postcards…
The world moves with me

Hip hip hipsteraj 03/07/2014

Hipster je reč koju sam ja naučila u Berlinu. Berlinski hipster se lako prepoznaje na ulici, jer već svojim odevnim komadima, brcima ili bradom, odskače od okoline. No na stranu šala i banalizovanje čitavog hipsterskog bitisanja, za mene je taj pojam hipster pre svega simbolisao specifičan način na koji su sredovečni ljudi (30+), koji sebe doživljavaju mladima životarili po Prenclaueru i ostalim hip berlinskim naseljima. Pored hipstera je uz upečatljivo odevanje, uvek nekako išao i neki poluraspadnut bajs, ležanje na travi u parku, ispijanje kafe koja je delo nekog Novozelanđanina, ili fritz kole tj. lokalnog (po mom mišljenju) sranja od pića. S mojim mišljenjem o fritz koli se čak ni moj muž, koji se uglavnom sa mnom u svemu slaže, nije složio. Tako da vam savetujem da je ipak negde probate, biće da sam oko toga ipak ja u krivu. Ja i hipsteri se uglavnom ni oko čega nismo mogli složiti. Iskreno, stil im je bezličan jer svi izgledaju isto u tom svom vintaž fazonu, iako se iz petnih žila trude da izgledaju drugačije. O onim cegerima koje vukljaju da ne pričam. Šta se desilo sa torbama, rančevima ili bilo čim ne-cegerskim u Berlinu nije mi nikad bilo jasno. Muzika im je blagi očaj. Ni oko ove stavke se, kad bolje razmislim, Miljan i ja nikada nismo našli. Kings of Convenience ili onaj drugi smarački bend od istog lika i danas mi izazivaju blago dizanje želudca. U znak protesta ja sam se vratila Huliju Iglesijasu u tom periodu. Šta se desilo s pankom u našem berlinskom stanu, takođe će ostati misterija. Sva sreća pa se situacija od kada smo u Singapuru, bar što se muzike tiče, vratila na staro. Sve to prenaglašeno hipstersko, je mene pre svega smaralo jer je bilo toliko omasovljeno. Ali iskreno hipsterka “kultura” je Berlin činila boljim gradom. Oni su ti koji su od njega napravili mesto u kojem sam ja zaista mogla da uživam. Oni se smeše, vole grafite i znaju šta je dobra kafa. Dovoljna tri razloga da na kraju iz Berlina ipak odete sa malo više ljubavi za ovu ljudsku podvrstu.

U Singapuru mi hipsteri nisu nedostajali. Ovde se svi smeše, grafite teško i da imaš gde da metneš, a lokalna kafa je dovoljno dobra da mi se te izvorno talijanske i ne piju. A i generalno kafu slabije pijem, jer čaša sveže ceđenog voća košta manje od flaše vode. Ti klasični zapadnjački hipsteri, ovde svakako i ne postoje u tom obliku. Zato sam ostala pomalo zatečena kada sam tražeći neku knjižaru u Singapuru, pročitala kako se ista nalazi u hipsterajskom delu grada. Te smo u nedelju konačno krenuli u posetu istoj. Tu knjižaru ćete sigurno naći na listi onih najlepših, najpoznatijih ili nekih drugih naj naj knjižara. Ja sam odavno naučila da ne verujem tim listama, jer su te knjižare obično prepunjene turistima i nedostajaće im onaj mir koji u stvari u knjižarama i tražite. No ova knjižara jeste izuzetna jer se između ostalog ti ljudi bave i izdavaštvom, pa štampaju knjige mladih singapurskih autora. Do knjižare sam upravo tako i došla. Jedno veče smo totalno neplanirano naleteli na “nastup” dvoje mladih singapurskih pesnika Cirila i Puje (Cyril Wong i Pooja Nansi) koji su čitali svoju poeziju uz Pujinu pratnju na gitari. Ceo događaj je bio vrlo spontan i možda baš zato fenomenalan. Ja sam to veče kupila četiri knjige različitih singapurskih autora i ostala zatečena koliko su nadareni, maštoviti, hrabri i talentovani singapurki mlađi autori. Izdavač je naravno bio isti. I izdavač me je naravno doveo do čuvene singapurske knjižare – Books Actually. Knjižara je bila prepuna, kao što smo i očekivli. Izbor knjiga je bio fantastičan, što je takođe bilo očekivano. Volim te male knjižare u kojima vlasnik svojeglavo odbija da prodaje trenutne hitove. Knjižara definitivno ima svoj karakter i da je u njoj manje ljudi bila bi jedno od najčarobnijih mesta u ovom gradu. Iskopali smo dve vrlo zanimljive knjige, jednu sa pričama inspirisanim azijskom mitologijom i drugu o istoriji Singapura ispričanoj kroz kratke priče. I odatle šmugnuli napolje, u hipsterski Singapur.

E taj hipsterski Singapur nije ni nalik, onom Berlinskom. Sem naravno u jednoj stvari, kraj je prepun kafića sa prepoznatljivo dobrom kafom. Te ako u Singapuru osetite potrebu za stvarno dobrim espresom ili nekom od njegovih mlečnih varijanti, ovaj kraj i te kako vredi obići. Kraj je poznat pod imenom Tiong Bahru. I da budem sasvim iskrena, ako hoćete da vidite i malo neobičniju stranu Singapura, pila vam se kafa ili ne, ovo je definitivno mesto za vas.

