postcards…

The world moves with me

Singapur opet prvi… / 06.03.15

…u skupoći.

Ne znam kakve su statistike bile pre našeg dolaska, ali evo već drugu godinu zaredom nas proglašavaju najskupljim gradom za život. Na ovom “takmičenju” u skupoći učestvovale su 133 zemlje, a kažu da su rezultati dobijeni poređenjem više od 160 različitih usluga i servisa.
No, da li je baš tako? Tj. da li je zaista Singapur najskuplji grad za život?

Meni se celokupno ovo istraživanje čini besmislenim, jer je moj subjektivan osećaj totalno drugačiji. I ne samo moj, nego mnogih Evropljana koji nas posećuju ili žive ovde. Te evo jedne “prave” analize troškova u Singapuru.

Redovni čitaoci ovog bloga već znaju da smo pre Singapura živeli u Frankfurtu, Berlinu, Brnu, Beogradu i verovatno ne znaju da smo pre toga oboje bili stanovnici još po tri različita grada što je za ovu diskusiju nebitno. Od svih navedenih gradova, i onako samo Frankfurt (tj. Nemačka) može ozbiljnije da konkuriše Singapuru na ovom takmičenju. Evo ja već na početku izbacujem Češku i Srbiju iz analize jer su apsolutna primanja, tj. apsolutni troškovi u tim zemljama neuporedivo niži nego u Nemačkoj ili Singapuru. To ne znači da život u tim zemljama mora biti manje kvalitetan, ali u mnogome utiče na životni stil, tj. kojekakve dodatne troškove.

Ono što je u Singapuru najveći trošak je definitivno stambeni prostor. Iznajmljivanje trosobnog stan u Singapuru košta duplo više nego u Frankfurtu, triput više nego u Berlinu, četiri-pet puta više nego u Brnu ili Beogradu. Ovaj deo troškova svakog meseca redovno proplačem jer je kvalitet stanova užasan. Kupovna cena kvadrata u Singapuru je tolika da ja ni u najluđim snovima ne razmišljam o posedovanju nekretnine ovde. Iako su stambeni krediti daleko povoljniji nego u ostalim zemljama (verovali ili ne oko 1%), i dalje bi odvajanjem istih para koje dajemo za iznajmljivanje, stan otplaćivali 30 godina. U Nemačkoj bi nam za tako nešto trebalo maksimum 10 godina. No, kad se uzme u obzir odnos visina plate/cena iznajmljivanja, cena je na nivou Frankfurta i Brna. U Beogradu nas je u tom slučaju stan koštao više, a u Berlinu daleko jeftinije.

Automobili obično dođu kao druga stavka na listi troškova. Kod većine ljudi. Kod nas ne dođu nigde, pošto su oba člana naše male porodice nevozači. Tu smo silne pare uštedeli, jer su zbog ogromnih poreza automobili i duplo skuplji nego u Evropi, a i treba vam posebna licenca da uopšte posedujete kola koja se dodatno plaća. Sve to sa ciljem da se smanji broj automobila na ulicama. I dragi Singapore, hvala ti na tome.

Gradski prevoz je daleko jeftiniji nego u Nemačkoj, tri-četiri puta. Ako uzmemo u obzir da cena karte zavisi od dužine puta, na kratkim relacijama je prevoz na nivou beogradskog, tj. i niži ako u Beogradu treba da promenite 2 autobusa. Ako se vozite u ranim jutarnjim satima, metro je besplatan. Taksi vozila na ulicama Singapura ima preko 30.000 i uglavnom su zauzeti ili ne voze (ako pljušti kiša). Ono, kao ti stojiš na sred ulice i mašeš taksisti, a on stane su scene iz američkih i evropskih filmova. U Singapuru su takve akcije moguće samo noću kad gradski prevoz ne radi. Preko dana postoje taksi stanice. Cena je daleko manja nego u Beogradu, i generalno niska jer taksi vozila ovde nisu luksuz nego dopuna gradskom prevozu. Na kraćim relacijama će vas taksi prevoz u Singapuru koštati koliko gradski prevoz u Nemačkoj. Češki gradski prevoz je na posebnom mestu zbog svoje efikasnosti i tačnosti. Da mi za njega traže suvo zlato cena bi mi se činila OK, tako da je totalno izuzet iz ovog dela natecanja. Ako se još uvek dobro sećam cena prevoza po Brnu je bila neznatno više nego u Beogradu.

