Majmunska posla
“Trbali bi da odemo do Gunung Lezer (bh. Gunung Leuser) nacionalnog parka na Sumatri.” – pomislih pre 13. godina.
Zapravo, verovatno sam pomislila Gunung Lejsera. Ustvari, verovatno mi se mozak zabagovao oko transkripcije na srpski i čitanja na engleskom, pa sam samo pomislila “Treba da idemo do Sumatre da vidimo orangutane.”. I konačno, nakon 13 godina sprovedosmo tu misao u delo.
Svega ovoga ne bi bilo, bar ne u vreme kada je bilo, da nam drugarica nije dolazila u goste. S obzirom da je u Singapuru već jedared bila, predložih joj da skoknemo do Sumatre i konačno vidimo te orangutane. Odmah se složila, te se bacih na organizaciju.
Jedan od najlakših načina da vidite orangutane na Sumatri je da ostanete par dana u selu Bukit Lavang (Bukit Lawang). U ovom selu lako možete naći vodiča ili agenciju da krene sa vama u potragu za orangutanima. Postoje dnevne ture, trodnevne ili sedmodnevne ture. Mi smo se odlučili za ovu trodnevnu. Činilo mi se da će jednodnevna biti tipična turistička zajebancija, a za sedmodnevnu nismo imali vremena.
Zbog efikasnosti, odlučih da bukiram sve online, pre puta. Ispostavilo se da firma sa kojom smo na kraju išli da tražimo orangutane po prašumi, može da nam obezbedi i smeštaj po povoljnoj ceni i prevoz od aerodroma do smeštaja. U neželji da se smaram sa bilo kakvim tehnikalijama, prepustih sav taj posao njima. S obzirom da smo imali samo pet dana i dolazili isključivo zbog orangutana, to mi se činilo kao mudra opcija. Kasnije se ispostavilo da bi privatna tura, tj. grupa od samo nas troje koštala oko 30% više nego da idemo sa nekom većom grupom. Te tako odlučih da nas počastim i tim luksuzom.
Od Singapura do Medana ima svega oko sat leta. Na aerodromu nas je čekao vozač. Potrpasmo se u kola i krenusmo ka Bukit Lavangu. Putevi po Sumatri su katastrofalni. Rupa na putu koliko hoćeš. Nesnosne gužve kroz svako naseljeno mesto. Zbog svega toga, silno vreme smo proveli u putu. Većim delom puta uz ulicu su se pružale tezge, trafike, mini prodavnice, prodajući sve i svašta. Pešačkih staza naravno nigde nema. Taj koncept “urbanog” života u Indoneziji (mada šire u Jugoistočnoj i Istočnoj Aziji), tog života bez trotoara, ne prestaje da me fascinira od kada smo došli u Aziju. Kad god se vozimo po susednim nam zemljama to posebno dođe do izražaja. Upravo zbog sveobuhvatnog haosa u saobraćaju i generalno prenaseljenosti. Kada tome dodate totalni haos u gradnji objekata, malo šta ostaje ugodno za videti pored puta. Zato su tu lokalci. Čovek se ne može umoriti gledajući sav taj svet i njihov način života toliko drugačiji od svega familijarnog.
Kako smo se bližili selu, tako su plantaže krenule da dominiraju pejzažom. Mahom plantaže uljanih palmi. Ironično, upravo su one najveća pretnja populaciji orangutana. Pre ulaska u selo, dočekali su nas motociklisti koji su nas prebacili do sedišta agencije. Put jedva da je bio dovoljno širok da se na njemu mimoiđu dva motocikla. Zakrčen dodatno ljudima i tezgama. I pored sve te gužve sve je delovalo simpatično Ta staza (suludo mi je da to zovem putem) prati reku. Na strani, bližoj reci, su se nanizali restorani i kafići sa ogromnim terasama koje gledaju na istu. Drveni, pešački, viseći mostovi na više mesta spajaju susedne obalo. Sve je bilo izuzetno lepo uređeno i šarmantno.
Selo nas je prebacilo u neku sasvim drugu dimenziju. Možda je šok usledio i zbog toga što smo pre manje od šest sati krenuli iz bučnog, urbanog, modernog Singapura. U ovom selu vreme je stalo. Brza reka je proticala kroz selo. Lokalci su se kupali u njoj. Razdragana deca, skakala su sa obale u vodu. S vremena, na vreme prošao bi splav nastao spajanjem tri ogromne gume noseći na sebi turiste. Ah, to mora da je ono splavarenje koje su pominjali dok smo se dogovarali oko aranžmana! Naima, u dopisivanju sa vlasnikom agencije pre puta, napomenuo mi je da imamo opciju da se do sela spustimo rekom ili dopešačimo zadnjeg dana. Jednoglasno smo, gledajući to ploveće čudo, odlučili da splavarimo nazad.
Sama šetnja koz šumu, beše mestimično naporna. Prašume su vlažne i pretople. Pojedini delovi staze su od silnih tabananja pretvorena u klizišta. Na svu sreću kiša nije padala tih dana, inače bi spuštanje niz te staze bilo teže. Ogromno korenje na stazi, oborena stabla i klizavo kamenje pri prelasku reke sve behu dodatni izazovi. Ne bih nazvala celo iskustvo teškim, naprotiv deonice su prilično kratke i svako malo smo pravili neke pauze, ali zbog samog terena čovek stalno mora da bude na oprezu.
