postcards…
The world moves with me

Tomson park / 15.10.20

Sećam se, kako smo često šetajući češkim šumama u istim naletali na ruševine starih zamkova. Bilo je u Češkoj i dosta onih koji su uspeli da prežive sve osvajače. Meni su ti održavani, uređeni, uvek bili manje interesantni. Uvek su me mnogo više privlačile urušene zidine onih zapuštenih, zaboravljenih.

U Singapuru je tako nešto nemoguće videti. Niti je moguće naći šumu te veličine, niti je na ovim prostorima ikada bilo zamkova. Zapravo, bilo kakva ruševina je retkost. Do pre dve nedelje sam verovala da ruševine u ovom gradu ne postoje. Zgrade ovde ne propadaju na taj način. Čim se ne upotrebljava, neko će je već srušiti i na njenom mestu izgraditi nešto novo. Taj luksuz prostora, koji može ostati godinama neupotrebljen, prenaseljeni Singapur nema.

U toj zabludi sam živela do skoro. Naime, kada sam zagledala mapu posle one šetnje uz Kalang, uočila sam mali park, severno od izvorišta istoimene reke; Tomson (Thomson), oivičen Starim i novim Tomson putem. Prostor je delovao neimpresivno malo, no ostadoh zatečena činjenicom da nisam znala da taj park postoji. Bacih se na guglanje i sa još većim zaprepašćenjem otkrih da je na tom prostoru nekada postojalo selo, koje je “progutala” džungla nakon što su ga poslednji stanovnici napustili. Te da se u parku mogu videti ostaci tog sela.

Tomson park je produžetak centralnog zelenog pojasa u kojem se nalaze veštačka jezera, te me njegova neimpresivna veličina nije preterano pogađala. Nastavićemo jednostavno šetnju parkom koje okružuje Donje Pirsovo jezero, a sa njim se dalje može i do Mek Ričija.

Ukupna dužina svih staza u Tomson parku je svega 3.8km. Deo staza je asfaltiran. To su stari putevi koji su prolazili kroz selo; Lorong Pelita i Jalan Belang. Ostatak je ili posut šljunkom ili prekriven drvenim daskama. Staze su strogo, fizički odvojene od divljine. Te fizičke barijere nisu tipične za Singapur. Svakako, većina ljudi ne bi zalazila u gusto rastinje, jer je džungla puna zmija otrovnica i kojekakvih guštera, te su mi te “ograde” delovale preterano. No, donekle razumem, jer je ovo poslednje stanište Raflesovog prugastog langura (Presbytis femoralis) u Singapuru. Ova vrsta majmuna živi još samo na jugu Malezije. Iako ih je nekada bilo posvuda na singapurskom ostrvu, danas su ugrožena vrsta. Predpostavlja se da ih je ostalo oko 60ak. Moram priznati da sam se nadala da ćemo uspeti da vidimo kojeg. Majmune do kraja u parku, nismo videli, ni prugastog langura, ni mnogo rasprostanjenije makaki majmune. Guštera je zato bilo u izobilju. Jedan azijski vodeni varan je bio dovoljno hrabar da me ignoriše dok je iskopavao ručak. Uspeli smo da naletimo i na divlju svinju, i da se međusobno isprepadamo.

Na prostoru parka, nekada je bilo selo. Selo su uglavnom naseljavali Kinezi, koji su se doselili iz provincije Hajnan tridesetih godina prošlog veka. Uzgajali su svinje i živinu. Sedamdesetih je u selu živelo oko 80 porodica, tj. 500 ljudi. Međutim, usled masovne izgradnje “HDB gradova”, ti ljudi su raseljavani u nove apartmane. Poslednji stanovnik je napustio selo 1980. Za ovih 40 godina, šuma je u potpunosti “progutala” selo. Danas drveće raste iz temelja, puzavice skrivaju zidove, mahovina prekriva stepenište.

To parče zemlje je decenijama ostalo zapušteno. Tek pre par godina, odlučili su da urede taj deo centralnog zelenog pojasa, kako bi smanjili gužvu u uređenom delu parka, tj rasteretili Mek Riči i Bukit Timan. Otvorili su ga krajem prošle godine. Staze su obeležene, postavljene table sa starim imenima ulica, a kraj ostataka starih kuća, natpisi koji ukratko govore o kući ili njenim žiteljima.

Priča o porodici Vong, Jalan Belang 21
Vongovi su došli u Singapur, sa Hajnan ostrva 1930. 1941. doselili su se u Jalan Belang, kuću br. 21. Imali su dve parcele, jednu na kojoj je bila kuća i drugu na kojoj su uzgajali povrće.
Vongovi su bili velika porodica, sa devetoro dece. Deca su često zanemarivala školu zbog radova na polju.


Priča o porodici Han, Jalan Belang 25
Doseljenici sa Hajnana su stigli u Singapur mnogo nakon drugih doseljenika. Mnogi su radili kao moreplovci. Drugima su ostajali samo uslužni poslovi, bili su kuvari ili posluga bogatim porodicama.
Porodica gospodina Han Čun Fuka je živela u ovoj kući, prepoznatljivoj po stubovima od cigle na ulazu. Otac gospodina Hana je otvorio Hanovu pekaru (lanac pekara u Singapuru). Pre nego što je otvorio pekaru, radio je u kafiću svog strica, a nakon toga sa komšijom je otvorio menzu u vojnoj bazi u Sembavangu. 1978. uštedeo je dovoljno para da otvori malu pekaru u Gornjoj Tomson ulici i vremenom se raširi po celom Singapuru.


