postcards…
The world moves with me

世 – ši / 18.06.20

Li Čen je još jedan tajvanski umetnik. Za razliku od umetnika o kojima sam do sad pisala, Li je poznat i priznat širom sveta. S obzirom da je karijeru počeo praveći statue Bude, njegova dela su i danas pod uticajem budističkih i taoističkih ideja. Nemoguće ih je razdvojiti od ovih religijskih i filozofskih tradicija. A poprilično teško i shvatiti bez njih.

2017. Li je imao samostalnu izložbu u Tajpeiju koju smo imali prilike da posetimo. Naziv izložbe je bio 世 (ši).

Kineski karakter 世 (ši) ima nekoliko značenja u kombinaciji sa drugim karakterima, te tako:
– može obeležavati vreme, kao u reči za vek 世紀 (ši ći) ili u reči za generacije tj. “nešto što traje više generacija” 世世代代 (ši ši dai dai);
– može obeležavati prostor, kao u reči svet 世界 (ši cije);
– ili imati i šira značenja kao “angažovan i otuđen od sveta” u rečima 出世 (šu ši) i 入世 (ru ši).

S obzirom da nisam poznavalac istočnjačkih filozofija, prilično mi je bilo teško da ispratim smisao pojedinih dela. Liova dela su mi prosto bila izuzetno lepa. Iz tog razloga sam čak pomislila u jednom momentu da ga i ne predstavljam u ovom umetničkom serijalu. A onda se moj umetnosti nastrojeni deo persone silno uvredio što delima ne dozvoljavam da me očaraju “samo” lepotom. Tek tada sam zapravo uvidela koliko nepravedno zapostavljam spoljašnost nekog objekta. Moj stav o spoljašnjoj lepoti je prilično negativan. Ja dozvoljavam nečemu ili nekome da ima “samo” unutrašnju lepotu, ali ne i “samo” spoljašnju. Spoljašnja je manje vredna, podložna trendovima, prolazna. Te ako se nešto “samo” svidi mome oku ja to praktično omalovažavam.

Samo je pod znacima navoda, zato što to nikada nije “samo” spoljašnja lepote. Čak i ako se zadržim na Liovoj sklupturi, tu je mnogo više od spoljašnje lepote samog objekta. U njoj se odražava cela moja ličnost, kultura, obrazovanje, životno iskustvo, godine… Ta skluptura je lepa zato što je ja gledam upravo ovim očima koje sam decenijama za taj susret pripremala. Ta lepota je sve samo ne spoljašnja lepota samog objekta, ona je moja refleksija u tom objektu. I jeste prolazna, ali je prolazna ne zato što je to odlučio neko van mene, ne zato što je podložna masovnim trendovima, nego zato što se ja kao ličnost menjam. Za dvadeset godina, gledaću ova dela nekim drugim očima i sasvim je opravdano da mi tada doživljaj bude drugačiji.

Razmišljala sam šta mi je lepo u tim sklupturama. One koje su mi se najviše dopale su od kombinacije gline i drveta, u čudnom stanju poluraspada. Imaju taj praistorijski šmek. Možda mi se dopalo to što me pomalo podsećaju na sklupture iz praistorije; Veneru iz Vilensdorfa ili one nađene kod Lepenskog Vira?

Ili kao suprotnost njima savršeno uglačane crne bronzane sklupture koje odišu mirom i spokojstvom. Sve do jedne podsećaju po malo na statue Bude. Nekog modernog, savremenog Bude.

Dok me ove glinene sklupture vraćaju kući, u Evropu, u neka prošla vremena, ove bronzane su oličje Istoka, modernog doba. Ove glinene su tople, zemaljske, prisne. Bronzane su hladne, daleke, svemirske. Li je kroz svoje sklupture objedinio sva značenja karaktera 世 (ši). Prikazao je protok vremena od praistorije do budućnosti koja tek dolazi. Obuhvatio i ovzemaljski svet, ali i onaj nebeski. Pokazao nam da tom svetu možemo pripadati, ali i od njega biti i izolovani.

Liove debelice, kako ih od milošte zovem, su ipak mnogo više od te lepote koja ih krasi. Za kraj posta, ostavljam slike njegove sklupture izložene u Singapuru, ispred St. Regis hotela. Mislim da ova skluptura savršeno pristaje ovom modernom, svemirskom gradu u kojem živim.

Mi, vi, oni / 07.06.20

Tajpei može da se pohvali sjajnim muzejima. Barem dvaput godišnje, mi odemo do Tajvana u obilazak istih. Singapurski muzeji, za razliku od tajvanskih, i uopšte umetnička ponuda mnogo češće razočaraju nego što oduševe. Nije nemoguće naleteti na kakav biser, s vremena na vreme, ali umetnost i sve umetničko je toliko komercijalizovano, da se čovek često oseća čudno što bi nešto da gleda, a ne da kupi ili investira u kakvog umetnika. Vil Gomperc je možda dao najbolju definiciju umetničkog perioda čiji smo savremenici, koji je u svojoj knjizi Šta gledaš? jednostavno nazvao preduzetništvom. Iako ja taj termin ovde donekle zloupotrebljavam i vadim iz kontesta, ipak mislim da savršeno oslikava osećaj koji često imam obilazeći muzeje i galerije po Singapuru. Biznis pre svega! A onda ćemo o lepom, ugodnom, kulturnom i edukativnom.

Tajvanski model je mnogo naklonjeniji umetnicima. Država stipendira umetnike. Bavi se umetnošću. Ulaže sredstva u nju. Umetnik treba da bude “samo” umetnik. Muzeja je puno i u njih se konstantno ulaže. Selekcija je raznovrsna. I dela vrhunski predstavljena. Još jedna ogromna razlika između istočnjačkih muzeja i evropskih npr. je ta što je postavka namenjena i podređena neukom gledaocu. Količina informacija, uvodni video kuratora, propratni štampani materijal, ima za cilj da gledaoca edukuje. Može se desiti da vam se nečiji rad dopadne ili ne, ali bez obzira na vaše lične afinitete, nakon posete muzeju na Tajvanu uvek će vam biti jasno zašto vam se nešto svidelo ili nije. Što pomaže da razumete umetnost i umetnike, ali i otvara ceo novi svet za vas, pruža neke nove vidike, neki novi pogled na stvari, ljude i prilike. Umetnost ovde nije elitistična, zaista bih je pre nazvala edukativnom i inspirativnom.

U nastavku posta pisaću o dva umetnika; jednom Tajvanđaninu i jednoj Singapurki. Njih dvoje su se sasvim slučajno “sreli” s nama u istom danu i tim susretom izazvali čudan miks osećanja usmeravajući nas u dve suprotne krajnosti.


Ju Peng : Lutalica između raja i zemlje

Ju Peng je rođen 1955. u okolini Tajpeija. U istom je i umro 2014. Ju je bio samouki umetnik. Kalio je zanat crtajući portrete ljudi u jednom od parkova Tajpeija. 1981. je putovao po Evropi, koristeći priliku da se upozna sa radom evropskih umetnika. No, na stranu evropski umetnici, poznanstvo sa jednim od zaposlenih u kineskom konzulatu u Grčkoj je obeležilo buduću karijeru mladog umetnika. Prijatelj iz konzulata mu je obezbedio turističku vizu za Kinu u koju je oduševljen, odmah otputovao. Tamo se upoznao sa tradicionalnim slikarstvom, savremenim kineskim umetnicima ali i predivnim predelima koje nikada nije prestao da crta. Odlazak u Kinu, za Jua je bio povratak korenima, tj. elementima tradicionalnog kineskog crteža. Njegova najimpresivnija dela su svakako upravo ona rađena tušem na papirnim svitcima.

Ju je bio čovek tradicije. Voleo je tradicionalno kinesko slikarstvo, vežbao je tradicionalne borilačke veštine, uživao u tradicionalnoj pripremi čaja, svirao je tradicionalni kineski žičani instrument guzeng i lečio se isključivo tradicionalnim istočnjačkim metodama. Ovo potonje je verovatno doprinelo njegovoj preranoj smrti.

U muzeju su bili izloženi radovi iz svih perioda njegovog stvaralaštva. Na mene je najveći utisak ostavila kolekcija papirnih svitaka sa tušem Pejzaži čežnje. Preko 2m dugački svitci sa tradicionalnim prikazom pejzaža i izobličenim figurama ljudi, pretežno razgolićenih. Vrlo je izražen kontrast između detalja u crtanju prirodnih elemenata i prozračnosti i belini ljudskih figura.

