Ostrvo iz snova
Sedim, poluzgrčena jer mi je hladno. U isto vreme se preznojavam dok pijem vruć čaj. Ovi sa vremenske prognoze kažu da je 25 stepeni. Kiša pada. Oblaci su se spustili skroz do zemlje. Od sinoć sam bolesna. Prehlada se ovde čudno manifestuje. Krene da me bolucka grlo. I osećam kako me podilazi jeza. Nema kašljanja. Nema kijanja. Nema gomilanja one dosadne sluzi u grlu i nosu. Ali mi je strašno neprijatno, u tom promrzlom telu koje se preznojava. Jednom mi je Miljan rekao kako mu ponekad nedostaje ta slika zimske idile, u kojoj sedi u polumraku, ogrnut ćebetom dok lista knjigu sedeći u udobnoj sofi. Mene naprotiv podilazi jeza, od pomisli da bi dnevnog svetla mogla imati manje od 12 sati dnevno. Da bi ovi niski oblaci mogli potrajati. Muka mi je što trenutno moram da nosim čarape, jer me drma ova groznica. Zamisli da moram da ih nosim svaki dan. Dok nisam došla u Singapur mislila sam da volim sva godišnja doba. Od kada sam ovde, shvatila sam da volim samo leto. Volim što je drveće uvek zeleno. I što je nebo uglavnom plavo. Volim što mi je vruće. I volim što sam znojava. I čak volim što sam uvek polunaduta, od te vrućine. Sve mi se to čini kao pravo uživanje u odnosu na ova iščekivanja da kiša stane. I to prvi put u godinu dana doživljavam da kiša ovako uporno, danima pada. Razmišljam o onom očaju koji sam doživela u Berlinu čekajući mesecima da se na nebu pojavi bar jedan mali komadić plavog neba. Bar na tren. Koliko je meni lako urušiti svu sreću i baciti me u očaj. Zakloni mi samo sunce na duže od par sati i zapašću u najgoru depresiju. Idem. Bežim odavde. Iz ovog tmurnog momenta. Odoh, nazad na Fidži, da me bar u mislima ponovo ogreje sunce.
Aerodrom u Suvi ima malu čekaonicu sa svega par klupa. Jedva da ima desetak mesta za sedenje. Mi smo bespotrebno poranili na let, te je pred nama bilo skoro dvo-časovno čekanje. Pokušavala sam da ga prekratim igrajući igrice na iPad-u, ali mi ni jedna nije dugo držala pažnju. Jedna je bila previše napeta, druga opet dosadna. Onu, koja mi je bila po meri, završila sam još u Singapuru pre leta. Onda uzeh jednu od knjiga koje sam ponela. Onih pravih, odštampanih na papiru. Anarhizam kao tema, na trideset stepeni, pred let na jedno od najčarobnijih Fidži ostrva, nije bio najbolji izbor. Ni druge dve knjige, koje su izvirivale iz poluotvorenog ranca, nisu bile bolje. Vratih se iPad-u, samo ovog puta stripovima. Njih ne nosim štampane. Trebalo bi mi bar tri poveća kofera da u njih smestim sve što sam, samo u te dve nedelje, pročitala. U takvim prilikama jasno uviđam koliko sati ja bez problema progutam, gledajući hipnotisano u te crne linije i oblačiće sa tekstom. Sedela sam udubljena u avanture Mušišija (Mushishi) dok nije došlo vreme da pređemo u čekaonicu poveznu sa jedinim izlazom na pistu koji imaju.
Kroz izloge se jasno videla pista, i u neposrednoj blizini dva omanja aviona. Nisam više mogla s mirom da iščekam ukrcavanje. Ushićeno sam razmišljala koliko ću magičnih slika ostrva uslikati iz vazduha. Bilo mi je jasno da ćemo leteti na relativno maloj visini i moći da uživamo u pogledu na razbacana ostrva po Pacifiku. Da nije bilo ovog leta od Suve do Kandavu ostrva definitivno bi bukirali jedan od onih turističkih aviončića što za paprenu cenu vozaju okolo. Na svu sreću ovako sklopismo lepo sa korisnim. Bar sam tako mislila dok se u avion nismo ukrcali. Kako sam tačno uspela da previdim nestabilnost i truckanje tokom leta, nije mi baš najjasnije. No od pogleda, za mene, nije bilo ništa. Let sam preležala, zavaljena na dva susedna sedišta, mumlajući: “kad si srećan lupi dlanom ti o dlan…”. Tu pesmicu pevam, kad god me uhvati muka u nekom prevozu, još od kada su nas kao klince roditelji vodili na bilo kakav duži put. Sva sreća, pa put traje kratko, i tek što smo uzleteli, došlo je vreme da sletimo.
