Evo ističe i četvrti mesec od kada sam pocela da radim u Hanivelu, odnosno osmi od kada smo dosli u Česku. Ne mislim da je još uvek vreme da “sumiram” utiske, s mojim temperamentom za to su potrebni vekovi. Prva rečenica treba da čitaoca upozori kako je priča o onome što sledi verovatno površna. A sledi priča o tome da li se vredi preseliti, ili bar privremeno nastaniti u Českoj.

U našem slučaju, nekog ozbiljnijeg razmišljanja i vaganja o tome nije ni bilo. Kontaktirali su Miljana iz IBM-a, pitali ga hoće li da dođe za te i te pare, mi rekli ne, i tako je sve počelo. Posle odlučnog ne, Miljan dobije poziv za vojsku, regrutuje se, zove IBM, pita da li ponuda jos uvek važi, oni kazu da, mi se venčamo, kupujemo Lonely Planet vodič o Českoj i Slovačkoj, pakujemo kofere i odlazimo. Sada mogu miloj nam SNA (valjda se tako sada zove?) da se zahvalim na svemu.

Pre preseljenja, moje znanje o Českoj je bilo nikakvo, kao uostalom i o ostalim delovima sveta u kojima do sada nisam bila. Valjda zbog toga i imam tako sumanutu zelju za putovanjima. Ko zna šta sam još sve propustila? Prve stvari sam saznala upravo čitajuci već pomenuti vodič. Jedna od prvih stvari koja me je oduševila je bio podatak da Česka ima oko 40.000 km markiranih staza. Raj za sve ljubitelje šumskog pešačenja. Druga je bio red. Red u bukvalnom smislu – stoje ljudi, pristojno, mirno i tiho, jedan iza drugog, niko te ne gura, ne gazi, ne psuje i ne urla. Bio to red u knjižari, prodavnici, autobuskoj stanici. Svuda je isto. Sledeća stvar su bile knjižare, na dva, tri, četiri sprata. I na svakom spratu, u svakom kutu sve što možete da kupite su knjige. Nema papirnice, lutkarnice, cd-ovnice i ostalih čuda – samo knjige. Gle čuda! u knjižari samo knjige, stvarno svašta! Pitam se šta bi se desilo da onaj Mamut u Sremskoj počne da prodaje samo knjige? Ustvari, ne pitam se, znam!

Sve je ovde bilo totalno drugačije. U pozitivnom smislu. E, onda sam se zaposlila i vidici mi se malo proširili. Kao što već rekoh u ranijim postovima, posao u Českoj je prilično lako naći. Američke firme otvaraju ovde fabrike i projektne biroe na veliko. Koje god ime da vam na pamet padne, naćićete ga ovde. Zato im i treba toliko radnika sa strane. U početku sam zbog te ogromne potražnje pomislila da verovatno imaju problema sa visoko obrazovanim kadrom, ali nije baš tako. Naprotiv, Česi su veoma obrazovani. Ovih desetak ljudi s kojima svakodnevno, usko sarađujem zaista su vrhunski inženjeri. Već na ovako mali broj u Srbiji bi se javio neki sa “greškom”. Čini mi se da moram da radim mnogo više i bolje nego u Srbiji da bih se dokazala, doduše možda je i zbog same prirode posla. Hanivel u Brnu ima veliki razvojni centar. Ja radim kao FEA (Finite Element Analysis) inženjer na turbocharger-ima. Svako ko je studirao na mašincu u Beogradu zna koliko se ova tema površno i slabo doticala na fakultetu. Posao je više nego zanimljiv. A ima ga, ponekad mi se čini, i previše. Kako radim u veoma mladom timu, ponekad ume da bude prilično frustrirajuće, što zbog neiskustva, što zbog sebičnosti kolega. Ima to i svojih prednosti, moraš sa svakim problemom da se ozbiljno i vrlo studiozno uhvatis u koštac, što za posledicu ima to da imam osećaj da sam za ova četiri meseca naučila više nego za prethodnih 10 godina od kada sam krenula na fakultet. To je svakako jedan od kjučnih razloga zašto treba pakovati kofere i krenuti put Česke bez mnogo razmišljanja. A istini na volju, tako se nekako desilo da su i ljudi u mom timu, svi do jednog prilično dosadni, nezanimljivi i sve ostale lepe reči kada ispred njih stavis prefiks ne. Do sada sam prijateljstvo uspostavila samo sa dizajnerima (Catia izgleda opusta ljude) i jednim projekt menadzerom. Ovaj poslednji ima privilegije jer priča mojim maternjim jezikom. Odnosno njegova baba je Hrvatica, pa je on naučio jezik od nje.

Atmosfera u kancelariji je prilično opuštena, ljudi su druželjubivi, uvek raspoloženi za “višenje” po hodniku uz kafu kao izgovor. A kako je kolektiv prilično mlad, mislim da je prosek cele fabrike sa razvojnim centrom 29 godina, šalama i vickastim doskočicama nikad kraja. Kako da vam ne izmami osmeh dobrodusni “Viking” (Čeh je on, samo izgleda onako kako ja zamisljam Vikinge) koji još kako me spazi s vrata uzvikuje “Naaazdaar Marycko” ili u poslednje vreme “Ahoj Bobomarico” (kao pokusaj izgovora bubaMarica – mala bubamara).

