postcards…
The world moves with me

Ficroj (Fitz Roy) / 21.01.19

Uvek se iznenadim, na koliko mesta čovek mora stati da bi do neke patagoniske lepote stigao. Koliko je sve udaljeno i divlje u ovom delu sveta. I baš zbog toga toliko vanredno lepo. Za takvu lepotu se uostalom i vredi pomučiti.

Ficroj planina se nalazi na granici između Argentine i Čilea. Najbliže naseljeno mesto nalazi se na argentinskoj strani; El Čalten (El Chalten). Čak i ako do njega želite avionom, najbliži aerodrom će biti Punta Arenas u Čileu. A od njega do El Čaltena treba menjati autobus bar dva puta u Puerta Natalesu (Čile) i El Kalafateu (El Calafate, Argentina). Zbog problematičnog reda vožnje, “izgubili” smo dva dana na ovom putu. I opet upravo zbog tog reda vožnje izabrali smo Kalafate za bazu. U hotelu smo ostavili sve stvari koje nam na samoj pešačkoj turi neće trebati. Na leđima smo nosili samo minimum neophodan za predstojeća 3-4 dana.

Uhvatili smo prvi jutarnji autobus za El Čalten. Autobus staje na ulazu u nacionalni park gde vas upoznaju sa lokalnom florom i faunom, vremenskom prognozom u narednih par dana i stanju na treking stazama. Malo razočarano napustismo centar jer smo shvatili da ćemo morati da modifikujemo prvobitan plan zbog lošeg stanja severnog dela parka. Ovaj nacionalni park, za razliku od većine u Patagoniji, ne naplaćuje ulaz. U njemu takođe ne postoje nikakvi servisirani objekti. Na par mesta postoje proširenja uređena za kampovanje u šatorima, ali čak ni kraj njih ne postoje nikakvi uslužni objekti. I dalje, većina staza je u odličnom stanju, prelazi preko rečica i plavnih oblasti prekriveni drvenim stazama i sama treking staza je izuzetno dobro markirana.

U El Čalten smo stigli baš na vreme za doručak. S obzirom da su nas čekali instant obroci u narednih par dana, odlučili smo da sednemo na doručak u lokalni kafić iako zapravo i nismo bili gladni. Zabavljali smo se upoređujući Čileance sa Argentincima. Tu oko granice, u toj dalekoj Patagoniji, čak su i oni odlučili da se uklope u sve stereotipe koje prate njihove narode. Argentinci su poznati po tome da su otvoreniji, neposredniji i srdačniji od Čileanaca. A zapravo je razlika samo u prvom kontaktu, Čileanci su malo rezervisaniji. Taj argentinski je tako sličan balkanskom mentalitetu. Pre nego što stignete da nešto zatražite ili primetite da vam nedostaje, vaši domaćini će ponuditi pomoć. Te dok smo uživali u svežem voću naša konobarica je jurcala po selu da zameni naših 50 dolara jer mi pezose nismo imali. A onda je primetila da su nam flaše prazne i ponudila da ih napuni vodom ili čajem, naglašavajući da to ne moramo da platimo. I dok mi na putu sva ta pažnja prija, pomislih kako bih od iste pizdela da živim svaki dan među njima.

El Čalten je zaista malo seoce i kao svako drugo u Patagoniji izgleda kao kakav filmski set. Sve sređeno, pod konac, sa tipičnim drvenim kućama i širokim ulicama. Nalazi se u uvali opasano brdima. Kad smo se ispeli na prvo brdo, na čijem vrhu počinje staza, okrenuh se još jednom da pogledam selo. Delovalo mi još manje sa te visine.

Čim smo zakoračili na stazu osetih silno olakšanje. Divljina je pred nama. Vreme je bilo prelepo. Planinski hladnjikavo, ali nebo plavo, sa po kojim lenjim oblakom. Patagoniski nacionalni parkovi su mi najdraži za pešačiti. Staze su lake, široke, nagibi mali, šume stare, sva voda pitka, nema muva, komaraca i ostalih letećih smarača, nema velikih divljih životinja, niti onih otrovnih. U daljini uvek predivne, večito snegom pokrivene planine, glečeri i beskrajno zelenilo. I u svemu tome možete uživati danima. Bez asfalta, bez struje, bez interneta, bez ikakvih žica i veštačke buke. Totalno odsustvo i zvučne i svetlosne zagađenosti. Do ušiju dopiru samo prirodni zvuci, do očiju samo prirodno svetlo. Nebo je noću nestvarno lepo. Južna polulopta i tako ima više zvezda, te deluje impresivnije.

Hodali smo polako. Dan je dug. Nije nam se žurilo. Daljine nisu velike. Na svakom vidikovcu bi pravili poduže pauze, bezbrižno uživajući u pogledu. Bilo je dosta šetača na stazi. Iznenađivale su me grupe sa vodičima. Još sam donekle i mogla da razumem grupu starijih pogubljenih Japanaca, u tom stranom svetu bez poznavanja jezika, ali mi grupa mlađih Amerikanaca uopšte nije bila jasna. Staze su izuzetno dobro označene, informacija na internetu i previše. Koja bi tačno bila uloga vodiča?

