Eze
To jutro je spadalo u ona izuzetno lenja, kada iz kreveta radije ne bih ustajala. Posle osrednjeg provoda s Miljanovim kolegom i njegovom pratiljom, zbog koje je izlazak i bio osrednji ako ne i gori od toga, i lošeg sna zbog prepunog stomaka, jedva sam smogla snage da krenem na put.
Po ustaljenom običaju autobus je kasnio nekih dvadeset minuta a onda polako krenuo ka obližnjem brdu na kojem se nalazi ovo bajkovito seoce. S mukom sam sebe zadržala na sedištu. Skoro svaka stanica je pored vidikovca kao stvorenog za slikanje. Negde oko deset smo konačno stigli. Dočekala me je stara kamena tvrđava; na moje iznenađenje pusta. Čitav grad smešten među srednjevekovnim zidinama. Krenuh polako uz stepenice da obilazim ovo staro zdanje. Prolazi i staze su bile izuzetno uske, duž njih su se stiskale male radnje sa suvenirima inspirisanim mahom morskim motivima. Sa strana, staze su bile bogato ukrašene cvećem, na pojedinim mestima i pretrpane saksijama. Svaki okov na vratima i prozorima je bio pravo umetničko delo. Na vrhu kamenog grada nalazi se bašta sa izloženim kaktusima i izložbom statua lokalnog umetnika. Kako se tvrđava nalazi na vrhu brda, iz bašte se pruža neverovatan pogled na morsku obalu.
Ceo taj kameni grad je minijaturan i moguće ga je detaljno obići sa sve ulascima u suvenirnice za otprilike dva sata. Po napuštanju zamka, odlučila sam da se vratim peške ka Nici nadajući se da ću uspeti da nađem stazu kojom se Niče šetao svojevremeno dok je boravio u ovom kraju i pisao Tako je govorio Zaratustra. Stazu našla nisam, a Ničea sam nekoliko puta spominjala sve sa onom reči na j.
Elem, jedna dama ne treba po Nici i oko Nice da šeta sama. To sam zapravo utvrdila još dan ranije šetajući promenadom ka Kanu. Taj dan gotovo da nije bilo “osamljenog” muškog prolaznika koji nije našao razlog da mi “dobaci” nešto, a to može biti jako neprijatno ako ne razumete jezik i niste navikli da vam ljudi tek tako “dobacuju”. Pomislim ja, taj dan vraćajući se iz Ezea, ovde sam jedini pešak – što znači biću mirna. Ali nije prošlo baš tako bezbolno, jer su ovog puta svi motociklisti i kamiondžije odlučile da mi “svirnu” po nešto. Koliko iritantno svirkanje toliko i tunel na koji sam naletela, nateraše me da se uputim nekim sporednim putem. Na početku mi se činilo da sam na slepom putu koji će me verovatno dovesti samo do ulaza u privatne ušuškane vile. Na sreću, nakon nekih sto metara sam naletela na putokaz koji je označavao pešačku stazu ka jednom seocetu na obali. Pomislim u trenutku, kako bi bilo sjajno preseći put kroz prirodu, do obale.
Međutim, čim sam stupila na stazu oblio me je hladan znoj… Ispred mene strme, klizave stepenice koje se oštro spuštaju niz golu, kamenu liticu, a ja sama u klizavim kožnim japankama, s ogromnim nezgrapnim suvenirom u jednoj ruci sa torbicom prebačenom preko ramena iste te ruke, fotoaparata u drugoj ruci sa torbom za aparat i propratnu mu opremu prebačenu preko grudi… hm. Po glavi su mi se rojile misli: Ajde Marice, uživaj, avantura, vidi kakav pogled, ne nema manijaka u okolnim žbunjićima i slična sranja. No, džabe… žmarci su me podilazili. Zastadoh da razmislim koliko je pametno spuštati se tako sam, pa šta ako se skrkam dole tako kilava kakva sam sva… A zatim, samo na sekund proleti mi misao: Zamisli da ovaj prizor bude poslednja slika koju ćeš videti u životu! I od te sulude misli, obuzeme me konačno spokoj, potpuno opuštena počela sam da uživam u svakom koraku zastajući na momente da bih mogla da uživam u toj osamljenosti i miru, kao da sam potpuno sama ostala na svetu. Ubrzo je i staza postala pitomija, zelenilo je zamenilo malopređašnje kamene litice, te i moj korak postade opušteniji i duži. I dok sam se lenjo protezala duž staze, razmišljajući kako se ona malopređašnja brdska koza tako lako opet pretvori u lenjog baštenskog puža, ispred nogu mi promili zmija! Ajme te naprasne panike opet: Da li tamo ima otrovnica ili ne?, Mog tatu je ujela otrovnica, da li je ta privlačnost otrovnica nasledna? a onda praktično ludačkim trkom stigoh do puta. Eh, sreći mojoj nije bilo kraja kada sam se dokopala asfalta, odšetala do stanice i konačno stigla u hotel.
