postcards…
The world moves with me

Eze / 14.05.08

To jutro je spadalo u ona izuzetno lenja, kada iz kreveta radije ne bih ustajala. Posle osrednjeg provoda s Miljanovim kolegom i njegovom pratiljom, zbog koje je izlazak i bio osrednji ako ne i gori od toga, i lošeg sna zbog prepunog stomaka, jedva sam smogla snage da krenem na put.


Po ustaljenom običaju autobus je kasnio nekih dvadeset minuta a onda polako krenuo ka obližnjem brdu na kojem se nalazi ovo bajkovito seoce. S mukom sam sebe zadržala na sedištu. Skoro svaka stanica je pored vidikovca kao stvorenog za slikanje. Negde oko deset smo konačno stigli. Dočekala me je stara kamena tvrđava; na moje iznenađenje pusta. Čitav grad smešten među srednjevekovnim zidinama. Krenuh polako uz stepenice da obilazim ovo staro zdanje. Prolazi i staze su bile izuzetno uske, duž njih su se stiskale male radnje sa suvenirima inspirisanim mahom morskim motivima. Sa strana, staze su bile bogato ukrašene cvećem, na pojedinim mestima i pretrpane saksijama. Svaki okov na vratima i prozorima je bio pravo umetničko delo. Na vrhu kamenog grada nalazi se bašta sa izloženim kaktusima i izložbom statua lokalnog umetnika. Kako se tvrđava nalazi na vrhu brda, iz bašte se pruža neverovatan pogled na morsku obalu.



Ceo taj kameni grad je minijaturan i moguće ga je detaljno obići sa sve ulascima u suvenirnice za otprilike dva sata. Po napuštanju zamka, odlučila sam da se vratim peške ka Nici nadajući se da ću uspeti da nađem stazu kojom se Niče šetao svojevremeno dok je boravio u ovom kraju i pisao Tako je govorio Zaratustra. Stazu našla nisam, a Ničea sam nekoliko puta spominjala sve sa onom reči na j.


Elem, jedna dama ne treba po Nici i oko Nice da šeta sama. To sam zapravo utvrdila još dan ranije šetajući promenadom ka Kanu. Taj dan gotovo da nije bilo “osamljenog” muškog prolaznika koji nije našao razlog da mi “dobaci” nešto, a to može biti jako neprijatno ako ne razumete jezik i niste navikli da vam ljudi tek tako “dobacuju”. Pomislim ja, taj dan vraćajući se iz Ezea, ovde sam jedini pešak – što znači biću mirna. Ali nije prošlo baš tako bezbolno, jer su ovog puta svi motociklisti i kamiondžije odlučile da mi “svirnu” po nešto. Koliko iritantno svirkanje toliko i tunel na koji sam naletela, nateraše me da se uputim nekim sporednim putem. Na početku mi se činilo da sam na slepom putu koji će me verovatno dovesti samo do ulaza u privatne ušuškane vile. Na sreću, nakon nekih sto metara sam naletela na putokaz koji je označavao pešačku stazu ka jednom seocetu na obali. Pomislim u trenutku, kako bi bilo sjajno preseći put kroz prirodu, do obale.


Međutim, čim sam stupila na stazu oblio me je hladan znoj… Ispred mene strme, klizave stepenice koje se oštro spuštaju niz golu, kamenu liticu, a ja sama u klizavim kožnim japankama, s ogromnim nezgrapnim suvenirom u jednoj ruci sa torbicom prebačenom preko ramena iste te ruke, fotoaparata u drugoj ruci sa torbom za aparat i propratnu mu opremu prebačenu preko grudi… hm. Po glavi su mi se rojile misli: Ajde Marice, uživaj, avantura, vidi kakav pogled, ne nema manijaka u okolnim žbunjićima i slična sranja. No, džabe… žmarci su me podilazili. Zastadoh da razmislim koliko je pametno spuštati se tako sam, pa šta ako se skrkam dole tako kilava kakva sam sva… A zatim, samo na sekund proleti mi misao: Zamisli da ovaj prizor bude poslednja slika koju ćeš videti u životu! I od te sulude misli, obuzeme me konačno spokoj, potpuno opuštena počela sam da uživam u svakom koraku zastajući na momente da bih mogla da uživam u toj osamljenosti i miru, kao da sam potpuno sama ostala na svetu. Ubrzo je i staza postala pitomija, zelenilo je zamenilo malopređašnje kamene litice, te i moj korak postade opušteniji i duži. I dok sam se lenjo protezala duž staze, razmišljajući kako se ona malopređašnja brdska koza tako lako opet pretvori u lenjog baštenskog puža, ispred nogu mi promili zmija! Ajme te naprasne panike opet: Da li tamo ima otrovnica ili ne?, Mog tatu je ujela otrovnica, da li je ta privlačnost otrovnica nasledna? a onda praktično ludačkim trkom stigoh do puta. Eh, sreći mojoj nije bilo kraja kada sam se dokopala asfalta, odšetala do stanice i konačno stigla u hotel.