Priča o Foks porodici, Jalan Belang 31
Iako je najveći broj stanovnika došao iz Hajnan provincije, selo je bilo dom i drugim narodima. Porodica Foks je bila jedna od Evro-Azijskih porodica u selu. Njihova kuća bila je jedina kuća na sprat i imala je prepoznatljivo spiralno stepenište.
Otac porodice bio je vozač pokretne biblioteke. On je obogatio znanje lokalaca. Bio je takođe i džudo trener i mađioničar, što ga je činilo posebno popularnim među seoskom decom. Foks je imao tri ćerke. I mnoga seoska deca su verovala da je on Deda Mraz, jer je imao običaj da im deli poklone za Božić.


Priča o Mosberger porodici, Jalan Belang
Pored Foksovih u selu je živeo i Holanđanin sa svojom indonežanskom ženom Halimah i dve ćerke. Halimah je deci ostala u sećanju kao elegantna i odmerena dama. Uvek sređena, sa upadljivim crvenim karminom.


Priča o Mok porodici, Jalan Belang
Mok porodica je takođe došla iz Kine, ali iz Guangdunga. Oni su kupili kuću od evropskog para 1960. Imali su farmu kokošaka i bavili su se prodajom jaja. Odselili su se 1967.

Fascinantno je koliko se priroda brzo oporavlja. I koliko su te stare građevine propale za ove četiri decenije. Mada, i dalje je najfascinantnije od svega, da na posedu nekadašnjeg sela nije nikla kakva druga građevina u međuvremenu. Park je bio vrlo neposećen. Zapravo, sem grupe indonežanskih mejdica, nikoga u parku nismo sreli. U svakom slučaju, zanimljivo mesto za upoznati se sa skorijom istorijom Singapura.

Reka Kalang / 07.10.20

Kalang (Kallang) je najduža reka u Singapuru.
Najduža reka u Singapuru je i dalje svega 10km duga. Taj podatak je dobar pokazatelj kolicko nam je ovo naše ostrvce. 10km; to je dva sata šetnje po hladnjikavom vremenu ili pre oko tri po singapurskoj vlažnoj klimi.
Kalang izvire iz Donjeg Pirsovog veštačkog jezera i završava se u Kalang slivu, gde se sreće sa rekama Gejlang i Ročor.

Obale Kalanga, poput obala drugih singapurskih reka, nekada su naseljavali Morski Cigani (Orang Lauti). Po plemenu Kalang koje je živelo duž ove reke ona je i dobila ime. Za razliku od ostalih plemena Morskih Cigana, Kalangalci nisu pecali na otvorenom moru. Njihov život se u potpunosti odvijao na reci. Nakon dolaska Raflesa (1819.), ove porodice su raseljene na jug Malezije. Pre toga ih je u Singapuru živelo oko 500. Male boginje su ih u potpunosti istrebile do 1848.

Rekom su, nakon progona Kalaganaca, dominirali tongkang brodovi koji su obsluživali fabrike na obali, prenoseći sirovine i gotove proizvode. Tongkang brodovi su tipična plovila za Jugoistočnu Aziju. Svaka od zemalja je imala specifičnu verziju ovih brodova. Uz reku su građene sojenice u kojima su živele lokalne porodice. Taj tip sojenica i dalje postoji u siromašnijim delovima Jugoistočne Azije. Teško je zamisliti da je do kasnih sedamdesetih godina prošlog veka na obalalma singapurskih reka bilo moguće videti prizore kao na kambodžanskim rekama Bazak i Sangker.

Iz tih sojenica, od kojih mnoge nisu imale ni struju, ni pijaću vodu, porodice su raseljene u HDB-ove, tek izgrađene stambene blokove, slične novobeogradskim. Nije ni čudo da je tadašnji premijer bio toliko voljen i da je neprikosnoveno vladao Singapurom sve te decenije. Vladajuća partija (PAP) tek u skorijoj istoriji gubi glasove Singapuraca. Predpostavljam da će izgubiti većinu tek kada Singapurci prestanu da se sećaju tog “civilizacijskog” iskoraka.

Danas su obale Kalanga “sređene” kao obale svih drugih singapurskih reka. Sve one liče jedna na drugu. Korita su im izbetonirana, a obale oivičene pešačkim i biciklističkim stazama.

Šetnju Kalangom smo mogli početi od stadiuma, tj. istoimene metro stanice, ali nismo jer smo taj deo već dosta puta ispešačili, a imali smo samo 3 sata pred sobom. Te tako ni ovaj post neće baš prikazati celu Kalang reku. Taj propušteni deo, između Stadium stanice i Kalang metro stanice je jedan od lepših. Kad kažem lepši, mislim prostraniji i zeleniji, pošumljeniji.