Opasne avanture i sulude pešačke ture od sada izvodim isključivo u paru. Mada, moram priznati da mi nije bilo loše, bar je silan strah svario preterani ručak i stvorio mesta u stomaku za još jednu preteranu večeru u Havana restoranu, o kojoj bih mogla ispisati još jedan ceo post, ali neću 😉
Više slika možete naći u mojoj galeriji:
elektrokuhinja
Prava stvar je kada tako nešto izuzetno sama doživiš. Posle imaš šta da pričaš unucima 😉 A što nećeš o restoranu? Hajde, baš me zanima gastronomski doživljaj.
Milica
Svaka čast na avanturističkom, a što je još bitnije, otvorenom i jakom duhu.
Čitajući tebe, pomalo ostvarujem i svoj neki san.
Ima čari i u tome kada sam ideš u takve avanture. Zamisli da je pored tebe neko ko bi se uspaničio više od tebe. 😉 Mada, zavisi sa kim si…
I ja bih volela da čujem kakva je bila večera. Nešto imam predosećaj da posle nje nisi mogla tako lako sutradan ujutru iz kreveta. 😀
Marica
@Kujna,
kakva prica? nek dodju na blog pa citaju babinu arhivu 😀
@Milice,
ma ja bas imam tog jednog koji je miran kada sam ja nemirna i obrnuto. A valjda i kada sam sa nekim onda instiktivno krenem da se brinem za njega pa me moji strahovi prodju 😉
Mada priznajem da nekada treba uzivati i u osamljenosti, dozivljaj je definitivno drugaciji. A za veceru? Pa hajde, napisacu jos jedan post ovih dana o klopi i ovom restoranu, zaista je to poseban dozivljaj u Francuskoj.
wtf?
posle ovih tvojih divnih postova sam ogladnela. i za avanturom i za hranom. 🙂 smesi mi se uskoro i jedno i drugo…
Marica
@wtf,
uzivaj!, pa posle pisi da i mi uzivamo 😀
JagodicaBobica
Imam i ja ceo arsenal avantura u solo izvedbi. Prvo sto mi je palo na pamet je moja nocna setnja po delu Pariza koji se zove Puteaux(iskljucivo poslovni deo koji nocu zamire,al sta ces kad mi je i hotel bio bas na tom mestu).Prvo nisam mogla da nadjem put do tog hotela,francuski ne znam,ali sam se nekako sporazumela sa nekim pijanim likom koji je stajao na vratima kafane da mi pokaze u kom pravcu je Sena. A onda kraj te iste Sene ugazim u psece govance i resim da properem sandale u Seni!?!. I spustim se ja tako u siblje,cini mi se da se tamo niko nije spustao godinama i skapiram da me je neko ubio tamo,moje telo bi nasli tek kroz nedelju dana…Francuska je cudo,narocito to dobacivanje :)))
Mladi Luk
Ovo je nevjerovatno! Treba tamo otići. Evo, idem iz ovih stopa zvati željezničku stanicu da vidim kad ima voz :). Izvrsne fotografije i opis!
Marica
Jagodice,
izgleda da je Francuska kao stvorena za avanture :)))
Mladi Luku (ili Luche??),
Samo napred :))
bas se lako pamti
svidja mi se ova razglednica
🙂
Maja
Sjajna si, uzivala sam citajuci a i slatko sam se nasmejala (mada znam da tebi nije bilo smesno ;)). Slike su predivne, naj naj.
Milica ili Marica kako za koga
Sve je to sjajno nego jel si ubrala pelcer onog kaktusa sa poslednje slike?
Marica
Cuj pelcer, ceo kaktus sam ponela sa sobom 😉