Struja, gas, voda, smeće i ostalo je višestruko jeftinije nego u Nemačkoj. Naš račun varira u neverovatno velikom opsegu na svaka 2-3 meseca kad očitavaju brojila tako da mi je teško da procenim koliki je prosek, ali sigurno ne platimo više od 80 evra mesečno, za ove nabrojane stavke. U Nemačkoj je ovaj broj premašivao 200-300 evra (Warmmiete + struja).

Alkohol je papreno skup. Ako dolazite iz Evrope isplati vam se da dovučete 10l alkohola i platite carinu, cena će i dalje biti manja nego u prodavnici. O kafićima da ne pričamo. Jedno opušteno veče, sa našim alkoholičarskim kapacitetima lako može da dostigne ceh od 200-300 evra, a da ne stignemo ni da se pošteno napijemo. Iz istih razloga po barovima ne blejimo koliko smo to radili u Brnu i Beogradu. Cena piva po kafanama u Nemačkoj je i onako proredila već podosta naše barsko-kafanske pijanke.

Troškovi za odeću i obuću su daleko niži nego po Evropi, ako ne kupujete evropske i američke marke. Kada su rasprodaje tipa sezonskih rasprodaja ili autleta sa jeftinom garderobom u pitanju, niko ne može da se meri s Nemačkom. Lično, ja sam samo jednom profitirala na rasprodaji u Nemačkoj. Šmekala sam neki kaputić godinu i nešto dana, no nije mi se mililo da za njega dam 400 evra. Kupila sam ga bukvalno godinu i po kasnije za duplo manju cenu. I dalje papreno, slažem se. No celu priču spominjem jer sam najskuplju stvar ovde platila 50 evra, a i to mi je uglavnom mnogo. Ono na čemu ovde čovek profitira je u stvari činjenica da ste u Singapuru mahom goli i bosi, a letnje krpice su svejedno bagatela. Mislim da kad se sabere cena svih sandala, japanki i baletanki koje sam kupila u Singapuru za poslednjih godinu i po, ne bih pokrila cenu kvalitetnih zimskih čizmica. Treba doduše uzeti u obzir da lokalni Kinezi vole da se hvale svojim bogatstvom i često su zavijeni u krpice marki Prada, Versaći i sličnim. Te i prodavnica tog tipa po Singapuru ima mnogo više nego u Evropi.

Hrana, slično garderobi košta daleko jeftinije ako se hranite lokalno. Još ako niste lenji da odete do pijace, vašoj uštedi kraja nema. Problem je što sam ja na pijacu otišla jednom od kada smo se doselili, i to čisto turistički. Takođe je naša dijeta veoma specifična, i dalje mahom evropska. Meso gotovo da ne kupujemo. Ovde je riba daleko jeftinija nego u Evropi, o izboru da ne govorim. Ali istu ni ja ni Miljan gotovo ne jedemo. Piletina takođe, ako vam nije mrsko da prošetate do pijace, još ako je u indijskoj četvrti tu ste totalno na dobitku u odnosu na Nemačku. Ali u poređenju s Beogradom, pa recimo da…. da ne može da se poredi. Kvalitetnu svinjetinu, govedinu i ostalo crveno meso možete komotno da zaboravite i ne samo zbog cene nego i kvaliteta. Mislim da mi kupimo manje od pola kilograma mesa mesečno tako da i nismo baš relevantni. Suhomesnate proizvode za sebe, ne kupujemo nikad. Pre nekih dve-tri nedelje sam ih kupovala za goste i cene i izbor su izazvali jezu, prvi visinom, drugi minimalnošću. I dok lokalno voće i povrće volim i preferiram, i geografski se lociram na Maleziju i Indoneziju tj. ne kupujem ništa uzgojeno dalje od toga, mleko i mlečni proizvodi me apsolutno ubijaju. Mleko je još donekle lokalno, kupujemo japansko. Buter i pavlake novozelandsko. Sa sirevima i jogurtom smo i dalje u Evropi. Te uvozne stvari su toliko skupe, da mislim da nas nedeljno unos kalcijuma košta oko 70-80 evra. Doduše, voće i povrće je dosta jeftinije nego u Nemačkoj, tako da smo sa Nemačkom na isto što se troškova hrane tiče. I daleko skuplji u odnosu na prvu i drugu domovinu.