U šetnju krenusmo uzvodno, od pomenute Kalang metro stanice. Jedan od izlaza sa stanice vodi pravo na obalu. Reka je dosta široka u tom delu. Mada, sve te odrednice za veličinu; široka, dukačka i sl. deluju neprikladno za lokalne reke. Na samom početku sretosmo podosta biciklista. Pešaka nije bilo. Inače ih je malo preko dana. Mi u šetnje obično okasnimo, te smo često napolju u delu dana kada većina lokalaca sedi ispod klime ili obeduje po hoker centrima. Sva sreća tog je dana bilo prilično oblačno, pa nije bilo nepodnošljivo vruće. Uz to je pirkao vetrić celim putem, tako da nam se vazduh činio manje vlažnim nego inače.

Već tu, na početku, susreli smo zaštitni znak svake pešačke zone Singapura. Uličnu mačku. Mačke su kao kučići u bilo kojoj drugoj zemlji na Planeti. Preterujem malo i ovo totalno neodgovorno tvrdim, jer niti sam posetila sve zemlje ovog sveta, niti obraćam pažnju na takve stvari. Ipak, uporno me fascinira odsustvo uličnih pasa i prisustvo uličnih mačaka. Zanimljivo je da je u HDB-ovima zabranjeno držati mačke. Ali sudeći po posudama za hranu i vodu po HDB naselju u našem komšiluku i broju mačaka koje naokolo životare, lokalci ih zaista vole. Za razliku od mačaka, uličnih kučića ima samo po većim i divljijim parkovima, na ulici ih zapravo nikada nisam videla. Takođe, i statistike pokazuju da je mnogo manje uličnih pasa nego mačaka.
Ova mačka koju sretosmo, kao svaka mačka, beše vrlo drska i samoživa. Ležala je opružena po sred staze, terajući pešake i bicikliste da je zaobilaze. Razvlačila se, lickala i poturala stomak da je mazimo. Uz to je i sa zadovoljstvom pozirala.

Veći deo puta je bio vizualno prilično monoton. Doduše, tražiti bilo kakvu vizuelnu akciju u šetnji singapurskim naseljima bi bilo smešno. Ta monotonost me zapravo i privlači. Na rekama uglavnom nema sadržaja koji je većini ljudi atraktivan, te samim tim nema ni mnogo ljudi preko dana. Kako nema ni velikih saobraćajnica (sem onih preko kojih treba preći s vremena na vreme), obale reka su verovatno najtiši i najmanje posećeni delovi Singapura. Sve to se menja kad padne mrak. Tada svi stanovnici naselja uz reku siđu do vode da protegnu noge pred spavanje ili otrče svoje dnevne kvote.

Uz put su mi pažnju najviše privlačila HDB naselja i autoputevi koje smo prelazili pešačkim mostovima. Surovo deluju ti ogromni stambeni kompleksi. Koliko ljudi staje u njih? U isto vreme ulice među njima potpuno puste, dečija igrališta prazna. Stanovi u HDB-ovima retko imaju terase, no mnogi od ovih su zapravo posedovali iste. Sve do jedne pretrpane stvarima, vešom. Ni na jednoj stolice, klupe, jastuka. Na ponekoj cveća. No izuzetno retko. Singapurci zaista ne vole da sede na svojim terasama. Rekla bih da je divanluk na terasi evropska stvar.

Pešački mostovi preko auto cesti su prilično uobičajena stvar u Singapuru. Zato me nije začudilo kada smo naleteli na prvi. Niti drugi. Oni više zagorčavaju život biciklistima, nego pešacima. Posebno jer nijedan nema lift, pa čak i prilaz za točkaše retko postoji. Zbog toga je većina ovih staza nepristupačna za dečija ili invalidska kolica. Ipak, sva ta naviknutost na njih me nije mogla pripremiti za pogled na singapurski najduži autoput (PIE). Sve te betonske reke, niz koje su se slivali automobili, su me istinski fascinirale. Često mi se dešava da zaista zanemim pred velikim građevinskim projektima. Impozantno mi je šta čovek može da isplanira i stvori. Veštačka i neprirodna stvar, a toliko skladna i organska. Retko ljudi obilaze, ili uopšte vide ovakve stvari kao atrakcije vredne gledanja, no meni su one simbol Azije. Često mnogo impozantnije od starih hramova ili gradova, posebno uzimajući u obzir da su oni često samo jedna od mnogobrojnih “reprodukcija” orginalnog objekta.

Dugo mi je autoput okupirao misli. Deo koji je usledio posle njega bio je mnogo zeleniji i prirodniji. Pojas uz reku širi i pošumljeniji. U jednom delu su čak uredili betonirano korito reke. Dodali su kamenje i posadili biljke. Ta mala promena je drastično obogatila život reke. Plitka voda je bila prepuna ribe, kornjača, čaplji. Jedan od velikih višegodišnjih planova predviđa i ovo, ponovno, oživljavanje singapurskih reka. Doduše, totalno bizarno deluje, da su urbanizovali divlju reku, a sada je šminkaju da ponovo deluje divlje. Čovek je zaista jedna nedokučiva živuljka.

