Sumbava
Sumbava je previše ambiciozan naslov za tekst koji sledi. Desetak dana na par hektara istočnog dela Sumbave bi bio mnogo prikladniji. Ali, nisam sklona dugim naslovima. A i ova priča koja sledi, po svemu sudeći i neće biti priča o Sumbavi. Bar ne samo o Sumbavi. Takođe sumnjam da ću se na Sumbavu vraćati te nije ni da je ovaj naslov vredan čuvanja za neke kasnije priče.
Krenimo redom! Ko je, šta je i gde je ta Sumbava?
Sumbava je indonežansko ostrvo. Poveliko. Ugnezdilo se između mnogo manjeg i nešto poznatijeg Lomboka na zapadu i mnogo, mnogo, mnogo manjeg i mnogo, mnogo, mnogo poznatijeg Komoda na istoku. Infrastruktura na ostrvu je slabo razvijena, gotovo nepostojeća. Sem surferima koji se koncentrišu oko Lejkija (Lakey), malo kome je ovo ostrvo turistički interesantno.
Ostrvo je uglavnom naseljeno Sumbavcima i Bimancima. Ove dve grupe su međusobno srodne i obe pripadaju astronežanskoj grupi naroda. Obe praktikuju Sunizam i uglavnom se služe maležanskim alfabetom jer njihovi jezici nemaju svoje pismo.
Mi smo na ostrvo došli zbog ronjenja. Mi smo povremeni ronioci, tj. ronimo kad se nađemo okruženi vodom. Ne okružujemo se vodom da bi ronili. Nismo previše uzbuđeni oko te rabote, ali dovoljno smo uzbuđeni da bi je praktikovali kada se ukaže prilika za to. Bar je tako u većini slučajeva. Sa Sumbavom je stvar bila malo drugačija.
Povremeno roneći, povremeno upoznamo neke od onih koji spadaju u zagrižene ronioce. Sa nekima od njih se toliko srodimo da postanu deo naše porodice. Jedna od članova te naše proširene, ne krvno povezane familije, je strasni ronilac i okružuje se morem da bi ronila. Ceo ovaj put na Sumbavu je zapravo bio njena ideja. Ona je birala ostrvo, sezonu i ronilački centar u kojem smo odseli. Doduše, planirala je to par meseci pre kovida. Kao i svi drugi planovi, te 2020., i ovaj je morao biti otkazan.
Četiri godine kasnije, ovog puta bez nje, M&M su tražili mirno mesto za odmor negde u okruženju. Naše okruženje je uglavnom prenaseljeno, prezagađeno i prebučno. Na svu sreću, zahvaljujući tom nerealizovanom planu od pre 4 godine, otkrili smo čari ronilačkih centara. Ronilački centri su uglavnom izolovani. Ugnježdeni u osamljene uvale razbacanih manje posećenih ostrva i ostrvaca. Obično sa svega desetak bungalova. Ušuškani u zelenilo. Sa direktnim pristupom plaži.
Dobra stvar je što na taj način zaobiđete sve one loše stvari koje sa sobom donosi masovni turizam. Loša stvar je što uopšte ne iskusite ni zemlju, ni kulturu, ni ljude podneblja na koje ste došli. Jedan takav čarobni mehur, mogao je zapravo biti smešten bilo gde. Nikakve dodirne tačke sa Sumbavom nema.
Sumbavu smo videli u prolazu. Na putu, od aerodroma do te čarobne uvale. Delovala je kao i ostatak tog dela sveta. Dvosmerna ulica je vijugala severoistočnim delom ostrva. U početku, dok smo još uvek bili u Bimi, u neposrednoj blizini grada, ulica je bila šira, saobraćaj nešto gušći, zgrade i kuće veće i uređenije. Onda polako, ulica postaje uža, kuće manje. Mnoge sa isturenim prednjim delom, nalik tezgama. Na njima svakojaka roba, hrana… Trotoara nigde uz put. Karakteristika većeg dela jugoistočne Azije. Ulicama dominiraju motori. Brži su. I jeftiniji. A na njima, u Indoneziji, može komotno da se smesti četvoročlana porodica. Deo pokućanstva. Ili kavez sa pilićima. Ponekad slika na motoru zna da bude i romantičnija. Dva mladića. Momak pozadi drži gitaru i svira. Na žalost, od buke ne uspevam da razaznam zvuke koje proizvodi.