Prejedanje napolju je zato ovde bagatela. Postoji nešto u Singapuru što zovu hawker centri. To vam je praktično ogroman otvoreni prostor sa gomilom malih tezgi/trafika gde prodaju gotova jela. Nastali su iz želje lokalnih vlasti da se izbore s prljavštinom i nehigijenom koju sa sobom donose klasični ulični prodavci hrane. Naravno, zavisi u kom delu grada je lociran ovaj centar cene variraju, ali čak i u turističkim delovima grada u njima možete dobiti glavno jelo za 2 evra. Bolji su i jeftiniji što su dalje od centra, posebno ako su u sastavu stambenih kompleksa. U tržnim centrima postoje ti tipični lanci, i manji porodični restorani u kojima su cene pristupačne i na nivou happy hour-a u Berlinu, gde možete da jedete za 5-6 evra. Mada cene mogu biti i znatno više. Neki poznatiji, bolji, otmeniji restoran košta koliko i u Nemačkoj, tj. treba izdvojiti za romantičnu večeru između 60-100 evra. Naravno, Singapur ne bi bio to što jeste da dame i gospoda zavijeni u Versaći, ne bi imali dovoljno otmeno mesto ispred kojeg bi mogli da parkiraju svog Poršea. (Jasno je iz izbora brendova koliko ja nemam pojma ni o skupoj garderobi, ni o kolima.) Te tako oni sa najdublji džepom, komotno mogu da potroše i četvorocifrenu količinu evra na večeru.

Dodajte sad na sve to da u Singapuru nismo obavezni da uplaćujemo penziono, socijalno itd. Od bruto plate, mi uplatimo oko 3% za zdravstveno. U Nemačkoj je bilo 12%, u Srbiji i Češkoj ne znam jer se u njima pregovara o neto, a ne bruto plati. I na trenutna primanja, 7% damo na porez godišnje. To mu dođe nekih, 10% na mesečnom nivou, što je daleko niže od svih prethodnih zemalja. Naravno to nas ostavlja bez penzije u budućnosti, ali kako stvari stoje s penzionim fondovima po svetu, mi i tako nikada nismo videli sigurnost u njima.

Sve u svemu, zaključak bi bio da mi zbog visine stanarine zaista potrošimo više para u Singapuru nego bilo gde drugo. Međutim, zbog tog odnosa visina primanja/troškovi i visine svih ostalih “može mi se jer imam” troškova subjektivan osećaj je dosta drugačiji. Meni je Frankfurt delovao mnogo skuplji u odnosu na Singapur. A Berlin čak jeftiniji od Beograda i Brna. Zanimljivo je da dva Nemačka grada zauzimaju prvo i poslednje mesto na listi. Takođe, iako su mnogi troškovi uporedivi sa Brnom i Beogradom, u Singapuru daleko više para trošimo na sve ostale budalaštine jer su primanja neuporedivo viša. Ali najveća razlika je upravo u tome što u Singapuru i dalje možete da živite relativno jeftino, posebno ako ste spremni da svoj životni prostor delite sa nekim. Ova praksa je zapravo vrlo zastupljena ovde. Dok su u Nemačkoj svi naši prijatelji samci i samice, živeli sami, u Singapuru i mnogi parovi dele stan sa drugim ljudima. Ovo mesečne troškove stanovanja može da smanji i do 4-5 puta. Da se Miljan i ja iz nekog razloga odlučimo na taj model, mi bi mesečno prolazili sa daleko manje para nego u Nemačkoj, možda bi bili negde na nivou Brna. Poenta je drugim rečima, da su sva ova istraživanja teška budalaština i totalno nerelevantna za svakodnevni život. I ja im zaista ne vidim drugu svrhu sem da ovakvima poput mene, idu na ganglije.

