postcards…
The world moves with me

Decembarski singapurski momenti / 17.12.18

Kao i svake godine, decembar je topao i sunčan. Sneg nije iznenadio putare. Neće biti snega, niti velikih zahlađenja. U decembru ništa novo, osim par bisera koji su me dovoljno šokirali da poželeh da ih zapišem i sačuvam od zaborava.

——————————————————————————–

Život oko tridesete

Negde početkom decembra nađoh se ja sa bivšim kolegom na večeri. On je jedno desetak godina mlađi od mene. Verovatno i malo više, ali tu negde, pred tridesete. Radili smo jedno godinu dana zajedno. Nakon toga on je svoju poslovnu “sreću” našao u nekoj međunarodnoj advokatskoj firmi, a ja sam, kako mi dolikuje, odlučila da okrenem još jedan veliki list u životu i krenem u crtačke vode. Jedan, skoro tridesetogodišnji Singapurac i jedna četrdesetogodišnja Srpkinja baš i nemaju mnogo toga zajedničkog, ali s obzirom da smo gotovo blizanci po karakteru nekako (p)ostadosmo drugari.

I tako. Sedimo, on i ja. Ja se trudim da ne pričam mnogo. Primetila sam da ga priče o mojoj crtačkoj opsesiji pogađaju. Te konstantno na njegova pitanja odgovaram kratko i uporno vraćam temu na Japan i njegovo poslednje putovanje. No u jednom momentu, ipak uspeva da postavi pitanje koje me totalno izbacuje iz ravnoteže. Rušim sve odbranbene zidove, razgolićujem dušu, i u trenu shvatam da sam totalno zapala u ekstazu, previše uzbuđena, naširoko objašnjavam, sanjam, sijam, tu naglas, pred njim. Onda u tom zanosu, slučajno krajičkom oka, uviđam onaj njegov pogled na koji ne znam kako da reagujem. Osećam da donosim u njegov svet nešto sa čim on ne zna da se nosi. Gleda me kao kakvo čudo kome ne zna da li da se divi ili da ga se plaši. Ja sam nešto previše neobično i egzotično. I ja ni najmanje ne uživam u toj ulozi koja mi je dodeljena.

– Svaki put kad se vidimo, ja krenem iznova da razmišljam šta ja to hoću od svog života. Osećam da sam pravio previše kompromisa. I sad sam zaglavljen ovde gde sam. I nemam ni vremena, ni snage da menjam nešto. Ali kad vidim tebe kako sijaš dok pričaš o stvarima koje radiš, zaista želim da nešto radikalno promenim. Nikada nisam mislio da je toliko bitno čime se baviš u životu. Da znaš šta hoćeš da radiš. Da uopšte hoćeš baš nešto specifično da radiš.
– Čekaj malo… Ti uviđaš valjda da ja nisam baš najbolji životni model. Ja se nalazim u novim stvarima sa punih 40 godina. Ljudi u mojim godinama obično budu specijalisti za nešto, ne vijaju svoje detinje snove. Nisu na još jednom početku. Ja samo trenutno pokazujem znake euforije tipične za nove početke. Nije da ću ja biti ovako srećna za godinu dana. Ili kad krenem da radim za nekoga, pa me taj udavi svojim idiotskim zahtevima.
– Da, ali šta ja da radim sa činjenicom da ja nikada nisam bio toliko uzbuđen ni na jednom početku?
– Možda je to zato što si racionalna osoba, a ne napaljena budala kao ja?
– Ma nije to… Ti bar imaš cilj.
– Pre će biti ciljeve. Htela sam da budem avio inženjer, pa profesor, pa programer, pa sad crtač stripova… Nije me baš dugo držalo ništa pre ovoga. Ako primeniš najjednostavnije logičke metode zaključićeš da mi baš i ne sleduje karijera Hugo Prata.
– Koga?
– Naoki Urasava?*
– Aaaa! Ali ja mislim da hoćeš. Ti jesi bila inžinjer. I programer. Jel si bila profesor? I crtaćeš stripove. Koliko dugo? Zar je to bitno?
– Bilo bi bitno da moram da vodim brigu o svojoj egzistenciji. Ja zarađujem 0 odolara trenutno. Da nisam bila u situaciji u kojoj sam bila, zar bih mogla tek tako da naprasno menjam zanimanja i živim bez ikakvih prihoda mesecima? Mislim da si ti prestrog prema sebi. Dok sam bila na starom poslu, ja nisam imala neradne dane. I kad naleti koji, ja ga, komirana od umora prespavam. Ja nisam imala kad da crtam dok sam radila. Ni meni nije bilo ni do čega.
– Pa nije problem u tome. Da ja znam šta hoću, mogao bih da dam otkaz. I ovako živim kod tate. Problem je što ja ništa ne želim.
– Baš ništa? Ne kontam baš. Nikada nisi želeo da budeš nešto, da radiš neki posao?
– Hteo sam kao klinac da vozim autobus. Ali onda ti mama i tata govore: “Vidi ove belce, svi bogati, uspešni, nisu tu gde su jer su vozili autobus.”. Onda kreneš da gradiš snove, da pre tridesete moraš zarađivati deset hiljada dolara mesečno i kupiti kondo na kredit. Onda…
– Čekaj. Molim? ???? Ne razumem, pa ti si Malezijac, ti nisi Kinez!**
– A dobro sad, zajebanciju na stranu…
– Da sumiramo: ti si hteo svašta, ali nisi hteo ništa da radiš da bi to stekao.
– Nije da nisam hteo ništa da radim, mislio sam samo da je svejedno šta radim.
– Dakle, mogao si da budeš i lopov?
– Sad ti banalizuješ.
– Ja sam samo zaista šokirana da kao mlad čovek težiš tako banalnim stvarima. Razumem da kad ostaneš u sredini u kojoj si rođen, okružen ljudima koji su ti od malena autoriteti, jednostavno vremenom izgubiš sebe, i postaneš slika i prilika njih. Ali zar zaista sa dvadeset imaš merila i ciljeve kao tvoji matorci? Ti znaš da su to tipični stereotipi koje ljudi oko mene imaju o Singapurcima. Taj deo sa parama i koliko ste materijalni i bezlični, tj. ukalupljeni, sa potpunim odsustvom nečeg ličnog, buntovnog, bez želja, bez strasti. I sve mi to tako nije ti…
– Pa eto istina je. Moraš da studiraš. Moraš da budeš bankar. Ako ne bankar, onda advokat. Ako ne advokat, onda neki menadžer. U najgorem slučaju neki programer, inženjer. To je ono što te uče od vtića, preko škole, knjiga, igara. Moraš da budeš bogat. Moraš da budeš prvi. Moraš da budeš uspešan. Moraš da budeš poslušan. To da li uživaš u tome, to…
– OK. Jedno je to što ti sredina govori. I mene su učitelji i roditelji učili isto, ali gde si ti tu? Kako su te naterali da ih slušaš? Kako su od tebe nepravili biće bez snova i želja?
– Ne znam… Ali evo sad imam tebe. Sad želim da želim nešto.

