postcards…
The world moves with me

Kataloniji u čast / 25.06.22

Katalonija je san. Anarhistička Katalonija je najromantičniji san koji bi iko mogao usniti.

Ali san je samo san, java je već ozbiljna noćna mora.

Java u Kataloniji je manja noćna mora od jave na nekim drugim podnebljima. No i ta njihova java je već svuda viđena, predvidljiva. Možda malo romantičnija i uglađenija. Ulickanija. Sređenija. Ali i dalje je java.

U Kataloniju smo došli neplanirano. U vreme pandemije kovida teško je bilo išta planirati. Posebno, ako čovek planira da se vratiti u Singapur nakon tog puta. To onda postaje ozbiljan izazov. Nekih dve nedelje pred put, mislili smo da ćemo jesenovati u Hrvatskoj. Miljanova firma se cimala da nam izvadi dozvole za povratak u Singapur, kao i dozvolu da karantin preležimo u svom stanu, a ne nekom od propisanih hotela. Čekalo nas je 2 nedelje zatvora i pet testova.

Nedelju dana pred put pravila su se promenila. Određene zemlje su stavljene na Listu. Listu koja je omogućavala izbegavanje karantina. Španija beše među njima. I tako mi završismo u Španiji. Najjeftinije karte su bila za i iz Barselone, te otuda Barselona, tj. Katalonija.

Nisam planirala da idem u Španiju. Ne sad. I ne ovako. Još manje sam bila spremna za Kataloniju. Ona je najdivniji san koji to nije. Ona nije Mirov El segador, Pikasova Gernika, Orvelova ili Hemingvejeva Katalonija, ma koliko ja to želela. Ona je…

… Ona je divno mesto za odmor. Brdovita. Valovita. Morska. Stara. Stara kao srednjovekovni zamak, staro-rimski amfiteatar, praistorijske pećine.

Htela sam da je ispešačim u te dve nedelje. Htela sam da planinarim Pirinejima. Htela sam da vidim njene planine, visoravni, jezera. Vremenska prognoza me je uveravala da za to vreme nije. Da sam okasnila. Onda sam odlučila da ispešačim njenu obalu. Vremenska prognoza me je uveravala da je za to vreme idealno.

Nije!

Nije sve u (ne)vremenu. Trebalo je da odem u planine.


Posle 2-3 dana provedenih radno u Barseloni, odmor je konačno mogao da počne. Uhvatili smo lokalni voz iz Barselone za Portbou. To je trebao biti početak naše desetodnevne šetnje uz katalonsku obalu. Postoji nekoliko označenih pešačkih staza/puteva koji prate katalonsku obalu i spajaju primorska seoca usput. Plan je bio da pratimo, tj. kombinujemo dve od tih staza: GR92 i Cami de Ronda. Dnevno bi prelazili oko 20tak kilometara i noći provodili u seocima usput. S obzirom da je staza polu-urbana, odlučili smo da ne nosimo kampersku opremu, nego spavamo u hotelima.

Nepažnjom smo krenuli prilično kasno iz Barcelone. Prvo nam je planove omeo maraton i blokirane ulice, a onda i nedeljni red vožnje. Kada smo seli u voz, već je prošlo podne. U Portbou bi bili oko dva. Taj dan je trebalo da pređemo oko 10tak kilometara, do sela Ljanca (Llançà). Dan je prilično kratak, no ako krenemo na stazu odmah, imali bi više nego dovoljno vremena.

Ali… Bismo gladni. I žedni. I… Odlučismo da siđemo stanicu ranije. U Koleri (Colera).

Miris. Sećam se tog mirisa. Miris Mediterana. Miris letovanja iz detinjstva. Miris borova i smokvi. Miris užarenog kamenja. Miris mora. Miris koji je pogađao najumornije delove tela. Miris koji je otklanjao taj umor momentalno.

Plaža je blizu železničke stanice, te smo se uputili do iste. Prva slika sa puta, treba da bude slika mora. Slika beskonačnog plavetnila.

Nakon popunjavanja stomaka, krenusmo na početak staze. Staza vodi kratko, kroz borovu šumu, a onda preko krša do druge uvale. Nešto veće. Ispunjene lokalcima koji misle da more krajem oktobra nije previše hladno za kupanje. Onda opet par stotina metara borovine, pa par uvala. Kao slojevi torte, smenjuju se plavi i zeleni pojas.

Drugi deo puta je vodio duž uređenih, popločanih staza. Kroz polu naseljene predele. Vile sa pogledom na more. Široka dvorišta, plavi šaloni, beli zidovi. Sve su izgledale kao da su napuštene. Sezona je očigledno gotova. U njima možda niko neće boraviti do sledećeg proleća.

Kada smo stigli do glavne promenade u Ljanci, morali smo da se suočimo sa ogromnim problemom. Sezona je gotova i hoteli su zatvoreni. Sajtovi poput Bukinga i AirBnB-a su nam nudili samo apartmane koje bi bili primorani da bukiramo barem 2 noći. Bi mi žao što nismo poneli opremu za kampovanje. Na kraj pameti mi nije bilo da može da se desi da ne nađemo smeštaj.

Odluke. Odluke. Odluke donete na prečac, nisu uvek najgore odluke.

Uz pantomimu i A- nivo španskog uspeli smo da bar nađemo taksi prevoz do Kadakesa (Cadaqués) jer na kraju sezone, u pet popodne ni prevoz više ne funkcioniše.


Kadakes je bio ljubav na prvi pogled. Golema ljubav. Ona koja se ne dešava često.

Lavirinti uskih kaldrmisanih ulica, bele stare kuće, opet ti plavi šaloni, ljubičaste i roze puzavice, tepih prezrelih opalih smokvi i miris mora. Vetar je duvao i besni talasi udarali u zidove promenade. Turista jedva da je bilo, centar starog grada u večernjim satima izgleda sablasno. Svetla su slaba, ulice mračne. U tom mraku, pažnju nam je privukao lokal sa velikim slikarskim platnima. Na jednom od njih singapursko gigantsko super drveće iz jednog od najpoznatijih parkova. Među drvećem prizor iz raja, nage muške i ženske figure.. Oko njih patroliraju milocioneri na konjima. U sred tog mnoštva ljudi kuća iz koje viri Niklsonovo lice. Ili je bar meni to lice tako izgledalo.

