postcards…
The world moves with me

Svrbe me stopala / 03.03.09

Nekako se uvek selimo krajem jeseni, kada krene da se skraćuje dan. I ono malo sunca u toku dana obično bude prekriveno oblacima. Onda krene zima, u gradu uglavnom bez snega, depresivna, previše hladna, predugačka. A onda, naglo, početkom marta pojavi se sunce. I nebo više nije sivo, i boje više nisu sumorne.
E baš negde, u to vreme, sa tom naglom promenom vremena, mene krenu da svrbe stopala. Ako me svrbi desno, to znači da ću ja nekoga voditi u šetnju, a ako me zasvrbi levo to znači da ću biti prošetana. Kako god, ona zimska depresija nestaje istog momenta, ja izlazim iz kuće i zaboravljam da ista postoji. Sezona skitanja je konačno počela.

Ove godine smo sezonu otvorili kratkom šetnjom po Taunusu. Taunus je brdoviti deo rajnsko-majnskog regiona i gledano iz moje perspektive počinje (iz neke druge, završava se) na severozapadu Frankfurta. Lako je dostupan. Dovoljno je sesti u metro i nakon polučasovne vožnje izaći u Kronbergu, odakle smo mi počeli našu šetnju. Do ivice grada na severu, ka kojoj smo se uputili, ima malo više od četiri kilometra. Prvobitno smo planirali da prvo prošetamo po Kronbergu i brdu koje se nalazi praktično u sred grada i na čijem vrhu smo već ranije opazili neke ruine, a zatim da se uputimo ka brdima. Međutim, to jutro smo ustali kasno pa smo odustali od obilaska ruina i zaputili se direktno u brda. Od ivice grada do najvišeg vrha Taunusa, Großer Feldberg (879m) ima malo manje od 5 km, usput se prolazi pored vidikovca sa kojeg se pruža lep pogled na Kronberg i susedni Konigštajn (Königstein) u čijem se središtu takođe uzdiže brdo na čijem se vrhu nalaze ostaci nekadašnjeg zamka. Zapravo, ja i nisam baš najsigurnija da li su Kronberg i Konigštajn predgrađa Frankfurta ili odvojena susedna sela. Pod onom severnom ivicom grada sam podrazumevala sever Konigštajna.


Visinska razlika između metro stanice i najvišeg vrha je oko 450m, tako da smo se konstantno penjali blagom uzbrdicom. Već negde na pola puta smo pravili pauzu u brdskom restoranu iznad čijeg su se vrha vijorile nemačka, neka lokalna i hrvatska zastava. Toliko sam se već navikla na brojnost balkanskih naroda ovde, da bih se iznenadila da je bilo drugačije. Ali se zato svaki put iznenadim onim što se u nemačkim lokalima može popiti, te sam se nakon prošlonedeljne fascinacije mešavinom koka-kole i soka od narandže (zaboravih joj ime) ovog puta čudila toplom narandžinom soku.

Do vrha smo gotovo celim putem išli prokrčenom šljunkovitom stazom, koja je uglavnom bila prekrivena ledom. U nižim delovima, dok smo još uvek bili među listopadnim drvećem sneg je bio plitak, uglavnom otopljen. U višim delovima, dočekali su nas borovi i znatno dublji sneg. Na samom vrhu magla je bila previše gusta, te nismo mogli da uživamo u pogledu, niti da osmotrimo sam vrh. Za povratak smo izabrali drugu stazu. Ne znam da li zbog toga što smo išli nizbrdo, pa sam bila odmornija i više obraćala pažnju na detalje, ali ta staza mi se mnogo više svidela. Sunce je nekako našlo rupu među oblacima, te je nebo dobilo onu neverovatnu plavu boju. Snega je bilo samo na stazi a cela šuma obojena u onu jarko narandžastu koja se može videti samo u jesen. Jesenju sliku su kvarile samo gole grane. Neverovatne boje za ovo doba godine.

Taunus je inače poznat po rimskim ostacima. Većina tih ostataka je lako dostupna, ali na žalost ja još uvek nisam iskopala dovoljno relevantnih podataka o tome. No biće vremena i za to, lepo vreme je tek počelo a ova brda su nam na dohvat ruke. O tome više nakon neke buduće šetnje.

Zlatibor / 08.01.08

Poseta Srbiji u dve nedelje se najčešće pretvara u jurcanje od jednog do drugog, prejedanje po rodbinskim kućama i prepijanje po kafanama. Na kraju se kući uvek vratim umornija nego što sam bila pre “odmora”, lečim gorušicu danima, a podočnjake nedeljama.

……

Odmor nije odmor, ako se do njega ne preleće okean. Ako se ne unište cipele od veranja i pentranja po nekim, samo na slikama viđanim pejzažima, ako i posle 2-3 godine srce ne krene da lupa kao ludo dok gledaš slike sa putovanja dok poskakuješ od sreće naglas se prisećajući ljudi koje si upoznao i predela koje si obišao:”E, a ovde smo…”; “A jel se sećaš kada smo…”; “To je stvarno bilo…”. Pa dobro, za mene bar, odmor je vreme kada prikupljam energiju za teške trenutke, za dosadne trenutke, za onaj period kada sam sva kenjkava i nikakva. Onda samo zatvorim oči, i eto me opet na vrhu planine, u centru pustinje, ispred vodopada ili na obali okeana. Isti oni mirisi mi golicaju nozdrve, čujem iste zvuke, vidim iste ljude. I mora taj odmor da traje dovoljno dugo da zaboraviš na ružni deo sveta, da sva tvoja briga bude da nađeš najveći kaktus, najegzoticnijeg leptira ili najčudniji cvet za slikanje.

……

U petak veče zove Miljana drug:

– … bla bla… ovaj jedan što je trebalo da krene je dobio upalu pluća… bla bla… da li ste raspoloženi da skoknete s nama do Zlatibora na par dana?

– Čekaj da pitam Maricu, zovem te za desetak minuta.

(Ja već nazrela o čemu se radi. Gledam ga raširenim okicama kao presrećno kućence. Smeši nam se mini-mini-mini odmor, ali ipak odmor. Odmoru se u dane ne gleda. Bar ne na početku.

– (jedva minut kasnije) Mi se već dogovorili. Idemo! :D

……

Usput shvatam, da je to prvi put da idem na Zlatibor. Da ga je Miljan opisao kao najgore selo (bar ono što se centrom naziva), ali oduševljenje ne posustaje. Nakon par sati vožnje što-ga-Velja-izgradio putem do Čačka i šta-Velju-briga-za-sve-posle-Čacka putem, stigosmo do odredišta. A tamo, ma sve kao u bajci. Sneg prekrio sve one ružne, neplanski građene vikendice, mini hotele i ostala sklepanija krcata turistima u vreme sezona. Pa svo to ruglo sakriveno dovoljno debelim snegom, slabo osvetljene ulicice ukrašene novogodišnjim ukrasima i borovi čije se granje pod teretom snega savilo do zemlje, promeniše totalno izgled ovog mesta. Te tako ništa nije bilo ni ružno, ni prljavo, ni pretrpano, ni neukusno, nego baš onako zimski bajkovito.


……

Gotovo sve bi bilo idealno da nas shvatanje higijene i komfora tipičnog apartman-izdavaoca nije ubrzo spustilo na zemlju. A kako to tipičan apartman-izdavaoc zamišlja idealan apartman? Pa kao mesto sa čak dva televizora, dvd plejerom i video rekorderom, ali zato toaletom koji je sve samo ne praktičan za upotrebu. Da li to pokazuje koliko je njemu nebitna higijena pa je to mesto u koje samo treba smestiti klonju nekako? Ili pak čovek samo misli da je uživancija srati i tuširati se u isto vreme. A i to sranje postaje problematično, kada ti neka voda kaplje sa plafona direktno za vrat, prolazeći na svom putu preko plafonjere. Neću sada prepričavati teorije koje su Danilo i Miljan razvijali o izvoristu iste. Tu mukama naravno nije kraj, jer ili je bojler suviše mali ili ga dele svi apartmani, tek tople vode ima dovoljno da se splačite, o kupanju tipa opraću kosu i telo u cugu nije moglo ni da se mašta.
Eh, to kupatilo me je nateralo da u Novu Godinu uđem s masnom kosom. No ajde što sam tako nikakva docekala 12 sati, nego zar ispred Željasa da se tako prikazem? A čovek nas udostojio svojim pevanijem na tom debelom minusu.

