Zlatibor
Poseta Srbiji u dve nedelje se najčešće pretvara u jurcanje od jednog do drugog, prejedanje po rodbinskim kućama i prepijanje po kafanama. Na kraju se kući uvek vratim umornija nego što sam bila pre “odmora”, lečim gorušicu danima, a podočnjake nedeljama.
Odmor nije odmor, ako se do njega ne preleće okean. Ako se ne unište cipele od veranja i pentranja po nekim, samo na slikama viđanim pejzažima, ako i posle 2-3 godine srce ne krene da lupa kao ludo dok gledaš slike sa putovanja dok poskakuješ od sreće naglas se prisećajući ljudi koje si upoznao i predela koje si obišao:”E, a ovde smo…”; “A jel se sećaš kada smo…”; “To je stvarno bilo…”. Pa dobro, za mene bar, odmor je vreme kada prikupljam energiju za teške trenutke, za dosadne trenutke, za onaj period kada sam sva kenjkava i nikakva. Onda samo zatvorim oči, i eto me opet na vrhu planine, u centru pustinje, ispred vodopada ili na obali okeana. Isti oni mirisi mi golicaju nozdrve, čujem iste zvuke, vidim iste ljude. I mora taj odmor da traje dovoljno dugo da zaboraviš na ružni deo sveta, da sva tvoja briga bude da nađeš najveći kaktus, najegzoticnijeg leptira ili najčudniji cvet za slikanje.
U petak veče zove Miljana drug:
– … bla bla… ovaj jedan što je trebalo da krene je dobio upalu pluća… bla bla… da li ste raspoloženi da skoknete s nama do Zlatibora na par dana?
– Čekaj da pitam Maricu, zovem te za desetak minuta.
(Ja već nazrela o čemu se radi. Gledam ga raširenim okicama kao presrećno kućence. Smeši nam se mini-mini-mini odmor, ali ipak odmor. Odmoru se u dane ne gleda. Bar ne na početku.
– (jedva minut kasnije) Mi se već dogovorili. Idemo!
Usput shvatam, da je to prvi put da idem na Zlatibor. Da ga je Miljan opisao kao najgore selo (bar ono što se centrom naziva), ali oduševljenje ne posustaje. Nakon par sati vožnje što-ga-Velja-izgradio putem do Čačka i šta-Velju-briga-za-sve-posle-Čacka putem, stigosmo do odredišta. A tamo, ma sve kao u bajci. Sneg prekrio sve one ružne, neplanski građene vikendice, mini hotele i ostala sklepanija krcata turistima u vreme sezona. Pa svo to ruglo sakriveno dovoljno debelim snegom, slabo osvetljene ulicice ukrašene novogodišnjim ukrasima i borovi čije se granje pod teretom snega savilo do zemlje, promeniše totalno izgled ovog mesta. Te tako ništa nije bilo ni ružno, ni prljavo, ni pretrpano, ni neukusno, nego baš onako zimski bajkovito.
Gotovo sve bi bilo idealno da nas shvatanje higijene i komfora tipičnog apartman-izdavaoca nije ubrzo spustilo na zemlju. A kako to tipičan apartman-izdavaoc zamišlja idealan apartman? Pa kao mesto sa čak dva televizora, dvd plejerom i video rekorderom, ali zato toaletom koji je sve samo ne praktičan za upotrebu. Da li to pokazuje koliko je njemu nebitna higijena pa je to mesto u koje samo treba smestiti klonju nekako? Ili pak čovek samo misli da je uživancija srati i tuširati se u isto vreme. A i to sranje postaje problematično, kada ti neka voda kaplje sa plafona direktno za vrat, prolazeći na svom putu preko plafonjere. Neću sada prepričavati teorije koje su Danilo i Miljan razvijali o izvoristu iste. Tu mukama naravno nije kraj, jer ili je bojler suviše mali ili ga dele svi apartmani, tek tople vode ima dovoljno da se splačite, o kupanju tipa opraću kosu i telo u cugu nije moglo ni da se mašta.
Eh, to kupatilo me je nateralo da u Novu Godinu uđem s masnom kosom. No ajde što sam tako nikakva docekala 12 sati, nego zar ispred Željasa da se tako prikazem? A čovek nas udostojio svojim pevanijem na tom debelom minusu.