Sedeli smo dugo, pričajući o odnosima, o ljudima, porodici, prijateljima, poznanicima, komšijama. Nisam mogla da nađem mnogo razlika između njegovog i mog života, našeg odrastanja, vaspitanja, vrednosti koje su nam nametane. A u isto vreme neosporne su krajnosti u koje smo izrasli. Na kraju zaključih, da smo verovatno samo u drugačijim životnim fazama. Možda bi trebala konačno da prihvatim tu idealizovanu sliku starije sestre ili tetke koju moj prijatelj ima o meni i nastavim da je glumim na najbolji mogući način. Možda je to jedini način da mu pomognem da nađe sebe. Da preživi te tridesete.

* Naoki Urasava – japanski manga autor, kojeg oboje obožavamo.
** Nas dvoje inače ne možemo da se sastanemo a da ne zgrćemo politički nekorektne šale na račun stereotipa o singapurskim Kinezima, Malezijcima, Indijcima i belcima. Mi belci smo njima svi isti. Sudeći po stereotipima, Malezijci su umetnici, kreativci, pesnici, sanjari. Kinezi su veleposednici, buržuji, opsednuti parama i stvarima, goniči robova.
——————————————————————————–

Mejdice

Definicija: Mejdica (posrbljena verzija engleske reči “maid”) je žena koja živi i radi u kući poslodavca. Poslodavac je u ovom slučaju stanovnik Singapura, jer sem u Singapuru ni u jednoj zemlji u kojoj sam živela, ovo nije bila rasprostranjena praksa. Prema statistikama Ministarstva za zapošljavanje u Singapuru se više radnih dozvola izda mejdicama nego visokokvalifikovanim radnicima. To upućuje na zaključak da je jedan od gorućih problema u Singapuru kako oprati svoje usrane gaće, sudove, skuvati ručak ili obrisati prašinu. Mejdice su mahom žene sa Filipina, Indonezije i ostalih okolnih siromašnih zemalja. Mejdica radi svaki dan, ceo dan, sem nedeljom. A i to pravo joj je često oduzeto. Mejdice žive u kući poslodavca, često u prostorijama koje nisu predviđene kao životni prostor. Razlog zašto ih je toliko u Singapuru je taj što su previše jeftina radna snaga. Zapravo, razlog je taj što ljudi generalno nemaju visoke moralne standarde i nisu preterano humani, iako nas idealisti ubeđuju u suprotno. Ovog decembra mejdice su oborile sve rekorde u lošim vestima. Čak dve su poginule na radu, tako što su pale sa visokih spratova čisteći prozore. Vesti nas nisu obavestile o kaznama koje su snosili poslodavci. Verovatno jer istih nije bilo. Mislim, ako svi ukućani kažu da je mejdica poludela i otišla samoinicijativno da se naginje kroz prozor ko će to da porekne?