Do nje još jedno ogromno platno, metro stanica, deo nekog zapadnjačkog grada, prosjakinja na ulici, asocijacije na kovid pandemiju. Boje tmurne.

Hoću onu! – reče mi Miljan upirući prstom u pravcu “singapurske slike”.

Ja hoću onu s pandemijom – dodah, pokazujući ka drugom uglu studija.

Dok smo “raspravljali” koja će s nama za Singapur, pojavio se umetnik. Vraćao se sa večere. Ispostavilo se da je Nemac. Nemac koji već godinama živi u Španiji jer mu je domovina suviše hladna i tmurna. Kao sa većinom Nemaca nađosmo zajednički jezik vrlo brzo. On nam je euforično izlagao sva svoja dostupna dela, a mi uživali u toj privatnoj prezentaciji. Da sam u to vreme bila upoznata sa Konstraktinim Triptihom, verovatno bi mi u glavi odzvanjale njene reči:

Razvijamo svoja interesovanja
Razmatramo fenomene savremenog društva
Diskutujemo o neoliberalizmu
Čudimo se ljudskoj gluposti, pa posle idemo da jedemo

Idemo da jedemo! Zaista od tog razgovora nas ništa nije moglo udaljiti sem Miljanovog napada gladi. Te odatle nastavismo vijugavim ulicama u potrazi za restoranima. I jeli smo lepo. Baš lepo smo jeli!

Dobra hrana i još bolje društvo su neplanirano produžili naš ostanak u selu. Doduše i umetnikova želja da slike malo dotera, pre nego što nam ih upakuje. Na kraju zaista kupismo obe, a tome dodasmo i manji kolaž.


U jednoj od vila, u susednom selu Portlligat, Salvador Dali je proveo dobar deo svog života. Ta kuća je pretvorena u muzej. Miljan nije preterani obožavalac Dalijevog lika i dela, ali ja jesam ovog potonjeg, te smo narednog dana krenuli do vile prateći obalu. Muzej je bio zatvoren u vreme naše posete, ali nadali smo se da će nam šetnja svakao prijati, te da je možda bar spoljašnjost dostupna za gledanje. Vreme je izuzetno prijatno u oktobru. Dani su bili pretežno sunčani, ali ne pretopli kao u toku leta. Staze uz more su popločane, na momente prate asfaltni put ali saobraćaja gotovo da nema. Tek po koja kuća kraj koje smo prolazili nije bila prazna. Koliko li sve ovo izgleda drugačije leti, u toku sezone?

Pred sam kraj puta stigli smo do prelepe uvale. Putokaz nas je upućivao na povratak u kopno, na asfaltni put. maps.me je pokazivao da postoji pešačka staza uz more. Ispred nas je, bar u neposrednoj blizini, bio vidljiv utabani puteljak. Naravno da smo krenuli puteljkom. I naravno da nas je to dovelo do sred ničega u jednom momentu. To u sred ničega je bila visoka ograda, ograđenog imanja. Imali smo opciju ili da se vratimo istim putem ili da krenemo kroz gusto rastinje. Veći problem od rastinja bili su kameni zidovi, jer taj teren je izdeljen na terase. Neki od zidova su bili viši od metar i po. Na svu sreću, očigledno nismo bili jedini koji su došli na ideju da prate onaj nesrećni puteljak. Neko je pre nas već dovlačio veće kamenje koje je olakšavalo preskakanje ovih kamenih bedema.

Naš put ne bi bio potpun, da bar jednom ne izaberem ovakvu stazu. – rekoh, preskačući jedan od bedema.

Nadajmo se da će biti poslednja! – Dok mi je to govorio, bilo je jasno, da ni trunku nade u tako nešto nema.

Nada poslednja umire! – dodadoh, smešeći se. U sebi sam zapravo razmišljala kako su mi ta “gubljenja” omiljeni deo svake šetnje.

Malo šta smo od vile videli, previše je zaklonjena u unutrašnjosti imanja. Kao uteha je poslužila kolekcija Dalijevih grafika izložena u muzeju u Kadakesu.

Pomalo razočarana neobilaskom vile, narednog dana smo krenuli u Figeres (Figueres) u obilazak još jednog njegovog muzeja. Malo šta smo od samog grada videli. Mene su beskonačne krivine na putu do Figerasa u potpunosti izmučile. No svakako je vredelo malo se pomučiti zbog kako Španci tvrde, najvećeg objekta nadrealizma! Sa svim restrikcijama, i smanjenim obimom poseta, muzej je i dalje bio prenatrpan i teško mi je i da zamislim na šta liči poseta istom u normalna, nekovid vremena.


Bilo je teško oprostiti se od Kadakesa. Krajem oktobra, to je jedno od lepših mesta na svetu. Krajem jula… Ne želim ni da zamišljam kako bi to izgledalo u sred letnje sezone.

Nakon Kadakesa, odlučili smo da zađemo malo u kopno i svratimo do Žirone (Girona). Delovala je izuzetno lepo dok smo kroz nju prolazili vozom na putu za Portbou. Grad idealan za razglednice. Šarene zgrade sa obe strane reke i pešački mostovi koji ih spajaju. Žirona je poznata po svojoj jevrejskoj četvrti, starim bedemima i katedrali. Posvetili smo nimalo vremena na njen kulturni život, istoriju ili savremena zbivanja. Šetali smo starim ulicama, čudili se količini prodavnica za bicikle i bicikliste (kasnije se ispostavilo da u Žironi žive mnogi poznati biciklisti za koje imam 0 interesovanja) i količini fanova Igre prestola (koja me interesuje koliko i biciklisti). Duge šetnje su bile dovoljne. Singapur nije grad za pešake, te su te besciljne duge šetnje po evropskim gradovima za mene sada često cilj same po sebi. Ta mogućnost da na nogama stignem od tačke A do tačke B uživajući u nasumičnom zveranju u fasade zgrada, a da ne šetam uz autoput ili ne lipšem od vrućine i vlage, je dovoljno fascinantna da mi malo šta preko toga treba.


