postcards…
The world moves with me

Singapurski telefonski momenti (IV) / 14.09.15

Singapur ovih dana miriše na zimu. Onu seosku zimu. I u vreme krize, beogradsku zimu. Zimu koja miriše na spaljena drva. Taj miris mi ide uz sneg, hladan vazduh, prekratak dan, šetnje s nosevima zabijenim u tople šalove. Zbunjuje me ovaj miris na trideset stepeni, dok u japankama tabanam na putu do prodavnice. Sunce se nigde ne vidi. U daljini zgrade izviru iz oblaka smoga. Ne mogu da se otrgnem prijatnom i nostalgičnom osećanju, iako me ovaj smog već pomalo guši. Predugo je tu. Kada će da ode? Kada će ta kiša, da ga konačno zalepi za asfalt?

U Indoneziji gore šume. Često. Leto je bilo previše suvo, a njihova ostrva su prekrivena gustom džunglom. Prepuštena vatrenim stihijama. Indonezija je previše siromašna da bi se bavila praktično nenaseljenim ostrvima koja gore na ovoj vrućini. Razumem. Donekle. No, ne razumem komšije. Ne razumem Singapur. Ne razumem Maleziju. Kad Indonezija gori, svi u regionu patimo. Kako to da se ne dogovore o uzajamnoj pomoći u tim kriznim situacijama? Jeste da samo Indonezija gori, ali svi se kolektivno gušimo. Nije mi baš jasno šta se dešava. Samo znam da mi nedostaje sunce.

Sunce vrati se!

Singapurski telefonski momenti (III) / 27.08.15

Ili, priča o vešticama.

Bila sam na drugoj godini fakulteta. Svako malo trebalo je nositi na pregled radove iz Otpornosti materijala. Meni je zapao jedan od manje omiljenih asistenata. Ja lično nisam marila, prevelik sam štreber bila da bi to imalo ikakve veze sa mojim uspehom. Izgleda da sam mu upravo zbog toga bila posebno draga. Voleo je da ćaska o svemu i svačemu kada bi došao na mene red. Lažu vas kad kažu da su inženjeri dosadni ljudi. Ovaj sigurno nije bio.
– Marice, Marice, znaš li ti šta znači Marica?
– A? Ne znam. Zar je bitno?
– Možda. Nema mnogo Marica. Ime je unikatno skoro koliko i ti.
– A što sam ja toliko unikatna?
– Svake nedelje mi donosiš tačno odrađene zadatke, bez štimanja, navlačenja rezultata, poturanja gluposti, prepisivanja. Prilično unikatno ako mene pitaš. – reče mi uz smešak.

Nedelju dana kasnije. U isto vreme. Na istom mestu. Nađoh se ispred istog čoveka.
– Hoćeš da ti ispričam priču o Marici?
– Kojoj Marici, Ivicinoj?
– Vickasta si ti. Ne bre, priču o tvom imenu.
– Hoću naravno, ako po sredi nije neka rima s kravicom.
– Hahaha… Nije. Zapravo, prilično je tragična.
– ?
– Marica je nerotkinja.
– Eh sad, i moja baba je bila Marica i imala je sedmoro dece.
– Mislim ona koja ne rađa mušku decu, tj. ne nastavlja lozu. Ili posle koje loza brzo odumire.
– Dakle ako ne nastavljamo familiju onda smo nerotkinje? To nam je svrha?
– Tebi, s ovim performansom, sigurno nije. Ne budi na kraj srca. Nisam rekao da ja tako mislim. Niti da se sa tim slažem. Samo ti pričam priču.
– Hmmmm. I to je to? Pa i nije loše. Sviđa mi se. I tako devojčice više volim.
– Ima još toga. Polako.
– Ah, zaista? Postaje interesantno. Šta još?
– U nekim delovima Crne Gore veruju da je Mara istog korena kao Mora. Tj. da mora nije reč koja označava teskobu nego ime, i to verzija imena Mara. Kad muškarac obljubi devicu Moru i ostavi je, ona će se od srama i tuge ubiti i dolaziti mu u snove da ga uhodi. Otuda noćna mora. Ne kao noćna teskoba nego utvara koja opseda bivšeg ljubavnika.
– Vauuuu, to je još bolje. Ne sviđa mi se samo deo gde se ona ubije. Ostalo je strava horor priča. Dakle, ja sam ustvari nešto kao noćna utvara? Veštica? Pa ovo je najbolja priča koju sam ikada čula.
– Mislio sam da ti se neće svideti.
– Pa sad, nisu svi detalji savršeni. Ali, ja-veštica… hahaha… odlično.
– Na kraju ispade da je bolje nego da si krčag.
– ?
– Zovi me i krčag samo me nemoj razbiti. Čula si za tu izreku?
– Jesam. Nego, zašto Vas toliko zanima šta znači Marica?
– Ne samo Marica, zanimaju mene raznorazna imena. Volim da istražujem poreklo starih imena.
– Ali, kakve sve to ima veze sa rekom Maricom npr.? ‘Ajde i da progutam ovo Mora – Mara – deminutiv Marica, možda ima neke veze, ali…
– Marice dete, ne moraš baš uvek da budeš logična. Pusti nekad mašti na volju.