Poslednje parče te reke, najbliže izvorištu, je upravo i najlepše. Prolazi kroz Bišan – Ang Mo Kio park i reka je u tom delu u svom prirodnom obliku. Zapravo, znajući Singapurce, verovatno samo imitira prirodni izgled reke. No ipak, osveženje je videti reku bez ograda, bez betonskih korita, dovoljno plitku i usku za pregaziti. Inače je taj park jedan od lepših u Singapuru i detaljnije ću jedared i o njemu pisati. Taman je tom svojom lepotom idealno zaokružio naše putešestvije uz Kalang.

Pulau Serangun / 23.09.20

Sutra ću. Sledeće nedelje ću. Dogodine ću.
Ne znam kada sam se pretvorila u jednu od tih osoba kojima se nigde ne žuri i koje do besvesti mogu odlagati stvari. Ranije su mi ljudi, koji me znaju, često govorili: Uspori! Gde toliko jurcaš? Ili s (p)o(d)smehom slušali moje primedbe o tome kako za nešto nemam dovoljno vremena ili kako sam nešto odavno trebala završiti. Što sam starija, imam osećaj da zapravo više ništa ne moram i više ništa nije zaista bitno, te je svejedno hoće li se i kada će se neke stvari desiti.

U tom nekom novom stanju u kome obitavam, obilazak jednog od singapurskih ostrva se odlagalo godinama. Dodatno, od kada su nastupila ova koronska vremena želja da obilazim singapurske atrakcije pala je na minimum. Sa nemogućnošću da se putuje negde van, Singapurci su konačno krenuli da uživaju u lokalnom zelenišu što uglavnom rezultira gužvama koje mi strašno smetaju. No, prošlonedeljna pregovaranja i dogovaranja s drugaricom gde da švrćkamo za vikend, podsetila su me da ima još par mesta koje bi valjalo obići. Te tako završismo na Serangun ostrvu.

Serangun (Serangoon) ostrvo se nalazi na severo-istoku Singapura. Najbliže kopneno naselje mu je Pungol. Poslednji i jedini put sam bila u tom kraju početkom 2014. o čemu sam tada i pisala. Tada je Serangun ostrvo još uvek bilo zatvoreno za javnost. Otvorili su ga u oktobru 2015. Od tada sam sporadično planirala da skoknemo do njega, ali ono sutra ću i sledeće nedelje ću je oteglo taj period na gotovo 5 godina. Nikad nije kasno! Još jedna od tih odlagačkih krilatica kojoj ranije u mom vokabularu nije bilo mesta. Bar ne u tom kontekstu.

Serangun je među Singapurcima poznatiji pod imenom Koni ostrvo (Coney Island), no meni je ovaj maležanski oblik imena miliji. Šta tačno znači reč “serangun” teško je utvrditi. Singapur je od svog postojanja stanište različitih naroda, koji su govorili drugačijim jezicima. Jedan narod je preuzimao reči od drugog, krivio njihov izgovor, a Englezi to zapisivali na svom komplikovanom, nefonetskom pismu. Na najstarijoj mapi koju sam našla, čak je i maležanska reč za ostrvo “pulau” ispisana kao “pulo”, a “Serangoon” kao “Sirangoon”. Knjiga What’s in the Name? od Ng Ju Penga kaže da postoje čak tri moguća značenja reči serangun:
– “čaplja” po maležanskoj reči: ranggong
– “dizati buku da rasteraš životinje” po maležanskoj frazi: Serang degan gung.
– po mestu u Indiji: Sri-Rengam.
Ja nekako preferiram prvu verziju jer su Maležani skloni da geografske pojmove nazivaju po životinjskom i biljnom svetu koji na njima živi.

Tridestih godina prošlog veka, kineska braća Hav i Par su kupila ostrvo i na njemu podigli vilu, te je tih godina ostrvo zvano Hav Par ostrvo. Ova braća su poznata po tigrovoj masti i o njima sam već ranije pisala. Tada je ostrvo bilo veliko svega 13ha.

Ostrvo su prodali lokalnom Indijcu Gulam Mahmudu 1950. godine. On je imao velike planove za ostrvo. Želeo je da na njemu sagradi resort i uredi ga po ugledu na njujorško Koni ostrvo. Otuda i potiče trenutni nadimak ostrva, pod kojim ga lokalci i znaju. No, već nakon tri godine, on je ostrvo ponovo prodao. Od svih planova ostalo je samo ime.

Ostrvo je promenilo nekoliko vlasnika, dok ga država konačno nije preuzela sedamdesetih godina prošlog veka. Tih godina, ostrvo je prošireno na 62ha. Država je takođe imala velike planove za ostrvo, ali oni su svi odlagani mahom jer je sa glavnog ostrva, tj. iz Pungola dopirao smrad sa farmi svinja koje su tu, tada uzgajane. Ostrvo je tako ostalo polu-zapušteno i neiskorišćeno do devedesetih, kada je ponovo prošireno na 133ha. Nakon poslednjeg proširenja, razdaljina od ostatka Singapura je smanjena na svega 100-200m. Kasnije su dodati i mostovi koji ga spajaju sa ostatkom Singapura.

U međuvremenu je Pungol naselje postalo jedno od najvećih gradilišta u Singapuru. Farme svinja su davno zatvorene, a na njihovom mestu rastu stambeni blokovi. Zelenilo je već uveliko sređeno i dostupno za rekreaciju. Staze i šetališta uz more i rečne kanale su već u potpunosti uređeni. Serangun ostrvo je dodatak toj ogromnoj zelenoj površini.

