Muzarenje po Tokiju
Za pisanja ovog posta:
– Nijedna krava nije pomužena
– Nekoliko muzeja u Tokiju je posećeno
– Mnogo slika je uslikano bez blica.
Kejići Tanami
Krenimo od kraja. Tanami je umro u avgustu prošle godine. Samo dva dana pred smrt, Nacionalni umetnički centar u Tokiju je postavio izložbu retrospektive njegovih radova. Upravo tu izložbu smo imali prilike da pogledamo.
Stvarao je preko 60 godina. Najveća inspiracija mu je bila američka pop kultura koju je japanizovao. Opšte poznata je stvar da, čega se god Japanci dohvate oni naprave proizvod 10 puta bolji od orginala. Te tako, čak i kao neljubitelj američke pop kulture, moram priznati da me je ova izložba silno zabavila, nasmejala i na momente šokirala.
Tanami je slikao, pravio kolaže, animirane filmove, sklupture, dizajnirao garderobu, bavio se grafičkim dizajnom i još mnogo čime. Njegova dela su, bez obzira koju tehniku/mediji je koristio, šarena i pretrpana detaljima. Sve je propraćeno humorom.
Prostor u kojem su prikazivana njegova dela je ogroman. Postavka je podeljena na celine prema tematici i periodu stvaralaštva. Dok sam prolazila iz jedne u drugu prostoriju, činilo mi se da nema kraja ni tim prostorijama, ni izloženim delima, ni detaljima na tim delima. Nisam uspevala da se povežem sa njegovim radovima, ali me je i dalje fasciniralo to mnoštvo. To ponavljanje motiva i detalja. Sve izgleda isto i previše, ali u isto vreme je i hipnotično i nedovoljno. U isto vreme sam želela i da se završi taj haos, ali i da večno traje.
Koliko je Tonami bio detaljan i posvećen tj. lud postalo mi je konačno kristalno jasno kada smo stigli do sobe sa njegovim slikama majke i deteta koju je slikao inspirisan Pikasom. Od 2000. godine do svoje smrti, naslikao je više od 500 ovih slika. Zapadni svet bi rekao: Đavo je u detaljima, Japanci bi dodali: I u besomučnom ponavljanju tih detalja.
Angažovano i lepo
OK, možda nije sve angažovano ali je zasigurno meni bilo lepo dok sam gledala ove radove. Te evo male kolekcije, japanskih umetničkih bisera.
Nakajama Hajaši – Solarno more
Morimura Jasamasa – Portret (devet lica)
Jamagači Akira – Postmodernistička luckasta bitka
(detalj slike)
Funakoši Katsura – Dan kada idem u šumu
Akutagava (Madokoro) Saori – Žena
Saito Kijoši – Haniva
Jošihara Džiro – Lice sa suzom
Marakami Takaši – Poliritmičko crveno
Tanmijuja Hisaši – Neo Kanon sa hiljadu naoružanih ruku
(detalj triptiha)
Nišio Jasujuki – Udarac Sajle Mas
Šta o ovome da mislim?
Neke postavke su me ostavile bez teksta. Neke su bizarne. Neke besmislene. Neke… Svakakvih ima, zajedničko im je to da pored njih nisam ravnodušno prošla. To su one postavke koje postavljaju pitanja i izazivaju reakcije tipa; Šta je ovo ispred mene? Ne sviđa mi se ali ne mogu pogled da sklonim! Sviđa mi se ali stvarno ne znam zašto! Hahahahaha! Bizarno! Beskorisno! Itd…
Ljubav Japanaca prema mačkama je pregolema!
Prosečan Japanac bi rekao:
Gde god nađeš zgodno mesto ti mačku posadi!
A mačka je mazna (nije!) pa će da nagradi! (tako što će kandžama oči da ti iskopa)
Za razliku od nekih gradova gde mačke stvarno vole, kao u Istanbulu npr. u Japanu imam osećaj da oni vole ideju o mački, a ne samu mačku. Postoji ta jedna idealizovana slika o mačkama koju oni ustvari vole. Ta mačka koja donosi sreću dok vas poziva šapicom, poznatija kao maneki-neko. Realno, jel iko ikad video mačku da maše šapicom? A ne treba zaboraviti ni Helo Kiti. Doduše, sa trenutnim bumom industrije za ljubimce, ne bi me iznenadilo da mačke sa mašnicom postanu standardna pojava.
Doi Hiromasa
Inokuma Geničiro – Ljudi koji žive s mačkama
Jošiaki Kaihacu
Kaihacu zaslužuje verovatno ceo post, a ne da bude smešten među bizarnosti, mada ovi ekrani definitivno zaslužuju da su u ovoj kategoriji. Kaihacu je umetnik koji veruje da umetnost treba i mora da bude dostupna svima. I ne samo to, on veruje da smo svi na neki način učesnici u umetničkom delu. Ne kao pasivni posmatrači, nego kao aktivni učesnici. Te tako on izvodi umetnost na ulicu, često nastupa na ulici, njegovi projekti uključuju slučajne prolaznike, decu u školama, nastradale u cunamiju.
Genitalije, kake, pi-pi...
Priznajem da neke stvari nikad nisam prerasla. Ja sam i dalje na nivou, na kom su loše fore sa prdežom urnebesno smešne. Sve vezano za “pipe”, “rupice”, guzice, govanca, smrdašca i ostalo mi je komično. I uvek se zapitam kad prođem pored takvih dela; OK, i šta tačno možeš da kažeš jednim ovakvim radom?
Jel treba ozbiljno da te shvatimo? Jel tebi bilo zabavno dok si ovo pravio/pravila koliko je meni zabavno dok gledam? Odgovor nikada neću saznati, ali to nije ni bitno.
Kato Izumi – Prednjica
Maemoto Šoko – U Pandorinoj kutiji
Kato Izumi – bez naslova
Nomura Kazuhiro – Eva x 2
Nisam sigurna ko je autor tapetiranih wc-a. Možda čak i nije japanski umetnik/umetnica, ali neka ih ovde dok se ne dokaže suprotno.
Kacušika Hokusaj
Moja ljubav prema tradicionalnoj japanskoj umetnosti je nestalna. Oduševljenja dolaze u talasima. Prilikom ove posete Tokiju gotovo da joj uopšte nisam poklanjala pažnje.
Hokusaj, tj. moj odnos prema njemu je dosta složeniji. Čovek je ušao u moj život kroz mange, tako da je njegovo mesto mnogo stalnije nego kod većine drugih japanskih starih majstora. Uostalom njegova knjiga referenci Hokusaj Manga dominira mojom policom sa knjigama o ilustracijama i slikanju. S druge strane biografsku animu o njegovoj ćerki Oeji Gospođica Huksaj sam odgledala nekoliko puta. Na top svega, njegov muzej u Sumidi je arhitektonski biser, što je samo bio razlog više za posetu.
Muzej je dobro organizovan, sa gomilom informacija, ne samo o Kacušiki tj. njegovim delima, nego i samim tehnikama njegovog rada, tuš, ručno bojenje drvenih ploča, itd. Ipak, činilo mi se da je broj izloženih dela prilično ograničen. Nedovoljan da prikaže širinu njegovog stvaralaštva.
Muzeji
Sami muzeji su umetnička dela za sebe. Ništa manje nećete uživati u samom muzejskom prostoru. Ovu šetnju tokijskim muzejima zato završavam upravo slikama muzeja.
