– Svaki put kad dođemo u Litl Indiju, ja pomislim neću više nikad doći.
Ovom rečenicom Miljan obeleži svaku našu posetu ovom singapurskom naselju. Elem, sličnom rečenicom počinje i svaka poseta kineskoj četvrti. Obe su poznate kao turistička obeležja ovog grada. Ali, nisu nama turisti krivi. Jednostavno, kad živite u višemilionskom gradu pretrpanom ljudima i stvarima sve što želite je da se sklonite i nađete neki mirni kutak. Te žive ulice vas previše umaraju, a tog kineskog i indijskog ima i tako svude po gradu. Zbog toga ne morate u pomenuta naselja. Ipak, obaveze nas ponekad navedu u te delove grada.

Mala Indija (Little India) je centar indijske kulture u Singapuru. S obzirom na veličinu i raznolikost indijskog naroda, teško je sve svrstati u isti koš. Tamili su najbrojniji od indijskih naroda u ovom delu sveta. Te oni, kao starosedeoci, dominiraju i u Singapuru. Tamilski je priznat kao jedan od četiri zvanična jezika u Singapuru. Indijci su oduvek naseljavali Singapur. Singapur je bio pod uticajem Velike Indije vekovima pre nego što su došli Englezi. Ali upravo sa dolaskom Engleza i uspostavljanja Singapura kao jedne od glavnih luka u regionu, znatno se povećala migracija Indijaca u Singapur. Englezi su Indijce raseljavali po Jugoistočnoj Aziji i Pacifiku, kad god im je trebalo jeftine radne snage. Njihov broj se znatno povećao početkom dvadesetog veka. Pored tih Indijaca “starosedeoca”, ogroman je broj indijskih stručnjaka koji su se doseljavali u poslednjih pedesetak godina, kada je singapurska vlast odlučila da masovno uvozi visokokvalifikovanu radnu snagu. S druge strane i niskokvalifikovana radna snaga, koja gradi ovaj grad, dobrim delom potiče iz Indije.

Mala Indija je mesto u kojem se najviše okupljaju ovi potonji Indijci. Oni preživljavaju u Singapuru na relativno malim nadnicama, bez prava na spajanje porodice. Da bi ostvario to pravo, imigrant mora da ima određenu visinu primanja, a njihova je daleko ispod toga. Mala Indija je dosta jeftinija od ostalih delova grada. U prodavnicama možete naći jeftinu robu. U restoranima, koji više podsećaju na menze, jednako jeftinu hranu. Usled tih finansijskih pogodnosti, i sveopšteg indijskog duha koji vlada ovim krajem, ovi niskokvalifikovani indijski imigranti vole da se okupljaju po kraju. Uvek se drže u grupama. Muškarci bez žena. Prepoznaćete ih i što vole da se drže za ruke. Kao devojčice.

Mnogi naši gosti su upravo iz tog razloga posebno voleli ovaj kraj. Ja lično mislim da ima poseban šarm. Cvetni venci koji ukrašavaju ulične tezge. Žene zavijene u tradicionalne šarene haljine. Piljarnice prepune svežeg voća i povrća. Uvek dobar nan. Iscrpljuje doduše to mnoštvo ljudi i stvari, atrijumi u kojima treba preskočiti sve te pretrpane tezge i ta nesnosna buka. Ipak, za razliku od Miljana koji na pomen ovog kraja prevrne očima toliko da je u stanju da sagleda najmračnije delove svoje očne duplje, ja se radujem svakoj poseti ostajući razočarana samo u onim retkim momentima kad mi apetit zakaže pa se iz kraja vratim bez posete nekom od mnogobrojnih vegeterijanskih restorana.

Za kraj, par slika iz kraja.