Upravo taj tradicionalni deo njegovog stvaralaštva, pre svega odabir materijala i tehnike, je ostavio najjači utisak. Ne osporavam da je za taj deo kriva “egzotika”. Često je moj doživljaj u istočnjačkim muzejima prenaglašen prosto zbog toga što su izložena dela drugačija od onoga što sam navikla da gledam. Mada, upotreba tuša, dvodimenzionalnost, crno-bela tehnika, svakako “upadaju” u najuže okvire mog doživljaja lepog.

Tradicija, koja mi obično smeta, je ovoga puta imala suprotan efekat. Jer ta tradicija nije moja tradicija. Kao takva lišena je tereta koji tradicija obično nosi. Manjkavosti takođe. Ja nemam referencu ka drugim tradicionalnim kineskim slikarima. Ne mogu, u tom pogledu, da ocenim njegov rad, da ga eventualno vidim kao kopiju, nastavak, nečeg već viđenog, preživljenog. On je nov i svež iako to možda nije. Doduše, njegove ljudske figure jasno odstupaju od svega tradicionalnog, to sam i bez preteranog udubljivanja mogla da vidim. Položaj i interakcija ljudi na njegovim svitcima, nudi svežinu i nešto potpuno novo i drugačije od tog tradicionalnog.

Malo više o umetniku, njegovom životu i delima možete pogledati u sledećem prilogu:


Zarina Muhamed : Priče kojima plašimo sebe

Ju Pengovu izložbu smo odgledali jednog aprilskog popodneva u Muzeju lepih umetnosti. Taj isti dan, samo par sati ranije, pogledali smo postavku Priče kojima plašimo sebe u Muzeju savremene umetnosti. U njoj je učestvovalo više umetnika. Među njima je bilo, nama poznato ime; Zarina Muhamed.

Zarina je singapurska umetnica. Prvi put smo je gledali davno, na tribini posvećenoj Pontiani, o čemu sam tada pisala. Vidi se na slici koju sam tada uhvatila. Sedi skroz levo, sa mikrofonom u ruci. Onda smo je ponovo sreli na festivalu dokumentarnih drami, kao jednu od moderatora. I ponovo na Tajvanu u okviru pomenute izložbe.

Zarina je poznata u singapurskim umetničkim krugovima. Bavi se temama tradicije, običaja, verovanja. Poznata je aktiviskinja. I uostalom, Singapur je dovoljno mali da je sretnete na svakom zanimljivom kulturnom i umetničkom dešavanju.

Na ovoj izložbi, ona je učestvovala svojim radom Talismani za čudnovata staništa u kojem preispituje svoj položaj i mesto u svetu u kojem obitava. Svoju posebnost i specifičnost u odnosu na druge. Neprekidno tražeći svoj komadić neba u običajima, legendama, pričama. Ali ni tamo ga ne nalazi.

Šire, ova izložba se bavila strahom od drugih, drugačijih. Pitanjem pripadnosti i vlasništva. Domaćih i pridošlica. Sudarima svetova. Ko smo i šta smo mi? I ko su i šta su oni? Da li su pretnja? Šta donose, a šta oduzimaju svojim dolaskom? I kako oni doživljavaju nas, domorodce?

Svaki izloženi rad je zapravo preispitivao tradicionalno, ono što je u nas usađeno, negovano kulturom i običajima sredine u kojoj smo odrasli. Ono što nam može biti teret ili inspiracija, u zavisnosti od karaktera i afiniteta. I u zavisnosti da li smo među svojima ili tuđima. Da li smo došli da osvojimo, ili čekamo da budemo osvojeni.

Više o postavci možete pogledati u priloženom prilogu:


Pojedinačno, možda ove postavke ne bi ostavile tako jak utisak na mene. No, ovako kombinovane, odgledane u istom danu, podstakle su me na razmašljinje o temama koje me konstantno okupiraju. One su ponudile dve krajnosti doživljaja tradicije i vrednosti koje nam ona nameće. Da li je teret? Ili je inspiracija? Da li nas sputava ili nam daje krila? Hoće li nas sahraniti ili vinuti u oblake?

S jedne strane tu je onaj intimni, lični deo, koji je u mom slučaju u stalnom sukobu sa tradicijom, nasleđem, pripadnošću. Potiče mahom iz neželje da selektivno prihvatam tekovine kulture iz koje sam potekla. Što većina ljudi koja slavi svoju zemlju i korene čini. Te se iz tog raloga često osećam ničijom. Daleko mi je to osećanje pripadnosti i ponosa što pripadam određenoj grupi. Slično kao Zarina, kopam po fragmentima kulture u kojoj sam odrasla. No često u njoj nalazim više onoga što me buni i odbija, nego onoga čemu želim da se priklonim.

S druge strane, seljakajući se po svetu, uviđam koliko su mi te strane kulture kojima sam izložena, još dalje i neshvatljivije. Neprihvatljivije! Izlažem se njima u želji da naučim i razumem, ali se ni njima ne pokoravam. Ni njih, iz istih razloga kao i onu iz koje sam potekla, ne prihvatam. Tradicija i kultura su mnogo više od “žurke” oko nekog Svetog imena, sarme, kopanja česnice u potrazi za paricom. One obeležavaju načina na koji sklapamo rimu, pišemo, vaspitavamo decu, tretiramo penzionere, povinujemo se političkim igrama i odlukama, radimo, učimo, stvaramo.

Moramo biti kritični. Moramo preispitivati nametnute vrednosti. I one koje nam je nametnula sredina iz koje smo potekli. I one koje nam nameće sredina u kojoj živimo. I to je u direktnom kontrastu sa mojim doživljajem reči tradicija. Ona upućuje na nasleđe. Na održavanje postojećeg stanja. Na poslušnost. Na pokornost. Iz neposlušnosti proističe autentičnost, posebnost, samostalnost i snaga, koje sve do jedne smatram vrlinama.

Uviđam vezu između svega toga, ali to mi ne pomaže da se pomirim sa stanjem stvari. Iznad svega, ljudski je želeti svoje parče sveta. Mesto koje ćemo zvati domom. Ljude i mesta na kojima ćemo se osećati sigurno. Koji će biti kao mi. Deliti naše vrednosti. Težiti istim stvarima. Kod mene je taj svet na mikro nivou i ponekad poželim da je širi. I dalje doduše odbijam da platim cenu koju on ima. I večno ostajem rastrgnuta između svog mikro kosmosa sreće i nerealnog sna o beskrajnom nebu. Pokušavam bezuspešno da spojim nespojivo. I pomirim nepomirljivo.

Rat koji nismo videli / 03.06.20

Dođosmo na frontu, a tamo istom?! Kao da su ljudi pametniji od Boga! Htjedoše sve promijeniti: gdje bijaše brdo, tu kopaj jame. Gdje bijahu jame, tu gradi nasipe. Gdje je Bog stvorio travu, tamo je čupaj, a gdje bijaše golo kamenje, tamo je sadi! Rat se vukao i vukao kao trakavica, i ljudi se miješali kao mravi u mravinjaku. Jedni se tukli, drugi im koješta vukli. Jedni pjevali, drugi plakali, jedni molili, drugi psovali; jedni se smijali, drugi škripali zubima. Jedni gubili ruke, noge, zdravlje i živote, a drugi razum, stid, Boga i dušu.

Mihovil Pavlek Miškina – Zapisi iščeznuloga
Antimilitaristički motivi; Proza, knjiga I


Rat!

Čudna je to pojava.
Destruktivna. Bolna. Tragična.
Previše učestala.
Nezaustavljiva.
Osuđeni smo da kroz nju prolazimo iznova i iznova.

Izlazimo iz nje uvek kao gubitnici. Iako istorijski udžbenici tvrde suprotno. Istorija je obmanjivačica, manipulatorka proživljenih vremena.

Ona obezvrednjuje život pojedinca. Njoj je sve ispred naših ličnih života. Naših preživljenih patnji. Izgubljenih članova porodice, prijatelja, ljubavnika.

Ona je tu da nam od malih nogu nameće ideju krda. Pripadanja. Pokoravanja. Korenja. Vrednosti. Tradicije.

Nije sama. Na žalost!

Na žalost mnogo je više onih koji se pokore tim idejama i vrednostima, nego onih koji im se suprostave.

