Tokio
Prošlo je 11 godina od moje prve posete Tokiju. Bilo je proleće. Te godine sakura je poranila. Iako smo propustili vrhunac, rozih listića je bilo i dalje u izobilju. Videli smo Tokio u svom najlepšem izdanju. Bar sam u to tada verovala. Posle toga smo nekoliko puta svraćali u Tokio. Svaki put mi je delovao jednako lepo iako sakuru više nikada nismo videli.
Pre 11 godina smo u Tokio putovali iz Berlina. Još uvek smo živeli u Nemačkoj.
Pre 11 godina ja sam provodila mnogo vremena gledajući anime i čitajući mange.
Pre 11 godina sam prvi put videla Istočnu Aziju. Pre toga sam putovala po Jugoistočnoj i na tom putovanju nisam preterano uživala.
Pre 11 godina smo odlučili da se odselimo iz Nemačke. Tokio nam je pokazao pravac u kojem treba da tražimo svoj novi dom.
Vraćali smo se u Tokio više puta. Uglavnom na par dana. Zbog Miljanovog posla. Ili na putu do japanskih planina. Tokio je u međuvremenu izgubio svu egzotičnost. Život u Singapuru nam ga je približio. Sve je kao i ovde samo malo drugačije. Život u Singapuru je normalizovao celu Istočnu i Jugoistočnu Aziju. Lokalne kulture su postale jasnije. Zašto ljudi ovde rade određene stvari i zašto to rade na taj način je konačno postalo jasno. Blisko. Prepoznatljivo. Familijarno.
Tokio posle 11 godina konačno više ne izgleda kao druga planeta. Tokio je samo grad. Grad koji sad znam zašto volim. Grad u kojem imam svoja omiljena mesta. Grad u kojem mogu da uživam u besposličarenju. Grad koji me opušta i inspiriše. O Tokiju sada konačno mogu da pišem.
Nakon 11 godina, život u Singapuru je postao prilično jednoličan i dosadan. 730 km kvadratnih je prilično ograničen prostor. Ono što se na toj kvadraturi dešava više nije dovoljno da zasiti našu radoznalost, da nam nahrani dušu, da nas inspiriše i gura nas napred. S druge strane, život je jednako lagodan, udoban i jednostavan da bismo se iz njega odselili. Kompromis pokušavamo da nađemo u dužim odlascima iz Singapura. Da se jednostavno iz njega duže i češće izmeštamo.
Tokio je bio prvi takav pokušaj i čini mi se prilično uspešan. Tokio je izabran jer je u sličnoj vremenskoj zoni. Takođe je urban i veliki grad. On je i mesto sa kojim smo već familijarni. Želeli smo da vodimo isti svakodnevni život kao i obično, samo da šetamo malo drugačijim ulicama i parkovima, obilazimo malo drugačije muzeje, jedemo u nekim novim restoranima. Ništa spektakularno, samo malo drugačije da ubije monotoniju. Mesec dana se činilo baš potaman, dve nedelje radno, a zatim još dve nedelje odmora.
Ranijih godina smo uvek odsedali u Ginzi. Uglavnom da bismo bili blizu Miljanovog posla, mada i kada smo to činili turistički iz nekog razloga sam tamo nalazila najpovoljniji smeštaj. Ginza ima ogromne prednosti, ali ovog puta nije dolazila u obzir jer previše podseća na Singapur. Nisam želela da se okružujem previsokim zgradama, šoping molovima i svim tim snobovskim sjajem. Toga imamo na pretek i kod kuće.
Tokio je ogroman grad. Ne postoji centralno mesto iz kojeg će sve biti dostupno peške. Svako naselje ima određenih specifičnosti i prilično je teško definisati idealnu lokaciju. Ja sam otprilike znala šta želim; da sam blizu tradicionalne japanske bašte, da sam blizu velike i prometne stanice kako bi mi tumaranje Tokijom bilo lakše, ali istovremeno dovoljno daleko da me ne smori gužva i buka. Postoji više ovakvih delova grada i u našem slučaju presudio je odnos cene i kvaliteta u tom momentu dostupnih apartmana. Odseli smo u Šindžuku (Shinjuku), u blizini Hatagaja (Hatagaya) stanice. Hatagaja je samo po sebi mala stanica, ali je na samo dvadesetak minuta peške ili dve stanice od Šindžuku stanice koja je jedna od najprometnijih u Tokiju.
Iz te svoje mirne, ušuškane baze, mogli smo da se prepuštalo tokijskom ludilu.
