postcards…
The world moves with me

Portreti istanbulskih cica / 15.02.22

Živimo u nepravednom svetu.
U svetu u kome si ili osoba koja voli mačke ili ona koja voli kučiće.
Nas, koji volimo krave niko ne ferma.
Ja bih volela da me jednog dana neko pita: Da li više voliš krave ili kameleone?
Eto, ja ne bih znala kako da odgovorim na to pitanje.
Baš bih bila na teškim mukama.

Do sada sam bila u gradovima čijim ulicama dominiraju kučići.
Ili mačići.
Ili majmuni.
Na žalost, još uvek nisam bila u gradu koji ima ulične krave.
Možda negde u Indiji postoji takav grad?
Istanbul to definitivno nije.

Istanbul je grad mačaka.
Verovatno, najlepših uličnih mačaka koje sam ikada videla.
I najmaznijih mačaka.

Dok sam šetala Istanbulom prvog dana, uslikala sam ih na stotine.
Onda sam se drugog dana umorila od slikanja mačaka.
Tome stvarno nije bilo kraja.
Od trećeg dana sam ih samo mazila.

Ovaj post je omaž istanbulskim uličnim cicama.

Singapurski telefonski momenti (IV) / 14.09.15

Singapur ovih dana miriše na zimu. Onu seosku zimu. I u vreme krize, beogradsku zimu. Zimu koja miriše na spaljena drva. Taj miris mi ide uz sneg, hladan vazduh, prekratak dan, šetnje s nosevima zabijenim u tople šalove. Zbunjuje me ovaj miris na trideset stepeni, dok u japankama tabanam na putu do prodavnice. Sunce se nigde ne vidi. U daljini zgrade izviru iz oblaka smoga. Ne mogu da se otrgnem prijatnom i nostalgičnom osećanju, iako me ovaj smog već pomalo guši. Predugo je tu. Kada će da ode? Kada će ta kiša, da ga konačno zalepi za asfalt?

U Indoneziji gore šume. Često. Leto je bilo previše suvo, a njihova ostrva su prekrivena gustom džunglom. Prepuštena vatrenim stihijama. Indonezija je previše siromašna da bi se bavila praktično nenaseljenim ostrvima koja gore na ovoj vrućini. Razumem. Donekle. No, ne razumem komšije. Ne razumem Singapur. Ne razumem Maleziju. Kad Indonezija gori, svi u regionu patimo. Kako to da se ne dogovore o uzajamnoj pomoći u tim kriznim situacijama? Jeste da samo Indonezija gori, ali svi se kolektivno gušimo. Nije mi baš jasno šta se dešava. Samo znam da mi nedostaje sunce.

Sunce vrati se!

Singapurski telefonski momenti (III) / 27.08.15

Ili, priča o vešticama.

Bila sam na drugoj godini fakulteta. Svako malo trebalo je nositi na pregled radove iz Otpornosti materijala. Meni je zapao jedan od manje omiljenih asistenata. Ja lično nisam marila, prevelik sam štreber bila da bi to imalo ikakve veze sa mojim uspehom. Izgleda da sam mu upravo zbog toga bila posebno draga. Voleo je da ćaska o svemu i svačemu kada bi došao na mene red. Lažu vas kad kažu da su inženjeri dosadni ljudi. Ovaj sigurno nije bio.
– Marice, Marice, znaš li ti šta znači Marica?
– A? Ne znam. Zar je bitno?
– Možda. Nema mnogo Marica. Ime je unikatno skoro koliko i ti.
– A što sam ja toliko unikatna?
– Svake nedelje mi donosiš tačno odrađene zadatke, bez štimanja, navlačenja rezultata, poturanja gluposti, prepisivanja. Prilično unikatno ako mene pitaš. – reče mi uz smešak.

Nedelju dana kasnije. U isto vreme. Na istom mestu. Nađoh se ispred istog čoveka.
– Hoćeš da ti ispričam priču o Marici?
– Kojoj Marici, Ivicinoj?
– Vickasta si ti. Ne bre, priču o tvom imenu.
– Hoću naravno, ako po sredi nije neka rima s kravicom.
– Hahaha… Nije. Zapravo, prilično je tragična.
– ?
– Marica je nerotkinja.
– Eh sad, i moja baba je bila Marica i imala je sedmoro dece.
– Mislim ona koja ne rađa mušku decu, tj. ne nastavlja lozu. Ili posle koje loza brzo odumire.
– Dakle ako ne nastavljamo familiju onda smo nerotkinje? To nam je svrha?
– Tebi, s ovim performansom, sigurno nije. Ne budi na kraj srca. Nisam rekao da ja tako mislim. Niti da se sa tim slažem. Samo ti pričam priču.
– Hmmmm. I to je to? Pa i nije loše. Sviđa mi se. I tako devojčice više volim.
– Ima još toga. Polako.
– Ah, zaista? Postaje interesantno. Šta još?
– U nekim delovima Crne Gore veruju da je Mara istog korena kao Mora. Tj. da mora nije reč koja označava teskobu nego ime, i to verzija imena Mara. Kad muškarac obljubi devicu Moru i ostavi je, ona će se od srama i tuge ubiti i dolaziti mu u snove da ga uhodi. Otuda noćna mora. Ne kao noćna teskoba nego utvara koja opseda bivšeg ljubavnika.
– Vauuuu, to je još bolje. Ne sviđa mi se samo deo gde se ona ubije. Ostalo je strava horor priča. Dakle, ja sam ustvari nešto kao noćna utvara? Veštica? Pa ovo je najbolja priča koju sam ikada čula.
– Mislio sam da ti se neće svideti.
– Pa sad, nisu svi detalji savršeni. Ali, ja-veštica… hahaha… odlično.
– Na kraju ispade da je bolje nego da si krčag.
– ?
– Zovi me i krčag samo me nemoj razbiti. Čula si za tu izreku?
– Jesam. Nego, zašto Vas toliko zanima šta znači Marica?
– Ne samo Marica, zanimaju mene raznorazna imena. Volim da istražujem poreklo starih imena.
– Ali, kakve sve to ima veze sa rekom Maricom npr.? ‘Ajde i da progutam ovo Mora – Mara – deminutiv Marica, možda ima neke veze, ali…
– Marice dete, ne moraš baš uvek da budeš logična. Pusti nekad mašti na volju.

