Probudi me jutros, negde malo pre sešt, hladnoća. Iz ko zna kog razloga, ostavih sinoć otvoren prozor. Dobro, lažem malo, bih lenja sinoć da ustanem i zatvorim prozor. I tako, sebično kao i obično, ne razmišljajući da ću verovatno probuditi Miljana, krenuh da se lepim za njega pokušavajući da se ugrejem. Ja sam inače kao najgora pijavica u krevetu. Nema šanse da zaspim, ako Miljana ne koristim kao jastuk. Pri tome se pripijam sve više i jače uz njega u toku noći, ne bih li usisala svu toplotu iz njega. Posle silne akumulirane toplote, postoje dva moguća scenarija oslobađanja viška energije, po prvom se razbacujem na sve strane i udaram dragu mi osobu dok ista u znak protesta ne napusti krevet ili po drugom, izguravam dragu mi osobu dok ista ne padne sa kreveta. Baš sam romantična i osećajna dušica.

Nego, da se vratim na priču. Krenem ja tako da se uvlačim pod njegov jorgan. I probudim ga naravno. On me gleda zaljubljeno onim pospanim slatkim okicama, dok me uvlači pod svoj jorgan, tepajući mi nešto slatko i mazeći me. Ja se tu naravno raspilavljujem, ništa ne sluteći. Posle nekog vremena tog slatkog meškoljenja ustade on iz kreveta i vrati se sa nekom kesom, ljubeći me, sve uz reči “srećna godišnjica ljubavi”.

E, tu ja udarim u najgori plač. Teško meni zaplakati; pomisliće sada svi koji me znaju, al’ Boga mi jeste u poslednje vreme. Ja sam zaboravila i koji je dan i koji je mesec, i šta sam radila juče, a kamoli pre godinu dana. Odavno nisam toliko plakala. Pomislih u sebi, ako zaboravljam prvu godišnjicu, šta će biti sa desetom? I zašto sve to? Gde je sve to otišlo i u šta sam se to pretvorila? U poslednje vreme sam strašno opterećena poslom, razmisljanjem oko ponovnog skupljanja i predavanja papira za vizu. Elem, odbili mi prošli zahtev i sad ajde sve iz početka. Muka mi je i da mislim o tome, a kamoli da trošim redove ovog posta. I sve to nije opravdanje, ali dešava se. Danas sam, posle svega, donela zaista neke bitne odluke. Nadam se da ću imati snage da istrajem u svemu.

Nego… Ne dam ja da me stvari tako lako deprimiraju. Odem na posao, odsedim koliko sam morala i krenem u kupovinu. Kada je tako sladak zaslužio je da razvučem pitu danas. Preskočićemo ovde raspravu o tome šta je pita, a šta burek, neka mi svi iz Bosne oproste, i pozabavićemo se filom. Kako moj dragi mužić preferira pitu sa sirom, krenuh u nabavku istog. A sir vam je jedna vrlo problematična stvar u Češkoj. Sa kačkavaljem, gaudom, trapistom, buđavim sirevima, “zdenkom”, parmezanom i mocarelom problema nema. Ali, kravlji, koziji ili ovčiji “domaći”, “sremaski”, tvrdi, meki, mladi, stari “srbijanski”, e to je već veeeeliki proplem. Nemoj slučajno da vas ponese ime pa da kupite ono sto zovu “balkanski” sir ovde, gadno ćete se otrovati količinom soli u njemu, a taj Balkan video nije. Ono što donekle može da posluži za pite, kiflice i slična testa je ovdašnja feta. Po strukturi vrlo slična somborskoj npr., ali opet malo preslana. Ja je obavezno mešam sa krem sirom, obično Raminim, to donekle ubije so ili je treba ostaviti neko vreme u mleku. Tek sam nedavno otkrila, da ono što zovu “Smetana”, odgovara našoj pavlaci. S tim da oni imaju neku sa 30% masnoće. Ja je nisam probala, drzim se na 14%. Sa jogurtom smo imali sreće od početka. Uboli smo najbolji iz prve. “Olma” klasik jogurt je nešto najbolje što sam ikada “pila”. Zapravo, jela kašikom. Malo je gušći od onoga što mi zovemo jogurtom, al’ ne smeta, pravi bolje brke.

I tako, kupih fetu, smetanu i ramu za pitu, gaudu i parmezan tek onako da se nađe i krenem malo da šetkam po tržnom centru kad naletim na ovo sa donje slike. Preslatko.