Iz Žirone smo skoknuli na izlet do obližnjeg srednjevekovnog sela Besalu. Kad se čovek navikne na lepe gradove, onda postaje proklet pa bi da gleda i lepa sela. Basalu je samo jedno od mnogobrojnih srednjevekovnih sela razbacanih po Kataloniji. Njega smo izabrali samo iz praktičnih razloga, dovoljno je blizu Žirone i do njega je vodio direktan prigradski prevoz.


Kada smo se nagledali srednjevekovnih zidina, vreme je bilo da se vratimo šetnjama uz more. Turistički vodiči tvrde da je šetalište između Ljoret de Mara (Lloret de Mar) i Tose de Mara (Tossa de Mar) najlepši deo katalonske obale. Oba grada su velike turističke destinacije sa ogromnim hotelima uz plažu. U Ljoretu se nismo zadržavali, sa stanice smo se najbližim putem spustili do plaže i tu započeli šetnju. U Tosi smo ostali par dana. Na južnom delu nalazi se tipičan stari mediteranski grad, novi deo Tose je bio prilično neinspirativan.

Sama staza, koja spaja ova dva grada, prati obalu, prolazi kroz manja sela, peščane uvale, po vrhovima litica, kroz guste mediteranske mirisne šume. Sem delova staze u neposrednoj blizini ova dva grada na kojima je bilo podosta turista, staza je uglavnom bila prazna. Nije bilo boljeg načina da sagledamo lepotu Kosta Brave.


Polako su isticali dani našeg odmora. Znali smo da poslednjih par dana želimo da provedemo u Barseloni. Ostalo nam je još dva dana za šetnju ulicama još jednog katalonskog grada. Izabrali smo Taragonu (Tarragona) prvenstveno zbog akvadukta. Slično kao i po svim ostalim mestima pre nje, samim gradom se nismo preterano bavili. Besciljne šetnje njenim ulicama, šetnje uz more i slikanje fasada su jedine aktivnosti u koje smo se upuštali. I naravno, jeli smo lepo. Baš lepo smo jeli!


Veruje se da je taragonski akvadukt, poznatiji i kao Aqüeducte de les Ferreres izgrađen za vreme Oktavijana Avgusta, tj. negde u periodu raspinjanja Hrista. Nešto toliko staro zaslužilo je da bude ovekovečeno mojim pogledom. Akvadukti su mi uvek delovali impresivno kao građevine, te sam poželela da jedan od njih konačno vidim i uživo. Nalazi se na samo 4km od grada. Ima dva reda lukova, u gornjem redu 25, u donjem 11. Mogu vam reći da je zagledanje ove građevine zaista bio poseban doživljaj. I totalno vredan dolaska u Taragonu.


Kao šlag na tortu, za kraj smo ostavili Barselonu.

Grad koji je trebao da me oduševi, ali iskreno ostavio me je prilično… Očekivanja su bila prevelika. I ja sam se nagledala svakakvih čudesa u životu. Barselona jednostavno nije imala u ponudi ništa što me već na nekom drugom mestu nije oduševilo. S druge strane Barselona je neizdrživo pretrpana turistima. U malo koji deo grada sam uspela da zađem i da nađem mira, da prođem parkom u kojem sede samo lokalci sa svojim klincima, ili ulicom kojom se kraj mene neće slivati more ljudi, ulice kojima će kola dovoljno retko prolaziti da ih ne primećujem. Od svog tog mnoštva šetnje njenim ulicama nisu bile preterano prijatne. Ona je jedna od onih gradova, u kojima čovek treba da živi da bi znao gde da se skloni.

Daleko od toga da je iskustvo bilo neprijatno. Vrlo rado bih opet tamo otputovala. Samo, samo…

No, i pored toga neki momenti Barselone su i tekako bili vredni pomena.

Fasade zgrada. Obično ljudi vezuju Gaudija za barselonsku arhitekturu. No meni je Gaudi previše kitnjast. Prošli smo kraj par njegovih zgrada besciljno lutajući po gradu (nemoguće ih je promašiti zbog količine ljudi koji se oko njih okupljaju) i ciljano otišla do Sagrade Familije, gde smo jednoglasno došli do zaključka da do Gvelj parka nećemo ni ići (to je od Sagrade, sudeći po slikama, još kitnjastije). Kad pričam o prelepim fasadama, uopšte mi Gaudi nije na pameti. Zapravo obične stambene zgrade, i one sa paternima koje izgledaju kao da ih je neko oblepio tapetama, i one najobičnije sa francuskim balkonima ofarbane u pastelne boje. Fasciniralo me je koliko su fasade ujednačene i očuvane, geometrijski proste ali izuzetno skladne.

Bulevari. Barselonski bulevari… Nisu impozantniji od avenija Buenos Ajresa, ali je fascinantno koliko bulevara ima u tom gradu. U jednom od muzeja sam pročitala da su rušili cele kvartove da bi bulevari bili toliko široki. Koliko je onda kvartova trebalo porušiti za sve te bulevare po gradu?

Muzeji. Sigurna sam da u Barseloni postoji na desetine muzeja. Mi smo imali dovoljno vremena svega za par njih.

Pikasov muzej. Iako smo oboje veliki obožavaoci lika i dela Pikasa, za razliku od kolege mu Dalija, ipak smo se nećkali oko obilaska njegovog muzeja. Sa tolikom gužvnom na ulicama grada, nije mi se gužvalo i po muzejima. No kako smo već Daliju posvetili toliko vremena, činilo se nepravednim zapostavljati Pikasa. Ispostavilo se da je njegov muzej jedan od najboljih muzeja koje sam videla u Evropi. Sam muzej ne sadrži njegova najveća dela, ali sadrži dela iz svih faza njegovog stvaralaštva. Prijatno sam iznenađena bila kako kroz postavku, posetilac može da isprati Pikasov umetnički razvoj. Sve faze njegovog stvaralaštva. Muzej je izuzetno edukativan.

Praktično prekoputa Pikasovog muzeja nalazi se Muzej moderne evropske umetnosti (MEAM) i u njemu su bili izloženi najbolji radovi po izboru nekog umetničkog centra ili salona. Sad već i zaboravih tačno čega. Sam prostor je impozantan, a onda i ta dela koja su ga ispunjavala bila su od izuzetne lepote. U njemu smo zapravo i najviše uživali.