I jesam. Pustila sam mašti na volju. Tata mi je jednom ispričao deo neke stare priče, skoro pa u vezi sa ovom pričom, pa sam ja odlučila da verujem. Svidela mi se ta priča o noćnoj mori. I o mogućnosti da nas ime označava. I da postoji mogućnost da me neko vidi kao utvaru. Kao neko mračno, strašno biće. Nekog, koga se plaše. Činilo mi se da je to proporcionalno tome koliko sam ustvari jaka i neustrašiva. Za mene su, od tog momenta, utvare postale bića za diviti se, za obožavati.

Nekih petnaest godina kasnije, na drugom kraju planete, nađoh još jednu utvaru vrednu obožavanja: Pontijanu.
Tri lokalne žene u diskusiji o lokalnol “heroini”. Preplitale su se u toku večeri priče o religiji, tradiciji, horor filmovima i mitovima. A u centru svih priča, ona: Pontiana.

Pontiana(k) je ženski lik, deo indonežanskog i maležanskog folklora. Najčešće predstavljena kao žena koja je izgubila bebu na porođaju i od silne tuge gubi razum i vezu sa ostatkom sveta. Pretvara se u zlu utvaru, vešticu ili vampiricu i zlostavlja najčešće muškarce u toku noći. Varijacije na temu kako se pretvara u utvaru su beskonačne. Lokalno, u mnogim kulturama, viđena je i kao zaštitnica žena. Povezuju je i sa menstrualnim ciklusom. Kao i sa procesom transformacije devojčice u ženu. Česta je tema u horor filmovima. I univerzalni je simbol za žensku horor ulogu.
Pedesetih i šezdesetih godina, u Singapuru je snimljeno nekoliko filmova sa Pontijanom u glavnoj ulozi: Pontianak (1957), Dendam Pontianak – Pontianina osveta (1957), Sumpah Pontianak – Pontianina kletva (1958), Anak Pontianak – Pontianin sin (1958), Pontianak Kembali – Povratak Pontijane (1963) i Pusaka Pontianak – Pontianino nasleđe (1965).

Noćne More, Pontiane, vampirice, utvare… Na kraju ispade da je Duško Dugouško bio u pravu, sve smo mi pomalo veštice.

Singapurski telefonski momenti (II) / 20.08.15

Neke puteve mogla bih milion puta prehodati i opet da mi ne dosade. Ima jedan takav put u Singapuru. Krenem od muzeja u obliku lotosovog cveta. Pratim zaliv, kraj parka. Sve do mora. Onda pređem branu. Vrtim glavu levo-desno, čas gledajući staklene višespratnice u centru, čas uživajući u pogledu na pučinu. Pređem na drugu stranu, Opet pratim zaliv, i opet kraj parka. I taman kada mi stopala otežaju, već sam nadomak kuće.

Negde, malo pred branu, mogu se naći, meni dve omiljene singapurske sklupture. A omiljena, od dve omiljene, izgleda čarobno pred zalazak sunca – Sila prirode, Lorenca Kvina (Lorenzo Quinn).
Priroda oko ekvatora baš ume da nem pokaže svoju silinu, i ujutru, i popodne, i kada padne noć. Ponekad, uz munje i svu buku koja ih prati, ili kada krenu tropske kiše sve deluje zastrašujuće. Ali nije uvek takva. Uz zalazeće sunce, sa nijansama roze i plave, pretvara se u romantičnu i pitomu damu.

Singapurski telefonski momenti (I) / 16.08.15

Ima jedan plato u Singapuru sa vrlo nemaštovitim imenom – Plato Azije (Asia Square). Taj mali plato nalazi se između dve divovske staklene kule. Miljan radi u jednoj od njih. Plato i nije preterano fascinantan sam po sebi. Središnji deo je ispunjen stolovima i stolicama. Izgleda kao bilo koja nezanimljiva letnja bašta. Sa strane, bliže kulama, poseđano je drveće i opasano mermernim zidovima, u visini standardne klupe. Zbog toga izgleda kao da drveće raste iz džinovskih žardinjera. Kad god čekam Miljana na tom trgu, ja upravo sedim na tim mermernim klupama, tako da drveće ostaje iza mojih leđa. I često dok ga čekam, zabacim glavu u vis i gledam u krošnje. Prizor je neobičan jer je trg natkrovljen, sa prozorima. Kada pljušti kiša, gledanje u prozore je prava uživancija. Imam utisak kao da ležim na dnu neke vode i gledam uznemirenu površinu. Ali kada je suvo, prizor je tugaljiv. Tek onda rešetke dođu do izražaja. Volim sebe da zamišljam kao pticu u kavezu, u tom momentu. I onda je tu, ta krošnja, visoka, kao neki znak slobode. Daleka. Nedostižna.