Na doku nas dočekaše Sam i Uve, naš domaćin. Malo ostadoh zbunjena gledajući domaćina kako sve žene odreda sem mene pita jesu li Marice. Kako mi je kasnije objasnio, Marica je vrlo često ime na Fidžiju te je on pretpostavljao da moram biti neka njihova udata za stranca. Zapravo, Marica je i žensko i muško ime na Fidžiju, s tim da se muška verzija izgovara sa k (Marika), a ženska zvuči dosta slično mom imenu. Na svojoj morskoj “limuzini” Sam nas je prevezao do uvale u koju se ugnjezdio naš resort. Vožnja je kratko trajala, praćena mojim konstantnim oduševljenim ukanjem gledajući ostrvo. Silne, usputne lepote nisu mogle da me pripreme za lepotu s kojom se u našoj uvali trebalo suočiti. Sve nianse plave su se prelivale iz jedne u drugu, okružujući me sa svih strana. Stopala su mi upadala u fini, sitni pesak. Prohladna voda dopirala do kolena. Plaža ispred mene bila je pusta. Kokosove palme su se nadvijale nad vodom. Stari, otpali plodovi su ležali zatrani u pesku. Iz gustog rastinja izvirivali su drveni bungalovi. Sve je delovalo filmski idilično. Okretala sam se u mestu sumnjajući da je takva idila moguća. Sve one čarobne slike Pacifika, nisu dočaravale ni deseti deo tog momenta. Moja čula su bila preopterećena nadražajima. Trebalo mi je dugo vremena da svarim sva ta osećanja.
Uve nas je odveo do našeg ljubavnog gnezda. U međuvremenu se na vratima pojavila i Dajan, domaćica. Iako su mi se oboje veoma dopali, želela sam samo da što pre odu. Da nas ostave same da uživamo u silnoj lepoti. Da navučem kupaći na brzinu i sjurim se do plaže. Dajan je uhvatila moj pogled koji je preko njenog ramena, lutao do mora. Nasmejala se blago, i izvinjavajući se, prepustila nas magičnim činima Kandavu ostrva.
Naš plan je bio da što više vremena provedemo na ostrvu roneći. Prilično neiskusni, sa nedavno završenom obukom i još uvek jednocifrenim brojem zarona, sve odluke oko mesta i organizacije ostavili smo lokalnom podvodnom vodiču Sauli i našem kapetanu Samu. Jedina želja koju sam ja imala je da me vode negde gde je moguće videti raže. Još od kada sam ih videla u singapurskom akvariju, maštam da jednog dana zaplivam sa jatom ovih morskih divova. Kandavu je u savršenoj poziciji za ronilačke pohode. Uz njegovu desnu obalu pruža se Veliki Astrolab koralni greben poznat upravo po brojnoj populaciji raža. Mi smo i pored toga odlučili da se usidrimo na levoj obali, pre svega jer je mirnija te naši ronilački izleti ne bi zavisili toliko od vremena. Iako mi posedujemo ronilačke dozvole s kojima ne bi trebali da ronimo dublje od 20tak metara, naš podvodni vodič nije mnogo mario te sam ja u jednom momentu bila čak 35m ispod nivoa vode. A vidljivost na Kandavuu, krajem avgusta je sjajna. Svi ti zaroni su za mene bili neverovatno iskustvo. Pored gomile novih podvodnih vrsta, i sami reljefi su bili fascinantni. Te sam se tako po prvi put provlačila kroz useke i pećine i plivala kroz kanjone. I konačno naučila da zaista plivam sa svojim parom, a ne slepo pratim vodiča. Sad kada naučih da i u podvodnim šetnjama mogu Miljana držati za ruku, ronjenje mi je postalo mnogo draža aktivnost.