Još gora vest je usledila prošle nedelje, mejdica ubila dete koje je čuvala. Osuđena je na 7 godina, priznato joj je kao olakšica da su je u stanje rastrojenosti doveli poslodavci time što su je psihički i fizički maltretirali, uskraćivali joj dane odmora i terali je da spava u sobi sa bebom i o istoj brine 24 časa. Na moje pitanje šta su poslodavci dobili kao kaznu, rečeno mi je da su oni već platili (gubitkom deteta). Verovatno ću biti obeležena kao bezdušna, ali ja ne vidim to kao propisnu kaznu. Meni to šalje poruku da svako ko izgubi dete ima pravo da se na nekome iživljava psihički i fizički. Gubitak deteta nije kazna, to je nesrećni slučaj za koji je očigledno mejdica osuđena. S toga ne treba da čude statistike koje kažu da čak 60% mejdica trpi neki vid nasilja. Ako se to nasilje ne sankcioniše ne vidim kako će se iskoreniti.

Kao šlag na tortu crnoj hronici o mejdicama, u subotu sam bila očevidac jedne tipične mejdica lakrdije. Ljudi koji plaćaju mejdice, kao jedan od najčešćih razloga navode taj da ne stižu, nemaju vremena da se bave kućnim poslovima i svojom rođenom decom. Čovek bi pomislio sve neki mudraci i veliki radnici na ovom ostrvu. Međutim, svakodnevne slike upućuju na drugačije zaključke. Naš blok se sastoji od tri zgrade. I jedna od dve na koju gledamo ima velike stanove. U našoj i drugoj zgradi preko puta, teško da bi mogli u stan da smestite mejdicu, a da vam ne sedi na glavi. Ti veliki stanovi imaju veliku terasu celom dužinom, i na nju izlaze 2 spavaće sobe i dnevna soba. Kad odškrinu zavese, mi s naše terase praktično gledamo Pozorište u (komšijskoj) kući. A u pozorištu, tri debela praseta sede u dnevnoj sobi i bleje u TV. Deluju zdravo, pravo, mladoliko, samo su buci-buci preko mere. Dok oni gledaju TV, sitna, tamnoputa mejdica čisti sobe i rasprema krevete. Tu mi je ta jutarnja kafa, koju sam mirno ispijala na terasi, presela. Razmišljam ko je tu lud, nevaspitan, bezobrazan, zao, loš… ja koja bih propala u zemlju da neko namešta krevet za mnom ili tri debela praseta ispred TVa? Oni naravno. Svaki drugi odgovor bi ubio i ono malo vere što imam u ljude.

——————————————————————————–

Opozicija

Svakom ko je ikada bilo kakvu informaciju pročitao o singapurskoj političkoj sceni, jasno je da je ovo praktično jednopartijska država. Ne bukvalno, jer je Radnička partija osvojila 6 mesta na poslednjim izborima, ali i ovo šestoro služi samo da naglasi jačinu vladajuće stranke. Nego, ovaj deo posta zapravo i nije tu da se bavi pravom opozicijom nego muzičkom. Singapurska muzička scena ne pruža mnogo ljubiteljima alternativnog zvuka. Nije totalno mrtva. Naprotiv. Postoji nekoliko klubova gde se svirke održavaju relativno ustaljenom dinamikom. Ali omladina lišena želja i bunta, i odgajana mejdicama baš i nije neki obožavalac panka. Više im leži japanski, kineski ili koreanski pop. Na svu sreću, Singapur je tu gde je i svi veliki bendovi na svojim turama, sleću u Singapur. Te se mi tako nagledasmo svetskih bendova u klubskoj atmosferi.

Ovog vikenda je australijski keltski(?) pank bend svoju turneju završavao svirkom u Singapuru. Ja nisam preterani obožavalac ovog pravca panka, ali sam o koncertu bila obaveštena tako što mi je rečeno da su karte za isti kupljene. Na stranu glavne zvezde večeri, svirale su četiri predgrupe. Sve singapurski bendovi. I taman kad sam digla ruke od toga da ću čuti nešto vredno pomena, na scenu izađoše Opposition Party. Kakav je to bio treš metal! A ja čak i ne volim treš metal, ali ovo je baš bilo dobro!

Kad već nema prave političke opozicije da se bavi singapurskim problemima, bar imamo bend da ih opevaju.

——————————————————————————–

Timah brdo

Bukit Timah je jedan od retkih singapurskih parkova o kojima još uvek nisam pisala na blogu. Jedan od razloga je taj što nikako da odemo do njega. Kad već idemo u tom pravcu uvek na kraju završimo u Mek Ričiju jer je veći, te su i pešačke staze duže. Nije nas privlačilo čak ni to što je to najviši singapurski vrh. Doduše visina od 163.63m objašnjava odsustvo uzbuđenja zbog osvajanja istog. Ovog vikenda smo na brzinu obišli neke od njegovih staza. Park je bio prilično posećen. Birali smo sporedne staze ali je i dalje bilo preterano prometno. Bila sam prilično iznenađena da u šumi nismo videli ni jednog majmuna. U jednom momentu smo naprasno odlučili da promenimo stazu. Umesto da se ponovo penjemo do vrha, kružnom stazom, odlučili smo da se držimo obronka parka i vratimo se tom krajnjom stazom u civilizaciju. Ta staza je već prilično blizu puta, iako se saobraćaj ne vidi, čuli smo automobile, što nije moguće u centralnom delu parka. Kako nikakve životine nismo videli ni u guščem delu šume, definitivno im se nismo nadali na obroncima. No, izgleda da su i one odlučile da se sklone od onih silnih ljudi. Te smo na naše zaprepašćenje naleteli na čitav čopor majmuna, ogromnog guštera, veverice i čak dva divlja praseta. Toliko divljine u Singapuru možete da nađete u toku 15 minuta šetnje, samo pod uslovom da se slučajno nađete u pravo vreme, na pravom mestu.