Kao što već rekoh mi smo se u Tiong Bahru zaputili zbog knjižare. Gledajući mapu, čak smo bili duboko ubeđeni da smo u ovom kraju već i bili par puta. No nismo, te smo se tako zatekli u jednom jako neobičnom kraju. Sva sreća, kao što u jednom od ranijih postova već spomenuh, kad god zađete na neko mesto od bilo kakvog značaja očekujte turističke table sa informacijama. Što je sjajno, jer prva misao koja se zavrzmala po mojoj glavi je bila: Zašto su ove zgrade ovako netipične? Nije mi baš bilo najjasnije, šta osećam prema njima. Previše zaobljene za klasičnu singapursku arhitekturu. Nekako deluje otmeno iako je očigledno da je daleko od bilo čega luksuznog. Kao da se neko previše potrudio da napravi stanove za srednji-niži singapurski sloj. A verujte mi, Singapurćani se ne trude mnogo ni oko stanova koje izdaju za 2000+ evra mesečno. Opet, bili su u izuzetno dobrom stanju za stare zgrade, pa je bilo očigledno da su od nekog posebnog značaja za grad. Neko se stvarno trudio oko održavanja tog naselja.

Radi lakšeg razumevanja mog šoka, evo malog uvoda u singapurski stambeni prostor. U Singapuru ljudi uglavnom žive u zgradama. U novije vreme te zgrade su sve višlje, te tako mnogi već sada žive u neboderima. Zgrade su uglavnom grupisane u naselja. Nekad su ta naselja bila veća, a zgrade u njima niže. Postoje one luksuznije varijante, koje prave kojekakvi investitori i koje u sebi imaju čitav minijaturni sportski kompleks sa bazenom ili više njih, teretanom, terenom za tenis, skvoš ili opet više ovih terena. Jeftinije varijante ovih naselja uglavnom gradi država i njih mogu da kupe samo lokalci po mnogo povoljnijim cenama. Ove jeftinije varijante uglavnom liče na novobeogradske blokove i imaju sličan koncept. Ima naravno i kuća i specijalnih manjih zgrada, ali ova dva tipa dominiraju. Oba tipa su ružna na svoj način, ali ovi državni stanovi imaju malo više taj soc-realistični šmek. Ova naselja daju Singapuru specifično ružnjikav izgled, onaj novobeogradsko ružan izgled. Tako da kad god naletim na neki deo grada koji odstupa od tog soliteri – auto-putevi koncepta ja se oduševim kao malo dete. Ako obratite pažnju, na bilo koji post o Singapuru koji sam do sada napisala, ove stambene ružne višespratnice će uvek odnekle da izviru na mojim slikama. Od njih čovek ovde ne može pobeći.

Tiong Bahru je jedno od najstarijih naselja u Singapuru. Pre nego što je naselje podignuto, na njegovom mestu je bilo staro kinesko groblje. Ovaj kraj je inače veoma blizu kineske četvrti. Ime naselja je mešavina Kineskog i Malejskog jezika i u prevodu bi bilo Novo Groblje. Najstarije zgrade iz ovog kompleksa su građene 1936. Naselje je zamišljeno kao luksuzan kompleks, a stanovi namenjeni tadašnjoj višoj klasi. Međutim, prodaja im nije nešto preterano išla. Čak su tadašnji buržuji, umesto za svoju porodicu, stanove kupovali za svoje ljubavnice. Te je naselje bilo poznato i kao “stanište lepotica”. Ove zgrade su imale i podzemno sklonište u slučaju bombardovanja, koje im je više nego dobro došlo dok su Japanci tokom rata sejali bombe po Singapuru. Ove zgrade su nekako uspele da prežive te mučne godine. Kasnije, pedesetih, naselje je prošireno novim blokovima. Sve ove zgrade su izgledale moderno za svoje vreme. Toliko su lepo odrađene, da su postale vanvremenski lepe. Jedan od lepših primera arhitekture iz tog vremena. Već u to vreme naselje je izgubilo taj luksuzni šmek pa je u njega krenuo da se doseljava i sav onaj svet sa plićim džepovima. Zanimljivo je da ovaj kraj u poslednjih desetak godina ponovo postao izuzetno popularan. Što uopšte ne čudi ako prošetate malo po novim singapurskim blokovima. Ni u jednom od njih nećete naći toliko šarma. Dolazak ovog mlađeg sveta je verovatno i uzrok svih ovih hipsterskih kafića i restorana po kraju. Samo da se razumemo, daleko je to od onoga što se pod istim imenom prodavalo u Berlinu.

Lepota Singapura je upravo u tome što ta raznolikost kultura sve te postojeće trendove, transformiše u neku novu formu. Svemu daje neku lokalnu notu. Sve čini nekako posebnim. S druge strane, lokalci ovde vole luksuzne stvari. Oni neće “silovati” staro i novo i od toga praviti neki neudoban, neprirodan miks. Naprotiv, oni će inspirisani starim, napraviti nešto što će daleko prevazići ono iz čega je poteklo. To novo će buditi taj nostalgični osećaj nekom linijom, bojom, detaljem, ali i dalje će biti novo, modernije, udobnije, praktičnije. Možda je upravo to razlog, zašto u Singapuru konstantno imam taj osećaj da sam zalutala u budućnost. Ovaj kraj upravo budi takav neki osećaj. Kao da ste u nekoj verziji budućnosti koju su imali ljudi sedamdesetih godina prošlog veka. Vrlo zanimljivo, u svakom slučaju. Ovaj čudni kutak koji ne može da odluči da li pripada prošlosti ili budućnosti možete naći ovde.


Categories Singapore


Trenutno nema komentara



Ostavite komentar