I jesam. Pustila sam mašti na volju. Tata mi je jednom ispričao deo neke stare priče, skoro pa u vezi sa ovom pričom, pa sam ja odlučila da verujem. Svidela mi se ta priča o noćnoj mori. I o mogućnosti da nas ime označava. I da postoji mogućnost da me neko vidi kao utvaru. Kao neko mračno, strašno biće. Nekog, koga se plaše. Činilo mi se da je to proporcionalno tome koliko sam ustvari jaka i neustrašiva. Za mene su, od tog momenta, utvare postale bića za diviti se, za obožavati.

Nekih petnaest godina kasnije, na drugom kraju planete, nađoh još jednu utvaru vrednu obožavanja: Pontijanu.
Tri lokalne žene u diskusiji o lokalnol “heroini”. Preplitale su se u toku večeri priče o religiji, tradiciji, horor filmovima i mitovima. A u centru svih priča, ona: Pontiana.

Pontiana(k) je ženski lik, deo indonežanskog i maležanskog folklora. Najčešće predstavljena kao žena koja je izgubila bebu na porođaju i od silne tuge gubi razum i vezu sa ostatkom sveta. Pretvara se u zlu utvaru, vešticu ili vampiricu i zlostavlja najčešće muškarce u toku noći. Varijacije na temu kako se pretvara u utvaru su beskonačne. Lokalno, u mnogim kulturama, viđena je i kao zaštitnica žena. Povezuju je i sa menstrualnim ciklusom. Kao i sa procesom transformacije devojčice u ženu. Česta je tema u horor filmovima. I univerzalni je simbol za žensku horor ulogu.
Pedesetih i šezdesetih godina, u Singapuru je snimljeno nekoliko filmova sa Pontijanom u glavnoj ulozi: Pontianak (1957), Dendam Pontianak – Pontianina osveta (1957), Sumpah Pontianak – Pontianina kletva (1958), Anak Pontianak – Pontianin sin (1958), Pontianak Kembali – Povratak Pontijane (1963) i Pusaka Pontianak – Pontianino nasleđe (1965).

Noćne More, Pontiane, vampirice, utvare… Na kraju ispade da je Duško Dugouško bio u pravu, sve smo mi pomalo veštice.

Singapurski telefonski momenti (II) / 20.08.15

Neke puteve mogla bih milion puta prehodati i opet da mi ne dosade. Ima jedan takav put u Singapuru. Krenem od muzeja u obliku lotosovog cveta. Pratim zaliv, kraj parka. Sve do mora. Onda pređem branu. Vrtim glavu levo-desno, čas gledajući staklene višespratnice u centru, čas uživajući u pogledu na pučinu. Pređem na drugu stranu, Opet pratim zaliv, i opet kraj parka. I taman kada mi stopala otežaju, već sam nadomak kuće.

Negde, malo pred branu, mogu se naći, meni dve omiljene singapurske sklupture. A omiljena, od dve omiljene, izgleda čarobno pred zalazak sunca – Sila prirode, Lorenca Kvina (Lorenzo Quinn).
Priroda oko ekvatora baš ume da nem pokaže svoju silinu, i ujutru, i popodne, i kada padne noć. Ponekad, uz munje i svu buku koja ih prati, ili kada krenu tropske kiše sve deluje zastrašujuće. Ali nije uvek takva. Uz zalazeće sunce, sa nijansama roze i plave, pretvara se u romantičnu i pitomu damu.