Prvomajske demonstracije / 03.05.12

Kada smo bili mali učili smo da je 1. maj Dan rada, iako se toga dana nije radilo. Nije mi to bilo najjasnije tada. Činilo mi se da treba upravo da radimo više jer slavimo rad. Kasnije smo učili malo više o tome, te naučili da 1. maja ne slavimo rad nego obeležavamo dan kada su se radnici borili i izborili za humanije uslove rada. Tada mi se činilo da smo onda definitivno zaslužili da se odmaramo na taj dan. E onda sam još više odrasla i shvatila da se za što-šta još vredi boriti te da bi taj dan umesto za roštiljanje trebalo iskoristiti za borbu. Od tada više ne odrastam, uglavnom starim.

Berlin je prvi, nadam se ne i poslednji, grad u kojem živim da ima dugu borbenu prvomajsku istoriju. Tih davnih osamdesetih Berlin je bio podeljen na zapadni i istočni deo. Krojcberg (Kreuzberg) je u to vreme bio siromašan zapadno-berlinski kraj preplavljen doseljenicima, studentima i skvoterima. S obzirom na strukturu stanovništva postao je plodno tle za anarhiste, feministe, anti-imperijaliste i sve ostale koji naginju u bilo kom obliku na levu stranu. Te nije čudno da su upravo u Krojcbergu počinjale protestne prvomajske šetnje. Ove šetnje su se prvi put završile incidentima 1987. i od te godine imaju tendeciju ka revolucionarnijem obliku. Nakon pada berlinskog zida demonstracije su se preselile u Prenclauer berg (Prenzlauer Berg) koje je u međuvremenu postao omiljeno naselje među skvoterima. I u njemu su se zadržale sve do 1999., one u vreme koje je NATO zasipao našu zemlju oslabljenim uranijumom. I dok smo mi još uvek legali i budili se uz zvuke sirena Atari Teenage Riot je za 1. maj svirao u Krojcbergu isper 10.000 ljudi u znak protesta protiv NATO intervencije i time se demonstracije konačno ponovo sele na svoje izvorno odredište. 2001. su demonstracije zabranjene što je naravno bio povod više nezadovoljnoj masi da izađe na ulice u rekordnom broju i sukobi se s policijom. Kako se strategija zabrane pokazala neuspešnom, berlinske vlasti su se dosetile da primene taktiku poznatu još u vreme starog Rima, dali su masi ‘leba i igara ne bi li je smirili. Те tako je Berlin dobio još jedan u nizu uličnih festivala, poznatiji kao MyFest smešten strateški u srcu Krojcberga ne bi li se demonstracije razbile. Na svu sreću, demonstranti nisu lako odustali te su na fesival dovodili poznate anarho bendove kao Banda Bassotti koji bi povukli masu u šetnju nakon koncerta. Poslednjih par godina ove demonstracije se pretvaraju manje-više u turističku atrakciju. Bilo je par godina kada su demonstracije bile burnije, uglavnom kao reakcija na propagandu koju je vlast širila. Prvomajske demonstracije u Berlinu ne prestavljaju samo radničku borbu. One su mnogo više od toga. Bave se trenutnim političkim zbivanjima u svetu i ulogom koju Nemačka ima u svemu tome. Centar je svakako antikapitalistička borba jer je organizatori vide kao uzročnika trenutnih svetskih ratova i kriza, kao i potlačenog položaja savremenog čoveka.

Ovogodišnje demonstracije su bile izuzetno mirne. Krenuli smo od Lauzicer trga (Lausitzer Platz) i zaustavljeni već u Lindenstraße ispred Jevrejskog muzeja. Ovo je donekle granica, gde je policija znala da ne treba da očekuje veću materijalnu štetu, a s druge strane imaju i dobar strateški položaj jer su mogli da nas blokiraju sa svih strana i razbiju u manje grupe kako bi onemogućili grupni povratak u Krojcberg. Od polazne tačke, do završne put je vodio kroz stambeni deo Krojcberga te u njemi nisu postojali objekti koji bi demonstrantima bili potencijalna meta. Nastradao je izlog jedne banke i izlog jedne benzinske pumpe. No kao i obično, vlast se poslužila lažima te blokirala dalji put pod izgovorom da su se demonstracije otrgle kontroli. Činjenica da su oko nas šetali ljudi sa malom decom jasno pokazuje koliko su ovi navodi netačni. Malo više agresivnosti demonstranti su pokazali tek nakon blokiranja od strane policije. No i to se završilo sa spaljivanjem par saksija na sred puta i lomljenja policijske kućice ispred Jevrejskog muzeja. Policija je smišljeno provocirala demonstrante i planski u manjim grupama razbijala okupljene ljude. U jednom momentu sam primetila da sam okružena policijskim grupama sa svih strana na svega desetak metara. Bilo kojim pravcem da smo poželeli da prođemo organizovano, put je bio potpuno blokiran te su se ljudi jednostavno razišli prolazima između stambenih zgrada. Na ulicama je tog dana bilo oko 7.000 policajaca i 25.000 ljudi. Vlasti su procenile 10.000 no to treba uzeti sa ogromnom rezervom. Ista ta vlast, tj. novine koje je podržavaju, naveliko pišu o tome kako su demonstracije pretile da pređu u ozbiljno nasilje navodeći da su demonstranti zapalili saksiju u jednoj stambenoj zgradi. Ta saksija jeste zapaljena slučajno na samom početku, prilikom postavljanja zastave na stambenoj zgradi i u roku od par sekundi isti ti demonstranti su je ugasili. Da se bilo šta ozbiljnije desilo ne bi imali potrebu da pišu o tim trivijalnostima.