Uvek je lakše ne misliti. Lakše je prepustiti drugom da misli za nas. Sve što treba je da nađemo mesto u nekom postojećem poretku. I u njega se zabijemo. Onda ne moramo da donosimo odluke. Ne moramo da trpimo bol ako su odluke bile pogrešne. Ne moramo da rizikujemo ništa. Treba samo…

Treba samo da se odreknemo zdravog razuma. Slobode. Sebe. Sreće!

I kada si tako nesrećan zabijen u tom mestu koje iluzorno nazivaš svojim, postaješ idealan materijal za manipulatore. Oni te zovu da radiš za njih, da se boriš za njih, da umireš za njih.

Tvoj um je do tada već dovoljno otupeo od neupotrebe, a tvoje srce zgasnuto od te zadebljale opne jer već godinama ne oseća ništa, da ti pristaješ na sva obećanja, prihvataš nametnute ti dužnosti, bez mnogo ubeđivanja.

Uostalom ti samo izvršavaš naređenja. Ti ne možeš biti kriv za žrtve. Za gubitke. Za bedu. Za nesreću. Nisi ti počeo rat. Ti si samo radio šta ti je rečeno. Ti si ispunio svoju dužnost. Ti zaslužuješ nagradu za poslušnost.

A kaznu za glupost? Za nečovečnost? Za tuđi bol?

To snosi gubitnik. I posle će istorija da nas podseća uporno, iznova i iznova, da je za zlo kriv taj neko drugi. Taj koji je bio na drugoj strani. Taj što se borio protiv nas. Taj što se nije borio za nas. Ali…

Ti si ipak čovek. I ti znaš da nisi nevin. I ti znaš da nije samo onaj s druge strane kriv. Čak i ako je izgubio. Čak i ako je istorija na tvojoj strani.

Ti ne možeš da zaboraviš tu strahotu. Ni krv. Ni mrtva tela oko tebe. Čak i ako su ta mrtva tela njihova. Čak i ako je ta krv njihova. Ona su pre svega ljudska.

Sve će proći.

Sem tih mora koje će te buditi svaku noć. Sem tih slika horora koje će ti se uporno vraćati pred oči. Sem tog osećaja teskobe. Sem te nesreće koje se nikada nećeš otarasiti.

Rat za tebe ne prestaje kada se prekinu oružane borbe. Nije gotov kada oružje ostaviš sa strane. On ostaje u tebi zauvek.

Jedini način da iz rata izađeš kao pobednik je da u njega nikada ni ne uđeš!


Rat ostavlja ožiljke i traume. Predpostavljam neizlečive. I iskreno, ogorčeno sam verovala da oni koji su ubijali zaslužuju da više nikada ne prespavaju mirnu noć. Ali s godinama sam shvatila da stvari nisu tako jednostavne. Nisu crne i bele. I sada iskreno, i mnogo manje ogorčeno, verujem da svi zaslužuju oproštaj. Ali da bi nekome bilo oprošteno, on mora prvo da shvati da treba da traži oproštaj, a onda i od koga ga traži. Čovek, na kraju krajeva, prvo treba da se pomiri sa sobom i svojom savešću.

Ipak postoje i oni koji to pomirenje traže na nekim drugim nivoima. U nekim drugim oblicima. Veruju da se dijalogom traume mogu prevazići. Dijalozi se ne vode samo rečima. Nekada su slike jače od bilo koje izgovorene reči. Ne znam da li je i jednom od učesnika umetničkog projekta, o kojem ću pisati u nastavku, učestvovanje u istom pomoglo da nađe mir. Da se pomiri sa sobom, ali i svetom oko sebe. Na mene, kao gledaoca je ostavio jak utisak. Trenutna dešavanja u svetu, nasilje kojem smo svedoci, i skorašnje čitanje Miškina su me podsetili na jednu izložbu koju smo posetili u Muzeju moderne umetnosti u Bogoti. Ovim ću započeti i seriju postova o umetnicima i umetničkim postavkama koje posećujem na svojim putovanjima, a o kojima do sada nisam pisala.


Rat koji nismo videli

Rat koji nismo videli je projekat koji je trajao između 2007.-2009. Organizovali su ga Fondacije Puntos de Encuentro, Juan Manuel Echavarría, Fernando Grisalez i Noel Palacios. Ova fondacija se kroz razne umetničke i kulturne manifestacije i projekte, bavi oružanim sukobima u Kolumbiji. Ovaj projekat je imao za cilj da ostavi istorijski trag na sukobe iscrtane rukom samih učesnika tog sukoba. Naime bivši pripadnici paravojnih formacija su slikali neke od sukoba kojima su bili svedoci. Kao rezultat projekta, nastalo je 480 slika koji prikazuju sukob iz različitih uglova njegovih učesnika. Ne želim da ulazim u detalje ovog sukoba, objašnjavanje prilika i strana u sukobu, jer sve žrtve su posledice istog zla. Čini mi se, da bih mogla upasti u zamku onih koje sukobe i započinju, braneći, pravdajući, jednu od ideologija.
Uz svaku sliku je stajao opis, koji je sadržao svedočenje vojnika. Ta svedočenja sam navela ispod slike u celosti.

Henry – Mučenje čoveka
Bivši vojnik Ujedinjenih samoodbrambenih snaga Kolumbije (AUC). Pridružio im se u 18. godini.

To je nešto što ti je uvek u mislima, svesno ili podsvesno; nikada te ne napušta. Kada sam počeo da slikam te događaje, osetio sam nešto. Ne znam, nekako… Setiš se te osobe, njegovog lica i svega ostalog, i pobesniš.

Predpostavljam da je imao porodicu, i on je bio ljudsko biće; teško je sećati se tih stvari, stegne ti se srce, ne znam, osetiš nešto; kajanje predpostavljam? Kajanje.

Crno i belo kao tužno sećanje, nešto čega ne želim više da se sećam.

Jose Victor – Masakr u Barbakoasu, Narinjo 2003.
Bivši vojnik Revolucionalnih oružanih snaga Kolumbije (FARC). Pridružio im se sa 12 godina, ostao u grupi 9 godina.

Ovaj masakr se desio u Barbakoasu, Narinjo 2003. “El Paisa” je ovaj što drži radio, glavni, i to je momenat kada je preterao. Počeo je da ubija ljude. Bilo je ljudi koji su radili za paramilitarce i za vojsku. Poubijali su sve članove tri porodice. Oni su imali braću u vojsci. Iz svake porodice po jedan sin je bio u vojsci.

Kada su izvršili masakr, ja sam bio pogođen njihovim činom jer sam bio u srodstvu sa jednom od familija. Ja nisam lično video masakr, ali kada smo mi stigli, leševi su još uvek bili tamo. Video sam devojku na zemlji, Juli. Imala je 18 godina… Ovo je otac moje devojke i ovo, njena majka… Ovaj dečak, njen brat, Avison, imao je 8 godina… Ovo je sestra žene, a ovo je njen sin koji je imao 7 godina. Mi smo ih pokopali, bez opela, nije bilo sahrane jer nije ostao niko ko bi ih oplakivao…

“El Paisa” je ubio moju devojku, moju svastiku, i mog šuraka. U tom momentu osetio sam bes u mom srcu. Rekao sam sebi, “neću ostati još jednu godinu sa FARC-om. Neću ostati jer znam da ako ostanem još jednu godinu, počeću da masakriram ljude. Bolje da odem”. Dezertirao sam.

Carlos Mario – Kidnapovanje nevine osobe
Bivši vojnik Ujedinjenih samoodbrambenih snaga Kolumbije (AUC). Pridružio im se sa 16 godina, ostao u grupi 5 godina.

Ona je bila učiteljica u maloj školi u istočnom delu Antigve. A ovo je moj portret. Ovo žbunje je koka. Ja sam ga okitio za nju, da bi proslavili Božić. Odneću ga i ostaviti kraj njenog šatora. Postali smo dobri prijatelji.

Plakala je mnogo dok mi je pričala o svojih dvoje dece. Imala je oko 30 godina. Komandir je mislio da ima veze sa FARC-o, zato je bila kidnapovana 3 meseca.

Komandir je odlazio u njen šator i zlostavljao ju je. Držao ju je zbog seksa. Odlučio je da je ubije, da ne bi svedočila protiv njega.

Pucanje nije bilo dozvoljeno jer smo bili okruženi jedinicama FARC-a. Komandir ju je izbo. Ja sam iskopao njen grob.

Moraš da umreš kako bi zaboravio ove stvari.

