U Singapuru smo sad već 13 godina. Čovek bi pomislio da bi mi do sada dosadile kineske stvari. Ili, da bi se do sada bar navikla na njih. Istina je da sam za ovo vreme uspela da se naviknem samo na kineske crte lice. Sada mi više ne izgledaju svi isto. Nisu mi više ni u proseku lepši od Evropljana. Ostalo vizuelno, zabeleženo okom, u mom slučaju često i objektivom, i dalje u proseku deluje interesantnije, fascinantnije i intrigantnije nego bilo šta evropsko. Što mene upućuje na zaključak da se ja i dalje nisam navikla na Singapur. I dalje se nije “unormalio”, iako je mnogo “normalniji” nego što je bio.
U subotu smo “poslom” zapucali na drugi kraj ostrva. Mi smo sve ove godine verni istoku, te je u ovom slučaju drugi kraj zapad. Kad smo već završili kod Kineske Bašte, tj. na istoimenoj metro stanici, odlučili smo da obiđemo ovaj singapurski park. Trenutno se na izlazu iz stanice nalazi ogromno gradilište jer grade naučno-istraživački centar. S obzirom da ovaj park već godinama ograđuju zbog kojekakvih radova nećkali smo se da li uopšte da svraćamo. Poslednji put smo u njemu bili negde za vreme kovida. Pola njega je bilo ograđeno zbog radova. Ono što je bilo otvoreno i dostupno, bilo je prilično neimpresivno. Ideja je tada bila da obiđemo zoo sa kornjačama, ali smo tek po dolasku saznali da je on izmešten iz parka. Poslednji put smo ovaj park videli “skoro” celog pre 12 godina, o čemu sam tada i pisala. Problem ovih “prosperitetnih”, “naprednih”, “razvijenih” država je taj što je svuda oko vas, uvek neko gradilište. Danas, sve mora da bude bolje, lepše i veće nego juče. I to strašno iscrpljuje. Ali, kad smo već bili tu, na samom ulazu u park, odlučili smo da zaobiđemo gradilište i provedemo popodne šetajući po toj zelenoj oazi. Moram da priznam da nisam mnogo (zelenila) očekivala. Gradilište je ogromno i sa stanice u potpunosti zaklanja park. Ali ajde, delovalo je da ne može biti gore nego da tabanamo po asfaltu.
Informativna tabla sa prikazanom mapom i privremenom stazom koja vodi do parka bila je jasno istaknuta na izlazu sa stanice. Kao i svaki put kad se nađem pored ovih tabli kraj gradilišta u Singapuru, prvo se kratko poklonim u znak poštovanja a onda zahvalim singapurskoj vladi što tera neimare da prvo obezbede alternativne, sigurne prolaze za pešake, a tek onda dižu svoje kule pod oblake. Svi oni koji u svojim domovinama preskaču preko iskopanih rupa, jašu preko naokolo ostavljenog građevinskog materijala ili bivaju primorani da zapravo hodaju po ulici dok tik uz njih jure nesavesni vozači, mogu da razumeju čemu taj “prenaglašeni” gest zahvalnosti. Ta tabla je pokazivala da je zaobilaznica zapravo vrlo kratka i ne odstupa mnogo od orginalne staze. Takođe, i da radova u samom parku zapravo nema. Kada smo do parka došli, ne samo da nije bilo radova, nego je park delovao daleko pošumljenije nego u našim prethodnim posetama. Imala sam utisak da ceo park izgleda totalno drugačije. Neke građevine/detalji su bili tu, ali sve mi je delovalo novo i drugačije. Šetnja je, zbog te gustine rastinja bila mnogo prijatnija nego pri prethodnim posetama. A sunce je taj dan odlučilo baš da sija, pa smo na tom rastinju bili izuzetno zahvalni.
Šestospratna pagoda je delovala isto kao i ranije, ali pojedini delovi parka su mi bili potpuno nepoznati. Sagradili su nove mostove, stilizovali odmorišta/zaklone, čini mi se da je Bašta Izobilja potpuno nova, ali može biti da je samo ranije nisam opazila. Sve te tradicionalne, kineske građevine deluju impozantno. Nije bilo ni preterano puno ljudi pa je sve delovalo totalno zen, umirujuće, svaki kutak savršen za meditaciju. Naleteli smo i na porodicu vidri koja je proždirala ribe koje su ulovile u jezeru, par malih varana, čaplje, viline konjice, kornjače. Uvek me fascinira to mnoštvo divljeg, nepripitomljenog sveta koji koegzistira sa ljudima u Singapuru. U Singapuru su kazne za hranjenje životinja ogromne. Divljač se ne pritimoljava. Sa druge strane ni ne ubija, niti direktno ugrožava. Hrane je u tropima u izobilju. To dovodi do nekog čudnog oblika suživota. Životinje nas se ne boje da bi se krile od nas, ali s druge strane nas drže na dovoljnoj udaljenosti.
Sve to u kombinaciji učinilo je tih par sati šetnje po parku vanredno prijatnim. Napravih more slika, uživajte!