Staza je najvećim delom oivičena žbunjem. Stene prekrivene snegom, u daljini, magično uokviruju vidik. Šetali smo kroz savršenu razglednicu i prilično ujednačen reljef dok nismo stigli do prvog kampa na kojem ćemo prespavati.

Postavili smo šator, ostavili rančeve i krenuli do obližnjeg jezera Tore (Torre) i istoimenog glečera koji se prostire po njemu. Za razliku od dotadašnjeg terena, ovaj je bio potpuno go, prekriven kamenjem, sitnijim i krupnijim, dodatno ističući veličinu i lepotu glečera. Dok smo obilazili jezero, približavajući se glečeru, upoznali smo mladog Amerikanca, solo putnika. Nismo ga pozvali da nam se pridruži, ali je on to svejedno uradio. E sad, Miljan i ja smo baš teški za konverzaciju, i većina ljudi nam je potpuno neinspirativna. Ni jedno od nas ne ume da priča o glupostima, vremenu, i sličnim budalaštinama. Oboje najradije ćutimo, sem ako baš nemamo šta pametno da kažemo ili se nalazimo među ljudima koje toliko volimo da sa njima možemo da pričamo o bilo čemu. Jasno je dakle da slučajni prolaznik ima otpilike 2 minuta da nas animira i inspiriše na razgovor, koji ćemo voditi do besvesti ili zaključi da smo nastrani, previše ćutljivi, čudaci. Amerikanac nas je napustio nakon 5 minuta umoran od vođenja ispraznog razgovora sam sa sobom. Ne bih ga ni pominjala da u tih 5 minuta nije drobio o tome kako je super putovati sam, pre svega jer ga ljudi na putu smaraju, previše dave svojim ličnim pričama, itd. Uz to je uspeo i da nam ispriča sve o sebi što nas nikada nije interesovalo. Fasciniralo me je koliko je sam sebe kontradiktovao u tako kratkom vremenu. I koliko, upravo oni koji o samoći hvalospeve prave, od nje pokušavaju da pobegnu, koristeći je kao izgovor za svoju sebičnost i nemogućnost da prave kompromise sa nekim. Mislim, onaj ko u njoj zaista uživa, neće smarati slučajne prolaznike svojim ispraznim pričama.

Nakon što se nauživasmo u pogledu na glečer i sunčanju na jednoj od većih stena, krenuli smo ka šumi u podnožju. Cilj nam je bio da pijemo vode na vodopadu, koji smo mogli čuti još sa staze. Pratili smo rečicu kroz šumu, nadajući se da se s njom možemo vratiti do kampa. Međutim, sunce je već bilo nisko, rastinje previše gusto i i nije bilo nikakve staze na vidiku, te nakon nekog vremena, presekosmo nazad ka jezeru i kampu.

Nakon instant večere, spavanjca i opet, instant doručka, krenuli smo dalje. Cilj za taj dan je bio kamp Agostini. Na prvom delu puta smo uglavnom prolazili kroz šumu, da bi na kraju izbili na livadu i tri jezera Unuka, Ćerka i Majka (Nieta, Hija, Madre). Prilaz do jezera je širok i otvoren. Voda potpuno prozračna i čista. Po njoj su plivale divlje patke. Svaki kamenčić smo mogli videti. Spustili smo rance i raskomotili se u potpunosti. Voda je previše hladna za kupanje, ali idealna za umočiti stopala. Dan je predivno dug, a staza dovoljno kratka da smo mogli satima uživati u tom lenčarenju. Staza dalje prati jezera, prelazi preko plavnih površina i konačno rečice, koja nas je dovela do kampa. Postavili smo šator, ostavili rančeve i krenuli u jedini ozbiljniji uspon na celom treku.

Sreća je što se na taj uspon ide bez tereta. Meni je bilo prilično vruće u podnožju, uspon je konstantan i teži što ste bliži vrhu. Uz put je bilo delova za koji su nam trebale i ruke i noge da ih ispenjemo. Bili su kratki doduše. Ali i uski, a ljudi na treku poprilično. El Čalten je zapravo prilično blizu tom delu treka. Mi smo praktično, samo kružili naokolo, ali do njega je moguće stići i u toku istog dana. Ovaj deo treka je i najpopularniji te je zato na njemu i bilo poprilično ljudi. Mi smo krenuli dosta kasno, te je većina njih već silazila. Mora da sam u jednom momentu delovala previše izmučeno, te su majka i ćerka, koje su u tom momentu silazile, odlučile da me bodre. Dete mi, u totalnoj ekstazi reče kako nema još puno do vrha, da sam prešla najteži deo i da me na vrhu čeka najlepši pogled na svetu. Silno me nasmeja i definitivno doprinese poboljšanju raspoloženja, tj. dade neki osećaj lakoće. Najveći deo tog treka je zaista strm i zahteva oprez, te malo ostaje mesta za zveranje i pravo uživanje u momentu. No, kada smo izbili na vrh, čekao nas je manje-više ravan deo sa koga se pružao predivan pogled na Belu reku (Blanco) iz čijeg smo pravca došli, okolna brda i celu dolinu. Put pred nama je i dalje bio zaklonjen. No, kada konačno dođosmo do kraja tog blagog uspona pred nama se ukazalo Mutno jezero (Sucia) i visoke kamene kule. Jezero je mlečno gusto, te otuda ime. Po njemu su plivali komadi leda i bilo je snega na suprotnoj strani. Sedeli smo zadivljeni, gledajući očarani, u tu lepotu. Dete je bilo u pravu. Najlepši prizor bio je tu, pred nama. Čekali smo neko vreme da se oblaci sklone i otkriju vrhove. No taman kad pomislim da se razilaze skupljali su se novi. Nije ni čudo da su starosedeoci ove vrhove zvali Vrhovi koji se puše (Chaltén). Bilo je poprilično hladno, te smo šetali naokolo da bi se ugrejali. Svuda kamenjar, krupniji ili sitniji, sneg i mlečno gusta voda.