Po istoriju anarhizma i građanskog rata treba otići u Nacionalni muzej Katalonije i Muzej savremene umetnosti Barselone.

Ma koliko bizarno zvučalo, ja volim da obilazim groblja u velikim metropolama. Da vidim kako mrtvi “žive” u različitim kulturama. Obilazeći mrtve čovek može mnogo da nauči o živima. Monžuik u Barseloni je jedno od takvih mesta. Prva asocijacija kada sam ugledala te “zgrade” na Monžuiku, bio je Novi Beograd. Singapur ili Hong Kong bi verovatno bili pravednija asocijacija, ali čovek, na žalost, ne može da bira šta mu pada na pamet. Soliteri mrtvih, sa pokojim velikanom zakopanim kako Bog Srbin zapoveda. Setih se onih “vila” sa Rekolete. Argentici očigledno mnogo više brinu o “životu” svojih mrtvih. Ili bar o tome šta će o grobu komšija da kaže. Sudeći po ovom barselonskom groblju, jadni lokalci ni posle smrti ne nalaze mir, i dalje se tiskaju i sede jedni drugima na glavi. Za to bar ne mogu da krive turiste.

I tako, dok čovek šeta tim širokim ulicama, divi se kako je sve lepo, uredno i čisto, razmišlja da Katalonija mora biti raj u kojem se svemu zna mesto i red, naleteće na izbacivače i izvršitelje. I okupljenu čašicu ljudi koja očajnički pokušava da zaštiti stanare kojima se smeši budućnost beskućnika. Stvarnost je uvek tu da nam opali šamar kad previše u snove zalutamo.

I da! I u Barseloni smo jeli lepo. Baš lepo smo jeli!

Više slika možete naći u mojim galerijama: Cami de Ronda, Cadaques, Figueres, Girona, Besalu, Tossa de Mar, Tarragona i Barcelona.

世 – ši / 18.06.20

Li Čen je još jedan tajvanski umetnik. Za razliku od umetnika o kojima sam do sad pisala, Li je poznat i priznat širom sveta. S obzirom da je karijeru počeo praveći statue Bude, njegova dela su i danas pod uticajem budističkih i taoističkih ideja. Nemoguće ih je razdvojiti od ovih religijskih i filozofskih tradicija. A poprilično teško i shvatiti bez njih.

2017. Li je imao samostalnu izložbu u Tajpeiju koju smo imali prilike da posetimo. Naziv izložbe je bio 世 (ši).

Kineski karakter 世 (ši) ima nekoliko značenja u kombinaciji sa drugim karakterima, te tako:
– može obeležavati vreme, kao u reči za vek 世紀 (ši ći) ili u reči za generacije tj. “nešto što traje više generacija” 世世代代 (ši ši dai dai);
– može obeležavati prostor, kao u reči svet 世界 (ši cije);
– ili imati i šira značenja kao “angažovan i otuđen od sveta” u rečima 出世 (šu ši) i 入世 (ru ši).

S obzirom da nisam poznavalac istočnjačkih filozofija, prilično mi je bilo teško da ispratim smisao pojedinih dela. Liova dela su mi prosto bila izuzetno lepa. Iz tog razloga sam čak pomislila u jednom momentu da ga i ne predstavljam u ovom umetničkom serijalu. A onda se moj umetnosti nastrojeni deo persone silno uvredio što delima ne dozvoljavam da me očaraju “samo” lepotom. Tek tada sam zapravo uvidela koliko nepravedno zapostavljam spoljašnost nekog objekta. Moj stav o spoljašnjoj lepoti je prilično negativan. Ja dozvoljavam nečemu ili nekome da ima “samo” unutrašnju lepotu, ali ne i “samo” spoljašnju. Spoljašnja je manje vredna, podložna trendovima, prolazna. Te ako se nešto “samo” svidi mome oku ja to praktično omalovažavam.

Samo je pod znacima navoda, zato što to nikada nije “samo” spoljašnja lepote. Čak i ako se zadržim na Liovoj sklupturi, tu je mnogo više od spoljašnje lepote samog objekta. U njoj se odražava cela moja ličnost, kultura, obrazovanje, životno iskustvo, godine… Ta skluptura je lepa zato što je ja gledam upravo ovim očima koje sam decenijama za taj susret pripremala. Ta lepota je sve samo ne spoljašnja lepota samog objekta, ona je moja refleksija u tom objektu. I jeste prolazna, ali je prolazna ne zato što je to odlučio neko van mene, ne zato što je podložna masovnim trendovima, nego zato što se ja kao ličnost menjam. Za dvadeset godina, gledaću ova dela nekim drugim očima i sasvim je opravdano da mi tada doživljaj bude drugačiji.

Razmišljala sam šta mi je lepo u tim sklupturama. One koje su mi se najviše dopale su od kombinacije gline i drveta, u čudnom stanju poluraspada. Imaju taj praistorijski šmek. Možda mi se dopalo to što me pomalo podsećaju na sklupture iz praistorije; Veneru iz Vilensdorfa ili one nađene kod Lepenskog Vira?

Ili kao suprotnost njima savršeno uglačane crne bronzane sklupture koje odišu mirom i spokojstvom. Sve do jedne podsećaju po malo na statue Bude. Nekog modernog, savremenog Bude.

Dok me ove glinene sklupture vraćaju kući, u Evropu, u neka prošla vremena, ove bronzane su oličje Istoka, modernog doba. Ove glinene su tople, zemaljske, prisne. Bronzane su hladne, daleke, svemirske. Li je kroz svoje sklupture objedinio sva značenja karaktera 世 (ši). Prikazao je protok vremena od praistorije do budućnosti koja tek dolazi. Obuhvatio i ovzemaljski svet, ali i onaj nebeski. Pokazao nam da tom svetu možemo pripadati, ali i od njega biti i izolovani.

Liove debelice, kako ih od milošte zovem, su ipak mnogo više od te lepote koja ih krasi. Za kraj posta, ostavljam slike njegove sklupture izložene u Singapuru, ispred St. Regis hotela. Mislim da ova skluptura savršeno pristaje ovom modernom, svemirskom gradu u kojem živim.