Opasne avanture i sulude pešačke ture od sada izvodim isključivo u paru. Mada, moram priznati da mi nije bilo loše, bar je silan strah svario preterani ručak i stvorio mesta u stomaku za još jednu preteranu večeru u Havana restoranu, o kojoj bih mogla ispisati još jedan ceo post, ali neću ;)

Obalom od Nice do Monaka / 04.05.08

Ova šetnja nam je oduzela ceo vikend. Sam put nije previše dugačak i moguće ga je bez problema preći u toku jednog dana, ali stalna potreba za uživanjem u neverovatnim pogledima i slikanju svakog delića obale je bila razlog da ovu šetnju razvučemo na dva dana.


Put smo počeli rano ujutru promenadom uz obalu Nice, zaobilazeći Le Chateau (ono brdo sa vodopadom iz prošlog posta) i obilazeći prvu luku na našem putu. Luka u Nici je nedovoljno duboka za velike brodove, ali idealno služi kao parkiralište za luksuzne jahte i jedrilice. No, ubrzo nakon napuštanja luke put nam se odvojio od obale vodeći nas strmim krivudavim putem kroz luksuzno naselje, ostavljajući sa desne strane bogate vile sa privatnim plažama; da bi nam nakon tridesetak minuta ponovo bio otvoren prilaz ka moru.


Strmim stepenicama smo se spustili do plaže sa krupnim oblim kamenjem, a tik uz njega nalazi se prirodni bazen na ivici kopna uz samo more. Bazen tek toliki da u njemu možete da sedite, sa kamenim dnom, širok taman za manje društvo ili ako baš insistirate na mom utisku, taman za dvoje :)


Od njega opet uskim stepenicama krenusmo u pravcu Monaka, ali nakon par desetina metara put je presečen pa smo morali nazad istim putem. Na informativnoj tabli na početku staze, naznačeno je da je za obilazak tog dela potrebno pola sata. Mi smo u tom osamljenom Raju proveli oko 2 sata, uživajući; ja u pogledu a Miljan i kupanju, na nekih 18 stepeni meni je za kupanje još uvek bilo previše hladno.
Nedaleko od tog mesta, a neposredno pre Villefranche Sur Mer (sledećeg naseljenog mesta) stajao je putokaz za skretanje ka starom zamku na vrhu obližnjeg brda. Kako me je Miljan nadglasao nastavili smo put obalom.


Villefrance Sur Mer je predivna luka, gotovo kao na razglednicama. Takođe je i prvo mesto na kojem sam pokvasila tabane ove godine. Opet nadglasana, odustali smo od posete starom gradu iz 14 veka i nastavili šetnju obalom do St Jean Cap Ferrata.



St Jean Cap Ferrat leži na poluostrvu i poznato je po luksuznim vikendicama bogatih biznismena i posetama poznatih holivudskih zvezda. Moj savet vam je da luksuzne vile slobodno menjate za 14km dugu šetnju oko poluostrva.Staza se prostire tik uz more, doduše ne na istom nivou, pa ćete imati utisak da šetate uskim terasama negde između nivoa mora i pravog nivoa kopna. Na pojedinim delovima sa tih šetališta je moguće sići do obale, na male intimne plaže. I dok su ove intimne plaže pružale osećaj da smo u Raju, južni deo je pre oslikavao Pakao sa oštrim osečenim kamenjarom. Da ceo utisak bude još snažniji pobrinuli su se oblaci, koji su baš negde na tom prelazu prekrili sunce i narogušili more. Staza se završava uz luku pored koje su opet zablistali parkovi, restorani i male suvenirnice. Tu već i počinje sledeće seoce Beaulien Sur Mar s predivnim ulicama i prekrasnom obalom.




——————————-
Na tom mestu se završio prvi deo našeg puta. Odatle smo se vozom vratili za Nicu, pa sutradan ponovo vozom došli do istog mesta.
——————————-
Na izlazu iz ovog mesta železnička pruga se “lepi” za more a magistrala odvaja tako da put postaje naporan i prilično dosadan. Najbolje bi bilo, uhvatiti voz ili bus i sići na stanici Cap d’Ail. Mi smo dobar deo tog puta prešli peške, ali na kraju pred samim Cap d’Ailom seli na bus s namerom da odemo skroz do Monaka. Na sreću, napravili smo grešku i sišli čim smo ugledali naseljeno mesto, misleći da smo u Monaku. Po silasku, prateći putokaz za Plage Mala krenuli smo do plaže i otkrili jednu od najlepših plaža na našem putu za Monako. Uživali smo u bogovskom ručku na plaži u pedivnom separeu restorana, “izgubili” dodatna dva sata na potpuno uživanje, a zatim se markiranom stazom uputili ka Monaku.


Tada je krenulo da se menja vreme, skupljali su se oblaci i osetno je postalo hladnije. Praktično bez jasne granice na Cap d’Ail se nadovezuje Monako u kojem smo proveli ostatak dana i iz kojeg smo se premoreni i pokisli vratili za Nicu.
Tokom celog vikenda temperatura je bila maksimalno 20 stepeni, sa stalnom smenom oblačnosti, vetra i kiše. I pored toga na pojedinim (čitaj: asfaltiranim) delovima puta bilo je pretoplo, tako da nisam baš sigurna da bi mi ova šetnja pričinila isto zadovoljstvo i leti. Uspela sam da izgorim čak i na tom nejakom suncu, toliko da sam bolove osećala i nakon dva dana.