Zbog raža smo jedan dan pravili izlet na istočnu obalu. Nekada su delovi grebena pripadali određenim lokalnim selima. Kasnije je to promenjeno, tj. grebeni su postali vlasništvo države. Međutim, i pored toga lokalci poštuju te stare običaje, te kad gosti jednog sela žele da krenu u ronjenje po tuđim grebenima, red je da se tom selu ostave pokloni, tj. plati ta poseta. Kao krajnja mušterija, mi sa tim nismo imali direktne veze, sem što su nas ti zaroni više koštali, ali smo naučili da naše selo nije u najboljim odnosima sa selom koje je vlasnik jednog od najpoznatijih mesta za ronjenje King Kongovog grebena. Na ostrvu se pored grebena i jedna planina zove po najčuvenijem majmunu, jer je istoimeni film sniman na Kandavuu.
Uspeli smo da vidimo samo jednu ražu, koja je oko nas plivala neko vreme, i vraćala se više puta. Uvek je bila dovoljno daleko da imam čudan utisak kao da je gledam u akvarijumu. Iako je naš vodič koješta pipkao pod vodom, ja se zaista trudim da ne uznemiravam podvodan svet. Te ceo taj svet posmatram sa pristojne udaljenosti. Čak nam je i jedna ajkulica ušla u vidokrug, ali se nije dugo zadržavala. Ako se tome pridoda da smo konačno videli delfine i kornjače, pohod na Fidži je definitivno bio uspešan.
Svaki dan na Kandavu ostrvu nam je manje-više prolazio indentično. Buđenje oko sedam. Odlazak na doručak pola sata kasnije. Onda dva zarona sa Saulom, sa kratkim predahom između na predivnoj peščanoj plaži. Ručak oko jedan. Nikad dovoljno obiman. Posle toga par sati izležavanja na plaži, snorkilovanja oko obližnjih stena, čitanja knjiga u hladu i popodnevnoj dremci. Pred večeru bi svratili do bara na partiju pikada, druženje sa parom Izraelaca koji su bili jedini gosti pored nas i domaćinima. U pikadu sam ih blago razbijala. Na moje zaprepašćenje. Ja obično nisam dobra u takvim stvarima. Jedino je Uve mogao da mi parira. Na moju sreću, on je često bio opominjan od strane svoje lepše polovine da je vreme da nešto poradi po bungalovima, ugovori nabavke, organizuje prevoz i sl. Bili su vrlo čudan par. Ona poslovno ozbiljna Australijanka koja stvari nije mogla tek tako prepustiti propadanju. On najtipičniji predstavnik Fidži naroda. Bez želje da prihvati bilo kakve vremenske odrednice, ili se prihvati nekog posla samo-inicijativno. Meni je bio izuzetno drag. Podsećao me je na mog tatu. Uvek spreman da ubaci neku vickastu doskočicu. Pomalo oguglao na konstantna previsoka očekivanja svoje životne saputnice. Bez velikih ambicija, ali sa velikim snovima. Uvek željan zabave. I uvek sa osmehom na licu. Poželeh par puta da mu se uvalim u krilo, povučem za nos, od miline zagrlim. No činjenica da mi nije bio tata, i da bi to sve moglo totalno pogrešno da se protumači, suzdržavala sam se. Tek bih mu pokatkad uputila blagi pogled saosećanja i podrške kad žena krene da se žali na njegove neradničke navike. Verovatno su sva ta osećanja bila plod mojih stalnih misli o tati, od kojeg sam samo par dana pred put čula ne tako lepe vesti o njegovom zdravstvenom stanju.
Jedno jutro smo odlučili da prekinemo tu svakodnevnu rutinu odlaskom u šetnju na obližnje brdo. Do vrha postoji dobro utabana staza, jer njom seljani svaki dan hode do plantaža. Oko staze se pod vetrom povijala visoka trava. Tu i tamo prošli bi kraj kojeg usamljenog drveta. Bilo je dosta četinara. Njih baš i nisam očekivala na Fidžiju. Put nas je vodio paralelno s obalom te smo konstantno uživali u pogledu na peskovitu uvalu. Brdo je više brdašce, pa se na vrh stiže relativno brzo. Od njega smo nastavili kroz šumu, koja nas je uvlačila sve više u unutrašnjost ostrva, dok se na kraju pred nama nisu ukazale plantaže. Neko vreme smo lunjali po njima pokušavajući da prepoznamo bar neke od mnogobrojnih vrsta. Slabo šta nam je polazilo za rukom. Još neko vreme smo se muvali naokolo, a onda krenuli nazad, ka obali. Usput smo sreli dvojicu seljana s kojim se ispričasmo o svemu i svačemu. Ta njihova neposrednost i druželjubivost me je osvajala pri svakom susretu. Posebno taj momenat kad vas sretnu, i jednostavno prekinu šta god da rade, ne bi li se usresredili na vas. Kao da je taj susret vrhunac dana, ili bog zna kako važan momenat u njihovim životima. Pri silasku, prođosmo kraj ogromnog drveta za koje je Miljan tvrdio da je mango. Iz nekog razloga mi se to činilo neverovatnim. To džinovsko čudovište nije moglo biti izvor jedne od odmojih omiljenih poslastica. No imali smo sreće te nam se pridruži još jedan lokalac. I opet to prijateljsko ćaskanje, more pitanja i neodoljivi osmeh. Nije mu bilo teško da presudi u Miljanovu korist i usput nas koješta još o mangu pouči. Posle rastanka s njim, spustismo se do obale. Bilo je skoro vreme za onaj nedovoljno obiman ručak.
