ja sve ovo pišem? Zato što je moj dragi ponovo počeo da fotobloguje na svojoj staroj adresi: urbanloop.com :)

A onda je žaba videla da se konj potkiva, pa htela i ona te kao rezultat toga eto i mog fotobloga na poddomenu http://photo.marica.org/

Uživajte :)

Leto u Frankfurtu / 23.07.09

Pada kiša. Opet.
Padala je ceo vikend, padala je juce, padala je noćas. Od kada je počelo leto oznojila sam se ukupno 0 puta, bila nervozna zbog vrućine 0 puta i nisam mogla da spavam od vrućine, zamislite opet 0 puta.
Nedostaju mi barice po tasteri nastale usled silnog znojenja pored kompijutera. Nedostaju mi komarci. Nedostaje mi ona vrućinčina od koje gubim apetit.
Ne jedu mi se lubenice. Nisu mi se jele jagode. Trešnje nemaju isti ukus na 20 stepeni.
Izlazim jutros iz metroa i počinje kiša. Po odeći mi oni odvratni tragovi od krupnih kapi kiše. Nebo opet sivo. Moj veš opet mokar na terasi stoji. Pitam se: hoće li se ikada osušiti?
–    Ako dođem danas kući mokar, definitivno se selimo.
–    Jebem ti zemlju bez Sunca
–    I mora…
–    U kojem može da se kupa
–    Pa nisam se ja za džabe iz Srbije selio
–    Čim se Crna Gora odvojila…
–    U Češku :P
I tako vodimo nas dvoje isprazne razgovore skoro svako jutro, jer skoro svako jutro pada kiša. Kada ne kukam Miljanu na odsustvo vrućine tu mi je uvek moja draga Kejt:
–    Ajde da se pravimo da smo Nemci, idemo na plažu i glumimo da nam je vruće na 20 stepeni..
–    Jeeeee ajde
–    Hocemo da nosimo sandale s otvorenim prstima?
–    Ah bolje japanke idemo na plažu
–    Buuuuuhahahaha plaža
Iz dana u dan patimo svi mi ne Nemci za Suncem i letom, za letnjim opekotinama, za majicama na bretele i kratkim suknjama, neki i za morem.

Slike iz Brna / 05.10.08

5. oktobar 2070.

Sedim zavaljena u samoljuljajućoj stolici za bakice. Ja se naravno još uvek ne osećam tako, ali moj sin je iz nekog razloga zaključio da bi ta stolica bila idealni rođendanski poklon za mene, te se ja već nekih desetak godina pretvaram kako sam se silno obradovala. Gledam Miljana sa desne strane kako leži zavaljen u lebdećoj ležaljci i spava. Opet. Sa sve upaljenim displejem na čelu. Stalno zaboravlja da ga isključi. A doktori tvrde da mnogo zrače i da nije zdravo držati ih uključene duže od pola dana. Te displeje smo ugradili za proslavu pedesetogodišnjice braka. Znate one male što ispisuju rendom love notes tipa: “Do groba tvoj” i slične budalaštine. Moj se zaglavio pre desetak dana na: “Zajedno i posle smrti” a nikako da nađem vremena da odem do električara da to pogleda. A moraću i do programera, ima neki bug pa što si stariji sve se više vrte poruke sa rečima grob, smrt, starost i tako te neprikladne reči za ove godine.

Ispred mene unučići. Ljubi ih baka. Željno iščekuju da po milioniti put pričam kako smo se te davne 2008. nekim čudom još uvek nalazili u tadašnjoj nezavisnoj Češkoj, danas poznatijoj kao Zapadna Pokrajna Velike Nikad Jače Rusije. Čudo jedno kako se istorija stalno ponavlja. No, i prorok Neca je to davno najavljivao.

– … tada smo živeli u tom Brnu, mali grad sa nikakvim noćnim životom. A baka je tako volela taj noćni život.

– Bako, bako – upada najmladji. Ljubi ga baka. – Jel to ona zemlja gde svi piju pivo?

– aha.. baš ta. Dakle… Gde sam ono stala? … E da, tamo je deki bilo posebno dosadno. Baka, ko baka, ona bi se i snašla ali deki je baš bilo dosadno. I onda su baka i deka često išli u okolne šume.