Šetnja uz Gejlang reku / 09.05.16

Pisala sam već o Gejlangu jednom. Tj. pisala sam o prostituciji u istom. I o tome koliko mi se zbog te prostitucije ogadio ceo kraj, iako je na prvi pogled delovao kao mesto koje bi mi se baš moglo dopasti. Već sam tad napomenula kako je Gejlang zbog svoje “jeftinoće” prilično popularan među turistima, ali i lokalcima. U isto vreme, gotovo savršeno je pozicioniran i dobro povezan sa ostalim delovima grada. Na južni deo Gejlanga nadovezuje se moj omiljeni deo Singapura, Marine Parade. I upravo iz tog razloga, htela, ne htela, moj život u Singapuru je usko povezan sa Gejlangom. Što uopšte nije loše, sada kada sam naučila da živim zaobilazeći crvenu četvrt. Jer, Gejlang je mnogo više od toga i neke delove bi bilo šteta tek tako zaobići.

Kad nam je istekao ugovor sa prethodnim stanodavcem, silne smo muke imali da nađemo odgovarujuću lokaciju za sledeći stan. Pomenuto, moje omiljeno, naselje Marine Parade ima jedan ozbiljan nedostatak. Naime, taj deo Singapura trenutno nije pokriven metro linijom što silno povećava vreme koje bi svakodnevno gubili u prevozu do posla. Gejlang je zato ušao u ozbiljno razmatranje, ali sve novije zgrade su mogle na takmičenje za najklaustofobičniji životni prostor, i većina njih je zahtevala svakodnevni prolazak kroz delove Gejlanga od kojeg mi se dizao želudac. Zato sam bila prilično skeptična na predlog jedne agentice, da pogledamo tek izgrađene zgrade, na vrhu novog šoping mola, na samom izlasku iz krš dela Gejlanga. Jedina dobra stvar, koju sam mogla videti gledajući u mapu, je bila blizina metro stanice Paya Lebar, na kojoj su se ukrštale dve metro linije koje najčešće koristimo. Duga je to sad i nebitna priča, ali ispostavilo se da su te zgrade baš po našoj meri, a i taj život na vrhu šoping mola ima milion i jednu prednost, i nijednu manu u odnosu na život na zemlji. Te tako mi završismo na granici između Gejlanga i Marine Parade, na tačno onom mestu, na kojem smo završili šetnju onomad, kada mi je Gejlang preseo. Od tada smo Gejlang, prešli i uzduž i popreko milion puta i otkrili te mnogo zanimljivije i lepše delove naselja.

Po južnom obodu Gejlanga teče istoimena reka Geylang sungei. Sungei (sungai) je malajski izraz za reku. Zanimljivo je da je većina malajskih reči, koja se koristi za geografske pojmove ili imena ulica, pogrešno napisana, tj. drugačije od onoga što ćete videti u Maleziji. Pre par godina, završen je projekat proširivanja korita i sređivanja obale ove reke. U Singapuru se non-stop nešto gradi, dograđuje, popravlja i preuređuje, i postoji na stotine trenutno aktivnih projekata. Jedan od njih je i projekat, koji je počeo pre desetak godina, koji ima za cilj da uredi sve vodene tokove u Singapuru, u narednih dvadesetak godina. Jedan deo projekta je taj da se pored proširivanja korita radi bolje drenaže, uređuju i obale za pešake i bicikliste. Te tako, već sada, moguće je šetati na desetine kilometara uz razne vodene tokove, a da na automobile ne naletite. S obzirom da je Singapur grad autoputeva, ogromnih nebodera i šoping molova, ovi parkovi i park konektori, kako ih ovde zovu, predstavljaju prave male oaze za nas pešake i sve mnogobrojnije bicikliste.

Već neko vreme planiram da se uputim peške, od naše zgrade, prateći Gejlang reku, celim putem do mora, i preko brane, do poslovnog centra grada. Zapravo, planiram obrnuti put, ali sam obično previše iscrpljena za takve poduhvate posle napornog radnog dana. Kako Miljan radi i državnim praznicima, odlučih da se za 2.maj uputim dokona i sama pomenutom stazom. Ceo put mi je dobro poznat, prelazila sam ga više puta, ali nikada u celini, u jednom potezu. Krenula sam oko sedam ujutru. Tek je svanulo, pa je vazduh bio još uvek svež. Tek po koji prolaznik na ulicama. Šetalište nam počinje na manje od stotinak metara od kuće. Prvi deo šetališta je oivičen kondoima s jedne strane i mini parkom sa druge. U parkiću je grupa starijih žena uvežbavala svoju plesnu koreografiju uz neki pop hit osamdesetih. Hrabro su savijale svoje kukove u svim mogućim pravcima, praveći za većinu žena njihovih godina, nemoguće poze. Taj, desni deo obale, uređen je tako da podseća na prve maležanske naseobine u Singapuru. Prvi stanovnici Gejlang obala su bili Orang Lauti – Ljudi sa mora, koji su u ovom delu Azije poznati i pod imenom Morski Cigani. Taj narod živi kraj obala mora, gradeći drvene platforme, na kojima podiže kuće i deljene prostorije. Mnogi od njih žive isključivo na svojim brodovima. Ogroman broj njih i danas žive čergarskim životom, ima ih dosta oko Sulavesija, Bornea i Burme. Oni su se prvo naselili na mestu gde se Singapurska reka ulivala u Singapurski moreuz. No, kako se to vremenom pretvaralo u jednu od najvećih luka i trgovačkih centara, po dolasku Kineza i kolonizatora, ovaj narod je iseljen na obronke Gejlang reke. Uzgajali su najpre kokos, onda limunsku travu, pa kasavu. Zanimljivo je da u Singapuru, mnoga naselja, ulice ili geografski pojmovi, na malejskom nose imena biljaka, te tako postoji Gejlang kelapa (kokos), Gejlang serai (limunska trava) i Gejlang ubi (kasava). Veruje se da Gejlang još jedna od loše napisanih, interpretiranih malajskih reči, te da joj je pravo poreklo kilang, što znači presa, ili fabrika. No, vratimo se šetalištu. Taj, desni deo reke je prekriven drvenim daskama, da podsećaju na kalong (kallong) tj. te drvene platforme, sa nadstrešnicama od istog drveta. Svuda po ogradama vise upozorenja da je pecanje zabranjeno i kažnjivo sa 3000 SGD, no to silne pecaroše načičkane kraj ograde očigledno ne uznemirava previše. Cela ta slika, sa razigranim bakama i pecarošima “kriminalcima” u sedam ujutru, kraj Gejlang reke mi je delovala nadrealna.