Nešto kasnije, to popodne došlo je vreme za pripremu tradicionalne Fidži večere. Zapravo nije samo jelo nego način njegove pripreme tipičan za Fidži. Poznat je pod imenom lovo. Zbog specifičnog načina pripreme, potrebno je nekoliko sati za ceo ritual.
Prvo se na vatri ugreje kamenje. Onda se iskopa rupa u zemlji/pesku i u nju se naslaže to vrelo kamenje. Naši domaćini su prilikom pripreme u tu iskopanu rupu stavljali ne samo kamenje nego i drvo koje su koristili za potpalu. Onda su to sve prekrili travom/puzavicama i od gore naslagali uzduž isečene štapove bambusa. Na njega su naređali tipično krtolasto povrće za pacifičke krajeve: taro, kasavu i manje tipičan krompir. Gomilu zeleniša pripremljenog sa kokosom i uvijenog u foliju, bundevu, i razne vrste mesa takođe smotanog u aluminijsku foliju. Sve to su prekrili listovima palme, i listovima bananinog drveta, ma kako da se ono zvalo. Preko svega toga su prebacili neki stari džak i na kraju sve prekrili zemljom.
Negde između dva i tri sata je prošlo u mojoj apsolutnoj dominaciji pikadom pre nego što smo krenuli s Uvetom da povadimo svu tu hranu iz lovo pećnice.
Klopa je bila dobra, ali daleko od bilo čega spektakularnog. Meso pripremljeno na ovaj način je bilo zaista ukusnije, ali povrće je bilo blago razočarenje. Generalno, taro i kasava imaju teksturu sličnu krompiru, ali su mnogo suvlji, pa prosto dave tako pripremljeni. Mnogo su mi ukusniji bili pripremljeni na drugačije načine. A za tako pečen krompir, u ljusci, nedostajao mi je kajmak za potpuno uživanje. Ovako je bio samo još jedna poluukusna krtola na tanjiru.
Doduše posle druge flaše vina, sve je postalo mnogo ukusnije.
Pomalo i previše opušteni posle silne klope i vina, od ostrva se oprostismo sedenjem na plaži i gledanjem u zvezde. Ispod tog tamnog neba ukrašenog zvezdama, činilo se da nikog sem nas nema. Šaputali smo jedno drugome na uvce, neke sulude misli koje su nas u tom trenu obuzimale. Nismo želeli da nadjačavamo huk talasa. Taj momenat se činio savršenim za rastanak s Kandavuom.
Više slika možete naći u mojoj galeriji:
Snezana
Nauživah se ja sa vama 🙂
Sudeći po Uveu i još nekim muškim Fidžijcima (je l’ se tako kaže?) na fotkama, oni su prvi narod iz ovog tropskog azijskog podneblja kod koga vidim jasne muskuline odlike, msm, liče na muškarce a ne na dečake u fazi Petra Pana.
Marica
hahahaha, nema na Fidžiju dečkića, sve muškarčine :)))))
Mogu ti reći, sad kada razmislim, da je zaista bio praznik za oči posle Singapura i komšiluka 🙂
Mada, na Tajvanu sam takođe primetila da muškarci deluju muževnije. Čini mi se da su tamošnji Kinezi višlji, mada je i dalje sve to patuljasto, ali ne oblače se kao devojčice poput ovih singapurskih.