6 komentara
Kategorije: Singapore
Tags: cene, crtice, singapur, skupoća, svakodnevica, život

Čika zuba / 16.01.15

Danas sam bila kod zubara. Po prvi put u Singapuru. Ajde što me je odrao s parama, nego me je i silno uvredio. Sedim, tj. ležim na onoj stolici zubarskoj. Gledam u monitor na kojem je rendgenski snimak mojih zuba. Još uvek svi na broju. Lepi. Lepi meni. Čika zubi se baš i nisu svideli.

– A ta jedinica gornja okrnjena?
– Šta s njom?
– Od kada vam je to?
– Uskoro će biti 30 godina.
– Jel ste razmišljali o nadogradnji? Znate, mnogim ljudima se čitava ličnost promeni posle takvih intervencija.
– A šta fali mojoj ličnosti? Mislim, tek smo se upoznali.
– Ne, ne, ništa. Mislio sam, ljudi se zbog takvih stvari osećaju nesigurno, nelagodno… Ma znate?
– Ne znam. Nisam se osećala ni nesigurno, ni nelagodno zbog njega. Uostalom, ovaj okrnjeni zub mi je tu da me podseća na jednu od prvih naučenih životnih lekcija.
– Zaista?
– Da.
– I?
– Ne bih Vas gnjavila tom pričom.
– Naprotiv. Molim Vas. Baš me interesuje.
– Pa ajde, ako Vas baš interesuje. Imala sam nekih 7-8 godina. Tek su mi izrasli ti novi prednji zubi. Bila sam inače, vrlo tiho i povučeno dete. Bar, dok me ne iznerviraju. I bila je ta neka mala glupača koja nije htela da me se otkači. Nešto me je maltretirala. I baš je bila uporna. Na kraju sam eksplodirala i ubila boga u njoj. Pustila sam je tek kad je krenula da moli za milost i obećala da će me ostaviti na miru. I tako, još uvek besna ustanem ja sa nje, jer sam do tada pobedonosno sedela na njoj čupajući je za kosu, i krenem ka svom stanu. I ona me dohvati za nogu. Ja padnem. I ostane mi ovaj okrnjen zub.
– I?
– Pa, onda ništa. Ustanem. Okrenem se. I zavalim je tom istom nogom po sred glave. Tu sam je još par puta šutnula dok nas neka starija komšinica nije razdvojila. I eto, to je to.
– I dobro… šta je tačno poenta?
– Kako šta je poenta? Čak i kada pobediš protivnika, ne okreći mu leđa. Nikad ne znaš da li će te budala nabosti od pozadi.
– Hahahaha. Poruka primljena, okrnjeni zub će ostati okrnjen.
– Da. Uostalom muž mi ne bi oprostio da ga taknem. On baš misli da sam zbog tog zuba za trunčicu slađa.

Njemu je eto bilo smešno. Meni nije. Razmišljala sam o tome koliko je ovaj svet sjebano mesto kad zubar veruje da tridesetšestogodišnja žena može da se oseća nesigurno jer joj fali pola milimetra od ćoška prednjeg zuba. Ali, sa zubarima se ne vredi pregoniti. I tako je sve to krenulo jer je njemu samo do para.
Tih njegovih četrdesetak minuta u toku kojih mi je napravio pomenuti snimak vilice i plombirao jedan zub koštali su me 320 singapurskih dolara. To mu dođe skoro 200 evra. Kad sam videla račun, momentalno su me umnjaci zaboleli. Još mi je preporučio intervenciju na pet dodatnih zuba. Slagah da ću zvati za dve nedelje da zakažem.
Mislim da ću kao svi gastosi, od sada zube lečiti u domovini. Što je mnogo, mnogo je čika zubo čak i za Singapur.