Sa nama su na stazi bila dva vodiča. Iskusniji je išao napred i njegov zadatak je bio da nam u tim visokim krošnjama nađe što više majmuna. Mlađi je išao za nama. Bio je na obuci. Njegova uloga je bila mahom da pomogne oko nošenja hrane i pripomogne ako nam šta ustreba. Čak i na ovoj trodnevnoj turi, mi se zapravo i nismo nikada drastično udaljili od sela. Stalno smo sretali one koji su na dnevnom izletu. Prilično je “gužva” u šumi iako je vodič tvrdio da je poseta katastrofalno niska zbog okolnih poplava. Ne znam, kako li onda sve ovo deluje kada je sezona u punom jeku. Celo iskustvo je daleko od “divljeg” ali ta okruženost zelenilom i odsustvo svakodnevnog komfora nam je izuzetno prijala.
Dan smo završavali u kampovima dignutim uz samu reku. U kampu je postojala glavna koliba, pre drvena skalamerija sa nadstrešnicom, u kojoj su se spremali obroci. Svaka grupa ima i svog kuvara, koji nekim sporednim stazama prepreči sav taj put, stigne u kamp pre vas i sprema vam klopu. Pored glavne brvnare, nalazi se nekoliko drvenih, poluotvorenih skalamerija, koje se koriste za spavanje. One su podeljenje poprečnim drvenim zidovima. U svakom delu vise zaštitne mreže, a na podu su tanke strunjače. Sve je svedeno, elementarno, prosto, oslobođeno svih viškova kojima se obično okružujemo. Na kraju svakog dana kupali smo se u reci. Voda je bila ledena. Ali je, sem umora, uklanjala i svu prljavštinu i mirise sa nas. Što reče moja drugarica: “Nikada ranije nisam ovoliko smrdela.”.
U ovom delu Sumatre, moguće je videti nekoliko vrsta “običnih” majmuna, i pored njih dve vrste čovekolikih majmuna. Od ovih čovekolikih, pored orangutana, u ovoj šumi ima i gibona. Gibona je zapravo teže sresti nego orangutana. Mi smo imali sreće da ga vidimo visoko u krošnji jednog drveta. Giboni sa Sumatre su drastično veći od tipičnih suvrsnika. Ovaj kojeg smo videli je delovao velik koliko i orangutan. S obzirom da je orangutan narandžaste boje lako ih je razlikovati. Samih orangutana i nema koliko sam ih očekivala. I uglavnom su baš visoko u krošnjama. Čisto sumnjam da bi ih bez vodiča uopšte i primetili. Impozantno je njihovo kretanje s jedne krošnje na drugu. U jednom momentu naleteli smo na grupu orangutana, ali i ogromnu grupu turista. Bilo je očigledno da ih hrane na tom mestu. Iako sam napravila par sjajnih fotki i mogla da ih sagledam iz neposredne blizine, celokupan šou je bio nepotreban.
Od ostalih majmuna, u izobilju je bilo svinjorepih makakija, makaki rakojeda, kao i tomasovog langura. Ovaj poslednji posebno sladak sa svojom pankerskom krestom. S obzirom da njih niko nije došao da vidi, zapravo smo u susretima sa njima možda i najviše uživali. Uostalom, daleko ih je više. Makakija je bilo puno i oko kampova.
Uvek prisutnih varana je bilo i u ovoj reci, kao i drugih, manjih guštera.
Poslednjeg dana smo se do sela spustili splavovima. Kao što sam već pomenula, splav se sastoji iz 3-4 spojene naduvane gume. Njih povezuju kanapom, kojim “ispletu” i dno splava. Obično kuvara pošalju iz poslednjeg kampa za selo, odakle ih on donese. Ove ogromne “šlaufe” nose na glavi. Splavom su upravljali kuvar i naš glavni vodič. Kasnije mi je vodič objasnio da oni njih treniraju za sve ove uloge. Svi oni su i kuvari, i vodiči i splavari. Koju će tačno ko imati ulogu zavisi samo od njihovog rasporeda. Vožnja nam se svima učinila prekratkom, ali reka je predivna i samo iskustvo je totalna uživancija.
S jedne strane celo ovo iskustvo je bilo previše komercijalizovano i turistički za moj ukus. Na neki način sam to i očekivala kada sam sa ogromnom lakoćom uspela da rezervišem sve za dan iz svoje fotelje. Sa druge strane, bilo je izuzetno opuštajuće. Svi troje smo se zaista osećali odmorno i zadovoljno. Sem tog jednog momenta u kojem smo imali bliski susret s orangutanima (i morem turista) nijednog trenutka mi ništa nije zasmetalo. Onaj ružni deo koji turizam svojom masovnošću obično izazove ovde nije postojao. Očigledno je bilo da vodiči zaista vode brigu o prašumi i živom svetu u njoj. Ne znam doduše kako je u toku leta kada je pik sezone. Verovatno bih ponovo otišla u selo. I probala bez vodiča da procunjam nekim od označenih staza. Kretala u šetnje u 6, umesto 9, dok se grupe ljudi već ne razmile svuda i ne uplaše životinje. Ili pak probala sedmodnevnu turu u nadi da ćemo dublje zaći u divljinu. Ili bih se naprosto pomirila s tim da to nije “divlje” iskustvo i prepustila uživanju bivstvovanja u prašumi, dogovarajući se unapred sa vodičima da je cilj izbegavanje naroda u prašumi, a ne krupni kadar s orangutanima.