– Bako, bako.. – opet najmlađi. Ljubi ga baka. – A jel ste tamo brali pečurke?

– Kako si glup mali. – dodaje srednji s bezobraznim izrazom na licu. Ljubi ga baka. – Zna se šta se radi u šuuuuumici… hihihi…

– Ju!, za šta ti baku smatraš? To su bile pitome okologradske šumice. To na šta ti ciljaš mladiću, radi se u gustim borovim šumama. A toga u Češkoj nije bilo.

– To je znači bilo posle… kada ste se preselili u okolinu Crne šume… hahahah – Ne posustaje mali bezobraznik. Ljubi ga baka.

Pravim ljutiti izraz lica, ali mi kao i obično ne polazi za rukom te se nakon pet minuta i dalje svi cepamo od smeha.

– E dakle… – nastavljam dalje kroz smeh – u tim šetnjama smo zaista uživali. I često smo nosili fotoaparat kako bi slikali.

– Deda je tada bio u fazi nude fotografije a baka flower fazi… pa su vežbali u šuuuumici……..hihihihihi…. – upada ovog puta najstariji. Ljubi ga baka.

– hahaha… Ma daću ja tebi. – pretim bezuspešno.

– Bako daj bre da gledamo te slike. – požuruje me najmlađi. Ljubi ga baka.

– Bar te flower… hihihihihi… – dodaje najstariji. Ljubi ga baka.

– Pokazaće ti deka posle nešto i iz njegovog opusa.- Uspavani lepotan nam se konačno probudio.

– hahahaha…. hihihihi… – zaori se slatko dečije kikotanje kućom.

Zatim se svi sjatiše oko mojih nogu da baka pusti na projektoru slike. Ušuškavam ih polako. Smanjujem jačinu svetla i palim projektor. Gledam u mraku kako im se cakle okice i uživam, dok oni s pažnjom prate svaku sliku, lebdeći kroz prostor i vreme u tu davnu 2008.

A evo malog dela i za vas… Iz bakinog opusa, naravno ;)




Hrvati teraju Čehe da kriju svoje salame / 03.06.08

Čitam vesti na Radio Pragu pod pomenutim naslovom i umirem od smeha. Eh, ti Česi! Već sam ranije pominjala kako je Česima omiljena destinacija Hrvatska. Sudeći po ovom članku 800.000 Čeha smatra nam susednu zemlju idealnim mestom za odmor. Neko će se zapitati što baš Hrvatska? ili naivno pomisliti kako je to zbog silnih prirodnih lepota.
Ali ne…
Odgovor je vrlo prost. Hrvatska je najbliše mesto na koje mogu da dođu kolima, uglavnom pretrpanim hranom koju su poneli od kuće. Ili ti, Česi su najgori oblik paradajz-turista, mada sami sebe,i to s ponosom (svašta!), nazivaju pašteta-turisti. I ajd’ što nose gore pomenute salame i kobasice, nego mnogi od njih vukljaju i flaširanu vodu. Od onih 800.000 čak 500.000 dolazi u Hrvatsku sa punim gepekom, čemu je Hrvatska odlučila da stane na put te zabranila unos mesnih i mlečnih prerađevina iz zemalja EU. Nigde se glasno ne navodi da su mere uvedene zbog Čeha, ali čak i autor teksta smatra da je to očigledno.
Elem, ono što me je zasmejalo u članku je komentar da Česi to ne rade samo zbog para nego zbog posebnog ukusa češke kuhinje kojeg ne žele da se odreknu u toku letovanja. Hm… da, a ja sam veverica :D
Ja lično, smatram da su Česi bolesno štedljivi. Tu crtu štedljivosti, koja ne retko prelazi u škrtarenje je ovde u Češkoj i te kako izražena. Verovatno su nekulturu trošenja para razvili zbog teškog života pod Rusima, kao što većina Srba pati od nekulture trošenja para razvijenu valjda zbog slatkog života pod Titom :P Kažu ljudi, da ako si nešto radio 20 godina, trbaće ti 40 da prestaneš to da radiš, doduše ne znam kako to pravilo funkcioniše u slučaju kolektivnog ludila. Tom logikom pitanje je: da li će neki od nas i doživeti Češki preobražaj?