8 komentara
Kategorije: Singapore
Tags: cene, crtice, singapur, skupoća, svakodnevica, život

Japanska “skupoća” / 08.10.13

Da li je nešto skupo ili ne je vrlo relativna stvar. Ovo naravno zavisi od mnogo faktora. Standard zemlje u kojoj živite, tj. visina vaših primanja je verovatno presudan ali ne i jedini. Dalje, visoke cene određenih usluga u jednoj zemlji će vam delovati sasvim na mestu dok će vas u drugoj iritirati. I ovo čak ne mora da bude vezano za kvalitet usluge. Te tako recimo ja praktično uopšte nisam putovala preterano po Nemačkoj u kojoj sam živela pet godina jer sam putovanja po istoj smatrala preskupim (i uglavnom nezanimljivim). Obrni-okreni, kada god sam preračunavala troškove produženog vikenda na nekom mestu u Nemačkoj, ja bih došla do cifre od minimum 500evra za dve osobe. Što je meni suluda cifra bez obzira kolika su mi mesečna primanja. Moja misao bi uvek bila ista, za te pare iz Nemačke mogu da odletim za Tajland. Propustimo 2 takva vikenda u Nemačkoj i možemo da budemo na egzotičnoj plaži. Naravno u tom momentu mi tih 500evra ne deluju tako veliko jer mi za put do Patagonije treba više od 1000. Pri tome Nemačka je meni apsolutno nezanimljiva kao turistička destinacija dok me i Tajland i Pategonija oduševljavaju, te je jasno da bi i 100evra za Nemačku u mom slučaju bilo previše. Naravno, i na sreću dodala bih, svi smo različiti te će neko drugi verovatno imati drugačije putujuće prioritete.
Japan je za mene bio iznenađujuće neskup. Daleko je od jeftinog, da se odmah razumemo, i definitivno nije destinacija za male pare, ali je bio mnogo jeftiniji od onoga što sam očekivala. Imala sam tu neku sliku, pre detaljnog planiranja puta, da je reda veličine Japan duplo skuplji nego neka evropska destinacija. Istina je da su troškovi otprilike na istom nivou, čak i jeftiniji u zavisnosti sa kojom je evropskom destinacijom poredite.

Put do tamo

Nama je iz Berlina bilo najjeftinije da letimo za Osaku preko Finair-a. Ako me pamćenje još dobro služi povratna karta je oko 700evra, bez preterano mnogo dana kupljenih unapred. Te verovatno može biti i jeftinija. Karta za Tokijo je recimo čitavih 250evra skuplja. Te već letom do nekog drugog aerodroma možete uštedeti poprilično para. Još ako ne planirate put od danas, do sutra, u sred najluđe sezone, sigurna sam da se još koja stotina da uštedeti.