Ostrvo je i dalje dovoljno malo da za dva-tri sata možete prošetati svim stazama, obići sve plaže i negde napraviti pauzu za piknik. Na samom ostrvu nema ni vode, ni struje te deluje prirodno i divlje i pored tih sređenih, asfaltiranih biciklističkih staza. Jedna prolazi središnjim delom ostrva, kroz “šumu”, dok druga prati južnu obalu ostrva. Severna obala, koja gleda na Maleziju i Ubin je peskovita i ne njenim plažicama se može i kupati. Doduše, u tim delovima ima dosta smeća. I sama voda ne deluje preterano čisto. Nikad mi neće biti jasni ti ljudi kojima je teško da smeće ponesu sa sobom. O čemu tačno (ne)razmišljaš kad pojedeš keks ili čips na ostrvu i ostaviš omot? Pored smeća, taj osećaj divljine su narušavali i zvuci koji su dopirali sa pungolskih gradilišta dok smo se vraćali južnom stazom. Ta buka nije dopirala do nas na ostatku ostrva.

Životinjski i biljni svet je prilično šarenolik na ostrvu. I ja se na žalost nikad ne informišem dovoljno o istom. I obično me fasciniraju bizarnosti. Tipa, čopor plašljivih pasa. Ili činjenica da je na ostrvu živeo podivljali vo. Vola su od milošte zvali Krava i na ostrvu su ga zatekli radnici pre nego što je ostrvo otvoreno za javnost. Ispostavilo je da je Krava prilično bolestan, pa su ga lečili i vodili na redovne veterinarske preglede. Bio je velika atrakcija među posetiocima, ali je na jednom od pregleda umro krajem 2016. Tu su naravno uvek i majmuni, okupljeni oko mosta na ulazu u ostrvo, uvek spremni da ukradu nešto od ljudi. U drugim delovima ostrva ih nismo sretali.

Sve u svemu, sasvim pristojna šetnja čak i u ovim vanrednim uslovima. Izuzetno mi se dopao koncept ostrva. On će zasijati u potpunosti tek kada završe sve te građevinske radove na Pungolu. Stanovnici tog naselja će imati predivan prilaz vodi i plažama.

Rat koji nismo videli / 03.06.20

Dođosmo na frontu, a tamo istom?! Kao da su ljudi pametniji od Boga! Htjedoše sve promijeniti: gdje bijaše brdo, tu kopaj jame. Gdje bijahu jame, tu gradi nasipe. Gdje je Bog stvorio travu, tamo je čupaj, a gdje bijaše golo kamenje, tamo je sadi! Rat se vukao i vukao kao trakavica, i ljudi se miješali kao mravi u mravinjaku. Jedni se tukli, drugi im koješta vukli. Jedni pjevali, drugi plakali, jedni molili, drugi psovali; jedni se smijali, drugi škripali zubima. Jedni gubili ruke, noge, zdravlje i živote, a drugi razum, stid, Boga i dušu.

Mihovil Pavlek Miškina – Zapisi iščeznuloga
Antimilitaristički motivi; Proza, knjiga I


Rat!

Čudna je to pojava.
Destruktivna. Bolna. Tragična.
Previše učestala.
Nezaustavljiva.
Osuđeni smo da kroz nju prolazimo iznova i iznova.

Izlazimo iz nje uvek kao gubitnici. Iako istorijski udžbenici tvrde suprotno. Istorija je obmanjivačica, manipulatorka proživljenih vremena.

Ona obezvrednjuje život pojedinca. Njoj je sve ispred naših ličnih života. Naših preživljenih patnji. Izgubljenih članova porodice, prijatelja, ljubavnika.

Ona je tu da nam od malih nogu nameće ideju krda. Pripadanja. Pokoravanja. Korenja. Vrednosti. Tradicije.

Nije sama. Na žalost!

Na žalost mnogo je više onih koji se pokore tim idejama i vrednostima, nego onih koji im se suprostave.

Uvek je lakše ne misliti. Lakše je prepustiti drugom da misli za nas. Sve što treba je da nađemo mesto u nekom postojećem poretku. I u njega se zabijemo. Onda ne moramo da donosimo odluke. Ne moramo da trpimo bol ako su odluke bile pogrešne. Ne moramo da rizikujemo ništa. Treba samo…

Treba samo da se odreknemo zdravog razuma. Slobode. Sebe. Sreće!

I kada si tako nesrećan zabijen u tom mestu koje iluzorno nazivaš svojim, postaješ idealan materijal za manipulatore. Oni te zovu da radiš za njih, da se boriš za njih, da umireš za njih.

Tvoj um je do tada već dovoljno otupeo od neupotrebe, a tvoje srce zgasnuto od te zadebljale opne jer već godinama ne oseća ništa, da ti pristaješ na sva obećanja, prihvataš nametnute ti dužnosti, bez mnogo ubeđivanja.

Uostalom ti samo izvršavaš naređenja. Ti ne možeš biti kriv za žrtve. Za gubitke. Za bedu. Za nesreću. Nisi ti počeo rat. Ti si samo radio šta ti je rečeno. Ti si ispunio svoju dužnost. Ti zaslužuješ nagradu za poslušnost.