Poklonu se u zube ne gleda?! / 10.03.08

Dok se nisam doselila u Beograd zbog studija, stalno sam patila što ne mogu da koristim “pogodnosti” života u glavnom gradu. Znate ono, gledam TV i oni dele besplatne karte za bioskop ili neki koncert a ja ne mogu čak ni da se nadam da ću dobiti karte ako pozovem, a ne jos i da odem.

Onda smo se preselili, prvo brat i ja sami. Upoznala sam gomilu likova koji su se trudili da mi pokažu sve fore velegrada. Ako si student i stojiš dovoljno dugo ispred pozorišta predstave su za džabe. Ako znaš nečiju tetku, strinu ili ujnu u Domu Sindikata filmovi su za džabe. Na “vratima”, na koncertima uvek radi drug nekog druga pa je i to za džabe. I tako u nedogled. Još ako spisku dodamo i posete muzejima i galerijama u vreme januarskog roka, zbog ciče zime i nedostatka para za kaficu u toplom kafiću, jasno je da sam u to vreme baš bila kulturno uzdignuta.

E onda su nam se pridružili mama, tata i sestra. Tata je ovu čaroliju “za džabe” proširio jednom specijalnom aktivnošću. Zapravo, bio je zadužen za okretanje brojeva na kojima su vam razne radio stanice nudile nešto za džabe. U to vreme se TV u našoj kući nije gledao. Eh, koliko sam se tek onda filmova nagledala. Ma karte su propadale jer sestra i ja nismo mogle da postignemo tempo kojim je tata dobijao karte na poklon. I mogu vam reći bili su to dobri filmovi sa dobrim mestima, hvala svim radio stanicama na tome.

Na kraju, ja sam odrasla i odselila se od kuce. Nisam se preterano ni raspitivala kako ide s poklon kartama, ponuda je verovatno bila i veća, jer TV se opet vratio u naš dom. Ali, život piše drame. Bar tako kažu. Moja drama je mene naterala da ponovo provodim dane s mamom i tatom, te su poklon karte nekako ponovo postale deo moje svakodnevice. Još u vreme FESTa, pre otprilike dve nedelje, RTS je delio karte za Takvud. Organizovali su projekciju u podne, nekog makedonskog filma. Kako sam ja bila zauzeta, sestra povede dečka. Došli oni u pola 12, Takvud zaključan. Četvrt do 12, dolazi blagajnica. Zove nekoga na mobilni da joj otključa. Zbunjena pita portira, čuvara ili šta li je već otvarač vrata, što je zaključano i što ne puste osvajače RTSovih karata. Otvarač vrata ih obaveštava da dođu u 5 do 12. U zakazanom terminu ih propusta do sale, gde im mlada vratarka objašnjava da nema mesta, ni za jednog od srećnih dobitnika. Srećni dobitnici se k’o pokisli vraćaju do blagajnice, koja se izvinjava i objašnjava kako njoj ništa nije jasno. Srećni dobitnici, sada tužni jer su traćili vreme, izlaze na zimski pljusak da pokisnu. I to stvarno, figurativno nije bilo dovoljno. Neko bi rekao, pa šta i onako su karte bile za dž? A ja se pitam kako RTS i Takvud sebi dozvoljavaju tako nešto? RTS odavno ne gledam, a Takvud bojkotujem od te subote.

Četvrtak popodne, tata opet osvaja karte na RTSu, a njegove mezimice odlaze ovog puta u Dom Sindikata na premijeru novog Asteriksa. E sad, ko je bio u Domu Sindikata i obratio pažnju, zna da su poslednja tri reda praktično neupotrebljiva jer se u trećem od kraja nalaze stubovi. Elem, RTS je delio besplatne karte u tim redovima. Mi smo imale sreće, bile smo tačno u sredini između dva stuba. Dok je jedan od (ne)srećnih dobitnika dobio mesto tačno iza stuba. Kako Dom Sindikata ne smatram krivim u ovom slučaju, nisam znala kako da kaznim RTS, jer ih već odavno ne gledam, u Srbiji više ne živim pa im ni pretplatu ne plaćam. Ostao mi je samo blog, zato:

Radio Televizijo Srbije stidi se!

Ako je i od tebe, mnogo je cak i ako je za dzabe.

Moral priče je zapravo, da ni kod babe nama za džabe.