Nismo se dali. Zeljka smo ubili dobrom rakijom, na kraju smo čak zakljucili da peva ko slavuj i da je baš fin mladić. Ta rakija je ubila i onu hladnoću. Nekako, bude ti lakše. Ne znaš zbog čega više ne osećaš prstiće, ali to nije ni bitno. Bitno je da te ne boli. Mrzovolju zbog kupatila smo ubijali šetnjom pa okolnim brdima. Zbog tog dela je vredelo otići na Zlatibor. Vredelo je naravno i zbog druženja sa Danilom i Sanjom, samo to već prelazi u too much personal, pa ću taj deo sačuvati u srcu.
Na žalost imali smo samo dva dana, od toga smo prvi proveli uživajući u snegu i zimskim čarolijama tipa sankanje, grudvanje i valjanje po snegu.
Poslednji dan 2007. godine proveli smo upravo onako kako najviše volimo, šetajući po planinama. Šetnja po golim planinama i prija najviše zimi. U dolini, centru sela, bila je velika magla i prilično hladno tog jutra. Krenuli smo negde oko devet sati, proveli sat vremena u obližnjem kafiću ispijajući jutarnji espreso i čekajući da malo otopli. Po ovom delu nismo brdarili (planinarili je čini mi se previše velika reč za Zlatibor) ranije. Dan pre toga instinktivno krenusmo ka Čigoti i stigosmo samo do spomenika. Te ovaj dan krenusmo istim putem. Na putu do spomenika je već bila prilična gužva. Mi nismo u to vreme tažno znali kako se zovu okolni vrhovi, samo nam se nekako to brdo koje smo videli u daljini prethodnog dana činilo primamljivo. Šetnje zimi uvek traju mnogo kraće. U njih se kreće kasnije. I vraća se ranije. Kada padne mrak ili se spusti oblak, na brdima prekrivenim snegom, sve nekako izgleda isto.
Usledila je jednočasovna, lagana šetnja. Zastajkivanje na svakih par metara. Povremeno smo samo stajali u mestu, osluškivali vetar i pokušavali da ga udišemo, onako hladnog dok cepa nozdrve. I predivno mirišljavog. Gledali smo u nebo. Bistro plavo, išarano tankim, skoro providnim oblacima ili pak pokušavali da zarobimo neke trenutke fotografijama.
Negde u blizini prvog vrha nađosmo i novog prijatelja. On je taj dan vec tri puta osvajao vrh. Silazio po nove šetace, pratio ih do vrha, a onda se vraćao po novu grupu.
Kada smo stigli do Glavudže duvao je jak vetar. Tek odatle smo videli koliko je dug taj Čigota Venac i koliko nas vrhova još čeka posle njega. Odatle se pružao predivan pogled u pravcu Ribnice, i suprotno ka Rudinama. Produžismo jos malo dalje ka Jedinom Boru. Do tada se već magla uveliko podigla od centra sela, ka vrhovima. U početku je bila troma. Kao da nije htela da se udaljava od centra sela. Ili nas je samo pustila da uživamo u čistom vidiku neko vreme? A zatim nam je priredila najlepšu sliku koju čovek može da doživi na planini. Nije mi prvi put da prisustvujem takvom prizoru ali osećaj je uvek isti. Samo vi na svom bezbednom ostrvu. Iznad vas čisto plavo nebo. U isto vreme šibani hladnim vetrom i obasjani jarkim suncem, gledate u to maglovito more iz koga se u daljini izdižu neka druga, usamljena ostrvca.
Na žalost, ista ta magla vas tera da se ubrzo vratite u selo. Vidljivost je bila jedva desetak metara, i sve nam se činilo isto. Utabanim stazama se vratismo u dolinu, koja je izgledala tmurno i hladno, jer je isti onaj oblak sada skrivao sunce. Predivna šetnja, ali na žalost prekratka.
Prva dva dana 2008. godine proveli smo putujući. Trećeg konačno stigosmo kući, da preživljavamo ove manje zanimljive dane, planirajući sledeće putovanje.
what the fuck
e draga moja sve vam najlepse zelim u 2008 pa i dalje!!!
slike su apsolutno genijalne…bas mi se svidjkaju
ja sam sada kod kuce i imam upola manje nego vi, samo 6 dana…vec pola proslo, fuj…
pozdrav
JagodicaBobica
Sjajne su slike, iako ja zimi jurisham na skijaske staze,a leti planinarim,ne bih imala nista protiv jednog takvog mini odmora kakav ste vi imali. Zelim ti sve najlepse u ovoj godini, i da putujeteeee gde god mozete( kad sam ja vec limitirana 😉 )
bas se lako pamti
nema boljeg odmora od onog za vreme “odmora” 🙂 sjajne fotke
marica
Eh, eh … hvala svima… 😀
wtf,
Popili ti tamo kafu u Grinetu?, mi za 5 dana u Beogradu nijednom nismo uspeli da uhvatimo slobodan sto :-/.