A kaznu za glupost? Za nečovečnost? Za tuđi bol?

To snosi gubitnik. I posle će istorija da nas podseća uporno, iznova i iznova, da je za zlo kriv taj neko drugi. Taj koji je bio na drugoj strani. Taj što se borio protiv nas. Taj što se nije borio za nas. Ali…

Ti si ipak čovek. I ti znaš da nisi nevin. I ti znaš da nije samo onaj s druge strane kriv. Čak i ako je izgubio. Čak i ako je istorija na tvojoj strani.

Ti ne možeš da zaboraviš tu strahotu. Ni krv. Ni mrtva tela oko tebe. Čak i ako su ta mrtva tela njihova. Čak i ako je ta krv njihova. Ona su pre svega ljudska.

Sve će proći.

Sem tih mora koje će te buditi svaku noć. Sem tih slika horora koje će ti se uporno vraćati pred oči. Sem tog osećaja teskobe. Sem te nesreće koje se nikada nećeš otarasiti.

Rat za tebe ne prestaje kada se prekinu oružane borbe. Nije gotov kada oružje ostaviš sa strane. On ostaje u tebi zauvek.

Jedini način da iz rata izađeš kao pobednik je da u njega nikada ni ne uđeš!


Rat ostavlja ožiljke i traume. Predpostavljam neizlečive. I iskreno, ogorčeno sam verovala da oni koji su ubijali zaslužuju da više nikada ne prespavaju mirnu noć. Ali s godinama sam shvatila da stvari nisu tako jednostavne. Nisu crne i bele. I sada iskreno, i mnogo manje ogorčeno, verujem da svi zaslužuju oproštaj. Ali da bi nekome bilo oprošteno, on mora prvo da shvati da treba da traži oproštaj, a onda i od koga ga traži. Čovek, na kraju krajeva, prvo treba da se pomiri sa sobom i svojom savešću.

Ipak postoje i oni koji to pomirenje traže na nekim drugim nivoima. U nekim drugim oblicima. Veruju da se dijalogom traume mogu prevazići. Dijalozi se ne vode samo rečima. Nekada su slike jače od bilo koje izgovorene reči. Ne znam da li je i jednom od učesnika umetničkog projekta, o kojem ću pisati u nastavku, učestvovanje u istom pomoglo da nađe mir. Da se pomiri sa sobom, ali i svetom oko sebe. Na mene, kao gledaoca je ostavio jak utisak. Trenutna dešavanja u svetu, nasilje kojem smo svedoci, i skorašnje čitanje Miškina su me podsetili na jednu izložbu koju smo posetili u Muzeju moderne umetnosti u Bogoti. Ovim ću započeti i seriju postova o umetnicima i umetničkim postavkama koje posećujem na svojim putovanjima, a o kojima do sada nisam pisala.


Rat koji nismo videli

Rat koji nismo videli je projekat koji je trajao između 2007.-2009. Organizovali su ga Fondacije Puntos de Encuentro, Juan Manuel Echavarría, Fernando Grisalez i Noel Palacios. Ova fondacija se kroz razne umetničke i kulturne manifestacije i projekte, bavi oružanim sukobima u Kolumbiji. Ovaj projekat je imao za cilj da ostavi istorijski trag na sukobe iscrtane rukom samih učesnika tog sukoba. Naime bivši pripadnici paravojnih formacija su slikali neke od sukoba kojima su bili svedoci. Kao rezultat projekta, nastalo je 480 slika koji prikazuju sukob iz različitih uglova njegovih učesnika. Ne želim da ulazim u detalje ovog sukoba, objašnjavanje prilika i strana u sukobu, jer sve žrtve su posledice istog zla. Čini mi se, da bih mogla upasti u zamku onih koje sukobe i započinju, braneći, pravdajući, jednu od ideologija.
Uz svaku sliku je stajao opis, koji je sadržao svedočenje vojnika. Ta svedočenja sam navela ispod slike u celosti.

Henry – Mučenje čoveka
Bivši vojnik Ujedinjenih samoodbrambenih snaga Kolumbije (AUC). Pridružio im se u 18. godini.

To je nešto što ti je uvek u mislima, svesno ili podsvesno; nikada te ne napušta. Kada sam počeo da slikam te događaje, osetio sam nešto. Ne znam, nekako… Setiš se te osobe, njegovog lica i svega ostalog, i pobesniš.

Predpostavljam da je imao porodicu, i on je bio ljudsko biće; teško je sećati se tih stvari, stegne ti se srce, ne znam, osetiš nešto; kajanje predpostavljam? Kajanje.

Crno i belo kao tužno sećanje, nešto čega ne želim više da se sećam.

Jose Victor – Masakr u Barbakoasu, Narinjo 2003.
Bivši vojnik Revolucionalnih oružanih snaga Kolumbije (FARC). Pridružio im se sa 12 godina, ostao u grupi 9 godina.

Ovaj masakr se desio u Barbakoasu, Narinjo 2003. “El Paisa” je ovaj što drži radio, glavni, i to je momenat kada je preterao. Počeo je da ubija ljude. Bilo je ljudi koji su radili za paramilitarce i za vojsku. Poubijali su sve članove tri porodice. Oni su imali braću u vojsci. Iz svake porodice po jedan sin je bio u vojsci.