Zaobiđoh moju omiljenu kafanu u kraju, koja je jedino mesto gde zapravo treba preći ulicu, i tu me dočeka nekoliko trkača. Staze su se polako punile trkačima-ranoraniocioma. Zabavljala sam se zagledajući ih. U tome mi nekako proleti vreme i već se nađoh kraj Dakota metro stanice. Na tom delu leva obala mi je mnogo lepša, jer je zeleni pojas uz reku širok, a na njega se nadovezuje naselje sa stambenim kućama. U isto vreme, s desne strane se uzdižu visoki kondoi. Za razliku od onih sa početka, u ova dva sam očajnički želela da se skućim, ali su cene stanova premašivale naš budžet, te se sa setom setih koliko smo stanova obišli po tim kulama. Jedan od njih ima predivne bazene, i to što se nalaze tik uz reku, bio im je ogroman plus. No ostadoh na desnoj strani, jer se uz te visoke moderne stambene komplekse, nadovezuje jedan od najstarijih državnih kompleksa. I iako je prilično oronuo, uvek me oduševe široki, pod konac sređeni travnjaci i broj maznih mačaka koje se okolo smucaju. A iskreno, volim da prolazim kroz te državne komplekse, kad naletim na stariji dokoni svet koji sedi na klupama. Prisetim se svih onih baba po malim rumskim ulicama, koje će se satima domunđavati nezadovoljno, ako im slučajno ne nazoveš “Dobar dan” u prolazu. Nakon toga, valjalo je preći nadvožnjak i verovatno bi mudrije bilo nastaviti levom obalom reke kraj novijih državnih stanova. No, kako desnom obalom hodila ranije nisam, odlučim da se držim desne strane sve do kraja, dok se Gejlang reka ne završi Kalang slivom. Sa te desne strane, staza je zapravo u očajnom stanju. Vrlo je uska i zaklona nema, jer sve do sledećeg mosta ceo put vodi uz livadu. Sa leve strane, onaj kompleks zgrada se relativno brzo završava, i ostatak vodi kroz park. Taj deo parka sam, čini mi se i najviše puta prepešačila. Jer, čim se prođe ispod nadvožnjaka, stiže se do naše stare kuće.

Tu sam konačno i prešla sa desne, na levu obalu. Tu Gejlang reka završava svoj put u Kalang slivu. Na istom mestu, sreću se Gejlang reka, Kalang reka (Kallang) i Ročor kanal (Rochor). Na levoj obali, načičkalo se nekoliko ogromnih, starih kondoa. Preko puta, nalazi se novi stadijum, ogroman sportski kompleks, koji je nedavno završen. Ovaj sliv je popularan među kajakašima i kajakašicama. Jednom smo slučajno naleteli na neke drugare u kafani, gde su se oni nalazili sa svojim drugarima kajakašima. Jedan od njih nas je ubeđivao da se pridružimo njihovom treningu. Bio je baš uporan, a glavni argument mu je bio da su kajakašice neverovatno zgodne žene. Tu se Miljan i ja zbunjeni pogledasmo, jer dve godine provedosmo prolazeći kraj kajakašica na reci čudeći se njihovoj zdepastoj, muškobanjastoj građi. No o ukusima ne vredi raspravljati. Ti silni kajakaši na reci su me baš nostalgično vratili u taj stari kraj. Baš mi se nekako blejalo tu po kraju. Te sam skrenula malo s puta, da bih svratila do pomenutog stadijuma, kupila kafu i izležavala se na suncu, kraj reke. Uživala sam, u tom savršenom miru, koji su prekidali ritmični zvuci kajakaških zamaha veslima po vodi.

Shvatila sam u momentu da je već devet. Trebalo je nastaviti dalje, uz obalu. Sunce je bilo već dovoljno visoko, da su njegovi zraci krenuli da me umaraju. Kalang sliv se, malo niže spaja sa Marina veštačkim jezerom. Ono je dosta široko i odvojeno je branom od Singapurskog zaliva. Uz taj deo obale, široka staza razdvaja park od vode. Uz samu obalu zasađena je bugenvileja, koja je vrlo tipična za Singapur. Cvetovi joj mogu biti različitih boja, čak i ako rastu na istom stablu. S obzirom da je na drugoj obali, već uveliko šire neboderi modernog i poslovnog Singapura, potroših silno vreme slikajući. Ostatak vremena sam zaobilazila bicikliste, kojih je odjednom bilo svuda oko mene. Kad sam došla do brane, bila sam već podosta iscrpljena suncem. Povetarac koji je duvao s mora je doneo osveženje, ali sunce mi je i dalje neumorno pregrejavalo mozak. Praktično, od stadiona, do prelaska preko brane, ne postoji mesto sa pravim zaklonom, ili mesto gde se možete okrepiti vodom. Taj deo staze je prilično naporan u toku dana. U njemu smo uživali skoro svakodnevno šetajući ili vozeći bajs, u jutarnjim i večernjim satima dok smo živeli u tom kraju. I upravo za te delove dana i jeste najprikladniji. Po jakom, dnevnom suncu, šetnja je vrlo iscrpljujuća. Tako prekuvana, prešla sam branu i sela u debelu ladovinu da se razladim, polivajući litre vode po sebi, u nadi da ću sniziti temperaturu. Nisam očekivala da ću praviti pauze pre nego što stignem do grada, ali je sunce tog dana bilo baš pakleno. Malo dalje od brane, prateći jezero sa suprotne strane, stiže se do Marina zaliva. Ceo taj potez ide uz park, koji se nemaštovito zove Park kraj zaliva. No, sam park po sebi je više nego zanimljiv i maštovit, pa ću se njim nekom drugom prilikom detaljnije baviti. Marina zaliv je verovatno najturističkiji deo Singapura. Njega su oivičili čuveni hotel-kazino, muzej u obliku lotosovog cveta, jedan od skupljih i poznatijih tržnih centara, poslovni centar… Čak su i tribine za formulu uspele da sebi tu nađu mesto. Iscrpljena od silnog sunca, ispružih se na jednoj od klupica, da poput lokalaca, ispruženih na susednim klupicama, zakuntam. Ako sam se u nečemu ugledala na lokalce, to je definitivno u toj navici da spavam gde stignem. I taj deo asimilacije međ’ lokalce, mi odlično ide. I ko zna koliko bih ja tu dokona divanila, da se senka nije povukla, i ja po obliku i veličini iste, shvatih da je podne. Te tada i zvanično završih svoju avanturu.

