Balada o slanom moru
Većina mojih putovanja počinje snovima. Ne onim koji nastaju kada zaspimo, nego onim koje sanjam budna. Desi mi se tako da se dohvatim neke knjige, odslušam neku radio emisiju, odgledam crtani ili dokumentarac, pročitam neki strip, i zapadnem u snove. Misli mi zaposednu gomile slika. Vrlo detinjih. I dalje sebe vrlo živo zamišljam u svim naizgled nemogućim situacijama, zagubljenu u dalekim predelima. I onda ti snovi, u jednom momentu, prerastu u javu. Nikada stvarnost ne izgleda baš kao snovi. Obično je bolja, jer se stvarno živi. Jer stvarno hodam predelima o kojima sam snila, upoznajemo prave ljude, jedemo pravu hranu, izležavamo se na stvarnim mestima. Preplavljeni smo pravim osećanjima koja u nama ostaju dugo nakon putovanja. Ali i dalje svega tog pravog ne bi bilo da nije bilo tih snova na početku. Ti snovi su jednako bitni, jer bez njih na sva ova putovanja ne bih ni kretala. Zato se ja uvek vrlo živo sećam, tog prvog sna o nekom novom predelu. Tog momenta kada se u meni probudi interesovanje za neko novo mesto. Posle njega, slede godine snivanja, snovi se grade, moje avanture u njima ne prestaju. Moja glad da odem tamo negde, i iskusim sve to lično, postaje tolika da krećem da jedem samu sebe. Sve dok, pod teretom te gladi, ne krenem na dalek put. Onda konačno, doduše samo na kratko, sve ponovo dolazi na svoje mesto. Na kratko, jer je sve to jedan prokleti začarani krug. Što više vidim, više znam, više iskusim, sve više i sanjam. Snovi su sve veći, sve luđi. Ja sve nezasitija. Južna Amerika me tako, već godinama ubija. I kao da mi nije bilo dovoljno te patnje za njom, krenuh na put ka ostvarenju svog drugog najvećeg sna: Pacifika.
Već se po naslovu da zaključiti kada sam prvi san o Pacifiku usnila. Upravo čitajući jedan od najlepših stripova svih vremena: Baladu o slanom moru. Korto Malteze je u moje snove uplovio iz Politikinog zabavnika. Isti se u našoj kući čitao svakog petka, mnogo pre nego što sam ja naučila svih trideset slova. Upijala sam njegove avanture i nizala slike o pacifičkim ostrvima. No Pacifik je uvek bio tako daleko, činilo mi se nedostižan. Sve dok se nismo preselili u Singapur. Onda je postao bliži. Ja se sama ne bih baš tako brzo odlučila za posetu Pacifiku. Moji snovi su bili preveliki, da bih tek tako otišla bez jasnog i vrlo detaljnog plana. Ali, ja nisam samo ja već godinama. Ja sam sada Miljan i ja, a on je mnogo nestrpljiviji od mene u svemu. I on uvek hoće sve. I odmah. A jednom kada je želja izrečena glasno, iz mene ne i sačekaj nije moglo izaći. Samo jedno oduševljeno ‘ajde, propraćeno ogromnim osmehom na licu. Karte za Fidži su kupljene u roku od par dana i delilo nas je svega par meseci od naše prve, velike, pacifičke avanture. Ideja je bila da od Fidžija skoknemo do nekih drugih ostrva. Fidži nam se činio previše turistički i izvikan. Zato zasukah rukave i udubih se u mape Tihog okeana. No, ono čemu se nisam nadala u tom momentu, je da će mi ogroman projekat sesti na vrat, te da ću ostati bez imalo vremena za planiranje ovog puta. Te su tako mape ostavljene sa strane, i nismo im se vratili do poslednjeg vikenda pred put. Tog vikenda smo, totalno iscrpljeni od posla, odlučili da provedemo svo vreme na Fidžiju, shvatajući da nam ni za obilazak glavnog ostrva, te dve planirane nedelje odmora neće biti dovoljne.
Kad sanjam te svoje sulude snove, jasno je da razdaljine nemaju mnogo značaja. U snovima se lako stiže do raznoraznih predela. To što sam sada na Pacifiku, nije problem da se u sledećoj sekundi nađem u Beogradu. Suprotno tome, na javi mi je to jedan od najvećih problema. S druge strane, snove podrivaju priče, nestvarne slike, ilustracije. Pred put čovek čita vodiče, redoslede vožnje, praktične informacije. I ja se i dalje silno iznenađujem koliko sam daleko od stvarnosti, svaki put kada krenem u detaljnije planiranje puta. S obzirom da je vreme koje možemo da izdvojimo za put često kratko, uvek sam u silnom problemu kada shvatim da neću stići da proživim ni jedan procenat nagomilanih snova. Fidži nije bio izuzetak.