Kada smo odustali od uzaludnog čekanja da oblaci nestanu, krenuli smo nazad, bodreći one koji su se penjali ka vrhu. Spust je trajao mnogo kraće. Zbog kolena mi bi drago što sam ponela štapove, iako su mi samo smetali pri penjanju.

Nakon još jedne instant večere, ledene noći i instant doručka, krenuli smo do par obližnjih vidikovaca pre nego što smo se vratili u kamp, spakovali stvari i polako krenuli nazad. Ideja je bila da zanoćimo još jednu noć u kampu, kraj jezera Kapri (Capri), ali smo se predomislili jer je bilo previše ljudi. Vikend i savršeno vreme su ih izmamili napolje. Taj poslednji kamp je baš blizu selu, te smo odlučili da se vratimo ranije. Poslednji deo puta prvo prati jednu od rečica, a zatim se polako odvaja i izdiže, da bi nas negde, pred sam kraj, počastio još jednim predivnim vidikovcem.

Sve ove razdaljine su relativno kratke, a dani leti zaista dugi te nije nemoguće videti ove lepote praveći dnevne izlete iz El Čaltena. Kampovanje definitivno nije neophodno, ali nama pričinjava posebno zadovoljstvo.

Ovaj nacionalni park prilično podseća na čileanski Tores del Paine, ali je daleko manji, dostupniji i jednostavniji. Uz to su kampovanje i sam ulazak u park besplatni.

Više slika možete naći u mojoj galeriji.

2 komentara
Kategorije: Argentina
Tags: , , , , , , , , , ,

Divan mi dan / 24.06.17

Pre 12 godina krenuli smo na našu prvu, zajedničku, putničku avanturu. Ni manje, ni više, zapucali smo za Južnu Ameriku. Na početku te velike avanture, obilazili smo Iguacu vodopade u Argentitni. I baš tamo dočekali moj 27. rođendan. Tog jutra, iz sna me je probudilo kucanje na vratima. Dogegala sam se do vrata, onako krmeljiva, pospana, bez jasne ideje koji je dan ili datum. Na vratima je stajala recepcionarka sa kutijom u rukama i ogromnim osmehom na licu. Poželela mi je srećan rođendan i zatim se udaljila. Stajala sam na onim vratima zbunjena, gledajući čas u kutiju, čas u Miljana, a onda se raspilavljena rasplakala. Tek kasnije sam otkrila da se moj dragi sa njima danima domunđavao oko pripreme te torte iznenađenja. Torta je smazana uz pomoć zaposlenih u hostelu, od kojih sam sem silnih zagrljaja, poljubaca i čestitki dobila i popust na sobu. Verovala sam tada, pomalo setno, da verovatno više neću rođendane dočekivati na tako egzotičnim mestima. Ni slutila nisam da će naredni biti poslednji proveden u Beogradu.

Ustajem jutros polunaspavana. Rođendan mi je čestitan još negde u sred noći, dok smo se sudarali po kući, ja bunovno se vraćajući iz toaleta, a on iz kuhinje. Opet zvono na vratima. Ovog puta je on otvorio. Gledam kako unosi kesu sa kutijom u kuhinju. Osmeh mi osvaja lice, a suze udaraju na oči. Slutim da je torta i pre nego što stigne da je otvori. I opet raspilavljena plačem. Izgleda da šećer na mene utiče kako na većinu ljudi utiče crni luk: Suze u blizini rođendanskih torti kreću nekontrolisano da mi se slivaju niz lice. Torti u čast odlučila sam da se slikam u istoj pozi kao pre 12. godina. Jedno je ostalo isto, taj moj neizdrž da čapnem tortu pre nego što se slikanje završi.

Razmišljala sam kako sam ovu tortu dobila opet na vrlo egzotičnom mestu. Na ovom drugom, desnom kraju sveta. I o tome kako sada ova magija neće prestati za koju nedelju. To me učini nekako beskrajno srećnom, jer uvideh koliko je ova trećina mog života bila bogata i divna. Koliko smo želja i snova uspeli da pretvorimo u stvarnost. Moja mama je često ranije govorila kako blesi (misleći na mene) nije teško biti srećan, aludirajući da moje odsustvo potrebe da brinem ili se jedim previše oko bilo čega. E pa draga mama, hvala ti što si me ovako blesavu pre 39. godina rodila. I dragi mužu, hvala ti što me ovako blesavu svako malo rasplačeš.