Ali jedna od stvari kada ova smirenost, dobrodušnost i totalno odsustvo bunta moze da zasmeta je kada pokušate da isterate neku pravdu. Sa Česima čovek ne može da se posvađa. Oni se ne svađaju, ne prepiru, ne urlaju. A to mi je tako nedostajalo u obračunu sa šefom prošle nedelje. Ja se baš napenalila, narogušila, spremana i da se potučem ako treba (kakv sam harambaša), a on sve što je rekao bilo je: “To je moja krivica”!(???). Jeste njegova krivica, to nije sporno, ali ja sam bila tako nabusita i na njegovo izvini počela da kenjam nesto, a on je samo ćutao. Da meni neko kenja nešto, kada već prelomim izvini, glavu bi mu razbila. A on ništa, kao neki veliki pravednik, ćuti i smrdi.

U prilog tome ide i naša poseta No Means No koncertu, o kojem je Miljan već sažeo utiske u svom postu. Sećam se svojih odlazaka na punk i sl. koncerte u Srbiji. To je čitavo opremanje za koncert. Prvo nazujem martinke, da zaštitim prstiće u svoj onoj gužvi ili osiguram jači udarac u suseda u šutci. Povadim iz ranca sve što bi mogli da mi zaplene na ulazu, iz bezbednosnih razloga. Koncentrišem sav bes, koji se skupljao u meni od proslog koncerta, negde u predelu stopala kako bi ga se što lakše oslobodila skakanjem i divljanjem. A onda posle koncerta, oslobođena stresa, puna snage i pozitivne energije zaspim blaženim snom. Tako ja zamišljam dobar koncert, ali u Českoj to izgleda malo drugačije.

Pre nego što smo krenuli, razmišljam da li da obujem stare patike da ne iznjakam nove, pošto martinke ne kupujem već jedno 3 godine. Povadila sve iz džepova sem nesto sitno para za kartu i piće i krenuli. Ups! Usput primetim da na sebi imam burmu, koja mi je malo labava, pa bi mogla lako da se zagubi a oko vrata skupoceni lančić. Tu se malo zabrinem, ali ajd, sta sad. Stignemo tamo, kad ono, ljudi u papučama šetaju naokolo. Niko me ne pretresa na ulazu. Jos dobili i neke ceduljice za besplatno pivo. U dvorani za koncerte vidim dečka sa naočarima i pomislim, jadan čovek izbiće mu neko oči. Malo dalje ljudi sa staklenim čašama. Već počinjem da se brinem za nivo bezbednosti.

I onda, konačno počinju dugo očekivani NMN. Masa u “ekstazi”. Česi u koncertnom uzbuđenju izgledaju kao napaljeni klinci sa 15 godina koji ispred ogledala uvežbavaju pokrete tipa mlaćenje glavom i sl. Ispred mene lik, ne samo s naočarima nego i staklenom flašom. Do mene riba u papučama. I kako ja da divljam? Strašno! Sve što smo mogli je da odemo u kafić, u prednjem delu, popijemo sokić i pivo za sve ukupno 40 kruna (120 din) i posle toga kući na spavanje. NMN nikad bolji, veseliji, raspevaniji. I publika nikad jadnija.

Valjda zato Česi toliko šetaju po šumama i livadama, vozaju bicikli, igraju badmington. Za svaki pedalj Česke možete kupiti mape za sitne pare sa ucrtanim markiranim stazama, biciklistickim trasama, zamkovima i ostalim znamenitostima. Mi smo uveliko počeli da je obilazimo uzdž i popreko. Na žalost trenutno smo bez fotoaparata pa mi je bezveze da pišem o tome bez slika.

Udaljih se malo od prvobitne zamisli o ovom postu, ali da rezimiram na kraju: Ako ste bilo kakve tehničke struke, Česka je trenutno savršeno mesto za vas. Obilje zanimljivih projekata, velika stavka u vašem CV-iju za sledeće poslove. Sjajna prilika da ostvarite svoje poslovne snove. Jezik? Engleski je skoro zvaničan u svim stranim kompanijama. Kako su menadžeri mahom stranci, po tom pitanju ne može niko da vas kinji. Plata? Zavisi. Nećete se obogatiti to je sigurno, ali ćete živeti pristojno i dostojanstveno, s mogućnostima kakve u Srbiji trenutno ne postoje. Upoznaćete gomilu zanimljivih i neobičnih ljudi. Svaki stranac je prilično egzotičan, samim tim što je stranac. Možda je istog karaktera kao i neko koga biste sreli u Srbiji, ali će vam zbog drugačijih običaja, kulture i navika itekako biti zanimljiviji. Bar u početku. Ovde ne mislim samo na Čehe, jer ova zemlja je trenutno prepuna ljudi iz različitih krajeva sveta.

Da li se kajem sto sam došla ovde? Ne.
Da li bih ostala ovde do kraja života? Verovatno, da moji snovi nisu negde mnogo dalje.