živeoživot
Prošetasmo sa vama kroz ovaj raj. Prelepo. Samo mala nejasnoća: čemu služi Miljanov sat na ruci (primetih na jednoj fotografiji) na jednom ovakvom mestu kao što je ovo rajsko ostrvo?
Pozdrav i svako dobro vam želimo.
Jelena
Hvala na blogu, virtuelno putovanje iz drugog ugla. Dopada mi se sto na kamen gledas i ‘ispod kamena’. Pocela sam da citam o Berlinu, jer se spremam za duzi vikend u gradu. A onda sam procitala i o Argentini, mada me vuce vertikalnost Chile-a. I evo sad o Fidji-ja. ‘Proputovala’ sam Okeaniju sa Paul Theroux-om i njegovom knjigom ‘Happy Isles of Oceania’, ako si citala Paul Theroux-a. Ne znam da li se muskarcina odnosi na debele ostrvljane Okeanije? U Paul-ovim putopisima nit koja povezuje ostrva Okeanije je sem tradicija pripovedanja o nacinu dolaska na ostrva je i ta uzasna dijeta i muskaraca i zena. Da li je tradicionalni obrok samo za turiste? Paul opisuje da od ishrane ribom i povrcem posle II svetskog rata na vecini ostrva, sem Trobriands i Solomon ostrva koja su izolovanija, probudjen je ogroman apetit za mesnim obrokom iz konzervi (uveden od strane americkih trupa) i masnom jagnjetinom koji im Novi Zeland i danas kvarno izvozi. Pise i o nestajanje tradicionalnih vestina gradjenja kanua i lova na ribu. Da li je Paul u pravu? Citala sam posle i jedan clanak na BBCju da je premijer Tonge sam bio na dijeti da stavi primer svojim Tongancima da promene nacin ishrane.
Marica
Hvala tebi na čitanju. 🙂
Malo me šta raspilavi kao dugačak komentar na blogu, taj vid komunikacije na žalost odumire.
Većina ljudi na Fidžiju, koje smo sretali, nije imalo problem sa gojaznošću. Naravno daleko je više debelih u Suvi i Nadiju. U unutrašnjosti glavnog ostrva i ovde na Kandavu ostrvu ljudi nisu bili debeli. Krupni su, na način na koji su Srbi krupni u odnosu na Holanđane, ali ne debeli. Žene su jako visoke i imaju izuzetno široka ramena pa mi one baš deluju kao od brega odvaljene. Ali nisu debeli kao lokalci sa Tonge. Gledala sam isti dokumentarac, baš u avionu, kad smo leteli sa Fidžija za Sidnej. 🙂
Fidži je najprometnija pacifička ostrvska država. Pa su stvari mnogo drugačije nego na ostalim ostrvima. Sem Fidžija, bili smo i na Palau i Uskršnjim ostrvima, i tamo su ljudi daleko goajzniji. Posebno na Palau. Ali tamo je i uticaj Amerikanaca mnogo veći. Normalno je videti američke vojnike svuda. Na Fidžiju toga nema, oni su uglavnom jeftino odmaralište za Novozelanđane i Australijance.
Ova večera je definitivno bila pripremana za nas, jer i seljani na čijem je imanju hotel imaju šporete u kućama i radije kuvaju na istom umesto tredicionalne lomo večere. Mnogo je brže i praktičnije. Mada sastojci su isti. Život na pacifičkim ostrvima se ne razlikuje mnogo od života u srpskom selu. Samo je pozadina egzotičnija. Koliko su izumrli stari zanati kod nas, toliko izumiru i kod njih. I njima je lakše da kupe zaleđenu ribu u prodavnici nego da love satima. Za to uostalom nemaju ni vremena, jer i njihova deca idu u školu, a roditelji obično rade za hotele.
Posle tih par poseta pacifičkim ostrvima, ja ih ne doživljavam preterano romantičnim, mističnim ili avanturističnim. Da budem iskrena, čak i izbegavam delove sveta gde se možda mogu naći ta naselja u kojima ljudi žive bar donekle tradicionalno. Žao mi je da ih “trujem” svojom posetom, da narušavam njihovu viziju sveta. Trudim se da ostajem u tim delovima, koji su već naviknuti na strance, opet tražeći mirnija, i manje prometna turistička mesta. Pacifička ostrva su meni pre svega oaze mira i neverovarno srdačnih ljudi. Ta geografska izolovanost, ostrva u sred ničega, je oblikovala lokalce na jedan specifičan način. Naravno ostrva je puno i ne mogu se sva generalizovati, ali je većina takva.