Više o ovom projektu i galeriju svih slika koje su nastale u okviru projekta možete naći na njihovom sajtu:
La Guerra Que No Hemos Visto

Tajvan – istočna obala / 08.01.20

Našla sam najlepšu kuću na svetu. U seocetu Dulan, na istočnoj obali Tajvana. Kuća se nalazi na prostranom imanju. Zelena, savršeno potkresana trava prekriva blage bržuljke. Po uglovima imanja, uz ogradu rastu rascvetale puzavice. U savršenom zelenilu, kamena ostrva, grupisana da formiraju impozantne umetničke strukture. Naokolo jurcaju razdragani psi. Veličanstveni, žuti, veliki. Na imanju je zapravo tri građevine. Kuća domaćina, kuća za goste i odvojena trpezarija sa letnjom kuhinjom. Kuće su od betona i kamena, sa drvenom stolarijom i opet tim puzavicama koje gutaju to sivilo, kreirajući praznik za oči. Do soba na gornjem spratu se stiže spletom stepeništa, vešto “isprepletanog”. Drvene daske pričvršćene za pažljivo poslagano i odabrano kamenje. Čelične lajsne koje ih prate. I opet te puzavice da smekšaju grubost tvrdih materijala. Kuća je savršena skulptura. Kombinacija pravilnih geometrijskih formi od betona. Hladna, štura, minimalna. Striktna i pouzdana. Najpre je savršena geometrija ublažena dodavanjem kamenih struktura i čeličnih lajsni, nesimetrično, slobodno. A zatim je sve ublaženo, smekšano i ugrejano drvenom stolarijom, drvenim detaljima i rascvetalim puzavicama.
U samim sobama, arhitekta se pridržavao istih principa. Beton kao hladna podna osnova, a iz njega rastu komadi drvenog nameštaja. Minimalistično, čisto, udobno, a istovremeno stabilno i čvrsto.
To mesto nam je bilo dom u narednih par dana koje smo iskoristili za obilazak istočne obale.

Kuća se nalazila na kraju ulice. Do nje se stiže strmim putem. U podnožju ulice smestio se Kulturni kreativni centar. Tik uz njega autobuska stanica. Sa druge strane kafić u kojem smo ispijali svoje prve jutarnje kafe; Kolumbiju, Keniju, Papuu i Panamu. Služili su je samo kao filter kafu pa sam je ja pila isključivo sa ledom. Šnaucer Toto nam se za to vreme vrzmao oko nogu. Svaki naš pokušaj da ga pomazimo se završavao neslavno. Toto nije voleo da se mazi. Čim bi krenula da se naginjem ka njemu šmugnuo bi u suprotan ćošak.

Kulturni kreativni centri su tipični za ceo Tajvan. Stare, napuštene fabrike se često transformišu u prostor za umetnike i male zanatske radionice. Te je tako i ovaj smešten u nekadašnjoj fabrici šećera. Sam prostor je uvek impozantan, bez obzira na samu ponudu u okviru njega. Moje galerije slika sa Tajvana su prepune slika ovakvih prostora. Dopada mi se ta širina, zagasito svetlo, nesavršeni zidovi, stari alati i mašine, koje su sporadično ostavljene naokolo zarad atmosfere.

Dulan je majušno selo. Kroz njega prolazi magistralni put uz koji su se načičkali svi lokali i znamenitosti. Sa jedne strane more, sa druge visoke planine. More je blizu magistrale. Nemirno. Divlje. Surfersko. Nakon te jutarnje kafe odlazili smo na plažu da gledamo talase i slušamo huk mora. Retko je koga bilo sem nas.

Vozeći duž magistralnog puta, na svakih 20tak minuta naletećete na neku “atrakciju”; kakav neobičan reljef, vidikovac, galeriju na otvorenom. Magistralnim putem vozi autobus koji spaja ove turističke atrakcije. Ima 5-6 polazaka dnevno i staje kraj svake od njih.

Džalulan (Jialulan) je jedan od njih. Ničim izazvani, Tajvanci baš znaju da ulepšaju svaki pedalj svoje zemlje. Kad već imaš lepu livadu kraj mora, zašto ne napraviti galeriju na otvorenom? Možda se neko baš tu umori od vožnje pa poželi da napravi pauzu. Mogli bi od toga napraviti pauzu za pamćenje. Mora da tako nekako razmišlja prosečni Tajvanac, jer čitava zemlja im je puna ovakvih detalja. Došli smo u nevreme, sa jedno 5-6 turističkih autobusa, što mu dođe oko trista ljudi. U takvim momentima, treba leći na udaljeni deo livade, zatvoriti oči dvadesetak minuta. Misliti o nečem lepom. Kad sledeći put otvorite oči, autobusa više neće biti. Naćićete sebe u raju ukrašenom drvenim sklupturama, zanimljivim, razdraganim, drugačijim. Pod udarima vetra neke sklupture će i zaigrati. A na kraju livade samo litica i beskrajno plavetnilo.

Kad vam konačno dosadi potpuno uživanje i odsustvo bilo kakvih briga, valja ponovo sesti u onaj isti autobus i krenuti dalje, do neke nove usputne stanice koju je taj dokoni Tajvanac napravio samo za uživanje. Ili ako ste odvojili dovoljno dana, ili ako ste dovoljno ostarili da shvatite da neke stvari mogu postojati čak i ako ih niste videli lično, onda možete i nazad do sela, a znamenitosti ostavite za sutra. Pa kad čovek ogladni onda valja posetiti i najbolju piceriju u Dulanu. Drže je tajvansko-filipinski par. On je iza šanka, mesi testo, filuje ga i peče u svojoj pravoj, velikoj peći na drva. Zanat je izučavao u Italiji. Ona je među gostima, pričljiva, sva slatka i uslužna. Priča nam kako je njihovo testo za picu od onoga što se na engleskom zove živo testo. Ne mese ga od svežeg kvasca, nego ostavljaju deo testa svaki dan i njega koriste kao pospešivač rasta. Objašnjava nam detaljno kako testo voli da ga ista osoba mesi. Oni ga ostavljaju njegovoj mami da se brine o njemu kad oni odu negde na odmor. I kako mu treba bar par dana da se vrati u svoje uobičajeno stanje, da se opusti pod rukama svog masera. Tu je i Gari, domaća seoska džukela. Vrzma se oko stolova i traži pažnju. Čeka da bude mažen. Seda pod sto naginjući se čas levo, čas desno, kako bi dobijao podjednaku dozu maženja od oboje. Kad pica konačno stigne na sto jednoglasno ćemo zaključiti da testo može u top 3 najbolja koja smo ikada jeli. Ali čitav utisak pomalo kvari ta podloga od paradaiza na pici od četiri sira. Tajvan definitivno nije mesto za najesti se ako niste ludi za klasičnom kineskom kuhinjom.

Sutradan sveži i odmorni, nakon uobičajenog rituala ispijanja kafe i odlaska na plažu, hvatamo autobus za Sanšietai (三仙台). Na stanici opet par autobusa. Gužva. Već me polako hvata panika. Pitam se koji sam vrag dolazila. Taj most na slikama i onako deluje prekičasto. Silazimo do plaže i zapravo ostajemo prijatno iznenađeni. Hladan vetar sa mora, i huk dovoljno glasan da nadjača sve ostale zvuke. Čini se da i svi oni ljudi zapravo ne nameravaju da pređu taj kičasti most i odu do Sanšietai ostrva. Do Ostrva tri svetca (Sanšietai) nekada se prelazilo peške, kad se voda povuče. Danas postoji taj ružni most koji bi trebalo da predstavlja zmaja svojim oblikom. Most je zaista ružan. Preružan. No na drugoj strani počinje magija. Crne ogromne stene, čudno, nama potpuno nepoznato rastinje, pećine i nemirno more. Kao neka druga, surova planeta. Surova, ali prelepa. Šetamo naokolo besciljno. Zavirujemo u pećine. Pentramo se po kamenjaru. Obilazimo svetionik. Sedimo. Ćutimo. Slušamo more. Cedimo poslednji gram napetosti i stresa i ostavljamo ga na tom kamenjaru da ispari. Zadovoljni se vraćamo u Dulan. Na još jednu picu. I maženja sa Garijem. Sutra valja krenuti dalje.

Taroko klisura / 23.11.19

Tajvan je jedna od zemalja kojoj se često vraćamo. Veličanstvena priroda, neverovatno gostoprimljivi ljudi i impresivni muzeji su samo neki od razloga. Malo šta ja ne volim na tom čarobnom ostrvu. Zapravo jedina stvar koja mi nije po volji je lokalna kuhinja. Sve ostalo je baš po mojoj meri.