Mogu vam reći, po tipičnom, sunčanom, singapurskom danu ova šetnja od nekih 11km zaista postaje avantura. Do nekih 9 sati, šetnja je bila uživancija. No nakon toga, sunce postaje već previše jako. Dok sam ležala na onoj klupi pomislila sam da ću se ubuduće manuti ove šetnje u toku dana. Ali, kada su šetnje u pitanju, iz nekog razloga vrlo lako zaboravljam sve pretrpljene muke. Naime, već isto to veče, kada mi je Miljan predložio da izađemo i prošetamo po kraju, sva oduševljena sam istrčala iz kuće. Očigledno, lekciju naučila nisam jer sam u sličnu, suludu pešačku turu, po istom tom suncu, i juče krenula. No o tome više u sledećem postu.

Singapurski zoo / 01.05.16

Uželeo mi se fotoaparat slikanja, pa ga izvedoh danas u šetnju do zoološkog vrta. Singapurski zoo će verovatno impresionirati sve obožavaoca zooloških vrtova. Ja spadam u one, koji se licemerno ježe istih, ali ih svejedno neumorno obilaze. U početku sam još i nalazila izgovore, a sad se čak ni oko njih više ne trudim.
Sve što je dovoljno malo da čoveku ne može nauditi, a nema mogućnosti da šmugne preko zida, slobodno okolo šeta. Zoo je smešten u sred parka, pa sve deluje dosta humano. Mada, prostor za sve veće životinje deluje skučen. Praški zoo mi po tom pitanju, deluje mnogo humanije. Zapravo, ovo je drugi put da posećujemo vrt. Prvi put smo ga obišli noću, jer organizuju takozvani noćni safari. Tada sam, priznajem, preumorna pola prespavala. Taj noćni safari mi i nije bio preterano impresivan, ali može biti da je umor učinio svoje. Te, ako treba birati između dva, definitivno biram ovaj dnevni.
Detalje o vrtu možete naći na zvaničnom sajtu. A, u nastavku serijal slika iz današnje posete.

Ljubav na prvu skitnju / 10.02.16

Sve moje velike urbane ljubavi su iste. Sve do jedne imaju raspadnute fasade, žvrljotine po zidovima, smeće na ulici. Sve su žive i šarene. I sve su na momente iritantne. Doduše, svaka velika ljubav, zahteva i po malo trpnje. Atina se savršeno uklopila u tu grupu. Čak su i mentalne slike koje ponesem iz svojih velikih urbanih ljubavi iste: uglovi, po koji grafit, slučajno izabran kafić, nečija pažnja kada je ne očekujemo, po koje lice, muzički ton. Nikada to nisu istorijski spomenici, muzeji ili bilo kakav drugi mahom turistički objekat.

Atina nije bila drugačija. Imali smo dva dana pred sobom i moju lošu predstavu o udaljenosti između pojedinih delova grada. Čak i kada je karta jasno pokazivala da je rastojanje manje od 2km, a razni vodiči nas ubeđivali da je sat ili dva dovljno za obići pojedine znamenitosti, meni je bilo teško da prihvatim da je uži centar grada zaista majušan. U želji da vidim svaku moguću uličicu u centralnom delu grada, otpisali smo obilazak Akropolja još pre puta. Šetnja, dok god ima dana, i dok god nas noge nose, je bila jedina unapred planirana stvar.

U Atinu smo stigli petak veče, po mraku. Promrzli iz ledenog Beograda. Napustili smo je u ponedeljak, ranom zorom. Još smrznutiji. Atina je taj vikend beležila svoje rekordno hladno vreme, a naša loša karma je htela da tome budemo svedoci. Uske ulice opasane palmama i stablima pomorandži, prekrivene kamenim pločama, oivičene zgradama sa ogromnim balkonima pretrpanim zelenilom nekako nisu išli sa svega 2°C. Ni uglavnom vedro nebo nije uspevalo da nas ugreje. Vazduh je bio leden i uvlačio mi se u kosti. Leđa i vrat su me konstantno boleli od polu-zgrčenog, promrzlog stava. Herojski sam pokušavala da istrajem u šetnji po tom, za mene, previše hladnom vremenu. Moj mozak nije mogao da shvati zašto sam ga iz one tropske miline dovucarila na Balkan u sred januara. Da isti ne bi trofirao od silne hladnoće, prečesto smo svraćali u atinske kafiće, tražeći mesto da se ugrejemo.

Ime metro stanice na kojoj smo sišli, kako bi stigli do stana koji smo iznajmili, je meni zazvučao savršeno romantično: Neos Kosmos. Eto, i tu, u sred tog familijarnog Balkana, otkrivam jedan novi svet. Čak i da Atina nije bila u stanju da ponudi ništa više od ove stanice, to bi bilo sasvim dovoljno za romantični vikend izlet u dvoje. Silnu sam simboliku ja našla u tom imenu, toliku da mi do sada nije palo na pamet da bar, za svaki slučaj, proverim šta zaista Neos Kosmos znači. Uostalom, ko haje za ažurnošću, realnost je i tako precenjena.