Deo puta vodi kraj promenade. Niski zidić i uz njega konačno trotoar. Već je mrak i samu plažu od zidića ne vidim. More, u daljini, je zato prelepo. Nebo prekriveno zvezdama. Uz zidić nanizane plastične stolice. Na njima sede lokalci. Uglavnom u parovima. Ponegde u grupicama. Prolazimo kraj grupe od četiri lokalne devojke. Sede na crvenim plastičnim stolicama. Vidim im samo leđa. Savršen kadar za kameru. Ali slika nestaje pre nego što uspem da zaustavim vozača. Nekim slikama je suđeno da ne budu uslikane.
Oko osam uveče stižemo do svog bajkovitog smeštaja. Dočekuju nas nasmejana lica. Primećujem da su svi zaposleni lokalci. Pretpostavljam da su vlasnici Evropljani. Zemlje Jugoistočne Azije nisu više kolonije samo na papiru. I dalje većinu kajmaka pokupe stranci. Moja pretpostavka će se ispostaviti tačna.
No tih desetak dana koliko smo proveli tamo, pretvoriće u čisto uživanje indonežanski kuvar, indonežanski barmen, indonežanska domaćica, indonežanski domaćin, indonežanski ronilački vodiči, indonežanski kapetan i ostali Indonežani. Naš indonežanski domaćin, Adži, ima posebni dar da izabere ljude sa kojima će raditi. Ponekad na ovakvim mestima osećate usiljenu atmosferu, u kojoj vas previše revnosno uslužuju i drže na distanci. Zahvaljujući Adžiju ovo mesto je pre potsećalo na kakav privatni pansion vođen lokalnim druželjubivim domaćinima.
Većina nas gostiju jeste bila bela. Indonežani koji sebi mogu da priušte ovakve stvari, ne pokazuju za njih preterano interesovanje. Donekle ih razumem. Sve je to tu, u komšiluku, biće vremena, kasnije, sledeći mesec, za dva ili tri… To i sama radim. Dok sam živela u Evropi, putovala sam po Južnoj Americi i Aziji. Sad kad sam u Aziji, uglavnom putujem po Pacifiku i Evropi. Sve obrnuto. Sve što dalje. Sve što egzotičnije. Proklet je čovek. Uvek mu se ono teže dostižno čini slađim i boljim.
Jutra smo provodili roneći. Jake struje i veliki talasi su nas zapravo sprečili da vidimo najbolje. Daleko od obale se nije moglo. Kada se more konačno smirilo došao je red na pun mesec i veliku oseku, koji su nas jednako ograničavali. Nije prevelika šteta, korali su zdravi i prepuni šarenih riba i ribica, račića, pužića i moruna. Sva mesta za ronjenje su istražili i pronašli ronioci koji rade za centar, te sem nas na zaronima nikog nije bilo. Sve to pruža posebno zadovoljstvo. Svo to prostranstvo imate za sebe.
Jedan dan smo uspeli da se otisnemo malo dalje. Pauzu između dva zarona smo pravili na Komodo ostrvu. Imali smo tu privilegiju da čuvene komodske varane gledamo na delu ostrva koji je turistima uglavnom nedostupan. Ali, kako to u korumpiranim zemljama biva, kad znaš čoveka, koji zna čoveka i spreman si da mu tutneš koji dinar, sva vrata su ti otvorena. Te smo tako varane gledali i o njima učili od čuvara koji bi trebalo da patroliraju tim delom ostrva i sprečavaju turiste da na njega kroče. Prednost toga je što smo mogli da vidimo zaista divlje komodske varane, malo lošija da smo morali da ih držimo na povećem odstojanju.
Komodski varan je zaista impresivna životinja. Mužjaci narastu i do 3m i teže i do 100kg. Noge su im definisane kao da svaki dan sa Kristijanom Golubovićem rade na hiljade sklekova i trbušnjaka. Mnogi ih opisuju kao zastrašujuće, ali meni je svaki gmizavac vrhunac lepote u životinjskom svetu, te se sa ocenom većine ne bih složila. No, da su opasni, opasni su. Neretko čak i majke napadaju sopstvenu decu, što mladuncima ostavlja samo jednu opciju nakon što se izlegu. A to je da se uzveru uz najbliže drvo i na njemu gluvare do svoje druge godine, kada dostignu veličinu da prestaju da budu opcija za večeru svojim ujkama, čikama, tetkama, ujnama, dedama, tatama , starijim sestrama i komšijama.