Tajvan je turistički izuzetno posećen. Iz tog razloga ja uglavnom zaobilazim mesta koja su pod “must see” u turističkim prospektima. Ili ih do besvesti odlažem. Taroko je jedno od tih mesta. No, kako je naše poslednje putovanje bilo posvećeno istočnoj obali, on se našao na listi. Računali smo da krajem marta gužva neće biti nesnosna, a vreme već vedro i sunčano.

Odvojili smo četiri dana za obilazak nacionalnog parka. Naše glavno polazište je bio grad na obali, Haulien. Iz Hauliena smo svaki dan hvatali autobus do različitih delova parka. Prvobitno smo želeli da odsednemo u jednom od hotela u samom parku, no svi su bili bukirani. Na kraju je to ionako ispala bolja opcija.

Taroko klisura je uređen nacionalni park. Postoji veliki broj sređenih i održavanih pešačkih staza različitih dužina, koje pružaju spektalularan pogled na klisuru. Početci ovih pešačkih staza spojeni su magistralnim putem. Naime, magistralni put 8 prolazi kroz kanjon i duž nekih dvadesetak kilometara vozi lokalni turistički autobus koji staje na desetak stanica od kojih počinju ove pešačke staze. Nisu sve stanice iste u oba pravca. Dnevna karta omogućava posetiocima da koriste ove autobuse neograničeno tokom dana. Početna stanica je pored železničke stanice u Hualienu, a poslednja u Tiansjangu (Tianxiang). Da bi izbegavali gužve, mi smo kretali prvim regionalnim autobusom iz Hualijena. Iako regionalni autobusi ne staju na svim stanicama duž parka, stajali su na sve za koje smo mi bili zainteresovani. Zahvaljujući tome, i samom odabiru staza, uglavnom smo uspešno izbegavali horde turista.

Dali – Datong staza

Naš prvi susret sa parkom, bio je zapravo dosta udaljen od Livu (Liwu) reke koja kreira veći deo ovog prekrasnog kanjona. Avanturu smo počeli uz uspon, do obližnjih sela na ulazu u park. Dali i Datong sela su spojeni hajking stazama i potrebno je dva dana da bi se ova staza ispešačila. Na sajtu nacionalnog parka je pisalo da nam treba dozvola policije, međutim ispostavilo se da je informacija zastarela. U policijskoj stanici, na ulazu u park, na kojem i počinje sama pešačka staza su nam rekli da nam dozvola ne treba. Izgleda da su je u međuvremenu iz nekog razloga ukinuli. Na Tajvanu generalno postoje dve vreste dozvola, jednu izdaje nacionalni park i ima za cilj da ograniči broj posetilaca na određenim stazama. One su uglavnom neophodne na delovima na kojima žele maksimalno da smanje uticaj čoveka na okolinu. Drugi tip dozvola izdaje policija, i uglavnom za predele koji mogu biti kritični tj. opasni za vreme tajfuna ili iznenadnih zemljotresa.

Dali i Datung sela su izolovana u planini. Asfaltnog puta do njih nema. Jedini način da se stigne do njih su ove pešačke staze. To su poslednja dva sela na Livu planini u kojima neko još uvek živi. Naseljavaju ih pripadnici Truku naroda. Oni su jedni od etničkih grupa koje su živele na ostrvu pre dolaska Kineza. Taroko na njihovom jeziku znači veličanstven. Nekada je ovaj narod živeo u nižim delovima, ali su bežeći od Japanaca, završili u brdima. Kinezi su ova plemena pokušali da asimiliraju i rasele po pristupačnijim mestima, međutim plemena na istočnoj obali i dalje odolevaju. Doduše njihov način života, kuće i okućnice ne izgledaju ništa drugačije nego bilo koje drugo ruralno selo na Tajvanu.

Tog jutra smo uhvatili prvi autobus, koji je kretao iz Haulijena. Autobus nas je ostavio ispred Glavnog turističkog centra. Sve je još uvek bilo zatvoreno. Ceo prilaz je lepo uređen, i bilo je naokolo par građevina koje su ličile na planinarske domove. Nijedna od njih doduše to nije. U pitanju su razne uslužne zgrade, no kako je bilo rano, sve je bilo zatvoreno. Napunili smo flaše sa vodom i krenuli na Dekalun stazu.

Prvi deo staze je izuzetno strm. Toliko strm, da su za prvih 1.2 km puta napravili stepenice jer se od silnih turista put pretvorio u klizište i po kiši je gotovo nemoguće uspeti taj deo staze. Tu stazu stanovnici sela koriste kad god treba da se spuste do većeg grada zbog snabdevanja ili kakvih privatnih poslova. Dakle, prvi deo staze je zapravo 1400 stepenika, kojima se prolazi kroz gustu suptropsku šumu. Visoko rastinje, ogromni listovi, po koja lijana, previše osica i poneki majmun. Drvene stepenice su odlično održavane i na par mesta postoje proširene platforme sa klupama. Sa nižih se pruža pogled na kanjon i reku Livu, dok su više ušuškane među bujno rastinje. Vreme je bilo izuzetno vlažno. Prilično je jednoličan i neimpresivan taj prvi deo puta.

Kad čovek pređe tih 1400 stepenika surove uzbrdice, čeka ga još nekih 1800m jednake uzbrdice po krupnom kamenjaru i korenju drveća koje se poput zmija prepliće iznad zemlje. Kako deo deluje prirodnije i divljije, bilo nam je bar psihički lakše da ga penjemo. Ljudi su na tom delu polako krenuli da nas sustižu i zaobilaze. Nije ih bilo mnogo. Uglavnom bi klimnuli glavom u prolazu ili dodali kratko “Ćao”. No, dok smo stajali na jednom od proširenja kako bismo propustili pešaka iza nas, on nas iznenadi svojom pričljivošću. Bio je i sam zadihan, te je iskoristio priliku da dođe do daha. Tako saznadosmo da se zove Donal i da nas je njegov saputnik prešišao pre jedno pola sata. Nije prošlo mnogo od tog susreta, pre nego što smo stigli na vrh uzbrdice i odvajanja za Dali selo. Put je bio blokiran, a na njemu tabla koja nas je obaveštavala da je taj put zatvoren. Nije nam bilo u potpunosti jasno da li se zabrana odnosila na Staru Tongli stazu (Tongli Old Trail) ili na sam silazak do sela. Na zvaničnom sajtu nacionalnog parka je pisalo da je ta staza trenutno neprohodna. Interesovanje za samo selo nismo imali te nastavismo dalje Šakadang putem (Shakadang Logging Road).

Ubrzo ponovo sretosmo Donala. Ovog puta je bio sa prijateljem Fransisom. Te smo nastavili svi zajedno ka Datong selu. U razgovoru saznašmo da im je plan sličan kao nama, da ostanu da spavaju u selu, a sutra se spuste nazad. Oni su platili neki smeštaj, dok smo se mi nadali nekom prijatnom mestu za šatorovanje. Fransis je imao za nas suludi tempo, te smo se odvojili posle nekog vremena, i stali da piknikujemo. Šakadang put je mnogo širi i povezuje dva sela. Sa desne strane pute uzdiže se visoka litica, i ista se spušta u provaliju sa leve strane. Sam put blago zavija i pod blagim je usponom svih 3.6km. Negde na sredini, nalazi se jedini izvor vode.

Pred kraj puta ugledasmo ponovo table sa natpisima. One su se sporadično pojavljivale uz put. Putokaz je pokazivao odvajanje za Datong selo na levo, a na putokazu u suprotnom smeru je pisalo Sapah Tadaw Mawna. To isto je bilo obleženo na maps.me sa oznakom za smeštaj, a nedaleko od toga nalazio se i vrh Livu planine. Znala sam da je negde, u blizini tog vrha i jedan od čuvenih vidikovaca, koji je gledao ka istoku, ka moru. Te tako odlučismo da krenemo suprotno od Datong sela.