Smeštaj

Mi smo prerasli onaj deo spavanja po hostelima u deljenim sobama ili bilo kojih varijanti spavanja za džabe preko raznoraznih sajtova. Istini na volju nikada nismo ni bili preterani obožavaoci istih. I ja i Miljan smo previše povučene ličnosti da bi smo tek tako delili svoj prostor sa nekim. Lično mislim da je sjajno da takve stvari postoje, ali one jednostavno nisu za nas. I pored toga, u Japanu smo upravo poželeli da budemo gosti kod lokalaca. Ovaj tip odsedanja kod nekoga definitivno ima prednost kada želite da naučite više o lokalcima i saznate više o nekom mestu iz prve ruke. No eto, kao za inat nije nam se dalo jer smo se za ceo put odlučili na brzinu u vreme cvetanja trešnje koja je i turistički najživlja sezona u Japanu. Te smo tako i pre samog puta bili dosta ograničeni, jer kao što sam već spominjala u pojedinim mestima nismo ni uspeli da nađemo smeštaj. Najjeftinija varijanta hotelskog smeštaja u takozvanim poslovnim hotelima je i dalje koštala oko 80evra za klaustofobične sobe koje, po svedočenju bivših gostiju, bazde na cigare čak i kada je pušenje zvanično zabranjeno. Tako je sva naša pretraga koncentrisana na apartmane preko airbnb sajta. Zbog gužve nismo uspeli da nađemo sobe na dotičnom sajtu, no bilo je apartmana (praktično garsonjera) za 50tak evra. Te smo tako, manje-više zbog ponude naš dvonedeljni odmor podelili na 7 noćenja u Osaki i 7 u Tokiju. Treba takođe obratiti pažnju na to da Japan nije zemlja u kojoj možete da praktikujete onu veštinu “ja banuo jel imate slobodnih soba?”. Svakako nije nemoguće, ali za razliku od većine zemalja u Japanu će vam na ovo pitanje reći ne, čak i ako ima mesta zato što se niste najavili unapred. Japan je zemlja rituala i treba da imate u vidu da je i spavanje deo rituala te se za njega treba pripremiti kao i za svaku drugu svečanost. Ne retko Japanci će vas dočekati s poklonom u svojoj kući, i kao što ih rado daju, takođe ih i rado prihvataju. Ovo je zapravo deo vrlo stare japanske tradicije, koja se i danas poštuje. Ona se može videti i u japanskom svakodnevnom životu, te tako ako rentirate stan u Japanu ne samo da treba da ostavite kiriju unapred u slučaju da se neko zlo u stanu desi dok vi u njemu boravite, nego još i stanodavcu poklanjate jednu kiriju i taj deo nameta se zove poklon. I eto dok su mi tih 50evra u Japanu za noćenje delovali sasvim OK, ja nikako da se odlučim da skoknem do Belgije za vikend trenutno jer smatram da su ludaci što mi traže iste te pare. Kao što rekoh, sve je stvar perspektive. Opet u Japanu je spavanje dozvoljeno i besplatno na svakoj javnoj površini, za razliku od većine evropskih zemalja, te praktično možete da kampujete gde hoćete. Postoji par eksluzivnih i skupih mesta koja su na žalost bila daleko iznad našeg budžeta, to je noćenje u japanskim tradicionalnim kućama ili manastirima, obično u banjama ili logično, manastirima. U blizini stanica postoje i takozvane kapsule u kojima se noćenje plaća po satu. Ove kapsule su obično modularno, jedna na drugu naslagane. U njih se praktično penjete kao na krevete na sprat, duge su koliko i ležaj i visoke i široke možda oko metar ili nešto jače. Mi nismo imali nikakvu želju da isprobamo iste, ali pretpostavljam da mogu biti vrlo praktične i korisne ako ste premoreni a imate par sati viška.