…….

Nismo se dali. Zeljka smo ubili dobrom rakijom, na kraju smo čak zakljucili da peva ko slavuj i da je baš fin mladić. Ta rakija je ubila i onu hladnoću. Nekako, bude ti lakše. Ne znaš zbog čega više ne osećaš prstiće, ali to nije ni bitno. Bitno je da te ne boli. Mrzovolju zbog kupatila smo ubijali šetnjom pa okolnim brdima. Zbog tog dela je vredelo otići na Zlatibor. Vredelo je naravno i zbog druženja sa Danilom i Sanjom, samo to već prelazi u too much personal, pa ću taj deo sačuvati u srcu.

…..

Na žalost imali smo samo dva dana, od toga smo prvi proveli uživajući u snegu i zimskim čarolijama tipa sankanje, grudvanje i valjanje po snegu.

Poslednji dan 2007. godine proveli smo upravo onako kako najviše volimo, šetajući po planinama. Šetnja po golim planinama i prija najviše zimi. U dolini, centru sela, bila je velika magla i prilično hladno tog jutra. Krenuli smo negde oko devet sati, proveli sat vremena u obližnjem kafiću ispijajući jutarnji espreso i čekajući da malo otopli. Po ovom delu nismo brdarili (planinarili je čini mi se previše velika reč za Zlatibor) ranije. Dan pre toga instinktivno krenusmo ka Čigoti i stigosmo samo do spomenika. Te ovaj dan krenusmo istim putem. Na putu do spomenika je već bila prilična gužva. Mi nismo u to vreme tažno znali kako se zovu okolni vrhovi, samo nam se nekako to brdo koje smo videli u daljini prethodnog dana činilo primamljivo. Šetnje zimi uvek traju mnogo kraće. U njih se kreće kasnije. I vraća se ranije. Kada padne mrak ili se spusti oblak, na brdima prekrivenim snegom, sve nekako izgleda isto.

Usledila je jednočasovna, lagana šetnja. Zastajkivanje na svakih par metara. Povremeno smo samo stajali u mestu, osluškivali vetar i pokušavali da ga udišemo, onako hladnog dok cepa nozdrve. I predivno mirišljavog. Gledali smo u nebo. Bistro plavo, išarano tankim, skoro providnim oblacima ili pak pokušavali da zarobimo neke trenutke fotografijama.

Negde u blizini prvog vrha nađosmo i novog prijatelja. On je taj dan vec tri puta osvajao vrh. Silazio po nove šetace, pratio ih do vrha, a onda se vraćao po novu grupu.

Kada smo stigli do Glavudže duvao je jak vetar. Tek odatle smo videli koliko je dug taj Čigota Venac i koliko nas vrhova još čeka posle njega. Odatle se pružao predivan pogled u pravcu Ribnice, i suprotno ka Rudinama. Produžismo jos malo dalje ka Jedinom Boru. Do tada se već magla uveliko podigla od centra sela, ka vrhovima. U početku je bila troma. Kao da nije htela da se udaljava od centra sela. Ili nas je samo pustila da uživamo u čistom vidiku neko vreme? A zatim nam je priredila najlepšu sliku koju čovek može da doživi na planini. Nije mi prvi put da prisustvujem takvom prizoru ali osećaj je uvek isti. Samo vi na svom bezbednom ostrvu. Iznad vas čisto plavo nebo. U isto vreme šibani hladnim vetrom i obasjani jarkim suncem, gledate u to maglovito more iz koga se u daljini izdižu neka druga, usamljena ostrvca.

Na žalost, ista ta magla vas tera da se ubrzo vratite u selo. Vidljivost je bila jedva desetak metara, i sve nam se činilo isto. Utabanim stazama se vratismo u dolinu, koja je izgledala tmurno i hladno, jer je isti onaj oblak sada skrivao sunce. Predivna šetnja, ali na žalost prekratka.

…….

Prva dva dana 2008. godine proveli smo putujući. Trećeg konačno stigosmo kući, da preživljavamo ove manje zanimljive dane, planirajući sledeće putovanje.

Sneeeeeeeg :D / 11.11.07