Singapurski telefonski momenti (I) / 16.08.15

Ima jedan plato u Singapuru sa vrlo nemaštovitim imenom – Plato Azije (Asia Square). Taj mali plato nalazi se između dve divovske staklene kule. Miljan radi u jednoj od njih. Plato i nije preterano fascinantan sam po sebi. Središnji deo je ispunjen stolovima i stolicama. Izgleda kao bilo koja nezanimljiva letnja bašta. Sa strane, bliže kulama, poseđano je drveće i opasano mermernim zidovima, u visini standardne klupe. Zbog toga izgleda kao da drveće raste iz džinovskih žardinjera. Kad god čekam Miljana na tom trgu, ja upravo sedim na tim mermernim klupama, tako da drveće ostaje iza mojih leđa. I često dok ga čekam, zabacim glavu u vis i gledam u krošnje. Prizor je neobičan jer je trg natkrovljen, sa prozorima. Kada pljušti kiša, gledanje u prozore je prava uživancija. Imam utisak kao da ležim na dnu neke vode i gledam uznemirenu površinu. Ali kada je suvo, prizor je tugaljiv. Tek onda rešetke dođu do izražaja. Volim sebe da zamišljam kao pticu u kavezu, u tom momentu. I onda je tu, ta krošnja, visoka, kao neki znak slobode. Daleka. Nedostižna.

Baguio / 12.06.15

Kada smo se krajem 2013. doselili u Singapur, planirali smo da svoj prvi odmor provedemo na Filipinima. U svoj toj frci oko seljenja i traženja stana, o odmoru i nismo razmišljali mnogo tih dana. No kada su Miljana opomenuli da mora iskoristiti bar deo odmora, bacih se na istraživanje komšiluka i traženja mesta gde bi bilo lako skoknuti oko nove godine. Uslova malo, da nema kiše i da nam ne treba viza. Kako sam o viznim režimima okolnih zemalja malo znala usresredih se na traženja mesta koja neće biti u sred kišne sezone. I najviše me od svih privukoše Filipini. Posebno njegov severni deo – Luzon. Istini na volju, plaže me preterano nisu interesovale, niti sam imala ikakav plan da ih obilazim. Luzon je delovao mistično, daleko, brdovito. Mumije, pećine, tetovaže, planine, pirinčana polja. Gutala sam slike i postove sa interneta omađijana lepotama ove filipinske pokrajne. Luzon me je očarao, u potpunosti. Razočarenje je usledilo par dana kasnije, kada saznadoh da nam za Filipine treba viza. Otpada. Do daljnjeg. Nisam sebe mogla naterati u tom momentu da se njakam sa vizama i ambasadom. Na kraju smo otišli u Kambodžu, upoznali jedno predivno čeljade, naučili da ronimo i sveukupno proveli dve predivne nedelje u našoj, verovatno omiljenoj jugoistočno azijskoj državi.

Nekih godinu i po kasnije, na red konačno stigoše Filipini. I posle prve nedelje provedene na Borakaiju, sleteli smo u Manilu sa par sati zakašnjenja. Plan se u mnogome razlikovao od onog koji sam ja te 2013. imala. Imali smo pred sobom svega pet dana. Od planinarenja smo odustali pre nego što smo i krenuli na Filipine, jer smo išli na Borakaji i mrzelo nas je da vucaramo i morsku i planinarsku opremu. Te tako odlučismo da se koncentrišemo na pećine i pirinčana polja, i te mumije ako je ikako moguće negde ih uglaviti. Odlučili smo i da rentiramo kola, jer nam se činilo da ćemo tako manje vremena gubiti i da ćemo biti fleksibilniji. No, nekako od početka sve krenu po zlu. Naših pet dana se pretvorilo u beskonačno vozikanje kolima po filipinskim putevima, sklanjanje od kiše, ispijanje piva po filipinskim zabitima i čak jednom manjom nezgodom. Ali krenimo redom.