Meni se nakon ovog protesta čini da ovaj vid demonstracija nema neke velike šanse da na bilo koji način uznemiri nemačku vlast. Manje, unapred ne najavljene akcije imaju mnogo više šanse da izazovu veću pažnju javnosti. Na žalost prohipsterska srednja (realno visoka) nemačka radnička klasa zatvara svoje oči pred nesrećama u svetu koju njen visoki životni standard direktno uzrokuje. Radije uz čašu skupog vina razmenjuju površne priče o osećaju krivice srednjeg staleža. Neko proseravanje koje sam prvi put čula po dolasku u Nemačku, o tome kako se osećaju krivim što imaju lagodan život dok siromašna deca umiru širom sveta. Pri tome ne povezuju da to njihovo imanje stvari proističe direktno iz izrabljivanja te siromašne dece, tj. zemalja u kojima su ona imala nesreću da se rode. Te tako u svoj svojoj ograničenosti i gluposti šalju neku siću kroz kojekakve humanitarne organizacije skidajući na taj način svu odgovornost sa sebe. Onih, koji uviđaju pravo stanje stvari na žalost u Nemačkoj ima premalo i ta masa je daleko od kritične da bi mogla uličnim demonstracijama bilo šta da promeni.
Te, ako ni zbog čega drugog, podsećanje da ipak ima onih kojima glava služi za razmišljanje prvomajske demonstracije nisu uzaludne.

Stop ACTA / 12.02.12

Danas su se održavali protesti širom Evrope. Protestvovali smo protiv…
Sada kada o tome mislim, jako je teško definisati protiv čega su se to borili ljudi danas na ulicama širom Evrope. Pretpostavljam da je većina njih čula da novi sporazum (ACTA – Anti-Counterfeiting Trade Agreement) koji treba da izglasa Evropski Parlament do juna na neki način smanjuje njihove (mahom, internet/online) slobode, ugrožava privatnost itd. Većina ga do te mere banalizuje da se sve svodi na pirateriju američke filmske i muzičke industrije.

Šta tačno donosi ovaj sporazum i koliko zaista ubija slobode, privatnost itd. jako je diskutabilno. Kako se na zvaničnom sajtu navodi ovaj sporazum treba da usaglasi globalni standard za zaštitu prava intelektualne svojine i sprovođenje istog. O ovom sporazumu se raspravlja još od 2006. Sporazum su inicirale Amerika i Japan. Jedna od glavnih zamerki javnosti danas je da su sporazumi vođeni u tajnosti i bez konsultacija sa potencijalno zainteresovanim stranama. Ja zapravo i ne želim da ulazim u detalje ili istoriju ovog sporazuma jer ako se imalo ozbiljnije upustite u istraživanje naćićete toliko oprečnih tvrdnji da bi iznošenje bilo kakvih zaključaka bez čitanja samog sporazuma bilo u najmanju ruku neodgovorno ponašanje.

Iako nemam jasnih i preciznih znanja o samom sporozumu, sem priča tipa rekla-kazala po anti i pro ACTA blogovima i sajtovima, ja sam danas šetala sa desetak hiljada protestanata ulicama Berlina. I volela bih da objasnim zašto. Zašto je to bitno protestvovati protiv ovog sporazuma čak iako nemate jasne i detaljne informacije o samom sporazumu.

Jedan od problema se nalazi već u definiciji svrhe samog sporazuma. Sporazum treba da uradi nešto na GLOBALNOM nivou. Ovde bi ceo esej mogla da napišem protiv globalizacije ali zadržaću se ipak na ovom konkretnom slučaju. Dakle, seli su za okrugli, pravougaoni ili kvadratni sto pre pet godina par Amerikanaca i Japanaca sa idejom da naprave red u svetu ogrezlom u pirateriju. Ne treba zanemariti činjenicu da je baš negde u to vreme počeo The Pirate Bay slučaj. Čisto zarad podsećanja sledi par detalja oko slučaja i umešanosti Amerikanaca u isti:

Zime 2005. švedsko pravosuđe je zaključilo da je nemoguće dokazati krivicu optuženih. Nakon ovakvog zaključka švedski ministar pravde pozvan je na hitan razgovor u Vašington. Policajac koji je bio glavni u istražnom postupku je svog poslodavca tj. Švedsku zamenio Vorner Brosom (Warner Bros). Nakon šest godina konačna presuda je napokon donešena i švedsko pravosuđe ih je proglasilo krivim (izrečene su im kazne od 4 meseca do godine dana zatvora).