Posle zarona bi se vraćali u svoj mali raj, uživali u ručku i ostatak dana provodili zavaljeni kraj bazena ili na plaži čitajući knjige.
Ja sam odlučila da sa sobom ponesem Malajski arhipelag od Alfreda Valasa. Ovo izdanje sam zapravo kupila pre desetak godina, ubrzo nakon našeg dolaska u Singapur. A onda sam ga nesretno zaturila među putopise i vodiče. Dolazak nove police i pretumbacija knjiga ga je ponovo izbacila na površinu. Ima neke posebne romantike u tome da vam u ruke dopadne knjiga čiji je sadržaj upravo podneblje na kojem živite i/ili koje želite da posetite. Valas je neosporno bio veliki naučnik i istraživač. Njegova zapažanja o flori i fauni u delu sveta koji danas zovemo Indonezija i povlačenja jesne crte između azijske i australijske granice poznate kao Valasova linija, kao i zapažanja o postanku vrsta su i dalje aktuelna. S druge strane Valas je odličan pisac. Malajski arhipelag je istovremeno i udžbenik biologije i putopis, ali i etnološki i antropološki priručnik. Od sveg pomenutog samo u ovom poslednjem delu bi mu se ponešto moglo zameriti. Pretpostavljam, da bi primenjujući današnja znanja, norme i definicije mogao biti okaratkerisan kao rasista i šovinista. No ipak, uzimajući u obzir vreme i društvene okvire u kojima je odrastao i živeo, ova knjiga izvrsno oslikava period u kojem je nastala. Ona je i jedan neposredni i zanimljivi čas istorije.
Večeri smo uglavnom provodili ćapliskajući sa gostima ili zaposlenima centra.
Indonežani su se trudili da nam opišu čari života u Indoneziji. A indonežanske političke i socijalne prilike su iste kao i u svakoj drugoj korumpiranoj državi sa banditima i polusvetom koji upravljama polupismenim masama. Nama, tako prepoznatljive prilike, gotovo da bude romantičnu nostalgiju za domovinom. Sve previše bolno i blisko. S obzirom da živimo u regionu, pratimo lokalne prilike, a na žalost imamo i iskustva života u takvim sistemima, za nas su sve priče bile prepoznatljive. No, za stariji holandski par koji je odseo u centru sve je bilo šokantno. Na sve su se iščuđavali, bečili oči i podizali obrve. Taj isti par već 15 godina svake godine svoje odmore provodi roneći po Indoneziji. Po onome što su nam preporučivali, rekla bih u sličnom tipu smeštaja. Bilo mi je fascinantno da istu državu posećuješ toliko puta i da o istoj baš ništa ne znaš. Moram da priznam da obično nemam prilike da srećem ljude koji svoje odmore bukiraju preko agencija, zabiju se u hotel i iz njega ne izlaze 10-15 dana. Čini mi se da bi čak i oni koji idu preko agencija, uglavnom pokazali interesovanje za neke dodatne ekskurzije i izlete. Ovoliko neinteresovanje za bilo šta sem samog ronjenja do sad nisam videla. Na neki način taj susret sa njima me je izložio nečem, za mene potpuno egzotičnom. Očigledno smo se baš odomaćili u Aziji kad su nam Evropljani bili najveća egzotika na odmoru.
Njih dvoje su svakako dokaz da je neznanje zaista blagoslov. Ja bih volela da mogu da isključim bar deo mozga s vremena na vreme, da ne čujem i ne vidim bedu, nepravdu, zločin. Ali džabe, eksperimentalno sam utvrdila da bi me to pretvorilo u alkoholičara. Što i nije baš najsretnija opcija. Uostalom, bolje da budem cinik sa primesama depresije nego da imam cirozu jetre.
Sve u svemu, bio je to jedan miran i fin odmor. U ovim godinama mi i priliči da se povremeno prepuštam i takvim zadovoljstvima. Kokos na ležaljci, u hladu palme i pogled ka pučini. Možda ja ipak tražim previše od života?
Više slika možete naći u mojoj galeriji:
Vukan
Jeej, M&M ponovo jašu!
Mislim, rone.
admin
Da!
Ponajviše, ponovo mogu da se opuste! 🙂