Nica / 03.05.08

Iskreno sam se pitala čemu toliko oduševljenje? Bilo je cool, čisto fore radi, hvaliti se prijateljima:

-E…. znaš gde idem?

-U Nicu! :D


Ali realno, činilo mi se da se previše prašine diže oko tog parčeta mora. Ispostavilo se totalno suprotno, oko tog parčeta mora bi trebalo podići još veću prašinu. Mada, mislim da je za takav utisak presudno to što sam u Nici bila van sezone, pri čemu je prosečna temperatura jedva prelazila dvadeseti podeljak. Vremenski uslovi i odsustvo turista omogućili su nam da osetimo istinski život u ovom gradu. Da uživamo u šetnjama polupraznim ulicama okruženi mahom lokalnim stanovništvom.

Lokalni stanovnici su me zaista fascinirali, druželjubivi, gostoprimljivi, predusetljivi. Doduše, Nica je relativno mali grad, a kao što rekoh i nije sezona te su i lokalci manje nervozni a i otuđeni, nego u npr. Parizu, bar pretpostavljam. Ovdašnje žene su izuzetno elegantne, izgledaju kao da su sišle sa modnih pista. Uglavnom vitke, visoke, lepuškaste sa bar nekim detaljem na sebi koji će vam privući pažnju. No, moram priznati da me je broj crnaca i Arapa fascinirao. Ja uopšte nisam naviknuta na toliku rasnu i nacionalnu šarenolikost pa sam se u trenutcima verovatno ponašala nekulturno blejeći u pripadnike crne rase. Deca su im izuzetno lepa, tako damska i gospodska, daleko od onih američkih gangstera, repera, soul i pop pevaljki. Kako je Miljan tamo bio poslom, njegove francuske kolege su se trudile da nas ugoste, upoznaju sa okolinom, običajima, objasne koja vina su dobra, kako ih razlikovati, gde ih kupovati itd. Posle Češke, bilo je prijatno “svađati” se sa nekim posle večere ko će istu platiti, kao i odsustvo tako iritantnog pitanja: “Plaćate zajedno ili da odvojim račun?”

Nica je za mene, definitivno grad glamura što za sobom povlači nesnosnu skupoću. Na sreću, većinu troškova su pokrile Miljanove dnevnice, inače bih se na ovaj put teško odlučila. Dvokrevetna soba 180 evra (samo noćenje), ručak tj. večera za dvoje od 50 evra pa naviše, doručak u pekari oko 10 evra itd… Najjeftiniji hostel koji sam našla bio je 16 evra po osobi, van sezone, u dormu sa preko 10 kreveta, uz ručak u Mc-u mogli bi proći sa 30 evra dnevno, ali u tom slučaju teško da bi Nica bila Nica ;). Jedan od Miljanovih francuskih kolega je prokomentarisao kako ne voli Nicu (sa okolinom) jer je skrojena za bogate ljude,a opet mene je upravo to najviše oduševilo. Jer, sve i jeste tako lepo, čisto i šljašteće jer nije za “običan” svet. Mi smo samo, eto imali ludu sreću da preživimo par dana u tom Raju ne razmišljajući previše o troškovima.


Teško je opredeliti se za najlepši kutak grada. Jednako su me oduševili šetnja promenadom, pešačkom zonom, šoping molom, starim gradom. Dok mi je Miljan objašnjavao šta sve treba da vidim dok je on na poslu i oduševljeno pričao o starom delu grada, u glavi sam stvarala sliku kamenih gradova kakve sam viđala duž jadranske obale. Sutradan sam, praktično u šoku, uživala u nečemu totalno drugačijem. Uske ulice sa poprečnim sokacima, vijugave stepenice, visoke zgrade živih boja sa metalnim šalonima i cvetnim aranžmanima, lokalne radnje, pijaca i restorani; sve puno života, šareno i živo.


Na kraju starog grada, uzdiže se brdo sa lepim parkom, prepostavljam veštačkim vodopadom, ostacima starog utvrđenja na jednom kraju i starog lokalnog i jevrejskog groblja. Šetnja grobljem je nešto što definitivno ne treba zaobići; stari spomenici svaki za sebe umetničko delo, delimično zaklonjeni starim borovima. U toku šetnje čućete samo šljunak koji škripi pod nogama i morske talase u daljini. Mesto za opuštanje i uživanje ako ne mislite da je baš previše perverzno.



Nica mi je nekako, bila grad za šetnju, za opuštanje uz more, luksuzne restorane, cenkanje na pijaci, obilazak butika… Nisam stigla da obiđem ni čuvenu rusku crkvu, kažu da je najveća van Rusije, niti poznate muzeje. Bila sam kratko, nastojala sam da svaki trenutak iskoristim za duge šetnje priljubljena uz Miljana, pa i one trenutke koje sam morala da provodim sama koristila sam za izlete do okolnih sela. No, biće valjda još prilika da posetimo Nicu :)