Deo puta koji je vodio ka potencijalnom smeštaju na mapi, bio je strm, ali kratak. Brzo smo putem naišli kraj seoske kuće. Krenuli smo ka njoj u nadi da ćemo naći domaćine i zamoliti ih da nam dozvole da prespavamo pod njihovom nadstrešnicom. Bilo je vlažno i skupljali su se oblaci. Bilo je samo pitanje časa kada će se sručiti kiša. No, na imanju nije bilo nikoga. Odlučili smo da pričekamo veče i ukoliko se niko ne pojavi tu prespavamo. Kuća se nalazila na uzvišici, te se sa kraja livade pružao predivan pogled na okolna brda i Datong selo u daljini. Bilo mi je drago što smo odustali od posete istog. Na kraju livade, na tom mestu sa magičnim pogledom, neko je napravio dugačku klupu, te se ispružismo na istu. Nije nas mogla oterati dosadna kiša. Ples oblaka je bio previše očaravajuć. Oprema nam je i tako vodootporna. Taman kada se kiša primirila, začusmo glasove. Pomalo razočarano pomislih kako ipak nećemo biti sami. Nije me brinulo da će nam gostoprimstvo biti uskraćeno, brinulo me je da će nas domaćini naterati da spavamo u kući.

Na naše iznenađenja, umesto očekivanih vlasnika, pojavili su se Donal i Fransis. Kakva slučajnost! Ova kuća je taj njihov iznajmljeni smeštaj. Ja sam ih očigledno krivo razumela da idu do sela. Posedali su do nas na klupi. Stigli su do kuće nekih sat vremena pre nas, te su iskoristili vreme da obiđu vrh Livu planine i nađu vidikovac. Zaključili su da vrh nije vredan osvajanja, jer je u sred visokog rastinja, bez ikakvog pogleda. Za vidikovac su rekli da je spektakularan, i da bi definitivno trebalo svi da krenemo do njega pred zoru da uživamo u izlasku sunca. Njih je kiša uhvatila dok su se vraćali sa vidikovca, te se staza pretvorila u blatnjavu reku. Jedva su se izvukli iz blata.

Ispostavilo se da su vlasnici kuće u Hualijenu, te smo odlučili da šator postavimo pod ogromnu nadstrešnicu. Pokrivala je bar 50tak kvadratnih metara. Služila im je donekle kao letnja kuhinja, vešernica, trpezarija na otvorenom. Posedali smo za sto, uz pirinčano vino. Čaše su se naizmenično punile i praznile. A razgovor tekao u svim mogućim pravcima. Donal se raspričao. To mu i nije bilo teško. Brbljiv je po prirodi. Bio je simparičan, bucmast, u ranim četrdesetim, Irac. Radio je kao editor u jednoj novinskoj kući u Hanoiju. Žalio se na uređivačku politiku. Žalio se na odluke s vrha. Žalio se na komunističku partiju. Žalio se na jednoumlje. Žalio se na sve… Za sve su naravno bili krivi komunisti. “Kad bi se samo medernizovali…”, “Kada bi partija…”. Time je počinjao svaku drugu rečenicu. Mi smo ga gledali. Uglavnom u tišini. Ponekad bi postavili i koje pitanje, čisto da proverimo, da li je Vijetnam u skorijoj i davnijoj istoriji imao bilo kakvih problema, razloga da “zaostane u razvoju”, da li je nešto postojalo pre komunizma, da li su ikada Amerikanci ili Francuzi npr. radili nešto tamo, ili je sve to do komunizma… Ali avaj, za čoveka sa zapada komunizam je strašniji i od napalm bombi. Strašniji od kolonijalnog ropstva. Strašniji od samog đavola. Zaista, čovek se u razgovorima sa njima često oseća kao da razgovara sa kakvim religioznim fanatikom u čijoj religiji postoji pakao na čijem tronu sedi Marks, a crvene zastave plamte poput večne vatre.

Sa besmislenog razgovora kako mali Irac zamišlja idealni Vijetnam, bacili smo se na to kako mali Kanađanin zamišlja idealnu Kanadu. Da bi prekinuli mučni vijetnamski razgovor, Miljan dobaci Fransisu kako smo skoro odgledali sjajnu kanadsku humorističku seriju Krimi triler (Série noire). Te se tako prebacismo na Fransisovu domovinu. Većina ljudi krene sa hvalospevima o svojoj domovini, posebno ako u čitav razgovor ušetate sa komplimentom. Ja se ježim takvih ljudi. I na svu sreću Fransis nije bio jedan od njih. Bili smo pošteđeni priča o lepotama Kanade. Fransis je bio u ozbiljnom problemu sa svojom domovinom. Naime on je programer koji radi od “kuće”. A kuća mu je, kako to biva sa modernim nomadima, tamo gde mu je kompjuter. Poslednjih godinu dana mu je kuća u Japanu. “Ali ni Japan nije ono što je nekada bio.” – setno nam se požalio. “Svi ovi Kinezi turisti. Stoka! Ne znaju ni da se ponašaju.” – nastavio je. “Oni su svuda” – dodao je. I onda setno sa Kineza turista pređe na Kineze buržuje koji polako osvajaju Kanadu. Kupuju kuće i podižu cene nekretnina. Remete njihove živote. Dolaze na njihovu zemlju… Nisam bila sigurna šta me je više zasvrbelo u njegovim izjavama. Gledala sam u sijalicu, oko koje su obletali insekti. Mislila sam da je previše hladno za to. Gledala sam u leptira koji se vrzmao oko njegove čaše sa alkoholom. Mislila sam o tome kako je beli čovek dolazio u Kanadu, i šta li su Indijanci mislili o tome? Šta li Japanci misle o kanadskim turistima? Nisam ga pitala. Da je imao odgovore na moja pitanja, ne bi rekao sve to što je rekao. Nije mi se nastavljao taj isprazni razgovor. Počeo je da me zamara koliko i razgovori o sportu i automobilima, koji su njih dvojica vodili dok smo nas dvoje nameštali šator.

Dok sam ja tražila izgovor da se povučem u šator, neko se dosetio da pogasimo svetla, sednemo na onu klupu i blejimo u zvezde. Sedeći pod zvezdanim nebom, Fransis i Donald su se takmičili ko će prepoznati više sazvežđa. Uvek me je fasciniralo kako su ljudi u stanju da ih opaze. Ja vidim velika i mala kola na sve strane. Ima ih bar deset na nebu. Ostalim sazvežđima čak i ne znam imena. Bilo ih je konačno zadovoljstvo slušati. Nije bilo mesečine. Nebo je bilo tamno, bez oblaka. Zvezde su sijale punim sjajem. Nismo mogli poželeti bolju noć za gledanje u nebo.

Kad smo se konačno uvukli u šator, bila sam već promrzla. Miljan se uvukao u vreću i u momentu zaspao. Moja ledena stopala meni nisu dozvoljavala taj luksuz. Okretala sam se sa jedne na drugu stranu. Trljala stopala. Ali sve beše uzalud. A onda se setih zaštitnih folija koje već par godinama uredno nosim na naša šatorovanja i nikad ne koristim. Kupili smo ih pre par godina kad smo planirali višednevnu pešačku avanturu po Hokaidu. Pomislih da je sada vreme. Uvila sam se u foliju i nakon desetak minuta zaspala kao beba.

Probudio nas je alarm negde oko pet. Obukli smo se na brzinu i sačekali par minuta razmišljajući da li da budimo momke za uspon ili da idemo sami. Na kraju se odlučismo za drugo. Fransis je rekao da je dovoljno 20tak minuta. S obzirom na njegovu brzinu, on komotno može da krene i pola sata kasnije. Mi smo odvojili čitavih 45min za taj uspon. Krenuli smo polako. Veći deo puta je bio najpre pod blagim, a zatim pod izraženijim nagibom. Staza je bila potpuno blatnjava. Donekle se blato steglo u toku noći, ali smo i dalje proklizavali. Jasno smo videli tragove proklizavanja koje su njih dvojica ostavili juče. Izmorilo nas je to stalno upadanje u blato i klizavanje po njemu. Rastinje sa strane je bilo previše gusto i visoko da bi mogli da šetamo po neutabanim stazama. I pored toga, stigli smo prerano. Ispeli smo se na vrh. Ispod nas se spuštala ogromna provalija. Nije se videla, ali bilo je očigledno da smo na ivici vrlo oštre nizbrdice. Bio je mrkli mrak. Sedeli smo dobrih 15min pre nego što je krenulo da se razdanjuje. Sunce se polako promaljalo. Nije se videlo more. Nije se videlo rastinje. Bili smo na vrhu oblaka. Beskrajni predeo ispunjen oblacima i išaran nijansama žute i crvene. Prizor je bio veličanstven.