Kada su izvršili masakr, ja sam bio pogođen njihovim činom jer sam bio u srodstvu sa jednom od familija. Ja nisam lično video masakr, ali kada smo mi stigli, leševi su još uvek bili tamo. Video sam devojku na zemlji, Juli. Imala je 18 godina… Ovo je otac moje devojke i ovo, njena majka… Ovaj dečak, njen brat, Avison, imao je 8 godina… Ovo je sestra žene, a ovo je njen sin koji je imao 7 godina. Mi smo ih pokopali, bez opela, nije bilo sahrane jer nije ostao niko ko bi ih oplakivao…

“El Paisa” je ubio moju devojku, moju svastiku, i mog šuraka. U tom momentu osetio sam bes u mom srcu. Rekao sam sebi, “neću ostati još jednu godinu sa FARC-om. Neću ostati jer znam da ako ostanem još jednu godinu, počeću da masakriram ljude. Bolje da odem”. Dezertirao sam.

Carlos Mario – Kidnapovanje nevine osobe
Bivši vojnik Ujedinjenih samoodbrambenih snaga Kolumbije (AUC). Pridružio im se sa 16 godina, ostao u grupi 5 godina.

Ona je bila učiteljica u maloj školi u istočnom delu Antigve. A ovo je moj portret. Ovo žbunje je koka. Ja sam ga okitio za nju, da bi proslavili Božić. Odneću ga i ostaviti kraj njenog šatora. Postali smo dobri prijatelji.

Plakala je mnogo dok mi je pričala o svojih dvoje dece. Imala je oko 30 godina. Komandir je mislio da ima veze sa FARC-o, zato je bila kidnapovana 3 meseca.

Komandir je odlazio u njen šator i zlostavljao ju je. Držao ju je zbog seksa. Odlučio je da je ubije, da ne bi svedočila protiv njega.

Pucanje nije bilo dozvoljeno jer smo bili okruženi jedinicama FARC-a. Komandir ju je izbo. Ja sam iskopao njen grob.

Moraš da umreš kako bi zaboravio ove stvari.

Više o ovom projektu i galeriju svih slika koje su nastale u okviru projekta možete naći na njihovom sajtu:
La Guerra Que No Hemos Visto

Tajvan – istočna obala / 08.01.20

Našla sam najlepšu kuću na svetu. U seocetu Dulan, na istočnoj obali Tajvana. Kuća se nalazi na prostranom imanju. Zelena, savršeno potkresana trava prekriva blage bržuljke. Po uglovima imanja, uz ogradu rastu rascvetale puzavice. U savršenom zelenilu, kamena ostrva, grupisana da formiraju impozantne umetničke strukture. Naokolo jurcaju razdragani psi. Veličanstveni, žuti, veliki. Na imanju je zapravo tri građevine. Kuća domaćina, kuća za goste i odvojena trpezarija sa letnjom kuhinjom. Kuće su od betona i kamena, sa drvenom stolarijom i opet tim puzavicama koje gutaju to sivilo, kreirajući praznik za oči. Do soba na gornjem spratu se stiže spletom stepeništa, vešto “isprepletanog”. Drvene daske pričvršćene za pažljivo poslagano i odabrano kamenje. Čelične lajsne koje ih prate. I opet te puzavice da smekšaju grubost tvrdih materijala. Kuća je savršena skulptura. Kombinacija pravilnih geometrijskih formi od betona. Hladna, štura, minimalna. Striktna i pouzdana. Najpre je savršena geometrija ublažena dodavanjem kamenih struktura i čeličnih lajsni, nesimetrično, slobodno. A zatim je sve ublaženo, smekšano i ugrejano drvenom stolarijom, drvenim detaljima i rascvetalim puzavicama.
U samim sobama, arhitekta se pridržavao istih principa. Beton kao hladna podna osnova, a iz njega rastu komadi drvenog nameštaja. Minimalistično, čisto, udobno, a istovremeno stabilno i čvrsto.
To mesto nam je bilo dom u narednih par dana koje smo iskoristili za obilazak istočne obale.

Kuća se nalazila na kraju ulice. Do nje se stiže strmim putem. U podnožju ulice smestio se Kulturni kreativni centar. Tik uz njega autobuska stanica. Sa druge strane kafić u kojem smo ispijali svoje prve jutarnje kafe; Kolumbiju, Keniju, Papuu i Panamu. Služili su je samo kao filter kafu pa sam je ja pila isključivo sa ledom. Šnaucer Toto nam se za to vreme vrzmao oko nogu. Svaki naš pokušaj da ga pomazimo se završavao neslavno. Toto nije voleo da se mazi. Čim bi krenula da se naginjem ka njemu šmugnuo bi u suprotan ćošak.

Kulturni kreativni centri su tipični za ceo Tajvan. Stare, napuštene fabrike se često transformišu u prostor za umetnike i male zanatske radionice. Te je tako i ovaj smešten u nekadašnjoj fabrici šećera. Sam prostor je uvek impozantan, bez obzira na samu ponudu u okviru njega. Moje galerije slika sa Tajvana su prepune slika ovakvih prostora. Dopada mi se ta širina, zagasito svetlo, nesavršeni zidovi, stari alati i mašine, koje su sporadično ostavljene naokolo zarad atmosfere.