Nema komentara
Kategorije: Argentina Singapore
Tags: , , , ,

El Bolson / 28.05.13

Na samo dva sata vožnje od Bariločea, nalazi se gradić El Bolson. Ovaj grad se hvali svojom zelenom orjentisanošću i životom u skladu sa prirodom. I ovo je zaista vidljivo na svakom koraku. Grad je sićušan i sve je koncentrisano oko lokalnog trga na kojem se prodaju stvari iz domaće radinosti lokalaca. Ništa preterano fascinantno, mada se može naći poneki zanimljiv komad nakita. Ovaj market se ne održava svaki dan. I onaj jedan koji smo uspeli da uhvatimo je zapao u dan kada je nebo odlučilo da iscedi svu patagonijsku vodu na nas. Moguće da je to jedan od razloga koji su doprineli ovom neoduševljenju lokalnom pijacom. Ovaj grad je hvaljen i kao vegeterijanski nastrojen, te sam se ja nadala bar nekom pristojnijem obroku posle tolikih pica i sendviča. Ali, nekako ni sa tim sreće nismo imali. Ono čega ima u izobilju su, slično kao i u Bariločeu prodavnice čokolade, slatkiša i sladoleda. Činilo mi se da iz svake druge radnje vrišti natpis “Sladoled, kilogram za neke smešne pare”. I zaista, svako malo pored nas bi prošao lokalac sa kanticom sladoleda. Nije mi se to baš uklapalo u sliku o zeleno-zdravom životu, ali valjda negde moraju da zastrane. Sav taj osećaj uravnoteženosti, mira i imamo-vremena-za-sve mora negde da nađe protivtežu. Pomalo suludi osećaj duhovnosti odiše ovim mestom iako ne deluje da su lokalci preterano pobožni. Celo mesto se činilo idealno za “odmoriti dušu” i “isprazniti glavu” tip turizma. Okolna brda, reka i mnogobrojni vodopadi su dodatno doprinosili ovom osećaju.
El Bolson je okružen ovim prirodnim lepotama i da biste uživali u divljini dovoljno je izaći iz grada. Ona počinje baš iza ćoška. To nam je dobro došlo jer nismo očekivali toliko lošu konekciju sa okolnim, udaljenijim pešačkim stazama i toliko loše i promenjljivo vreme, te su nam staze oko grada postale glavna preokupacija.

Prvog dana krenusmo prema obližnjem vidikovcu. Čim smo izašli iz naseljenog mesta pridružilo nam se prvo kuče. Patagonija je puna kučića. Svi odreda su mešanci i vrlo veliki. Malo kuče je zapravo prava retkost. Vrlo su druželjubivi, ne plaše se ljudi, i nikada ih nismo videli u čoporu. Patagonci imaju neverovatan odnos prema ovoj životinji. Svi su im vrlo naklonjeni. Ovde je svako kuče obasuto ljubavlju i pažnjom. Nisam videla da ih neko tera, da ih se plaši ili ih maltretira, naprotiv slika na kojoj slučajni prolaznik zastaje da bi pomazio neko uspavano kerče je vidljiva na svakom koraku. Baš na stanici u Bariločeu prisustvovali smo sceni kada se lutalica iz nekog razloga uznemirila i krenula da laje. Ljudi su prilazili, mazili je, tepali, pričali sa njom, čak je i hranili ne bi li se smirila. Nisam nikada videla toliku ljubav prema ovim stvorovima.
Tako da već naviknuti na taj specifičan odnos između njih i nas, nimalo nas nije iznenadio naš iznenadni pratilac. Posle svega par metara pridružio nam se i drugi. Te je naša mala družina krenula u osvjanje vrha. U jednom momentu zastadosmo u nedoumici kuda dalje. To naravno nije dugo trajalo, jer su naši novostečeni prijatelji već verovatno na stotine pogubljenih turista uspešno odveli do vrha. Vidikovac pruža lep pogled na grad, mada u našem slučaju ova lepota i nije mogla baš da dođe do izražaja od crnih oblaka koji su se skupljali na nebu. Nakon vidikovca, onako bez cilja, krenusmo u lutanje po okolišu. Po ovim brdima ima dosta razbacanih vikendica te nekako me ceo kraj podsećao na planinska sela po Južnoj Srbiji i Crnoj Gori, iako su zapravo totalno različiti. U toj šetnji naletesmo i na prvo majušno kuče u Patagoniji. Malo poput pekinezera i činilo se jednako nervozno i glasno. Prvo pomislih da se uplašio jer je bio ukopan u zemlju, a onda mi se učinilo da mu je stomak krvav. No Miljan me ubedi da mi se zaista učinilo, te požurišmo dalje jer ga je naš dlakavi prijatelj očigledno činio nervoznim. Do tog momenta, jedan od kerova koji su nas pratili se negde zagubio. Nedaleko odatle put se završavao privatnim imanjem, te krenusmo nazad. Kako je ono kučence i dalje sedelo na istom mestu, stvar je postala sumnjiva. Kada smo došli ponovo do njega, jasno se video trag krvi na asfaltu. Bilo je sad potpuno jasno da ga je kuče koje nas je pratilo činilo nervoznim te ga oterasmo. To ga je očigledno umirilo, te nam je dao jasan znak da želi da mu priđemo. Tek tada smo videli da mu je utroba zapravo pocepana. Iz stomaka su mu virila creva, mada su delovala nepovređena. Miljan je otrčao da traži pomoć po okolnim vikendicama, dok sam ja “čuvala” kuče. A jak sam vam ja čuvar. Očajna i potresena, sedoh samo pored njega da cvilimo zajedno. Nedugo zatim Miljan se vratio sa devojkom koja je prepoznala kuče i pozvala vlasnika. Do tog momenta nisam bila ni svesna koliko me cela situacija zapravo potresla. Tek kada se pojavila vlasnica i uzela kučence u ruke, osetih se slobodnom da zaplačem. Cela situacija me toliko potresla da sam se tresla do povratka u selo. Miljan je hteo da se vratimo, da obiđemo kuče neki dan. No meni je nekako bilo lakše da verujem da je preživelo nego da moram da se suočim sa činjenicom da možda veterinar nije uspeo da ga spase. Posle toga sam dugo razmišljala o tome zašto me je čitav ovaj događaj toliko pogodio. Nije mi prvi put bilo da vidim životinju u tom stanju. Jedino logično objašnjenje za to mi se činila sva ta silna ljubav tih ljudi prema kučićima kojoj sam bila svedok od prvog dana našeg boravka. Iskreno se nadam da je mališa sad već u potpunosti ozdravio.