Put nazad, do šatora, smo proklizali. I ono malo blata što se steglo preko noći je već uspelo da se rastopi na tom jutarnjem suncu. Do šatora smo stigli blatnjavi do struka. Nekoliko puta sam uspela da se okliznem. Spakovali smo stvari, a onda seli na klupu, da se oprostimo od tog čarobnog mesta, sa najboljeg vidikovca. Opijalo nas je to jutarnje sunce. Doručkovali smo polako uživajući u niskim oblacima koji su plesali u dolini. Oprostili smo se od Fransisa, i krenuli pre nego što je Donal uspeo da se probudi. Znala sam da će nas u nekom momentu sustići, bez obzira kada krenu. Vraćali smo se istim putem. Prvi deo puta je bio nesvakidašnje prijatan. Blaga nizbrdica, jedva osetna i širok pogled sa desne strane. Stajala sam često da udahnem svež vazduh i uslikam svaku travku, kapljicu, cvetić i leptirića kraj puta. Ne znam zašto to radim, jer ću i tako izbrisati 90% tih slika. Nijedna neće dočaravati te momente u kojima sam slikala. Neće čak izgledati ni vizuelno prijatno. Ono što je u mom oku sada kapljica rose na listu će biti samo gomila lišća, jedna neinspirativna zelena masa na fotografiji. A u tom momentu, dok je slikam, ona je savršena transparentna loptasta tvorevina na kojoj se zrak prelomio pod savršenim uglom i na taj način skrenuo moju pažnju sa tog zelenog mnoštva na jedan tako maleni detalj.

Sve je izgledalo novo i drugačije u povratku. To odsustvo fizičkog napora, jer se ne penjemo, nego silazimo je sigurno doprinosilo tome. Kada smo konačno prošli prvi deo staze i našli se na mnogo izraženijoj nizbrdici, krenuli smo da srećemo i prve seljane koji su se vraćali ka svojim kućama. Taj narod mnogo više liči na Maležane ili Indonežane, nego Kineze. Imaju krupnije oči i tamniju kožu. Svi su nosili ogromne tovare, zavijene u velike marame koje su kačili tako da ih praktično nose na čelu. Ili su velike sanduke i plastične bidone konopcima pričvršćivali oko struka i preko ramena, kao ranac. Mogu samo da zamislim, koliko je to morala biti bolna metoda, iako su stavljali marame kao zaštitu na mesta na kojima se kanap najviše urezuje. Pri susretu bi se malo sklonili u stranu, praveći nam mesta da prođemo i osmehnuli se, bez imalo napora na njihovom licu. Bilo je očigledno da su navikli na taj teret i teren, česte odlaske u podnožje u nabavku.

Fransis i Donal su nas stigli kada smo konačno bili na vrhu onih stepenica. Ja sam iskoristila priliku da sednemo na klupu i izujem cokule. Stopala su mi prokuvala i čarape u potpunosti bile mokre od znoja. Dok sam preturala po rancu, tražeći rezervne, njih dvojica su naišli. Iskoristili su susret za kratki predah, a onda nastavili svojim suludim tempom niz stepenice. Ponekad mi je drago što nisam tako živahna i brza. Čini mi se da bih svašta na taj način propustila. Da bih samo preletala kraj svih tih lepota kraj mene. Doduše ja sam spora u svemu, u hodu, u gledanju, u presabiranju misli. Možda tim ljudima i mozak procesuira nadražaje brže? Ko će ga znati? Stepenice su bile… pa, stepenaste, ubijale su kolena i činilo se da im nema kraja. Ali eto, kraj dođe svemu pa i stepenicama koje su nas podsetile da to znači i kraj ove avanture te nisam na kraju bila načisto da li se osećam ushićeno ili pomalo razočarano.

Od početne tačke sa koje smo krenuli na stazu, do mesta gde smo prenoćili smo savladali oko 1000m nadmorske visine. Najveći deo toga je prvih 3km što u stepeništu, što u penjanju po onom kamenju. To će nam u narednih par dana zadavati silne bolove u listovima. No, vredelo je. Iako staza nije spektakularna i generalno nisam ljubitelj suptropskih šuma, bilo je lepo u toj izolaciji, tom usporenom svetu ušuškanom u zvezde, oblake i bujno rastinje. Bio je to savršen početak za naše dvonedeljno tumaranje Tajvanom.

Autobus koji je trebao da nas vrati do Hualijena, je kretao za petnajstak minuta. Jedva da smo imali vremena da se upristojimo u toaletu pred polazak. Seli smo u zadnji deo, pokušavajući da izolujemo miris znoja koji smo širili. No, izgleda da jednoj baki to nije preterano smetalo te sede do nas. Od tajvanskih baki ne očekuješ da pričaju engleski. Još manje da pričaju engleski i nemački. No ova naša baka nije bila tek tamo neka obična baka. Baka Li, kako se predstavila, je odrasla u Nemačkoj i tamo se školovala i naučila i engleski. Pričala nam je o Nemačkoj koje se ona sećala. Pričala je onda, puna ponosa, i osvom sinu. A zatim, sa još više ponosa o svom unuku. Inače, baka je bila na putu da poseti unuka. Nosila je kesu jabuka. Uredno je iz nje izvadila jednu za mene i jednu za Miljana. Ja sam je gledala smešeći se. Ne bi valjalo da je prekinula taj čarobni krug naših poseta Tajvanu i naviku lokalaca da nam daju hranu. Prvo banane na protestu, za koji nikad nismo shvatili čemu je posvećen. Onda žena s mandarinama i keksom. I sad baka Li sa jabukama. Bi mi žao što ja nikada nemam neko voće da podelim s lokalcima. Zapravo nisam imala ništa. Sve što smo poneli na planinu smo uspeli da smažemo za ta dva dana. Moram se bolje pripremiti sledeći put. Stavka u podsetniku, odmah ispod lampe koju stalno zaboravljam, treba da bude: jabuke i banane za slučajne i namerne prolaznike!

Bajong (Baiyang) staza

Treći dan u parku, po orginalnom planu, trebalo je da provedemo na Lišui – Venšan stazi (Lushui – Wenshan). No kako je staza dosta zahtevna, a nas listovi poprilično boleli od prvobitne avanture, odlučili smo da izaberemo neke od kraćih staza. One najbolje, koje nude najimpresivniji pogled na kanjon su naravno i turistički najposećenije. Zato smo odlučili da prvim jutarnjim autobusom krenemo do jedne od najudaljenijih i započnemo šetnju što je ranije moguće kako bi izbegli horde turista.

Kako to obično na Tajvanu biva jedan od zemljotresa je oštetio deo staze te je prohodno tek oko 2km puta. Tu stazu su gradili 1984. kako bi prišli delu reke na kojem su planirali da izgrade hidroelektranu. Od nje su vremenom odustali, ali se staza i dalje održava zbog turizma. Jedna je od poznatijih u Taroko nacionalnom parku.

Sišli smo na stanici Tiansjang (Tianxiang) i odatle nastavili magistralnim putem do tunela iz kojeg zapravo počinje staza. Tu smo se već uveliko rastali od Livu reke i uživali u prelepom kanjonu njene pritoke Daše (Dasha). Sa samog puta, pruža se predivan pogled na kanjon. I zaista, baš negde na sred tunela, nalazi se prolaz kroz koji se ulazi na stazu. Prolaz je zapravo pešački tunel. Mračan i vlažan. I dug. I svršen za igranje odjecima. I kad konačno iz tog mraka izađosmo, dočeka nas most, da nas prebaci preko reke Vahe’er (Wahei’er). Jedva da smo zagrebali ovu našu stazu a već smo tri reke videli. Staza je zaista predivna. Pogled na kanjon je veličanstven, priroda netaknuta, voda bučna i leptiri divljaju na sve strane. Hvatanje prvog autobusa se i te kako isplatilo. Sreli smo možda svega 5-6 ljudi dok nismo stigli do kraja. Prva platforma je izgrađena na mestu na kojem se Vahe’er uliva u Tacćivi (Taci Jili). Staza dalje prati uzvodno kanjon ove reke. Taman kad čovek pomisli kako ne može ništa lepše od već viđenog doživeti, stiže do mosta, još jedne platforme i prekrasnog pogleda na Bajong vodopad. Odatle nema mnogo do tunela u čijim se hodnicima voda sliva na sve strane niz zidove i na par mesta direktno sa tavanice formirajući vodene zavese. Odakle i potiče ime pećine. Ova pećina obeležava i kraj prohodnog dela staze. Odatle se istim putem vraća ka Tiansjang stanici. U povratku smo napravili pauzu na platformu da uživamo u zvukovima vodopada i pogledu na kanjon. Činilo nam se kao idealno mesto za doručak. Pored nas, tu je bio samo jedan stariji par lokalaca. Na naše čuđenje nisu nam tutnuli nikakvu hranu. Krenuli smo dalje tek kada su ljudi krenuli da pristižu. U povratku smo sreli bar pedesetak ljudi. Mahom organizovanih u grupe. Bilo je očigledno da su turistički autobusi polako dolazili.