Naša prva jutarnja šetnja nas je odvela do pustog Filopapu brda. Sitno kamenje je krckalo pod našim nogama, dok smo uživali među niskim maslinovim stablima. Prolazilo mi je kroz glavu, da bi u toku leta šetnja tim stazama mogla biti previše naporna, ali mi je definitivno nedostajao taj letnji, zaslepljujući odsjaj krša. Staze su bile puste. Možda zato što su Atinjani odlučili da taj ledeni dan provedu u kućama ili zato što smo mi prerano krenuli u šetnju? Nije bilo ni preterano bitno, ali smo bili svesni da uživamo u verovatno retkim momentima kada je takva osamljenost moguća. Sa vrha brda pružao se neometan pogled ka Akropolju. Gledali smo ka impresivnim ostacima, no prećutno smo se saglasili da se držimo podalje od svih tih ljudi koje smo mogli videti čak i sa te udaljenosti. Dok smo zaobilazili Akropolj, na putu ka Plaki, trijumfalno smo zaključili da je odluka bila na mestu. Izluđivao nas je niz pretrpanih džidžabidžarnica, te se uputismo ka Egzarhiji.

Put nas je vodio čas kroz male pešačke ulice pretrpane kafićima, čas kroz široke bulevare. Te male ulice su posebno šarmantne. Imaju taj čarobni primorski šmek, ukrašene onižim stambenim objektima sa prostranim terasma punih cvećem. Okolni ugostiteljski objekti su bili potpuno neinspirativni. Podsećali su me na one dosadne lokale po Obilićevom vencu. Buka koja je treštala iz njih je zvučala kao da je neko prepevao Pink na grčki. Čak su se oko njih vrteli neki klinci u trenerkama i po koja veštački napadna plavuša. Od tog seljoberskog balkanizma čak ni Atina nije spašena. Široki bulevari su me podsećali na Beograd krajem devedesetih, kada sam se kao student prvi put srela nasamo sa njim. Tezge sa jeftinom robom sumnjivog kvaliteta i porekla su se nizale u nedogled.

Broj klošara po ulicama me je zaprepastio. Nisam mogla ni zamisliti koliko je Atina zapravo siromašna. Zbog toga što je Grčka pre svega turistička zemlja, zamišljala sam je uglacanijom spolja. Ne znam zašto me to još uvek iznenađuje. Iste stvari su me zatekle i u Španiji i Italiji. Trebalo bi da konačno zamenim romantičnu sliku Mediterana koju sam ko zna kako izgradila u svojim mislima, ovom realnom i mnogo siromašnijom. Svako malo smo naletali na nečije stanište; prljave, poluofucane dušeke, prekrivene ćebadima i vrećama za spavanje.

Fasade, atinskih zgrada, su gotovo bez izuzetka prekrivene grafitima. Oni Atini daju umetničku crtu. I njihova rasprostranjenost me je zatekla. No za razliku od brojnosti klošara, brojnost grafita mi je mamila osmeh. Atina je definitivno najižvrljaniji grad koji sam ikada videla. Berlin mi se, sad posle nje, čini nedovoljno šaren.

Egzarhija i Neapoli su najživlji i najlepši delovi Atine. Antifašistički, anarhistički, buntovni i inspirativni. I dok mi je u Berlinu svaki kraj bio previše hipsterski, ova dva imaju pravi pankerski šmek. U njima grafiti prestaju da budu žvrljotine i postaju političke parole i umetnička dela. Broj turista naglo opada, a broj interesantnih mesta za videti i posetiti, sesti i kafu popiti ili nešto pojesti, eksponencijalno raste. Moram priznati da me je silno iznenadilo kada sam kasnije pročitala da su ovi krajevi grada manje bezbedni od ostatka Atine. Iskreno, ja ni jedan deo grada nisam doživela kao nebezbedan, a Egzarhija mi je delovala kao najlepša i najhumanija za život. Možda su ta upozorenja uticala na smanjeni broj turista, ili jednostavno odsustvo ruina i iskopina, ovaj deo čine manje atraktivnim.

Atina me je uporno vraćala u Berlin i mnogo šta me je na njega podsećalo ili me na njega asociralo. Grafiti su verovatno jedan od najvećih krivaca za to. Pričajući s Miljanom o paraleli između dve prestonice setili smo se jednog od naših omiljenih berlinskih restorana. Grčkog restorana na samom ulazu u Papelale. Prvi put smo svratili u taj restoran, nadajući se da ćemo naći grčku salatu za mene i pitu za Miljana. Salatu dobila nisam jer je vlasnik odbijao da stavlja novembarski paradajz u istu, a i pita nije bila ništa posebno. Ipak, ostatak menija i vlasnikova navika da nam naliva čašice za rakiju čim ih ispraznimo, su nas naterali da postanemo stalni gosti. Sav taj popijeni uzo je uvek bio na račun kuće. I ja sam se često pitala, kako li mu se to isplati s našim kapacitetima. Kada smo u Atini seli u jednu od lokalnih birtija, ostali smo zatečeni da i Grci u Atini, praktikuju isti običaj kao oni iz Berlina. Na neki magičan način, naše čašice su konstantno bile pune, što je imalo lekovito dejstvo na našu lošu cirkulaciju. Tako smo, sem pomućene svesti, iz birtije poneli i konačno ugrejane prstiće.

Drugi dan smo mahom obilazili Psiri, Manastiraki, Kipseli i nama omiljenu Egzarhiju. Stare ulice ispod Akropolja su zaista bajkovite, dok god se ne zaglavite među tezgama pretrpanim suvenirima i beskorisnim glupostima. Gornji deo, bliži brdu je bio polu prazan. Može biti da je zaslugu u tome imala i činjenica da nedeljom nije moguće obilaziti ruševine. Fasciniralo me je, kako se na bajkovitu sređenu kućicu naslanjala poluraspadnuta. Pomislih, pomalo zlobno, balkanska posla. Verovatno se nisu mogli dogovoriti kome zemlja tj. kuća pripada, i ko kome treba da tutne koliki mito za nju. Taj balkanski mentalitet, i onaj loši, i onaj dobri deo, doprinosi tome da se čovek u Atini konstantno oseća kao kod kuće. Postade mi jasno, na kraju moje prve posete Grčkoj, zašto toliki Srbi hrle tamo svako leto. Na kraju ta dva dana, pomislih srećno da je taj vikend izlet bio pun pogodak. Zaista sam uživala, čak i sa konstantno promrzlim dupetom.

Više slika iz Atine možete naći u mojoj galeriji.