Tradicionalne japanske bašte
Moja najveća ljubav u Tokiju su tradicionalne japanske bašte. Ono što ih razlikuje od običnog parka je specifičan stil. Pejzaž je jedna vrsta umetničkog dela. Drveće je gajeno i podšišano na vizuelno prepoznatljiv način podseća na bonsai, tepisi mahovine, specifično aranžiran kamen, voda sa drvenim, ukrašenim stazama i mostićima i čajdžinica smeštena u tradicionalne japanske građevine. Ono što ih razlikuje od običnog parka jeste i atmosfera. Ove bašte su građene ili za uživanje plemstva ili za meditaciju sveštenika, izuzetno su opuštajuće, okružene zidinama, male oaze mira i zelenila u urbanom Tokiju.
Kad pomislim na Tokio, uvek mi je prva slika čajdžinica u kojoj ispijam svoju jutarnju maču u apsolutnom miru. Tišina, koju sporadično prekidaju cvrkuti ptica, obližnja voda ili kapi kiše. Upravo taj kontrast u odnosu na tokijsku bučnu, živu i haotičnu ulicu čine ih magičnim mestima.
Uvek mi je bitno da nam je smeštaj u blizini jedne od ovih tradicionalnih bašti. Ovog puta mi je Šindžuku Gjoen bila najbliža, te sam svoja jutra počinjala upravo u njoj. Ova bašta ima najlepšu čajdžinicu. Mala, ušuškana, skrajnuta. U jutarnjim časovima je retko ko ulazio sem mene. Tradicionalna bašta zauzima samo deo parka, koji je ogroman. U tom drugom delu postoji nekoliko kafića, pa pretpostavljam da je i to razlog odsustva ljudi u čajdžinici.
Hamarjiku je verovatno najpoznatija od ovih bašti. Smeštena je u Ginzi i upravo zbog toga bila je moje mesto za početak dana tokom ranijih poseta Tokiju. I ovog puta sam joj se često i rado vraćala. Njena čajdžinica je daleko veća i nalazi se na jezeru, pa je vizuelno impresivnija. No ovog puta sam u baštu dolazila obično oko podneva kada je bašta najposećenija, te sama čajdžinica nije pružala jednako zadovoljstvo kao u ranim jutarnjim satima. Ova tradicionalna bašta je veća od Gjoena, ceo park je u stilu tradicionalne bašte, pa ćete lako naći svoj usamljeni kutak za meditaciju čak i u vreme najveće posete.
Često smo nalazili ove bašte i po drugim naseljima. Slučajno smo naletali na visoke zidine i već naslućivali šta mora biti iza njih. Taj kontrast između sveta koji napuštate ulaskom u baštu i samog mira koji u njoj nalazite je ogroman. Taj zid vas deli od gradskih zvukova, automobila, betona. Poput ptice, zatvarate sebe u taj kavez. Ali za razliku od zatočenih ptica koje su sputane i ograničene, vi doživljavate slobodu i širinu. Jedna vrata vas dele od potpuno drugačijeg sveta.
Kijosumi baštu smo tako slučajno otkrili vraćajući se iz Muzeja savremene umetnosti a Rikugien na putu do Wishless galerije. Obe bašte su prelepe i bile su prijatan predah nakon dugog pešačenja. Neke od bašta se nalaze u sklopu muzeja. Te smo tako obišli jednu u sklopu Asakurinog muzej sklupture. Ovo je doduše izuzetno mala bašta. Praktično unutrašnje dvorište, ali sa samom kućom u kojoj je Asakura radio kreira skladnu celinu i vredna je posete. Druga je u okviru Nezu muzeja. Nezu muzej prikazuje privatnu kolekciju japanske i istočno azijske umetnosti, uglavnom klasičnu umetnost i razne arheološke objekte što je meni bilo manje zanimljivo ali sama bašta je impozantna.