Ovaj slučaj je samo jedan u nizu koji su pokazali Amerikancima urgentnost globalizacije u borbi protiv piraterije. Tj. nametanje svojih standarda ostatku sveta. Neki od njih su da se potencijalni okrivljeni gone krivično a ne prekršajno, dalje da se omogući policiji na granici da vam pregledaju elektronske uređaje i da ukoliko nađu da narušavate nečija autorska prava, intelektualnu svojinu itd. imaju pravo da vaš uređaj unište na licu mesta. To kako je tako nešto moguće dokazati, ili optužbe opovrgnuti kasnije u sporazumu nije razjašnjeno. Većina ovih američkih zahteva je odbijena još u procesu pregovora i ne nalazi se u završnoj verziji dokumenta. No oni i dalje jasno ocrtavaju u kom pravcu sa ovim regulacijama Amerikanci žele da idu. Ova globalizacija sporazuma upravo i vodi u tom pravcu. Ne treba smetnuti s uma da svaki tip sporazuma precizira određene minimume ali nikada maximume za određene vrednosti. To praktično znači da čak i da su Evropljani uspeli da se u pregovorima izbore da taj minimum bude na nekom za nas prihvatljivom nivou, to ne znači da se taj minimum neće podići na neki viši nivo u sledećih par godina. Posebno što nakon potpisivanja EU-a zapravo niko više neće ostati da se žali na sporazum. Ostale, ekonomski nerazvijenije zemlje će jednostavno, kao i do sada, biti prinuđene da prihvate taj sporazum kao deo saradnje u različitim oblastima. Drugim rečima, biće ucenjene da postupe prema instrukcijama bogatih. No naravno ovo nije priča samo o pirateriji, ovo je ogromnim delom i priča o ratu patenata koji se već poodavno zahuktava.
I dok dušebrižnici “liberalnog” dela sveta vode bitke za oslobađanje kineskog i iranskog interneta, njihove vlade na kvarno ograničavaju njihova prava i slobode takozvanom zaštitom intelektualne svojine.

Nisam danas šetala da bi odbranila taj privid slobode koji sada imamo. Već odavno je jasno da je to samo opsena. Šetala sam danas jer ne želim da dopustim da se američki standardi tako lako globalizuju. Nisam želela da dopustim da mi se njihove vrednosti tako lako nametnu. Nisam želela da se predam bez borbe. Iako su šanse male, smatram da dok god postoje vredi se boriti.

Na ovom sajtu možete naći sva dosadašnja i buduća pisanija na dotičnu temu.

Srbi osvajaju Vankovku / 14.07.08

Opet sam u Srbiji.

Uglavnom bez emocija. Od kada sam prestala da radim i krenula u proceduru dobijanja čeških papira na osnovu spajanja porodice, više sam ovde, nego tamo. Gde ovde znači Srbija, a tamo Češka.

Od tog januara, do danas, Česi su uveli neke novine u celu proceduru, te se ceo proces odugovlači bez ikakve nade da će ikada biti završen. Počela sam da primenjujem zen jin jan jen ili kakve već metode, stanem pred ogledalo svako jutro i kažem sebi: “Super mi je. Ja sam srećna i ništa me ovo s vizom ne pogađa. Ja baš hoću da stojim sad pred ovim ogledalom. To je moja odluka. Nema to apsolutno nikakve veze s tim što ne mogu da budem u Češkoj.” I onda se iskezim da mi se svi zubi vide.

Ustvari, te metode sam primenjivala do juče. Jutros sam se setila Ruške Jakić i rekla sebi, sva čupava sa pastom oko usta: “Dobro jutro lepotice.” A onda umrla od smeha i shvatila da je Ruška zakon, jebeš istočnjačku filozofiju. Ovo me bar zasmejava.

I tako, već neko vreme zbog ovih muka oko papira a i sve one frke oko posla, Česi i Češka mi nekako postadoše strani i daleki. Ne bih baš upotrebila reč omrznuti, ali mi svakako više ni boravak tamo ne pričinjava isto zadovoljstvo. Kad god dođem u Srbiju ja imam običaj da kukam prijateljima, kako nam je država ovakva i onakva, vidi ove krš puteve, te snimi prevoz po gradu, te što su jebeni stanovi u Bg toliko skupi (jeftiniji su u nekim delovima Nice nego na Novom Beogradu, zaista), te zašto se sve okolo bespravno gradi, te zašto svaka budala ima pravo glasa i sl. Ranije, posle sve ove pljuvačine krenem da hvalim Češku; kako kod njih prevoz stiže u minut, te kako je sve sređeno, te kako imam fine bakice u komšiluku koje me tako slatko gledaju svako jutro, te kako su im šume i livide divne itd, itd.