U Manilu smo trebali da sletimo oko dva, preuzmemo kola i izvučemo se iz grada pre nego što nas uhvati gužva. Kasnili smo par sati. Dovoljno da upravo stignemo u najgore moguće vreme. Kola nas naravno nisu čekala. Čekali smo mi njih. I onda se pojavi šofer, sa čudom mnogo većim od onog koje smo mi želeli. Ja nisam videla preterani problem u tome, ali naš drug, vozač i saborac u ovom seoskom turizmu definitivno nije delovao srećno “autobusom” koji je stajao pred nama. Sporazumevanje s pomenutim šoferom nije bilo baš najlakše, engleski mu je bio toliko loš da smo u momentu pomislili da on namerava da nas vozi po celom Luzonu, narednih pet dana. Sva konverzacija sa njim je bila mučna, i svi četvoro smo ustvari svo vreme nagađali šta se dešava. U jednom momentu, na putu do benzinske pumpe, na pretrpanom putu sa nekih pet traka i nama zaglavljenima u srednjoj, vozač nam objasni kako će on tu da izađe da uhvati autobus.
– Hahaha, ja sam ga shvatio da će sad da izađe.
– I mi isto!
I bilo nam je zaista smešno. Sve dok nije otvorio vrata, i izašao napolje. Zbunjeno smo gledali za njim. Stvarno ode kreten ostavljajući nas na sred puta. Cela situacija je bila apsolutno nadrealna. Na momenat pomislih da će negde sa strane, da izađe neko sa skrivenom kamerom. Sva sreća pa nam je vozač, drug i saborac bio pribraniji i preuzeo komande našeg busića bez mnogo oklevanja. Njegova bolja polovina, drugarica i saborkinja se pokazala još praktičnijom u celoj situaciji, prelazeći sa zadnjeg na prednje sedište u svom tom haosu i ludilu, paleći spremno navigaciju. Miljan i ja smo, kao pogubljene ovčice, i dalje samo nemo blejali u neverici da smo budni i da se sve to zaista dešava. Sebi smo došli tek na benzijskoj pumpi, nakon ispijanja kafe i verovatno najgore večere koju smo imali na Filipinima.

Izvlačenje iz Manile je bilo dugo i mrkotrpno. Vukli smo se satima. Putevi u Manili su fascinantni, šire se i skupljaju pred svako isključenje/uključenje, trake se gube i vozači ih retko poštuju, uglavljujući se gde god stignu, bezobrazno i agresivno. U jednom momentu moj mozak nije više mogao da procesira sav taj haos, pomislih da nam je vozač, drug i saborac ustvari lud čovek, jer uporno i dalje nastavlja da vozi, umesto lepo da stane na sred puta, doživi nervni slom i krene da plače. Što bih ja definitivno uradila da sam bila na njegovom mestu. No vozač, drug, saborac i ludak je majstorski izbegavao sudare, nasrtljive taksiste, neodgovorne motoriste i ostale budale na putu. Nakon par sati konačno se izvukosmo iz tog haosa, da bi nas na autoputu uhvatio katastrofalan pljusak od kojeg se prst pred okom nije mogao videti. Vozač, drug, saborac i ludak je i dalje hrabro savladavao sve prepreke. Ništa ga nije moglo zaustaviti, sem žena u kolima koje su nakon par desetina pređenih kilometara morale da piške. Te smo napravili pauzu da se najedemo kao ljudi u Meku, pred nastavak naše noćne avanture na putu da našeg prvog odredišta – Baguia. Veći deo puta je autoput širok i, u tim kasnim satima, prazan. Mene je umor savladao brzo, te utonuh u san čim smo krenuli. U jednom momentu se trgoh iz sna, i shvatih da svi sem vozača, druga, saborca i velikomučenika kunjamo. Njegova bolja polovina, drugarica i saborkinja je još i držala oči poluotvorene, dok smo mi u poslednjim redovima maksimalno uživali u širini busića. Pomislih kako nepravedno sebi dozvoljavam luksuz bezbrižnog sna dok se ostali muče. Prođe mi kroz glavu da sam ja među nama najstarija, te da bi srazmerno godinama, mogla da preuzmem i bar deo odgovornosti te preuzeh ulogu da održim vozača budnim.
– Gde smo sad? – upitah čisto da prekinem tišinu.
Vozač, drug, saborac i velikomučenik mi odgovori nešto. No, utonuh u san pre nego što sam čula njegove reči do kraja. Toliko o odgovornosti. I godinama. I mojoj odlučnosti da ostanem budna.
Rekoše mi da je pred kraj puta bilo zajebano i krivudavo. Ja se ne sećam, jer sam spavala dubokim snom. Kad smo stigli pred hotel, probudih se, samo da bih otišla do sobe i nastavila da spavam do jutra.

Sreli smo se ujutru u hotelskom restoranu, na doručku. Saborci su izgledali umorno i pospano. Ja sam se trudila da budem tiha i povučena, osećajući silnu grižu savest što se osećam sveže, odmorno i naspavano, Miljana sam nosila još tiše sa sobom. On nije imao potrebe da oseća grižu savest, te se davio u lokalnim krofnama punjenim kačkavaljem. Smetao mu je samo taj kačkavalj, pa ga je poput razmaženog deteta, kopao prstima. Sva sreća pa su nam saborci mladi ljudi, a mladi lakše opraštaju, a nisu ni namćorasti, te sam savest konačno mogla da utišam i na istu zaboravim do kraja puta.