Dulan je majušno selo. Kroz njega prolazi magistralni put uz koji su se načičkali svi lokali i znamenitosti. Sa jedne strane more, sa druge visoke planine. More je blizu magistrale. Nemirno. Divlje. Surfersko. Nakon te jutarnje kafe odlazili smo na plažu da gledamo talase i slušamo huk mora. Retko je koga bilo sem nas.

Vozeći duž magistralnog puta, na svakih 20tak minuta naletećete na neku “atrakciju”; kakav neobičan reljef, vidikovac, galeriju na otvorenom. Magistralnim putem vozi autobus koji spaja ove turističke atrakcije. Ima 5-6 polazaka dnevno i staje kraj svake od njih.

Džalulan (Jialulan) je jedan od njih. Ničim izazvani, Tajvanci baš znaju da ulepšaju svaki pedalj svoje zemlje. Kad već imaš lepu livadu kraj mora, zašto ne napraviti galeriju na otvorenom? Možda se neko baš tu umori od vožnje pa poželi da napravi pauzu. Mogli bi od toga napraviti pauzu za pamćenje. Mora da tako nekako razmišlja prosečni Tajvanac, jer čitava zemlja im je puna ovakvih detalja. Došli smo u nevreme, sa jedno 5-6 turističkih autobusa, što mu dođe oko trista ljudi. U takvim momentima, treba leći na udaljeni deo livade, zatvoriti oči dvadesetak minuta. Misliti o nečem lepom. Kad sledeći put otvorite oči, autobusa više neće biti. Naćićete sebe u raju ukrašenom drvenim sklupturama, zanimljivim, razdraganim, drugačijim. Pod udarima vetra neke sklupture će i zaigrati. A na kraju livade samo litica i beskrajno plavetnilo.

Kad vam konačno dosadi potpuno uživanje i odsustvo bilo kakvih briga, valja ponovo sesti u onaj isti autobus i krenuti dalje, do neke nove usputne stanice koju je taj dokoni Tajvanac napravio samo za uživanje. Ili ako ste odvojili dovoljno dana, ili ako ste dovoljno ostarili da shvatite da neke stvari mogu postojati čak i ako ih niste videli lično, onda možete i nazad do sela, a znamenitosti ostavite za sutra. Pa kad čovek ogladni onda valja posetiti i najbolju piceriju u Dulanu. Drže je tajvansko-filipinski par. On je iza šanka, mesi testo, filuje ga i peče u svojoj pravoj, velikoj peći na drva. Zanat je izučavao u Italiji. Ona je među gostima, pričljiva, sva slatka i uslužna. Priča nam kako je njihovo testo za picu od onoga što se na engleskom zove živo testo. Ne mese ga od svežeg kvasca, nego ostavljaju deo testa svaki dan i njega koriste kao pospešivač rasta. Objašnjava nam detaljno kako testo voli da ga ista osoba mesi. Oni ga ostavljaju njegovoj mami da se brine o njemu kad oni odu negde na odmor. I kako mu treba bar par dana da se vrati u svoje uobičajeno stanje, da se opusti pod rukama svog masera. Tu je i Gari, domaća seoska džukela. Vrzma se oko stolova i traži pažnju. Čeka da bude mažen. Seda pod sto naginjući se čas levo, čas desno, kako bi dobijao podjednaku dozu maženja od oboje. Kad pica konačno stigne na sto jednoglasno ćemo zaključiti da testo može u top 3 najbolja koja smo ikada jeli. Ali čitav utisak pomalo kvari ta podloga od paradaiza na pici od četiri sira. Tajvan definitivno nije mesto za najesti se ako niste ludi za klasičnom kineskom kuhinjom.

Sutradan sveži i odmorni, nakon uobičajenog rituala ispijanja kafe i odlaska na plažu, hvatamo autobus za Sanšietai (三仙台). Na stanici opet par autobusa. Gužva. Već me polako hvata panika. Pitam se koji sam vrag dolazila. Taj most na slikama i onako deluje prekičasto. Silazimo do plaže i zapravo ostajemo prijatno iznenađeni. Hladan vetar sa mora, i huk dovoljno glasan da nadjača sve ostale zvuke. Čini se da i svi oni ljudi zapravo ne nameravaju da pređu taj kičasti most i odu do Sanšietai ostrva. Do Ostrva tri svetca (Sanšietai) nekada se prelazilo peške, kad se voda povuče. Danas postoji taj ružni most koji bi trebalo da predstavlja zmaja svojim oblikom. Most je zaista ružan. Preružan. No na drugoj strani počinje magija. Crne ogromne stene, čudno, nama potpuno nepoznato rastinje, pećine i nemirno more. Kao neka druga, surova planeta. Surova, ali prelepa. Šetamo naokolo besciljno. Zavirujemo u pećine. Pentramo se po kamenjaru. Obilazimo svetionik. Sedimo. Ćutimo. Slušamo more. Cedimo poslednji gram napetosti i stresa i ostavljamo ga na tom kamenjaru da ispari. Zadovoljni se vraćamo u Dulan. Na još jednu picu. I maženja sa Garijem. Sutra valja krenuti dalje.