Sledećeg dana se nebo malo razvedrilo te odlučismo da prošetamo do obližnjih vodopada Nahuelpan. Put do vodopada je asfaltiran i vodi kraj ogromnih imanja čiji se vlasnici mahom bave organskim uzgojem voća i povrća. S obzirom na veličinu bara po putu u početku mi se činilo vrlo praktičnim što ne hodamo po zemlji. No kako je sunce odlučilo da se pojavi na nebu, hodanje je postalo pomalo naporno te smo se trudili da hodamo paralelno s putem. Blato je bilo toliko, da je ovo samo na momente bilo moguće. Vodopadi su na svega desetak kilometara od grada te je šetnja relativno kratko trajala. Ovaj deo je naseljen potomcima lokalnih indijanskih plemena, koji se obično okupljaju oko vodopada i prodaju svoje proizvode turistima. No kada smo mi došli nije bilo praktično nikog, verovatno zbog kiše koja danima nije prestajala. Biće da nas je sunce tog dana sve zateklo, kao sneg beogradse putare u januaru. Vodopad je od silne kiše prethodnih dana, delovao impresivno. Vrlo je visok. Gledali smo ga iz podnožja, opruženi na livadi pokušavajući da upijemo što više tog iznenadnog sunca. No ta uživancija nam je kratko trajala zbog kiše koja se vratila, jednako brzo kao što je i nestala. Te smo povratak u hostel proveli u još jednoj romantičnoj kišnoj šetnji.

2 komentara
Kategorije: Argentina
Tags: , , , , , , ,

Bariloče / 23.05.13

Naša decembarska putovanja su vid bekstva od hladne i duge nemačke zime. Još prve godine našeg života ovde, shvatili smo da ćemo završiti na psihijatrijskom odeljenju neke bolnice zbog duboke depresije usled nedostatka sunca, ako ne pobegnemo negde na odmor u toku zime. Eksperimentalnom metodom je utvrđeno da je idealno vreme za taj odmor kraj decembra – početak januara. Logično, tada se trudimo da odletimo negde daleko sa puno sunca. Patagonija je bila rizičan izbor zbog ekstremnih klimatskih uslova na tom dalekom jugu. Praktično smo se kockali sa našim slobodnim danima. Verovatnoća da ćemo biti obasjani suncem je ista kao i da će dani biti tmurni, sivi i hladni.

Zbog dužine dana, tj. količine svetla nakon već mizerno kratkog dana u Nemačkoj, u početku nismo ni osećali neku preteranu smetnju što nam jakne i dalje trebaju. Ceo region je delovao mistično i dramatično pod tim povremenim oblacima, te se to činilo savršeno za okolnu divljinu. No ipak, nakon konstantnog sunca i znatno viših temperatura tokom našeg boravka u Kalafateu i oko njega, uvideli smo da možda nebi bilo loše naći neki sunčaniji predeo u kojem ćemo vreme trošiti u ležećem položaju, ispruženi koliko smo dugi, upijajući sunce. Kako nam se nije napuštala Patagonija, odlučili smo da preskočimo neke od planiranih pešačkih tura na južnijem jugu, i krenemo u severnije patagonijske predele. Bariloče je izabran samo zbog dobre konekcije sa ostatkom argentiskog juga.
Čekalo nas je nekih 24h u autobusu i ma kako to zvučalo strašno, iskustvo je zapravo nezaboravno. Mi smo pre nekih 8 godina proveli od Jezera Titikaka u Peruu, preko Čilea do Buenos Ajresa u Argentini skoro tri dana u raznim autobusima. Autobusi su ogromni, čisti, i određene skuplje verzije imaju bolja sedišta od prve klase u avionima. Sedišta su široka, udobna i mogu da se razvuku u krevet. A na sedištu ispred vas možete da gledate film ili slušate muziku. Razlika od pre osam godina i prošlogodišnjeg iskustva je da filmove sada puštaju na ogrinalnom jeziku, te Džordž Kluni ne priča više španski, i što je cena višestruko skuplja. Te sada za prevoz po Patagoniji treba izdvojiti pozamašnu sumu para.