Fidži je jedna od turistički najeksploatisanijih država u Tihom okeanu. Za to treba zahvaliti blizini Australije i Novog Zelanda, čijim je stanovnicima to jedna od omiljenih turističkih destinacija. Međutim, većina ostrva je praktično nenaseljena, te je bez problema moguće naći svoj osamljeni kutak. Glavno ostrvo na Fidžiju je Viti Levu na kojem se nalaze prestonica Suva i međunarodni aerodrom smešten pokraj Nadija. Ovo je jedan od najprometnijih aerodroma na Pacifiku, i ako odlučite da dođete do Pacifika avionom, Nadi će uvek biti najjeftinija destinacija. Ovo nije slučajno, jer upravo je Nadi i polazna tačka ka najpoznatijim ostrvima koja pripadaju Mamanuka i Jasava grupi. Drugo po veličini ostrvo je Vanua Levu, a za njim slede Taveuni i Kadavu. Razdaljine među ovim ostrvima nisu male. I sem redovnih linija ka Mamanuka i Jasava grupi, na svim ostalim linijama brodovi saobraćaju, u najboljem slučaju jednom nedeljno. Međutim, raspored je vrlo nestabilan, a vožnje duge. Kako sam ja po svaku cenu želela da izbegnem ove dve grupe ostrva, a ipak želeći da uživam u čuvenim pacifičkim plažama, naš izbor se sveo na Kadavu. Iako je u to teško poverovati posle svih slika sa Pacifika, većina plaža na Fidžiju niti izgleda bajkovito, niti deluje primamljivo za kupanje. Doduše one koje izgledaju tako, prevazilaze sva očekivanja koja se mogu izgraditi gledanjem tih istih slika. Te ako se izuzmu ove dve grupe ostrva, Kadavu je jedino mesto na kojem možete uživati na bajkovitim plažama, s tom prednošću da na njega malo ko svraća. Tako se naš dvonedeljni odmor podeljen na nedelju dana uživanja na čarobnim plažama Kadavua i ronjenu oko istog, i nedelju dana u lunjanju glavnim ostrvom.
Po dolasku na Fidži, mnoge stvari su me vrlo prijatno iznenadile. Prva je bila upravo taj osećaj širine i praznine, koji imate čim se mrdnete iz Nadija. Unutrašnjost većih ostrva je paktično nenaseljena. Ostrva su brdovita i prekrivena zelenilom. Gde god smo zašli u šumu, polje ili plaže, osećali smo se kao osamljenici na pustom ostrvu. Ako bi katkad sreli kog lokalca, prosto bi se iznenadili. Naseljena mesta su mala, i iako imaju status grada, ne deluju gradski ni najmanje. Pre su me po nizini svojih kuća, širini ulica i usporenosti koja vlada na njima podsećali na neke manje varošice po Vojvodini. Doduše samo atmosferom, sve ostalo je daleko od bilo čega prepoznatljivog. Gradovi su izuzetno čisti, i sve je nekako prosto i na osnovnom nivou iako su daleko od siromaštva. Zbog života u Aziji sam počela da siromaštvo povezujem za prljavštinom, mada zapravo ono proističe pre iz prenaseljenosti i gužve, i povrh svega specifične strukture velikih azijskih gradova.
Ljudi na Fidžiju su priča za sebe. Svaki prolaznik će vas pozdraviti na ulici. Svaki slučajan susret biće propraćen uzvikom “Bula” (Zdravo), osmehom i kratkom pričom. Većina stanovnika po unutrašnjosti ostrva su starosedeoci. Ovaj narod, kao i većina ostalih stanovnika Pacifika, je na Fidži došao velikom migracijom koja je krenula od Filipina i Malezije. Visoki su i tamni, sa širokim spljoštenim nosevima, velikim, punim usnama i kovrdžavom kosom. Muškarcima to nekako stoji i delovali su mi izuzetno atraktivno. No žene su previše krupne, uglavnom ošišane kratko, i u globalu deluju grubo i muškobanjasto sa previše širokim ramenima i nedostatkom uskih strukova. Oko 40% stanovnišva su Indijci, koji su kao radna snaga došli na Fidži sa Englezima u 19.veku. Oni mahom žive po gradovima, te ih praktično nismo sretali po unutrašnjosti ostrva.
Zanimljivo je da su po unutrašnjosti sela obično mala, sa tek oko stotinak seljana. I svako od njih još uvek ima starešinu sela kod koga morate da tražite dozvolu za lunjanje po selu. Većina hotela na Fidžiju pripada strancima, no kako je zemlju nemoguće kupiti ako niste Fidžijac, oni se obično nalaze na zemlji koja pripada nekom selu. Te tako praktično celo selo živi na osnovu prihoda koje ostvaruju iznajmljujući zemlju i radeći u hotelu. Pri poseti selu, starešini valja poneti koren biljke od koje spremaju napitak koji se zove kava. Taj koren se samelje, stavi u tkaninu i praktično valja po drvenoj vangli punoj vode. Slično čaju, jačina kave zavisi koliko dugo držite tu improvizovanu “vrećicu” u vodi. Pre ili kasnije neko će vas poslužiti istom. Ukus je najsličniji mešavini južnoameričkog matea i crnog čaja. Starosedeoci obično piju kavu pre jela. Služi se u poluloptastim sudovima, i u zavisnosti od veličine posude bićete usluženi malom, srednjom ili velikom plimom. Pre nego što prihvatite posudu treba pljesnuti dlanom o dlan, a zatim ispiti ceo sadržaj u jednom gutljaju. Posle čega ćete biti počašćeni aplauzom. Mi smo imali praktično kava žurku na kojoj smo uživali u narodnim pesmama. Inače, Marica je često ime na Fidžiju, te nije retkost da se u pesmama upravo neka Marica spominje. Te sam tako imala čast da mi upravo starešina sela odsvira serenadu uz pratnju lokalnih ženskih glasova.
Svaki dan proveden na Fidžiju je za mene bio potpuno uživanje. Naš odmor tamo je odstupao od naših standardnih putovanja iz mnogo razloga. Te mi je to poslednje putovanje i zbog toga posebno drago. Ne znam da li mi je taj odmor toliko prijao zbog ljudi, predela ili okolnosti, no sve je nekako bilo na mestu. Iskreno, dve nedelje nisu dovoljne ni da se zagrebe bo Pacifiku. No, biće dovoljne kao osnova za građenje novih snova. Njih ću da sanjam do sledećeg puta.
Više slika možete naći u mojoj galeriji:
