postcards…
The world moves with me

世 – ši / 18.06.20

Li Čen je još jedan tajvanski umetnik. Za razliku od umetnika o kojima sam do sad pisala, Li je poznat i priznat širom sveta. S obzirom da je karijeru počeo praveći statue Bude, njegova dela su i danas pod uticajem budističkih i taoističkih ideja. Nemoguće ih je razdvojiti od ovih religijskih i filozofskih tradicija. A poprilično teško i shvatiti bez njih.

2017. Li je imao samostalnu izložbu u Tajpeiju koju smo imali prilike da posetimo. Naziv izložbe je bio 世 (ši).

Kineski karakter 世 (ši) ima nekoliko značenja u kombinaciji sa drugim karakterima, te tako:
– može obeležavati vreme, kao u reči za vek 世紀 (ši ći) ili u reči za generacije tj. “nešto što traje više generacija” 世世代代 (ši ši dai dai);
– može obeležavati prostor, kao u reči svet 世界 (ši cije);
– ili imati i šira značenja kao “angažovan i otuđen od sveta” u rečima 出世 (šu ši) i 入世 (ru ši).

S obzirom da nisam poznavalac istočnjačkih filozofija, prilično mi je bilo teško da ispratim smisao pojedinih dela. Liova dela su mi prosto bila izuzetno lepa. Iz tog razloga sam čak pomislila u jednom momentu da ga i ne predstavljam u ovom umetničkom serijalu. A onda se moj umetnosti nastrojeni deo persone silno uvredio što delima ne dozvoljavam da me očaraju “samo” lepotom. Tek tada sam zapravo uvidela koliko nepravedno zapostavljam spoljašnost nekog objekta. Moj stav o spoljašnjoj lepoti je prilično negativan. Ja dozvoljavam nečemu ili nekome da ima “samo” unutrašnju lepotu, ali ne i “samo” spoljašnju. Spoljašnja je manje vredna, podložna trendovima, prolazna. Te ako se nešto “samo” svidi mome oku ja to praktično omalovažavam.

Samo je pod znacima navoda, zato što to nikada nije “samo” spoljašnja lepote. Čak i ako se zadržim na Liovoj sklupturi, tu je mnogo više od spoljašnje lepote samog objekta. U njoj se odražava cela moja ličnost, kultura, obrazovanje, životno iskustvo, godine… Ta skluptura je lepa zato što je ja gledam upravo ovim očima koje sam decenijama za taj susret pripremala. Ta lepota je sve samo ne spoljašnja lepota samog objekta, ona je moja refleksija u tom objektu. I jeste prolazna, ali je prolazna ne zato što je to odlučio neko van mene, ne zato što je podložna masovnim trendovima, nego zato što se ja kao ličnost menjam. Za dvadeset godina, gledaću ova dela nekim drugim očima i sasvim je opravdano da mi tada doživljaj bude drugačiji.

Razmišljala sam šta mi je lepo u tim sklupturama. One koje su mi se najviše dopale su od kombinacije gline i drveta, u čudnom stanju poluraspada. Imaju taj praistorijski šmek. Možda mi se dopalo to što me pomalo podsećaju na sklupture iz praistorije; Veneru iz Vilensdorfa ili one nađene kod Lepenskog Vira?

Ili kao suprotnost njima savršeno uglačane crne bronzane sklupture koje odišu mirom i spokojstvom. Sve do jedne podsećaju po malo na statue Bude. Nekog modernog, savremenog Bude.

Dok me ove glinene sklupture vraćaju kući, u Evropu, u neka prošla vremena, ove bronzane su oličje Istoka, modernog doba. Ove glinene su tople, zemaljske, prisne. Bronzane su hladne, daleke, svemirske. Li je kroz svoje sklupture objedinio sva značenja karaktera 世 (ši). Prikazao je protok vremena od praistorije do budućnosti koja tek dolazi. Obuhvatio i ovzemaljski svet, ali i onaj nebeski. Pokazao nam da tom svetu možemo pripadati, ali i od njega biti i izolovani.

Liove debelice, kako ih od milošte zovem, su ipak mnogo više od te lepote koja ih krasi. Za kraj posta, ostavljam slike njegove sklupture izložene u Singapuru, ispred St. Regis hotela. Mislim da ova skluptura savršeno pristaje ovom modernom, svemirskom gradu u kojem živim.

Mi, vi, oni / 07.06.20

Tajpei može da se pohvali sjajnim muzejima. Barem dvaput godišnje, mi odemo do Tajvana u obilazak istih. Singapurski muzeji, za razliku od tajvanskih, i uopšte umetnička ponuda mnogo češće razočaraju nego što oduševe. Nije nemoguće naleteti na kakav biser, s vremena na vreme, ali umetnost i sve umetničko je toliko komercijalizovano, da se čovek često oseća čudno što bi nešto da gleda, a ne da kupi ili investira u kakvog umetnika. Vil Gomperc je možda dao najbolju definiciju umetničkog perioda čiji smo savremenici, koji je u svojoj knjizi Šta gledaš? jednostavno nazvao preduzetništvom. Iako ja taj termin ovde donekle zloupotrebljavam i vadim iz kontesta, ipak mislim da savršeno oslikava osećaj koji često imam obilazeći muzeje i galerije po Singapuru. Biznis pre svega! A onda ćemo o lepom, ugodnom, kulturnom i edukativnom.

Tajvanski model je mnogo naklonjeniji umetnicima. Država stipendira umetnike. Bavi se umetnošću. Ulaže sredstva u nju. Umetnik treba da bude “samo” umetnik. Muzeja je puno i u njih se konstantno ulaže. Selekcija je raznovrsna. I dela vrhunski predstavljena. Još jedna ogromna razlika između istočnjačkih muzeja i evropskih npr. je ta što je postavka namenjena i podređena neukom gledaocu. Količina informacija, uvodni video kuratora, propratni štampani materijal, ima za cilj da gledaoca edukuje. Može se desiti da vam se nečiji rad dopadne ili ne, ali bez obzira na vaše lične afinitete, nakon posete muzeju na Tajvanu uvek će vam biti jasno zašto vam se nešto svidelo ili nije. Što pomaže da razumete umetnost i umetnike, ali i otvara ceo novi svet za vas, pruža neke nove vidike, neki novi pogled na stvari, ljude i prilike. Umetnost ovde nije elitistična, zaista bih je pre nazvala edukativnom i inspirativnom.

U nastavku posta pisaću o dva umetnika; jednom Tajvanđaninu i jednoj Singapurki. Njih dvoje su se sasvim slučajno “sreli” s nama u istom danu i tim susretom izazvali čudan miks osećanja usmeravajući nas u dve suprotne krajnosti.


Ju Peng : Lutalica između raja i zemlje

Ju Peng je rođen 1955. u okolini Tajpeija. U istom je i umro 2014. Ju je bio samouki umetnik. Kalio je zanat crtajući portrete ljudi u jednom od parkova Tajpeija. 1981. je putovao po Evropi, koristeći priliku da se upozna sa radom evropskih umetnika. No, na stranu evropski umetnici, poznanstvo sa jednim od zaposlenih u kineskom konzulatu u Grčkoj je obeležilo buduću karijeru mladog umetnika. Prijatelj iz konzulata mu je obezbedio turističku vizu za Kinu u koju je oduševljen, odmah otputovao. Tamo se upoznao sa tradicionalnim slikarstvom, savremenim kineskim umetnicima ali i predivnim predelima koje nikada nije prestao da crta. Odlazak u Kinu, za Jua je bio povratak korenima, tj. elementima tradicionalnog kineskog crteža. Njegova najimpresivnija dela su svakako upravo ona rađena tušem na papirnim svitcima.

Ju je bio čovek tradicije. Voleo je tradicionalno kinesko slikarstvo, vežbao je tradicionalne borilačke veštine, uživao u tradicionalnoj pripremi čaja, svirao je tradicionalni kineski žičani instrument guzeng i lečio se isključivo tradicionalnim istočnjačkim metodama. Ovo potonje je verovatno doprinelo njegovoj preranoj smrti.

U muzeju su bili izloženi radovi iz svih perioda njegovog stvaralaštva. Na mene je najveći utisak ostavila kolekcija papirnih svitaka sa tušem Pejzaži čežnje. Preko 2m dugački svitci sa tradicionalnim prikazom pejzaža i izobličenim figurama ljudi, pretežno razgolićenih. Vrlo je izražen kontrast između detalja u crtanju prirodnih elemenata i prozračnosti i belini ljudskih figura.

Upravo taj tradicionalni deo njegovog stvaralaštva, pre svega odabir materijala i tehnike, je ostavio najjači utisak. Ne osporavam da je za taj deo kriva “egzotika”. Često je moj doživljaj u istočnjačkim muzejima prenaglašen prosto zbog toga što su izložena dela drugačija od onoga što sam navikla da gledam. Mada, upotreba tuša, dvodimenzionalnost, crno-bela tehnika, svakako “upadaju” u najuže okvire mog doživljaja lepog.

Tradicija, koja mi obično smeta, je ovoga puta imala suprotan efekat. Jer ta tradicija nije moja tradicija. Kao takva lišena je tereta koji tradicija obično nosi. Manjkavosti takođe. Ja nemam referencu ka drugim tradicionalnim kineskim slikarima. Ne mogu, u tom pogledu, da ocenim njegov rad, da ga eventualno vidim kao kopiju, nastavak, nečeg već viđenog, preživljenog. On je nov i svež iako to možda nije. Doduše, njegove ljudske figure jasno odstupaju od svega tradicionalnog, to sam i bez preteranog udubljivanja mogla da vidim. Položaj i interakcija ljudi na njegovim svitcima, nudi svežinu i nešto potpuno novo i drugačije od tog tradicionalnog.

Malo više o umetniku, njegovom životu i delima možete pogledati u sledećem prilogu:


Zarina Muhamed : Priče kojima plašimo sebe

Ju Pengovu izložbu smo odgledali jednog aprilskog popodneva u Muzeju lepih umetnosti. Taj isti dan, samo par sati ranije, pogledali smo postavku Priče kojima plašimo sebe u Muzeju savremene umetnosti. U njoj je učestvovalo više umetnika. Među njima je bilo, nama poznato ime; Zarina Muhamed.

Zarina je singapurska umetnica. Prvi put smo je gledali davno, na tribini posvećenoj Pontiani, o čemu sam tada pisala. Vidi se na slici koju sam tada uhvatila. Sedi skroz levo, sa mikrofonom u ruci. Onda smo je ponovo sreli na festivalu dokumentarnih drami, kao jednu od moderatora. I ponovo na Tajvanu u okviru pomenute izložbe.

Zarina je poznata u singapurskim umetničkim krugovima. Bavi se temama tradicije, običaja, verovanja. Poznata je aktiviskinja. I uostalom, Singapur je dovoljno mali da je sretnete na svakom zanimljivom kulturnom i umetničkom dešavanju.

Na ovoj izložbi, ona je učestvovala svojim radom Talismani za čudnovata staništa u kojem preispituje svoj položaj i mesto u svetu u kojem obitava. Svoju posebnost i specifičnost u odnosu na druge. Neprekidno tražeći svoj komadić neba u običajima, legendama, pričama. Ali ni tamo ga ne nalazi.

Šire, ova izložba se bavila strahom od drugih, drugačijih. Pitanjem pripadnosti i vlasništva. Domaćih i pridošlica. Sudarima svetova. Ko smo i šta smo mi? I ko su i šta su oni? Da li su pretnja? Šta donose, a šta oduzimaju svojim dolaskom? I kako oni doživljavaju nas, domorodce?

Svaki izloženi rad je zapravo preispitivao tradicionalno, ono što je u nas usađeno, negovano kulturom i običajima sredine u kojoj smo odrasli. Ono što nam može biti teret ili inspiracija, u zavisnosti od karaktera i afiniteta. I u zavisnosti da li smo među svojima ili tuđima. Da li smo došli da osvojimo, ili čekamo da budemo osvojeni.

Više o postavci možete pogledati u priloženom prilogu:


Pojedinačno, možda ove postavke ne bi ostavile tako jak utisak na mene. No, ovako kombinovane, odgledane u istom danu, podstakle su me na razmašljinje o temama koje me konstantno okupiraju. One su ponudile dve krajnosti doživljaja tradicije i vrednosti koje nam ona nameće. Da li je teret? Ili je inspiracija? Da li nas sputava ili nam daje krila? Hoće li nas sahraniti ili vinuti u oblake?

S jedne strane tu je onaj intimni, lični deo, koji je u mom slučaju u stalnom sukobu sa tradicijom, nasleđem, pripadnošću. Potiče mahom iz neželje da selektivno prihvatam tekovine kulture iz koje sam potekla. Što većina ljudi koja slavi svoju zemlju i korene čini. Te se iz tog raloga često osećam ničijom. Daleko mi je to osećanje pripadnosti i ponosa što pripadam određenoj grupi. Slično kao Zarina, kopam po fragmentima kulture u kojoj sam odrasla. No često u njoj nalazim više onoga što me buni i odbija, nego onoga čemu želim da se priklonim.

S druge strane, seljakajući se po svetu, uviđam koliko su mi te strane kulture kojima sam izložena, još dalje i neshvatljivije. Neprihvatljivije! Izlažem se njima u želji da naučim i razumem, ali se ni njima ne pokoravam. Ni njih, iz istih razloga kao i onu iz koje sam potekla, ne prihvatam. Tradicija i kultura su mnogo više od “žurke” oko nekog Svetog imena, sarme, kopanja česnice u potrazi za paricom. One obeležavaju načina na koji sklapamo rimu, pišemo, vaspitavamo decu, tretiramo penzionere, povinujemo se političkim igrama i odlukama, radimo, učimo, stvaramo.

Moramo biti kritični. Moramo preispitivati nametnute vrednosti. I one koje nam je nametnula sredina iz koje smo potekli. I one koje nam nameće sredina u kojoj živimo. I to je u direktnom kontrastu sa mojim doživljajem reči tradicija. Ona upućuje na nasleđe. Na održavanje postojećeg stanja. Na poslušnost. Na pokornost. Iz neposlušnosti proističe autentičnost, posebnost, samostalnost i snaga, koje sve do jedne smatram vrlinama.

Uviđam vezu između svega toga, ali to mi ne pomaže da se pomirim sa stanjem stvari. Iznad svega, ljudski je želeti svoje parče sveta. Mesto koje ćemo zvati domom. Ljude i mesta na kojima ćemo se osećati sigurno. Koji će biti kao mi. Deliti naše vrednosti. Težiti istim stvarima. Kod mene je taj svet na mikro nivou i ponekad poželim da je širi. I dalje doduše odbijam da platim cenu koju on ima. I večno ostajem rastrgnuta između svog mikro kosmosa sreće i nerealnog sna o beskrajnom nebu. Pokušavam bezuspešno da spojim nespojivo. I pomirim nepomirljivo.

Oni su uplašeni / 23.05.20

Oni su uplašeni.
Uplašeni
da njihovi voljeni, kod kuće
mogu biti zaraženi Koronom.
Šta ako
se zaraze, u stranoj zemlji?

Oni su uplašeni
skvrčeni u jednoj sobi.
Soba je zagušljiva,
sa dva ventilatora na plafonu koja rade prekovremeno.
Njihov topli dah guši,
kao da ventilatori cvile.
Oni preklinju za pomoć nekoga da ih spasi…

Uprava im je naredila
da održavaju razdaljinu od jedne stope
dok stoje, sede, jedu i spavaju;
kao ljubavnici na daljinu,
bez dodira.
Oni su zbunjeni.
Kako da budu na distanci u tom skučenom prostoru?

Neki mere sobu
i broje zatvorenike da bi se pridržavali naredbi vlade.
Drugi mere dubinu
bora na svom čelu.

Uprava je naredila,
nošenje maski je obavezno.
Ali oni nemaju maske.
Spavaonica, uprava, firme –
ko će im dati maske?
Sprečeni su da izlaze napolje.
Ako nemaju maske, kako će ih nositi!
Bulje jedan u drugog.
Oni ne mogu da shvate ko gubi,
u ovoj trci života.

Oni su uplašeni.
Kada im se grla osuše
od straha,
odu u kupatilo da piju vode.
Kupatilo – prljavo, sumorno, smrdljivo.
Jedno kupatilo na više od stotinu njih.
Niko ga nije očistio danima.
Oni koji bi mogli su uplašeni.
Uplašeni da ne budu inficirani.

Gutaju vodu da utole žeđ.
I pevaju:
“Pretvorio sam se u selicu, lutam svetom”….
Po toj pesmi, snimili su video snimke, i okolo ih dele.
Ali i dalje su uplašeni.

Uplašeni su
da kažu šta misle.
Prezaduženi provizijom agencije,
njihovi životi su pod hipotekom nepoznatog.
Dani i godine prolaze,
blistavi grad se menja, ali ne i njihove plate.

Uplašeni su
da kažu šta misle.

Nemaju ni cilj ni jezik,
samo strah. Oni su sami.
Firma i država se međusobno podržavaju.
Vlada im govori da se ne plaše.
Ali, da, oni se plaše!

Oni su zabrinuti.
Oni znaju da je ambasada tu samo da
pošalje njihove leševe kući.

“Braća radnici”, tako ih zovu
vođe zajednice iz
njihove zemlje
u njihovim proglasima.
Reči ‘bhai’ i ‘dost’(1)
nisu namenjene njima.

S vremena na vreme,
novinari prilaze ponekom
s pitanjima.
Oni su previše uplašeni da odgovore
jer znaju
čak se i novinari plašene
Nekoga.

Ponekad ih posećuju i književnici i intelektualci.
Oni ih podstiču da čitaju, pričaju, pišu, crtaju, fotografišu, snimaju
ali naglašavaju da njihova umetnost treba da bude umirujuća, ne uzbuđivačka.

Oni se plaše da čitaju.
Oni se plaše da pišu.
Oni se plaše da crtaju.
Oni se plaše da fotografišu.
Oni se plaše da snimaju.
Oni se plaše da uče, da zagledaju.
Oni se čak plaše i pohvala za ono što su uradili.
Pst, oni ostaju nemi!

Oni se plaše da se smeju preglasno
zato što znaju da Ministarstvo
dobija pritužbe zbog njihovog preglasnog smeha.
Oni se samokontrolišu.
Smej se manje. Spavaj i jedi još manje.
Žive van grada, na njegovim obodima.
Njihovi snovi su umrli.
Termiti ih jedu dok im pacovi i bubašvabe ispunjavaju dane.
Tako država može da kaže,
migrantski radnici su samo resursi i radna snaga.

Neki od njih šapuću noću
“Sada je svaki trenutak depresivan
Sada je svako popodne zastrašujuće
Sada je svako veče opasno
Sada se svake noći prebrojavamo
Broj zaraženih
Broj mrtvih
Broj udisaja
Ne možemo da spavamo
Gledamo vlastite noćne more
Crtamo svoja lica u ogledalu
U nadi da će osvanuti bolji dan.

Oni su prestravljeni.
Njihova lica ocrtavaju strah, muku i očaj
i država ih fotografiše
da pokaže kako uspešno usrećuje radnike,
i obezbeđuje njihov komfor.
Državi čestitaju zbog uloženog truda.
Ujedinjuju se s njom u hvalospevom pevanju:
“Kralj i mi smo saborci u ovom kraljevstvu.
Kako bi inače služili tog kralja?”

Vest o njihovom krunisanju se širi nadaleko.
Do njihovih porodica, i šire.

Ali oni su uspaničeni. Ne progovaraju ni reč.
Oni su zlostavljeni ali ne drhte.
Oni ne mogu da govore.
Nemaju nikog ko bi ih razumeo. Oni su umorni od odmora.
Oni znaju da odmaranjem neće zaraditi pare.
Radne dozvole i provizije agencija u kombinaciji sa pozajmicama će ih ugušiti.

Oni su skamenjeni od straha.
Kriju svoje simptome bolesti od cimera, poslodavaca i prijatelja.
Oni se boje smrti.
Oni znaju da su u ovim sumornim vremenima samo broj.
Njihovi bliski sunarodnici neće poneti
njihove posmrtne ostatke, niti ih videti poslednji put.

Ko su oni?
Da li zaista preživljavaju sa ovim teretom straha?

Njihova dokumenta na sebi imaju pečat:
“Robovi modernog doba”.
To ih je bar zaštitilo od krize indentiteta
dok država, vlada, građani, kompanije, agenti
i bližnji zakazuju datum da bi ih razveselili
bar jedan dan u godini.
Oni će se smejati. Smejaće se glasno.

Preživeće
bez straha.

—————————————————
(1)brate i prijatelju na hindu jeziku

Autor pesme je Zakir Hosain Kokan. Poreklom iz Bangladeša. Od 2003. živi u Singapuru. Došao je u Singapur kao nadzornik na gradilištima i zbog toga bio u bliskom kontaktu sa radnicima. Sem što piše pesme, bavi se novinarstvom, fotografijom, filmom.
Engleski prevod pesme možete naći ovde.

—————————————————–

Svaka blistava država je izgrađena na robovima, eksploataciji, nejednakosti. Dok se s jedne strane cakli, s druge smrdi na trulež. Singapur nije izuzetak.

Singapurski prosparitet je delom zasnovan na jeftinoj radnoj snazi iz Bangladeša, Indije, Kine, Filipina i Indonezije. Mejdice, koje žive u kućama porodica za koje rade, mahom dolaze sa Filipina i Indonezije. Radnici na građevini su u najvećem broju iz Bangladeša i Indije. Broj Kineza sve više raste, ali je i dalje neznatan u odnosu na ostale. Ovi radnici žive u kolektivnom smeštaju. Između 10-20 njih po sobi. Sa jednim deljenim kupatilom po spratu. Ponekad sa prostorom za pripremu hrane, ponekad bez njega. Neki od ovih dormova su veći, neki manji. Svi se nalaze na obroncima Singapura, u industrijskim delovima grada. Sklonjeni “dovoljno” daleko od očiju javnosti. Same radnike naravno čovek može sresti svuda po gradu jer je Singapur jedno veliko gradilište. No to što ih ne gledaju kako žive u komšiluku, onima koji to žele, ostavlja mogućnost da zatvaraju oči, da se prave da oni ne postoje.

Oko 350.000 njih živi u ovim dormovima.

Početkom marta, bili smo u industrijskom delu grada da pokupimo 3D štampač. Tada sam prvi put prošla pored jednog od ovih dormova. Preko ograde su se jasno videli viši spratovi građevine. Stakleni prozori slični kao kod nas drveni šaloni. Kroz proreze je visio veš koji je bio nehajno okačen da se suši. Kroz neke od prozora nazirala se unutrašnjost. Kreveti na sprat i na njima leže ljudi. Pretrpane sobe. Sećam se da smo komentarisali da ako jedan od radnika bude inficiran Koronom, svi će se preko noći razboleti. Ali…
S obzirom kako je Singapur do tada izveštavao o virusu i borio se sa Koronom, pomislila sam da su verovatno i o tome na vreme razmišljali. Na kraj mi pameti nije bilo da bi ovako potencijalno žarište ignorisali.

Nekih 20tak dana kasnije nevladine organizacije upozoravaju na potencijalne probleme koji mogu izbiti ukoliko se dalje bude odlagalo rešavanje problema prebukiranosti po dormovima. I dalje mi je neverovatno da singapurska vlada nije svesna problema. Čitam detaljne izveštaje sa sajta Ministarstva zdravlja. Nalazim dodatne mere i preporuke za mejdice, ali zaista dormove i radnike na gradilištima niko ne spominje.

Tek krajem marta počinju da se pojavljuju preporuke za održavanje higijene, razdaljine itd. po dormovima. I to tonom i u obimu koji ne odgovaraju ozbiljnosti situacije. Deluje kao da država pokušava da prebaci odgovornost na firme koje su radnike zaposlile/dovele u Singapur i vlasnike dormova. U Singapuru, kao u svim ostalim kapitalističkim zemljama, postoji milion podizvođača i agencija koje vrše najrazličitije delatnosti, sve sa ciljem da se izbegne odgovornost u slučaju potencijalnih problema. Tako je praktično potpuno nejasno ko snosi odgovornost za zdravlje ovih ljudi? Vlasnici dormova u kojima oni obitavaju, firma koja ih je dovela, firma koja im daje posao ili država? Ono što je mene najviše zbunjivalo u tom momentu je zašto država ne preuzme odgovornost, jer na kraju krajeva ona je jedina koja će ispaštati? Sigurno da je ta rabota skupa, ali na kraju, kad dođe do sranja (kao što jeste) ukupni troškovi mogu biti samo još veći. Moja zbunjenost je bila pojačana time što je Singapur do tada preuzeo odgovornost za sve manjkavosti sistema. Primera radi, od prvog dana je snosio kompletne troškove lečenja i dijagnostokovanja virusa za sve stanovnike ostrva. U početku čak i za turiste. Time je pokrio odsustvo javne zdravstvene zaštite. Većina ljudi nema adekvatnu zdravstvenu zaštitu, niti bi imala sredstva da pokrije lečenja svih članova porodice.

Poslednjih dana marta konačno stiže izveštaj sa prvim obolelim od Korone u dormoviva. I od tada kreće pakao u kojem se još uvek nalazimo.

Broj obolelih se ne smanjuje. I dalje dnevno registruju oko 600 ljudi po ovim dormovima. Dormovi su u potpunosti izolovani od ostatka Singapura i krenuli su da ih razdvajaju donekle. No uzimajući u obzir u kakvim uslovima ovi ljudi žive jasno je da će pakao prestati tek kada oni dostignu kolektivni imunitet. Ono što zabrinjava je odsustvo jasnih i preciznih informacija na osnovu kojih bi običan čovek mogao da iznese zaključke. A po svemu sudeći, i vladi nedostaje relevantnih informacija da napravi bilo kakav jasno definisan plan. Nemaju uslova da testiraju dovoljno ljudi dnevno. Odnos između testiranih i zaraženih je premali da bi podaci bili relevantni. Ova brojka od 600 ljudi ukazuje na to koliko su ljudi mogli da testiraju dnevno, a ne koliko je zaista ljudi bolesno. Sreća u nesreći je, da većina ovih radnika ili nema simptome ili su oni izuzetno blagi.

Ono, čega se vlada trenutno najviše boji je očigledno gubitak podrške naroda. Postalo je jasno da je vlada preuzela na sebe odgovornost, tj. krenula da rešava problem tek kada je zajednica krenula da obraća pažnju na dormove. Reakcije ljudi na mrežama su u najmanju ruku šokantne. Ja se konstantno pitam, gde su ti ljudi živeli do juče? Kako tačno živiš u Singapuru i ne znaš da veliki broj ljudi živi u kolektivnom smeštaju i radi za 600SGD mesečno? Koliko čvrsto moraš da držiš oči zatvorene i uši zapušene?

S druge strane, svedoci smo očigledne manipulacije podacima već više od mesec dana. Iako se brojke ne skrivaju, i dalje se podaci prestavljaju tako da ne nude podatke koje običnom čoveku daju mogućnost da dođe do nekih smislenih podataka bez prethodnog ozbiljnog kopanja po sajtu Ministarstva zdravlja. Takođe se jasno može pratiti promena u načinu obraćanja u toku izveštavanja. Neko može pomisliti da pokušavaju da naglase dobre vesti i održe optimističan duh, ali mene takve stvari čine samo još više nervoznom. Takve manipulacije ukazuju ili na to da svoje podanike ne smatraš dovoljno inteligentnim ili da ih zasipaš podacima da bi se teže koncentrisali na suštinu, tj. prikrio svoju aljkavost u rešavanju problema.

Situacija je teška. I nema svetla na kraju tunela.

Sreća, sreća, radost / 15.05.20

Recept za dan kada ustaneš na levu nogu:

  1. Idi na YouTube
  2. Potraži intervju sa Mijazakijem
  3. Odgledaj ga
  4. Još jednom zaključi da filozofija Džibli studija nudi najhumaniji pogled na svet
  5. Saznaj da Mijazaki pravi novi crtani
  6. Zahvali se nebesima što Japanci žive 100 godina te će Mijazaki imati dovoljno vremena da ga završi

Eto!

A sad odoh da gledam video do besvesti!

Možda ipak ima nade? / 04.05.20

Ovih nedelja razmišljam o svemu onome što su mi mere borbe protiv korone oduzele. Slobodu kretenja. Slobodu da organizujem svoje vreme. Slobodu da vidim sebi drage ljude. Da su mi poslovne prilike drugačije, vrlo lako bi mogle da mi uskrate i slobodu rada. Jednom rečju, slobodu izbora.

Živimo u fašističkim vremenima. Većina zemalja u ovom trenutku svojim građanima oduzima pravo izbora, pravo kretanja, kontroliše sredstava proizvodnje tj. onemogućava normalnu proizvodnju, razmenu, distribuciju. Svaka javna kritika protiv preduzetih mera se tumači kao napad na sveopštu bezbednost i ista se sankcioniše.

Ono što me ljuti je da ne vidim otpor, bar nedovoljno intenzivan i jak otpor, nametnutim merama. Čak i kada je on prisutan obično je isključivo politički nametnut i služi političkim prepucavanjima. Ne vidim da se običan, normalan čovek suprostavlja tome. Ne u dovoljnoj meri. Ne dovoljno glasno. I ne u dovoljnom broju.
Ako se ikada zapitate kako je nacistička Nemačka bila moguća, odgovor je lak: Isto kao što je trenutna situacija moguća. Kao što se danas povinujemo nametnutim merama i prosečan Nemac se povinovao istim pre skoro 100 godina.

Vesti iz Švedske mi donekle daju nadu da ipak može i drugačije. Reči njihovog epidemiologa koje sam pročitala jutros na vestima su mi vratile osmeh na lice:

“Ni u Švedskoj život ne funkcioniše sasvim normalno, ali to nije stvar naredbe. Objasnili smo ljudima kakva je to bolest i kako treba da se zaštite i oni to poštuju. Ljudi nigde nisu glupi, ako im kažete šta je dobro za njih i ako im to objasnite, oni će vas poslušati”, kaže Gjesecke.
“Dok većina radi ono što ste preporučili, dobro je. To ne mora biti 100 odsto ljudi, 90 odsto je dovoljno”, rekao je.

Prvo je zaključio da ljudi mogu da donesu racionalne odluke ako raspolažu pravim informacijama. Da je samo tu stao bilo bi mi dosta. Ali gospodin Gjesecke je odlučio da prihvati da 10% njih može imati i drugačije prioritete i nije imao potrebe da ih osudi i kazni. Prihvatio ih je kao takve. Ne samo da se oslonio na znanje i informisanost kao ključne elemente društva, nego i njegove devijacije.

Gospodine Gjesecke ulepšali ste mi dan!
Hvala Vam na tome!