Po dolasku u Bariloče dočekalo nas je još hladnije vreme nego prethodnih dana. Kiša je uporno padala i duvala je jaka vetrina sa jezera. Propisno smo već ogladneli, i nije nam se baš mnogo lunjalo okolo u potrazi za hostelom. Oboje smo bili u onom stadijumu, kad nam od umora, osećanja prljavosti i ispovređivanih nogu ideja o spavanju u hostelu sa deljenim kupatilom i lošim doručkom baš i ne zvuči kao primamljiva ideja. Te se zaputismo u mali, porodični hotel koji se ni manje ni više zvao Milan. Recepcionar se već potrudio da nam potvrdi da smo na pravom mestu svojim širokim osmehom i žarom da sa mnom vežba španski. Kako je po profesiji profesor španskoh, to mi je došla kao besplatna dodatna nastava.
Sobe su zapravo pravi luksuz, i daleko premašuju ono što biste u Evropi dobili za 50 dolara. Te smo odlučili da se zarad odmora zadržimo par dana u njemu, ispitujući okolni nacionalni park polagano, u kraćim šetnjama.

Bariloče (San Carlos de Bariloche) nalazi se u okviru Nacionalnog parka Nauel uapi (Parque nacional Nahuel Huapi) i obali istoimenog jezera. Bariloče je najveći turistički centar Argentine i to je vidljivo na svakom koraku, od uređenih mnogobrojnih ski staza, markiranih planinarskih staza, mnogobrojnih planinarskih domova po okolnom parku do sjajnih konekcija.
Njen prvi stanovnik, je bio ni manje ni više nego Nemac Karl Viderhold (Carlos Wiederhold) koji je odlučio da otvori radnju na mestu današnjeg grada i nazove je nemaštovito Nemačka. Veruje se da grad upravo po njemu nosi ime (San Carlos). Drugi deo imena Bariloče, na jeziku lokalnih indijanaca se piše Vuriloche i označava “ljude koji žive iza brda”, od vuri (iza) i che (ljudi).
Ironično, ovo mesto ne samo da je privlačilo Nemce u 19. veku, nego i kasnije posle drugog svetskog rata, jer je poznato kao jedno od glavnih nacističkih utočišta. Jedna od nepotvrđenih teorija tvrdi da su Hitler i Eva Braun preživeli rat, i svoj novi dom napravili upravo ovde.

Gradić ima lep centar i uređenu obalu, u kojoj zbog konstantnog vetra mi nismo mogli da uživamo. Kako je grad poznat po proizvodnji slatkiša centar je načičkan mnogobrojnim prodavnicama čokoladnih proizvoda. Mene južnoamerički slatkiši ne privlače baš mnogo, no to me nije sprečavalo da se u cilju ispitivanja tržišta davim u istim. Restoranska ponuda se svodi na roštilj i govedinu, te sam se ja hranila uglavnom picama i sendvičima. U toku našeg boravka u Bariločeu su izbili veliki socijalni neredi, uzrokovani sve gorom ekonomskom krizom. Argentinci su poput Peruanaca (slične nerede smo doživeli i u Peruu pre 8 godina), vrlo agresivni tokom ovakvih incidenata. Čemu je svedočila i totalna barikada radnji u centru. Očigledno vlasnici imaju puno iskustva sa ovakvim stvarima. Na žalost čitav protest se banalizovao, pretvarajući se u masovnu pljačku – nešto u stilu plavuša i patika, samo što su ovi krali plazma televizore.
Mi smo vreme provodili u šetnjama po Nauel uapi nacionalnom parku. Ovaj nacionalni park je jedan od najstarijih u Argentini. Kada je tip terena/parka za lunjanje u pitanju, parkovi poput ovog su mi omiljeni: guste stare četinarske šume, planinski vrhovi pokriveni snegom, široka jezera, i česti vodopadi. Ovaj nacionalni park se nalazi u takozvanoj Jezerskoj oblasti koja je poznata po velikom broju ledničkih jezera. Na žalost ja sa mojom povredom zgloba i Miljan sa njegovim povređenim kolenom, nismo imali ni snage ni volje da krenemo na višednevno i ozbiljnije planinarenje po okolini. Te daleko od toga da smo mogli u potpunosti da uživamo u lepoti parka. Ono malo što smo videli praveći ture oko jezera, kroz šumu i niže delove brda, bilo je dovoljno da se zaljubimo na prvi pogled i krenemo da planiramo ponovnu posetu.

3 komentara
Kategorije: Argentina
Tags: , , , , , , , , , ,

Ice ice baby / 18.05.13

Rekoše da će nas pokupiti u osam ispred hostela. Ja kakva sam zabrinuta, i kad treba i kad ne treba, uzvrpolih se već oko 7.45. Miljan je polagano žvakao svoj doručak, a ja sam pod izgovorom da idem da slikam čudne ptice na travnjaku ispred hostela otišla da proverim nema li autobusa negde na vidiku. Nije ga bilo ni tada ni nekih pola sata kasnije, pojavio se tek negde oko pola devet. Logično, ako nas sve kupi okolo po selu. Može Kalafate (El Calafate) biti majušan koliko hoće, ali dok autobus zađe u svaku ulicu i pokupi nas sve, potrajaće.