Na putu do grada, naleteli smo na lepu, drvenu, u belo ofarbanu kuću. Baš je odskakala od okoline. Upečatljiva. Pomalo gotična, iako je bela. Ispostavilo se da je pred nama čuvena ukleta kuća, poznatija kao Bela kuća. I to ne bi bilo preterano čudno, da kuća zapravo do 2001. nije bila žuta. Pre toga je bila poznata kao Laperal kuća. Sa bojom je iz nekog razloga, promenila i ime. Oni što veruju u duhove kažu da se na vratima ponekad može videti duh deteta, a na spratu duh uplakane žene. Po jednoj od dve verzije priče, uplakana žena je dadilja deteta koje je živelo u kući i poginulo pretrčavajući ulicu. Po drugoj priči, mladi bračni par je kupio plac i sazidao kuću. Onda su došli Japanci u toku drugog svetskog rata, a vlasnici su negde nestali. U toj verziji, oni što veruju u duhove, tvrde da se sa tavana može čuti ženski glas koji doziva u pomoć. Mi, koji ne verujemo u duhove, nismo videli ništa sem izuzetno lepe kuće i bizerne slike dečaka u jednom od ormara.

Nakon Bele kuće zaputili smo se do Tam Avan sela. No uhvati nas opet pljusak. Te tako umesto da odemo do čuvenog umetničkog sela krenusmo do lokalne pivare. Ali avaj, sreće tog dana baš nismo imali jer se ispostavilo da pivaru otvaraju tek za par sati. No znate kako kažu, u alkoholu se sva tuga da ugasiti, te smo mi tako krenuli do paba da ubijemo tu tugu što nas maler prati od kada smo na put po Luzonu krenuli. Maler nismo razbili, no tugu jesmo zamenili preglasnim kikotanjem i nekoliko kofa s spivom, trabunjajući o kojekakvim glupostima. Uspeli smo i da ubijemo mnogo više sati nego što smo planirali. Te tako pripiti, tek negde pred mrak, stigosmo do Tam Avan sela. Selo je poznato kao umetnička kolonija, te smo se bacili u razgledanje mnogobrojnih galerija. Pravili se mnogo ozbiljni, zamišljeno gledajući u umetnička platna i dajući slikama smisao koji nemaju. Na kraju nam se čak priključi jedan od umetnika pričajući o prebrzom turističkom razvoju kraja, izgubljenim tradicionalnim vrednostima i zaboravljenim običajima. Mi smo klimali glavom, pravili se zainteresovani za žalopojke i muke umetničke, no iskreno sve nas je najviše fascinirala priča o njegovoj vezi sa Japankom koja ga smatra nekultivisanom životinjom. S mukom smo se oprostili od umetnika, i krenuli nazad, ka gradu da popunimo nastalu rupu u stomaku.

Kako izađosmo iz sela, jednoglasno smo došli do zaključka da je vreme da se provozamo džipnijem. Krajnje bi neozbiljno bilo napustiti Filipine bez bar jedne vožnje u njegovom veličanstvu – džipniju, a nismo znali kada će nam se opet ukazati prilika. Džipni je najčešće prevozno sredstvo na ulicama gradova. Posle drugog svetskog rata, na Filipinima je ostao veliki broj američkih vojnih džipova koji su preuređeni u vozila za gradski prevoz. Doduše, džipniji koji danas saobraćaju, nemaju više nikakve veze sa tim starim džipovima. Oni se proizvode lokalno, a delove mahom uvoze iz Japana. Obojeni su svim mogućim bojama. Obično na sebi imaju neku ilustraciju i različite “dubokoumne” poruke. Unutrašnjost im i nije toliko šarenolika, i prilično je skučena za dimenzije prosečnog Balkanca. Kartu plaćate tako što pare dajete susedu do vas, koji ga prosleđuje onom ko je do njega, i tako u krug dok ne stignu do prozorčeta kroz koje ih tutnu vozaču. Sem ako pare ne dođu u ruke našoj drugarici i saborkinji u seoskom turizmu, ispijanju piva i vožnji šarenim džipnijima, jer ona je spremna da žrtvuje glavu kako bi došla do vozača sama i iskusila to zadovoljstvo pružanja ruke kroz prozorče. A žena od 175cm bukvalno može izgubiti glavu u tom skučenom prostoru.

Tu se naša avantura po Baguiu veselo završava. Zbog loše organizacije propustismo priliku da vidimo mumije, zbog pijančenja u sred belog dana propustismo pivaru i Tam Avan selo. No nekako mi se činilo na kraju dana, da je malo ko bio uplakan zbog toga. O mukama koje su sledile, više u narednim postovima.