Lišui – Hliu (Lüshui – Heliu) staza

Po povratku na Tiansjang stanicu, uhvatili smo autobus do Lišui stanice. Od nje počinje ova staza. Staza je jedna od manje popularnih. Takođe je oko 2km dugačka, ali dobrim delom vodi kroz šumu, što doprinosi toj slabijoj posećenosti. Mada su sporadični pogledi na Livu reku i dalje impresivni. Na stazi smo sreli svega par ljudi. Usponi su izuzetno blagi i cela staza je vrlo prijatna za šetnju. Prijali su izuzetno delovi kroz šumu, već je bilo poprilično toplo i hlad nam je dobro došao. Ima nekoliko kraćih tunela i jedan deo staze prati strmu liticu. Sa tog dela staze se pruža fenomenalan pogled na kanjon. Zadnji deo staze ponovo ulazi u šumu. U šumi smo naleteli na stari kameni spomenik koji je odavao počast poginulim japanskim policajcima. Četvorica njih su poginuli u periodu između 1914. i 1922. od posledica zemljotresa dok su radili na popravci mosta. Ovakvi spomenici su nekada bili česti i mogli su se naći duž različitih staza, no većina je uništena ili zarasla u vegetaciju. Iz šume se izlazi na Hliu kamping zonu. Opremljena je širokim drvenim platformama, ima ogromno kupatilo sa česmama za vodu i gleda na kanjon. Pored njega je viseći most koji koji vodi preko Livu reke. A odatle, dalje kroz šumu, uz brdo počinje još jedna pešačka staza. Prošetali smo se mostom, islikali milion puta, a onda vratili na stanicu da sačekamo autobus. Bilo je tek nešto posle jedan popodne, i razmišljali smo da obiđemo još koju stazu. No, gužve na stazama koje smo mogli videti sa puta su bile zastrašujuće. Izgubili smo želju da šetamo bilo kojom od njih, te smo se vratili do Hualijena. Do kraja tog dana, moram da primetim sa pomalo razočarenja, niko nam nije nutkao nikakvu hranu.

Stari Džilu put (Zhuilu Old road)

Najbolji pogled smo sačuvali za kraj.
Džilu staza je još jedna u nizu koja je samo delimično otvorena. Prohodni su samo prvih 3.1 km. Prilaz stazi je ograničen i dozvoljen samo određenom broju ljudi u toku dana. Te posetu treba rezervisati unapred. Dozvola se dobija na sajtu nacionalnog parka. To je jedina staza/deo parka čiji se ulaz naplaćuje.
Ulaz na stazu nalazi se na početku Jenciku staze (Swallow Grotto, Yanzikou), kraj koje se nalazi i istoimena autobuska stanica. Kao i obično uhvatili smo prvi autobus, no ispred nas je već bila ogromna grupa domaćih turista. To me nije preterano radovalo. Svi su bili u godinama, što je značilo da ćemo biti praćeni njima sve do kraja staze. Kao olakšavajuću okolnost im nisam mogla uzeti ni to što su bili izuzetno ljubazni i nasmejani. Kakvo god da je društvo, dok god ga ima u toj meri na stazi, u prirodi, sama smisao šetanja tom stazom postaje besmislena.

Staza počinje prelaskom preko visećeg mosta, koji vodi preko Livu reke. Sam početak je već grandiozan. Nastavlja se dosta strmim usponom kroz šumu. Po većem delu stazu su usađene grede koje imaju ulogu stepeništa. Prilično je strm taj deo, no posle onog uspona ka Dali i Datong selu sa sve opremom na leđima, ovo je delovalo kao šala. Kada smo konačno iz šume izbili na čistinu, videli smo ostatke Badagang sela. U njemu su nekada živeli pripadnici Badagang plemena. Japanci su za vreme kolonijalnog perioda u selu napravili policijsku stanicu, školu i 1934. hotel usled porasta turizma. Pripadnici Badagang plemena su orginalno probili Džilu put i koristili ga kako bi prišli bogatijim lovištima i uspostavili komunikaciju sa drugim selima. Stazu su kasnije otkrili Japanci. S obzirom da im je trebao siguran put kroz planinu, odlučili su da prošire uske staze koje su već postojale. No kako je sam rad bio previše riskantant a najuži delovi staze na gotovo vertikalnoj litici široki svega 30cm, za to su koristili stanovnike lokalnih plemena. Mnogi od njih su nastradali od eksplozija, jer su za proširenja koristili dinamit. Informacija o novijoj istoriji sela i kako je pretvoreno u ruine, nije bilo. Moguće da su ih Kinezi kasnije raselili u niže krajeve, što su radili sa mnogim planinskim selima ili su jednostavno stanovnici migrirali u urbanije i pristupačnije delove. Sve do Badagang mosta, put nastavlja kroz šumu. Uzbrdica je dosta blaža i sama staza mnogo prijatnija za šetnju. Nakon mosta, put je gotovo ravan i dalje šumovit, dok se ne stigne do Džilu litice.

Litica je gotovo vertikalna i predstavlja najimpresivniji deo staze. 500m staze, na najširim delovima jedva oko metar široke. Vertikalni zid sa desne strane i provalija sa leve. I pogled koji se širi preko celog kanjona. Najlepši vidikovac sa najširim pogledom u parku. Na žalost, staza je uska i nema proširenja, sem malog na jednom mestu, na kojem bi čovek mogao da se zaustavi, sedne i uživa. Staza se završava praktično, odmah nakon litice. U povratku smo imali mnogo više sreće. Ona velika grupa lokalaca je ostala da napravi dužu pauzu na kraju staze. Mi smo se praktično odmah vratili nazad. Na litici smo još uvek sretali ljude koji su išli u suprotnom smeru. Prilično je neprijatan osećaj kada se mimoilazite sa nekim na tom delu. No, nakon litice konačno smo mogli da uživamo u tišini i atmosferi koju očekujemo u takvim prilikama.

Promena nadmorske visine od najniže do najviše tačke staze je nekih 600m, i najveći deo te visinske razlike se postigne u prvih kilometar, te je početak prilično iscrpljujući. No sem tog dela na kojem se neko sa slabijom kondicijom može zadihati, ostatak je vrlo lagan i prijatan za šetnju. Nakon onog pentranja prvog dana, mi se nismo zadihali čak ni na tom prvom delu.

Jenciku staza (Swallow Grotto, Yanzikou)

Janciku staza je najposećenija staza u parku. Vodi uz magistralni put, ali je deo za pešake širok i prostran. Duga je svega 1.4 km. Pogled na kanjon i Livu reku je izuzetno lep i fotogeničan. Verovatno usled toga i povezanosti i uživa toliku popularnost među turistima. Nama je zbog broja istih bila prilično naporna. No kako počinje na samom izlazu sa prethodne staze, nismo je mogli ignorisati. Veći deo je pod tunelom, čija je jedna strana otvorena, praveći terase sa kojih je moguće posmatrati kanjon. Stene litica klisure su izbušene mnogobrojnim pećinama, koje laste koriste kao prirodna gnezda, te otuda i ime staze. Taj kratki put je prošao u zaobilaženju većih i manjih grupa turista i sumanutom slikanju prelepog kanjona. Poseta Taroko nacionalnom parku se bližila kraju i možda je to bio najbolji način da se od njega oprostimo.

Taroko je zaista preplavljen turistima i nemoguće ih je zaobići. Ne znam kakvo je stanje na stazama u drugim mesecima, ali sumnjam da je kanjon ikada praznjikav. Sjajna infrastruktura, laka dostupnost i neverovatni predeli definitivno doprinose popularnosti. Iznova se, pri svakoj poseti Tajvanu iskreno divim kako održavaju red i čistoću, i uspevaju da sačuvaju prirodu i pored tog broja ljudi koji dnevno probruji kroz parkove. Verovatno treba zahvaliti tome što strikno vode računa o broju ljudi na stazama koji bi mogli dovesti do narušavanja balansa. Meni i dalje ponekad broj posetilaca ume da padne teško jer kad krenem negde na odmor iz singapurskog mravinjaka uglavnom tražim mirne i puste predele. I pored svega, Taroko je izuzetno impresivno i čarobno mesto, vredno posete.

Više slika možete naći u mojoj galeriji.