Kalafate je ima dobio po bobičastom voću, koje podseća izgledom na borovnice. Kako je još uvek bilo rano za plodove nismo ih probali, ali kažu da ako pojedete plod sigurno ćete u Patagoniju doći opet. Grm kalafatea je vrlo čest po obroncima šuma i poljanama, raste svuda poput kupine kod nas.
Kalafate je verovatno najslađe naseljeno mesto na svetu, bar po sunčanom prolećnom danu. Pretpostavljam da u toj patagonijskoj zabiti Kalafate ima problem sa sunčanim danima isto koliko i Berlin na ovom severu. No, kao što ponekad baš nemate sreće s vremenom, drugi put će sva sreća ovog sveta pripadati samo vama. Sreća je tih dana odlučila da bude na našoj strani te je tokom našeg boravka u ovom mestu i oko njega sunce sijalo punom snagom, a razbacani kumulusi na nebu služili kao dekoracija za slikanje. Kalafate je jedan od onih patagonijskih gradova koji se razvio samo da bi opsluživao mnogobrojne turiste koji obilaze nacionalne parkove po Patagoniji. Podseća pomalo na lažne holivudske gradiće. Svega par ulica koje se seku pod pravim uglom, sa prelepim drvenim kućama, hostelima i restoranima. Koliko je neko mesto turističko u ovim zabačenim krajevima, možete lako zaključiti i po restoranskoj ponudi. Toliko dobrih restorana sa savršenom hranom u jednom običnom gradiću sa 6000 duša teško da bi bilo moguće pronaći.

Trućkali smo se neko vreme do ulaza u Nacionalni park koji se nemaštovito zove Glečeri (Los Glaciares National Park). No upravo već samo ime ukazuje da ovaj park može da se pohvali zavidnom brojem glečera. Usput nas je vozač obasipao zanimljivim podacima o celom podnevlju i njegovoj najvećoj atrakciji kojoj smo i krenuli tog dana u susret Glečeru Perito Moreno.

Glečer Perito Moreno je ime dobio po argentinskom istraživaču Francisku Morenu. Perito na španskom znači specijalista, te je ta ledena gromada ustvari glečer specijaliste Morena. A glečeri su upravo to, velike ledene gromade. Glečer Moreno spada u retke čija se zapremina ne smanjuje, nego raste. Nalazi se na Jezeru Argentino. Usled tog napredovanja njegovog frontalnog dela dešava se da se led spaji sa kopnom blokirajući južni rukavac Brazo Rico (Brazo Rico bi u prevodu manje-više značilo Rukavac bogat vodom). Ovo uzrokuje povećanje nivoa vode u rukavcu do momenta kada pritisak ne poraste do te mere da izaziva pucanje ove ledene brane i ponovnog spajanja rukavca sa jezerom. Za formiranje ove ledene brane i njeno pucanje potrebno je između jedne i deset godina u zavisnosti od klimatskih uslova.

Napravili smo pauzu na uređenom delu obale jezera sa kojeg je moguće posmatrati čeoni deo glečera. Na tom delu postoji čitav splet terasa, stepenica i visećih mostova sa kojih se pruža fantastičan pogled. Kad smo stiglo još uvek je bilo relativno rano i veći deo glečera je bio u senci. Frontalni deo je relativno blizu obale tako da, gledano sa donjih terasa, glečer praktično gledate iz neposredne blizine. Patagonija je mesto koje vas na svakom koraku podseća koliko ste majušni. Ovaj susret sa glečerom je bio samo jedan u nizu momenata u kojem sam se osetila poput mrava. Sama priroda je nestvarno lepa. Svetlo plavkasta izborana površina, sa odsečenim prednjim ivicama ponegde prošaranim tamnije plavim usecima. Iza nje su se uzdizali vrhovi prekriveni snegom, a sa strana guste četinarske šume. Vazduh je mirisao zimski iako je bilo poprilično toplo. Po vodi, ispred glečera plivale su odvaljenje gromade, oštrije bele poput snega i oblije staklasto plave. Nebo je bilo vedro a sunce jako, te je bela površina reflektovala zaslepljujuću svetlost. Ostali smo tu nekih četrdesetak minuta, no meni se činilo mnogo kraće. Morali smo da se ukrcavamo u autobus jer nas je čekala šetnja po ovoj ogromnoj gromadi.

“Big ice” tura je jedna od šetnji po glečeru koje je moguće bukirati kod lokalnih turističkih agencija. Ova tura traje oko pet sati i ne bi se mogla svrstati u jeftinije. Postoji i kraća jednočasovna organizovana tura koja je i srazmerno jeftinija. Samoorganizovana šetnja po glečeru je zabranjena, no ako ste baš avanturista realno ne postoji mogućnost da vam neko blokira prilaz glečeru sa svih strana te bih ja tu zabranu pre svrstala u preporuku. Ono što vam treba za šetnju po glečeru su dereze, cepin, a ne bi bio na odmet ni pojas. Dobre rukavice su obavezne, jer je led oštar te ukoliko se okliznete može se desiti da se ozbiljno isečete. Sa svim tim vas snabdeju organizatori puta, ako u ovu šetnju krenete organizovano. Vodiči su profesionalni, dobro obučeni i znaju mnogo o glečerima, te će to znanje sa vama tokom šetnje izdašno deliti. Grupe su uglavnom do desetak ljudi, na koje dolaze dva vodiča i svi oni se međusobno trude da drže odstojanje tokom šetnje te ćete imati utisak da je na ledu, u tom momentu, samo vaša grupa.

Prvi deo puta smo zapravo otplovili. Posle kraće vožnje brodom, usledila je kraća šetnja kroz šumu. Ovaj deo je dobro markiran, a delovi oko obližnjeg kampa potpuno uređeni sa drvenim stazama. Pre samog penjanja na glečer vodiči su nam vezivali pojaseve i navlačili dereze. Meni je zapao neki brbljivi mladić s kojim zapodenuh razgovor o tome odakle smo. Uvek me Južno Amerikanci zadive svojim poznavanjem geografije. Mislim da mi se još nikada nije desilo da naletim na osobu koja ne zna gde je Srbija, za razliku od Azije gde mi se nikada nije desilo da naletim na osobu koja isto to zna.

Prvo oduševljenje glečerom doživite još sa velike udaljenosti, kad ga vidite kako se lenjo proteže preko jezera. Sama ta slika na kojoj izgleda kao da se ogromna ledena reka uliva u jezero oduzima dah. Onda sledi drugi šok, kada se približite obali i sagledate koliko metara taj led štrči iz vode. Kad steknete pravu sliku o njegovoj veličini. Kad pridev veliko, dobije neke realne dimenzije. Treći šok doživite kada krenete u šetnju po toj ledenoj gromadi. Tada veličina ponovo gubi na važnosti, a detalji koji vas okružuju zaukupljuju svu vašu pažnju. Iako prilikom svakog od ovih stadijuma doživljavate blagi šok jer se vaša čula po prvi put susreću sa takvim čudesima, treći je ipak bio najsnažniji u mom slučaju. Iz prostog razloga što nikada do tada nisam pročitala, čula ili videla ništa vezano za reljef glečera. Za mene je sama pomisao da je to jedna velika kamara nataloženog snega koja usled zarobljenih molekula vazduha svetli čarobnom plavom bojom delovala dovoljno impozantno da krenem u obilazak glečera po Patagoniji. O čudu kojem ću svedok biti tokom šetnje, ranije nisam ni sanjala.
Magija počinje onog momenta kada prvi put kročite na glečer. Prvo učite kako da hodate po njemu. Gledate vodiča kako gazi po rastopljenim baricama predivno svetlo plave, pomalo drečave boje, a vi ga s nekom poluzebnjom imitirate. Obuzimao me je osećaj zbunjenosti što opet sa 34. pune godine ponovo učim kako da hodam. Radoznalo sam umakala prste u vodu, ni sama ne znajući zašto to tačno radim. Valjda iz želje da potvrdim da sam još uvek na ovom svetu. Taman kad se navikoh na podlogu, usledilo je penjanje uz prvo belo brdo. Iza njega nas je čekala uska plava vijugava rečica, savršeno čista i prozirna. A onda opet izvor, brdo, kanjon, pećine, jezero. Imala sam taj osećaj da smo to sve negde videli, samo što svi ti reljefi na toj zaslepljujuće beloj podlozi išaranoj drečavo plavim vodenim sistemima, bez zelene, bez braon, bez crvene, deluju u najmanju ruku – čudno. Ako gledate glečer iz bilo koje druge perspektive, ovaj bogati reljef je nemoguće naslutiti.

Posle duže šetnje napravili smo pauzu za ručak kraj najvećeg glečerskog jezera na koje smo nabasali. Prozirna tirkizna voda i okolna bela brdašca nam nisu davali mira. Ma koliko god želeli da uživamo u lenškarenju kraj jezera, to je od silne radoznalosti da ispitamo predeo oko sebe, praktično bilo nemoguće. Milion puta sam pozavidela vodičima čiji je posao da lunjaju po tom ledu svaki dan.
Nisam sigurna koliko smo vremena efektivno šetali, ali cela avantura mi se činila kao tren. U svakom slučaju nedovoljno dugačka. Uostalom kao i celokupno putovanje po Patagoniji. Imam taj suludi san koji me progoni još od tinejdžerskih dana da treba da se preselim na taj kontinent. Da se gubim po tom pustom svetu i istražujem njegove skrivene kutke. Kako godine prolaze ti snovi mi se čine sve manje verovatnim. Mala mi je uteha da sam bar malo vremena provela na nekim od ovih čarobnih mesta.

Više slika možete naći u mojoj galeriji.

4 komentara
Kategorije: Argentina
Tags: , , , , , , , , , , , , ,
Stariji postovi »

  • Postcards…

    Sav tekst i slike su mojih ruku delo ako nije drugačije naznačeno. Ukoliko želite da koristite tekst ili slike, možete mi poslati zahtev koristeći komentare.

  • Na ovim linkovima možete naći moju foto galeriju i moj foto blog.
  • Linkovi ka javnim stranama na društvenim mrežama: Facebook.

  • Hvala na čitanju,
    Marica Blečić

Copyright postcards..., 2006-2020; by Marica Blecic
Blog is powered by WordPress.