Da tako je bilo ranije, sada kad dođem u Srbiju i ispljujem onaj deo sa istim žarom kao i ranije, opletem i po Česima; koliko im treba da promene jebeni zakon, koji moroni dovedu 800.000 ljudi godišnje a imaju iste procedure kao kada ih je dolazilo 10, i zašto u ostatku EU može nešto a Česi izmišljaju toplu vodu itd., itd.

Poenta je da mnogo zvocam. Ide to i s godinama, sad mi je punih trideset, a i žena sam :P

Istina je i to da odavno nisam ništa lepo napisala o Česima, a ima mnogo toga. U draft-u mi već duže vreme čuče neki nedovršeni postovi o nekim divnim Česima.

I jutros, ćaskam s drugom na Facebook-u. On je trenutno u Brnu, ali bi trebalo da se seli, traži novi posao itd. Krene neka priča, nimalo slatka, o životu u Češkoj i on mi pred kraj pošalje sliku uz komentar: “Eto da ne ispadne kako samo nešto loše o njima pričamo. Srbi osvajaju Vankovku”.

Ovaj pešački most se inače nalazi u Brnu. Spaja Tesko (onaj giga mega, engleski valjda?, supermarket) i Vankovku (poznati tržni centar u Brnu). Na tom mestu sam čekala bus, koji nikada ne kasni ;), kada sam išla na posao.

Pretpostavljam, da je ovo nešto od skoro, posle češkog priznavanja Kosova. Iako imam vrlo rezervisan stav na tu temu, nije da me ovaj gest nije dirnuo. Pitanje je samo, da li je gest baš češki? Mislim, možda su ga obesili i neki Srbi, sada ih i onako u Češkoj ima već podosta. Prvo mi se činilo da mora da je češki, jer neko kome je srpski maternji jezik teško bi napisao: Česi uvek sa Srbima… Ali, kada sam ponovo pročitala samo srpski deo: Česi uvek sa Srbima, Vlada nije narod. Hmmm, zvuči kao tipičan srpski predizborni shit, zar ne? A i ta Politikina ćirilica… hmmm….hmmm….

Kako god, ja bih vam Dragi Česi poručila: Ako nas baš volite, probajte da to pokažete tako što ćete nam olakšati procedure za dobijanje papira. Neki od nas bi vam za to bili mnogo zahvalniji.

Eto, nikad zadovoljna :)

P:S.: Slika preuzeta i malo isečena odavde: http://i26.tinypic.com/34sozo1.jpg

Nacisti, antifasisti, Jevreji, Romi, momci u plavom itd. / 11.11.07

Ljudska glupost je neuništiva. Da je čovek jadno, bedno i glupo biće odavno je i milion puta već dokazano. Nego ja sam već odavno umorna od ispravljanja krivih Drina, i već godinama na neke stvari okrećem glavu. Muka mi je od toga da vodim tuđe bitke i borim se za prava drugih. Ma i šta me se sve to tiče, nije ovo moja zemlja (a uzgled, ni za nju me nije briga). Ali… uvek neko prokleto ali, ipak odosmo danas do Praga sa samo jednim ciljem, propratiti i podržati ono malo Čeha što veruju u nešto ispravno i imaju snage, volje i hrabrosti da se suprostavljaju ljudskoj gluposti.

Ja pretpostavljam da su Česi javno osudili nameru nacista da “prošetaju” danas jevrejskom četvrti u Pragu. Istini na volju, ja nikad nisam čula Čehe da imaju negativan stav ili da javno napadaju Jevreje. Ali… opet to prokleto ali, Česi su javno najgori Romomrsci. Da su kojim slučajem nacisti najavili istrebljenje Roma, verovatno bi ih ovdašnja javnost podržala. Čak i od nekih meni veoma dragih Čeha sam imala prilike da čujem izjave tipa: Romi su ovakvi ili onakvi ili su lopovi ili sve ostale generalizacije u negativnom kontestu. Ono što mene u celoj stvari nervira je sklonost Čeha da ne osuđuju pojedince nego generalizuju ovakve stvari rečima, kako su Romi ovakvi ili onakvi ili kako vlast mora nešto da “uradi” sa Romima, u smislu da ih izoluje na neki način. Pa cela stvar ima za dalje posledice da većina Čeha na isti način prezire i Indijce i prema njima se ophodi krajnje netolerantno. A sve to iz glupe čovekove nesposobnosti da razmišlja racionalno i nemogućnosti da izdvoji pojedinca iz grupe. Iz te nemoćnosti da osudi budalu koja mlati ženu na sred ulice, njima je lakše da mrze ceo jedan narod, pa samim tim i totalno odvojen drugi narod zato što ga boja kože tog naroda podseća na spomenutu budalu. Naravno o celom fenomenu niko ne razmišlja kao o manjku obrazovanja i socijalizacije, nego kao o nečemu bogom danim jer je nečija koža malo tamnija. Tužno i jadno. Morala sam da se osvrnem na ovaj fenomen netolerantnosti prema Romima i Indijcima u zemlji, u kojoj danas javno osuđuju mržnju prema Jevrejima. Jer, osuditi jedno, a ne sva nasilja mi u najmanju ruku, deluje licemerno.