Videla sam doduse reklamu za Grinet dok smo bili u Novom Sadu ali ne naletesmo na njega, a bilo je previse hladno da setkamo i trazimo ga.
Jagodice,
to sto te limitara je toliko cakano, da mu ove planine nisu ni prineti 😉
bslp,
ajd’ sad lepo vrati istom merom fotkama sa Jamajke 😀
Sasha
Jao kako su lepe slike !!!!! Za uramiti:)))
elektrokuhinja
Super su slike… Zlatibor je divan kad se malo udaljiš od te turisti
etotako
Sjajne fotke.
Nema nista bolje nego mokrog dupeta uleteti u kucu 🙂
A rumen!
marica
Kujna,
joj kako ja volim te kuce na selu daleko od turista, mada nije se tesko distancirati ni ovako, cim predjes 2-3 km ostajes prakticno sam 😉
A ova higijena me pogodila zato sto je cena apartmana po danu bila 80 evra i apartman je bio bas super opremljen, i zaista me je zaprepastila logika tog lika da ti izdaje nesto kao fancy a ovamo kupatilo totalni krs.
Mada generalno, ja bih radije spavala u nekom planinarskom domu ili satoru, a higijenu ostavila da me ceka kod kuce 😉
etotako,
bas sam razmisljala da stavim neku od rumenih slika, cak mi se na toj slici i inje uhvatilo po kosi 🙂
elektrokuhinja
Au, 80 evra je mnogo! Baš mnogo.
marica
Jeste, ali trazili su smestaj nesto bas pred Novu Godinu, zato je valjda tolika cena bila.
To vec spada u kategoriju “srpska posla” 😉 Al’ ajd, ne bih ni spominjala da kupatilo nije bilo totalni krs.
Maja
Prelep tekst, bas mi je pomisao na pitomi lepi Zlatibor zagrejala srce. 🙂
Sve najbolje u Novoj 2008 i da ostvaris sve sto pozelis. 🙂
marica
Majo,
Hvala 😀
I ja tebi iskreno zelim da uzivas u ovoj godini, mada mi se takve zelje mladim mamama cine suvisne. Vama se osmeh verovatno svakako ne skida sa lica 🙂
Inace, dok sam bila u Srbiji sestra me izgrdi kako sam pocela da smaram po blogu i da bi trebalo da se ugledam na tvoj blog 😉
Tako da zapni u ovoj 2008. neko u Srbiji jedva ceka da te cita 😀
Kristina
Nema boljeg odmora od neplaniranog.
Baš mi je drago da ste uživali.
Sli
Bojan Komazec
Marice, tekst je fantastican a slike ocaravajuce…Pogotovu ona fotka sa “ostrvima” u magli. Da nema fotografija, dovoljno bi bilo citati storiju pa da se pred ocima stvori slika Zlatibora pod snegom. A necu da kazem da bi tekst pored fotki bio suvisan jer tada ne bismo saznali za biser ponude – kupatilo 😉
Iskoristicu ovu priliku da tebi i Miljanu pozelim povoljne vetrove i mirna mora za nove ekspedicije u 2008.
p.s. Ovaj blog je jedan od retkih koji je zasluzio svoje mesto u “My Favorites” na mom browseru.
marica
Kristina,
Sreca tvoja da si daleko, da si malko blize pokazala bih ti ja cari snega 😉 Kazu da se ta istinska ljubav prema snegu javlja tek kada te neko dobro istim umije 😉
Bojane,
Hvala na lepim recima i zeljama 🙂
Nadam se da ce i tvoje more biti mirno bas onoliko koliko ti odgovara ove godine, a vetrovi duvati samo u ledja 😉
Avram
Kao i uvek, prelepe fotke :)))
Zeka
E, Marice, ja vec 2 godine pricam kako je Zlatibor fantasticno mesto, narocito zimi. Zaboravi na klonju, bitno je da zidovi nisu tanki!
rista
ajoj
zeljko
slike su fenomenalne…….!!!!!!
Marica
Hvala 🙂
Uros Lukic
Svaka cast za ovaj opis i naravno, predivne slike. Ja sam na zalost okruzen peskom koliko i vi u tim slikama snegom 🙂 Ako smem da pitam, koji ste aparat koristili?
Pozdrav iz Kuwaita
Marica
Cao Urose!
Hvala na komentaru. 🙂
Kuvajt mi se iz smrznute Evrope cini bas potaman u ovom momentu sa svim tim peskom 😉
Slikano je Canon-om (EOS 400D).