Imam Paulovu knjigu The Old Patagonian Express koju još nisam stigla da pročitam, nisam ni znala da je pisao o Okeaniji. A kad smo kod Patagonije tj. Južne Amerike generalno, slažem se za Čile. Prošli decembar smo proveli u Čileu, ali nikako da sednem i ispišem postove o tim avanturama. 🙂
Jelena
Paul je bio i u Patagoniji. Meni je interesantan kao putopisac jer se ne zazire da da iskreno misljenje i politicki je potpuno nekorektan. Dobra mu je i beletristika. Mislim da bi vise voleo da ga priznaju po beletristici nego putopisima, ali koru hleba je vecinom zaradjivao putujuci po svetu. Njegova opus je veoma sirok. Okeanija mi je bila zanimljiva jer ne verujem da bih ikada zapucala do recimo Markiz ostrva ili Uskrsnjih ostrva. Za Uskrsnja ostrva je imao posebnu pricu, sem price o totemima i nedostatku drveca, pise i o unutrasnjim odnosima u toj izolovanoj zajednici, neke insinuacije o odnosu otac kcerka koje nigde nisam drugo procitala, kao i latino uticaj opet tog Chile-a ciji su Uskrsnja ostrva deo.
Potpuno se slazem za (ne)odlaske na manje urbana ostrva, niti bih da ih cackam svojim turizmom. Nisam ni u indijske rezervate ikada imala zelju da odem u severnoj Americi, malo je neuljudno. Mada ni urbana egzotika mi nekad ne prija, u Mauricijusu mi je bio cemer da vidim kako lokalno stanovnistvo ima bukvalno nikakav prihod od velikim lanaca hotela, vecina plaza su zauzete upravo od strane tih luksuznih hotela. Priznajem preselili smo se i mi iz naseg lokalno hotela na Mauricijusu (3 zvezdice, ali i kapanje vode i razvaljen televizor) u jedan de lux, ali to je cini mi se bila mentalna nepripremljenost da je to lokalni hotel, a ne hostel.
Citam dalje putopise kad stignem, preporucila sam i rodjaci koja je veliki putnik.
Marica
Mi smo na glavnom ostrvu Fidžija ostali u lokalnom hotelu. Nije bio loš. Naprotiv. Ali mu je pozicija bila poprilično loša, tj. nije bio na fensi peščanoj plaži. Ja nisam sigurna da bi lokalac mogao sebi da priušti zemlju. Politika na Fidžiju je takva da zamlja pripada lokalnim plemenima. Ne znam da li postoji parče zemlje koje pripada državi niti kako se ta zemlja prodaje tj. izdaje. Najbolje plaže su u vlasništvu seoskih plemena. Te pleme “odlučuje” šta će biti na zemlji. Njima s toga odgovara da bude veći hotel jer to znači i da će više seljana biti zaposleno. Mada u praksi, ja čisto sumnjam da selo ima baš takvu moć da odbije izgradnju jednog Hiltona npr. Na Kandavu smo opet odseli u manjem hotelu, sa svega par bungalova. Tako da atmosfera nije bila hotelska. Osećala sam se kao da živimo sa seljanima. Oni su naokolo šetali, i kad su uposleni, i kad su u prolazu. Možda i zato što su hotel vodili Australijanka i Fidžijac, pa su nju bolje prihvatali. Ili je ona, zbog njega bila tolerantnija prema lokalcima, tj. znala šta od njih zapravo može očekivati.
Na Palau npr. u velikim hotelima rade samo Filipinci. Jedan lokalac nam je objasnio da je to zato što vlasnici hotela misle da su Filipinci bolji radnici, imaju bolje manire i znaju kako da se ophode prema strancima. Pre nego što smo odseli u tom velikom, japanskom hotelu, mi smo bili u nekom malom lokalnom. I nije bio loš. Daleko od luksuza, ali je sve bilo besprekorno čisto i funkcionalno. Radili su lokalci u njemu i ja uopšte nisam stekla utisak da su manje uslužni od Filipinaca. Tako da sam zaključila da po sredi mora biti nešto drugo, tj. da su Filipinci jeftinija radna snaga. A s obzirom da su Filipini blizu, ima ih i na pretek. Doći do Fidžija bi verovatno Filipincima bilo mnogo teže.