Danas je održan antinacistički skup u Pragu. Okupljanje antifašista je nastalo kao reakcija na najave nacista da ce 10. novembra organizovati šetnju jevrejskim kvartom u Pragu u znak protesta ratu u Iraku. Naravno, svakome s imalo mozga biće jasno da šetnja nacista na godišnjicu Kristalne noći po jevrejskoj četvrti nema nikakve veze sa Irakom. Nacistički skup je inače zabranjen zvanično pre neki dan, a danas je nerede u Pragu sprečavalo oko 1500 uniformisanih i neuniformisanih lica. Zvanično je bilo oko 1000 antifašista i oko 500 nacista. Mada se meni činilo da je i jednih i drugih mnogo manje. Mi smo naravno ceo događaj “uveličali” svojim prisustvom.

Krenuli smo iz Brna oko 8:30 ispraćeni snegom, i stigli u Prag oko 11 dočekani kišom i vetrom. Bilo je očajno hladno. Da mi je manje godina i više entuzijazma verovatno bih se grejala nekom flašom votke sa svom onom “decom” koja su se tiskala na Namesti Republike. Ovako sam smarala Miljana da šetamo po obližnjim tržnim centrima. Do 15h smo se uglavnom vrteli u krug po centru Praga, red slikanja antifašista i oklopljenih policajaca dok nam prsti ne promrznu, pa red šetnji po molovima, pa opet slikanje, pa onda kafa i ručak, pa opet slikanje, pa onda u sred misli “mogli bi da skoknemo do galerije ima Dalijeva i Muhina postavka” protutnji pored mene poznati glas. Nije što je na srpskom. U centru Praga, srpski je vrlo čest jezik, više se i ne osvrćem kada ga čujem, nego mi stvarno poznat glas. Tu se naš srpski kružok proširi za još dva člana, taman za svako S sa grba po jedan od nas, i siti se tako zajedno nasmrzavasmo dok nije došlo vreme za šetnju. Tu naravno, padoše prisećanja na raznorazne proteste po Srbiji. Setno se prisećasmo godina kada niko ništa nije radio, a svi se super provodili na protestima, pretresosmo čak i atomskog mrava i Dragoljubceta…

Antifašisti su mahom omladina, s prosekom godina ispod 20, pank zakrpama po pretežno crnoj garderobi, maskama na licu (neki su preporuke sa www.blokada.antifa.cz baš ozbiljno shvatili), flašom alkohola u ruci, ili alternativno džointom. Ja sam mojom belom jaknom i žutim kišobranom (koji ima za cilj da imitira Sunce kada je isto zaklonjeno kišnim oblacima) baš odudarala od mase. Mada to poistovećivanje s masom ne odobravam ni u kakvom slučaju. Jednako mi je ogavan panker sa Sex Pistols, Dead Kennedys ili Ramones zakrpom koliko i ćelavi skins u fajerci. No dobro, ovom prilikom su ovi sa zakrpama bili borci za pravu stvar pa smo ih podržali.

Došetasmo tako do Hugo Boss-ove radnje (Parizska i Bilkova), sad me mrze svi anarhisti, al’ zaboli me ja kada vidim tu radnju u Pragu znam gde sam, koristim je kao orjentir, levo od HB, ili desno od HB… gde smo bili odvojeni on nacista kordonom policije pod punom ratnom opremom, sa sve tenkovima. Tu je nastao i prvi incident kada je grupa antifašista nasrnula na policijsko vozilo, poznatije u narodu pod mojim imenom ali ja ga iz principa ne koristim, u kojem su bila zatvorena dvojica nacista. Malo posle nemilog događaja, izgubismo nadu da će biti neke konkretnije borbe, te se povukosmo na večeru. Tu se srpski klan raspade uz moje i Miljanovo obećanje da ćemo se sledeći put javiti kada dođemo, a ne tako naletati jedni na druge po Pragu. Ali zapravo tu nije bio kraj, nego se stvari tek zahuktaše. Rasturene antifašisticke snage su vijale i mlatile naciste po gradu, a sve ih je opet vijala i mlatila policija. Momci u plavom su svuda ista stoka… te umesto da priđu zaraćenim stranama, uglavnom golorukim, i razdvoje ih, oni pod punom opremom obaraju decu na asfalt s leđa i mlate ih pendrecima. Pri tome, ovaj deo smo videli svojim očima, njih trojica sa opremom oko stotinak kila verovatno, mlate klinca od metar i žilet sa ne više od šezdeset. Zatim je dotrčalo par neutralnih civila uzvikujući da su oni svedoci policijske brutalnosti, pa su se nindža kornjače malo primirile i prestale da mlate goloruku decu. Ove scene će se verovatno ponavljati ko zna koliko još puta tokom noći, samo na žalost neće sva deca imati svedoke da ih brane.

Sve ovo je već previše mučno za mene koja ne verujem u to da je batina iz raja izašla. Pitam se samo posle svega u šta će ta mlaćena deca da izrastu? I kakve li se misli roje po glavama onih koji mrze nekoga zbog nacionalne pripadnosti, boje kože ili načina života? Kako li nas to roditelji vaspitavaju kada izrastamo u takve dušmane i kukavice?

Himna skupa: Sin Dios – Alerta Antifascista