Urbani Tokio
Za mesec dana prepešačili smo oko 500km. Vlaga i vrućina, prevelike saobraćajnice, previše prometne ulice, odsustvo širokih trotoara gradsku šetnju Singapurom često čine izazovom. Staze uz rečne tokove, more i parkove su druga priča, ali o njima sam već pisala hvalospeve.Za razliku od Singapura po Tokiju je u jesen uživancija hoditi. Tokio je isprepletan prevelikim i prebučnim saobraćajnicama kao i Singapur, ali za razliku od potonjeg postoje na stotine kilometara malih ulica uz koje se pružaju prelepe kuće, male prodavnice, restorani i kafići. Neke manje, neke više žive. Zbog same arhitekture, nasumično izabrane sporedne ulice su me ostavljale bez daha. One, poput singapurskih, boluju od preuskih i neuglednih trotoara, ali na tim ulicama gotovo da nikada nema automobila, te oni preuzimaju ulogu šetališta. Kuće uz ulice su obično na 2-3 nivoa, češće porodične kuće nego kompleks stanova. Svaka drugačija i posebna. Čak i u toj raznovrsnosti nema haosa, nego savršenog japanskog sklada. Oko metro stanica gotovo uvek postoji mala, trgovačka ulica u kojoj ćete naći radnje sa osnovnim potrepštinama, kafiće, restorane, klasične i modernije izakaje. U pojedinim, prometnijim naseljima ogromni delovi kvarta poprimaju ovaj izgled.
Prve dve nedelje dok smo radili, nakon posla bi obično proveli vreme u šetnji ovakvim ulicama po Šibuji, Haradžuku, Šindžuku i Maguru. Vikendom i kasnije dok smo bili na odmoru obilazili smo i redovnije Ueno, Ropongi i Nipori. Uporno smo se vraćali na neka od nasumično otkrivenih mesta u toku tih šetnji.
Tokijski muzeji
Dok smo boravili u Tokiju obilazili smo lokalne galerije i muzeje. Moram da priznam da su me više oduševile same muzejske zgrade nego postavke u njima. Što ne znači da nismo pronašli i po koji biser. Par vlasnika galerija nam je “objasnilo” kako Japanci vole kawaii umetnost, šareniš je u Japanu u modi! Pre puta sam planirala da svratim do muzeja Jojoi Kusame. Pre par godina je imala samostalnu izložbu u Nacionalnom muzeju Singapura. Bio mi je sav taj sareniš zapravo izuzetno zabavan. Posle toga sam, lunjajući po galerijama negde u svetu, opet imala prilike da vidim neke od njenih ranijih antiratnih radova. To je već bilo mnogo zanimljivije. Singapurci taj deo njenog opusa nisu imali na “meniju”. Ali, kako sam se već nagledala radova Kejići Tanamija i bilo mi i boje i oblika preko glave, ipak na kraju preskočih Kusamu. Imam neki utisak da sam ipak propustila nešto veličanstveno. Nekad sebi dozvoljavam da sudim ljudima i njihovim delima na osnovu svojih predrasuda. A tako čovek svašta kvalitetno propusti u životu. Kusama obećavam ti posetu sledeći put kad svratim u Tokio! Više o tokijskim muzejima možete čitati u prethodnom postu.
Tokio na škljoc
Ipak, svaku posetu Tokiju najviše obeleže te male stvari na koje čovek slučajno u prolazu naleti, ljude koje slučajno sretne. Kad je Tokio u pitanju, te male stvari su često komične i bizarne. Galerija koja sledi je ispunjena upravo takvim slikama.
Treba postaviti granice na početku!
Česmovača za poneti!
Ispred šintoističkog hrama stoji od snega napravljena dama. I to, sasvim sama!
U Tokiju je sve više veganskih i vegeterijanskih restorana, na opštu radost gladnih biljojeda.
Šahte u čast manga autorima!
Kravica carica!
Tokijski ulični izvođači su pravi biser.
Baci petaka čika Mikiju!
U moru svega jedna je medenica.
Čak su i poruke od poštara slatke.
Slatko je koliko je bizarno ili je bizarno koliko je slatko?
Soba za pušenje. Pa ti uđi posle ovoga!
Negde u Maguru živi žena sa najdlakavijim i najćelavijim kučetom.
Jel Banksi ili ne, pitanje je sad? Čiji god miš bio, gejša vandalka je iz Afrike!
Svi Turci u Japanu su kriminalci! Sve je više građevinskih radnika iz Turske u Japanu. Japanci po običaju, zbog toga nisu srećni, pa se trude da to izraze gde stignu.
Japan je pun radnji usko specijalizovanih za nešto. Ova je specijalizovana za četke i boje. Toliko četki na jednom mestu nikad ranije nisam videla.
Zaboravih ime ovom poznatom umetniku što pravi ove kinetičke figure. Fascinantno je koliko je realistično. Te ogromne glave su inače u radnji za naočare. Za četiri nedelje koliko smo bili tamo, dvaput su menjali postavku. Kulturni neki optičari!
Gde god nađeš zgodno mesto, ti mangu prelistaj. Nedaj da te zaplaši neznanje jezika. Stripovi se mogu i samo gledati.