Po ostrvu vozovima

Prevoz po samom ostrvu, tj. ostrvima može biti izuzetno skup ali i ne mora ako imate dovoljno vremena i volje da sve na vreme isplanirate. Najčešći vid prevoza koji vam poturaju je železnica. I zaista japanski vozovi su sjajni. Ostrvo je isprepletano železničkim prugama uzduž i popreko, vozovi ne kasne i ne kvare se, čisti su i uredni, a ljudi u njima kulturni (uglavnom). Kažem ovo uglavnom, jer u japanskim vozovima koji voze po metro linijama ne tako retko mlade devojke bivaju meta vaćarenja od strane muške populacije. Da li od previše hentai mangi i anima, da li od predugog radnog dana, no izgleda da je to toliko uzelo maha da ne treba da vas iznenadi ako vidite vozove sa kupeima u kojima je ulaz dozvoljen samo ženama. U jednom vodiču za strance u Japanu, o ovoj temi čak naširoko naglabaju, dajući raznorazne primere koji jasno pokazuju da je ovakvo ponašanje manje-više društveno prihvatljivo. No ako ste klasična Evropljanka, sigurno ste bezbedni, u odnosu na Japanke mi definitivno delujemo kao nezgrapne kobile Japancima. No vratimo se vozovima. Najveći deo železničkih pruga je u vlasništvu Japanske železnice (JR), međutim postoje i drugi vlasnici te treba obratiti pažnju da li vaša karta pokriva određenu liniju. Ove manje kompanije uglavnom pokrivaju prigradske i gradske linije. U gradovima je to regulisano, slično kao privatni i državni busevi po Beogradu, jedna karta važi za sve, ali na prigradskim linijama uglavnom nije tako. Vozovi su izuzetno skupi po Japanu.Dok nisam otišla u Japan verovala sam da skuplje od nemačke železnice ne može. No eto, dokazali su da može. Postoji više različitih tipova karata koji vam omogućavaju da putujete po dosta jeftinijim cenama. Postoje takozvane JR pass karte koje pokrivaju manje više sve vrste vozova i sve linije u Japanu. Važenje im je 1, 2 ili 3 nedelje i mogu se naručiti samo van Japana. Cena – prava sitnica, 206, 309 ili 421 evro po osobi. Šokantno, u najmanju ruku. Zato vam rekoh detaljno razrađen plan puta vam može uštedeti silne pare. Ove JR pass karte su bacanje para ako ne prelazite velike razdaljine i naravno ne putujete kao ludi u tom ograničenom vremenskom periodu. Postoje i takozvane regionalne karte, koje ne obuhvataju Shinkansen (super brze vozove) ali oni su i nepotrebni na tim kratkim linijama koje i onako ne traju više od sat. One traju 1, 2, 3 ili 4 dana. Dobre su ako se nađete u sličnoj situaciji kao mi. Tako npr. sa Kansai regionalnom kartom možete spojiti Osaku, Kjoto, Kobe, Naru, Himeji i Kansaji za, u najskupljoj varijanti, 45evra za 4 dana. Više informacija o ovim kartama možete naći na zvaničnom sajtu Japan rail pass, gde možete i naručiti karte. Kad naručite karte, vama ustvari stiže vaučer na kućnu adresu koji morate overiti kada stignete u Japan, u nekom od JR prodajnih mesta. Ima ih inače na svakom aerodromu. Tada dobijate pravu kartu na kojoj morate precizirati od kog dana je karta validna. U svakom slučaju savetujem vam da dobro isplanirate svoja putovanja i na osnovu toga vidite da li vam se isplate određene popust karte ili ne. Ovaj sajt vam takođe može pomoći u planiranju, jer pored konekcija prikazuje i cene za određene relacije.

Po ostrvu avionima

Ono što je meni prvo palo na pamet kada sam videla koliko su vozovi skupi, je da verovatno kao i u Nemačkoj može biti jeftinije putovati avionom na domaćim linijama. Što se pokazalo kao istina. Te povratna avionska karta od Osake do Tokija, može koštati manje od 50evra ako je kupite na vreme. 39evra je bila najniža koju smo našli ako se ne varam. Mi smo leteli japanskom kompanijom Starflyer koja je “low-cost” kompanija. No, na naše veliko iznenađenje japnski “low-cost” nema veze s onim evropskim, jer piće i prtljag su bili besplatni, a na izgledu i komotnosti pozavidele bi joj mnoge (zapravo sve, s kojima sam ja do sada letela) evropske kompanije. Ova kompanija ima specifičnu cenovnu politiku, cena karte je fiksna u zavisnonsti od toga koliko dana unapred je kupite. Tj. tačno znate kolika je cena za kartu kupljenu 6 meseci, 3 meseca ili mesec unapred. Po vrh svega, jedina su kompanija čije sam mere bezbednosti odgledala bez zevanja, uverite se i sami zašto: http://youtu.be/knN_L62vTIw. Jedina mana mu je što je kupovina karte na japanskom, a google nije baš efikasan kod prevoda pa smo se malkice namučili oko kupovine.

Nešto kao zaključak

Kao poslednja opcija ovde je naravno i autobus. Verovatno još jeftiniji od prethodnih, ali u mom slučaju autobus je opcija samo za vožnju po Južnoj Americi, pa se za iste po Japanu nismo ni raspitivali, ali nam je prijatelj rekao da je znatno jeftiniji od voza. Stopiranje po Japanu nije nemoguće sudeći po Vilu Fergusonu (Hokkaido Highway Blues). Inače preporučujem knjigu, vrlo vickasto i opuštajuće štivo. No za nas zbog kratkog vremena, stopiranje takođe nije dolazilo u obzir.
O hrani sam već pisala u postu Prejedanje u Japanu, te sam valjda s ovim pokrila ključne troškove koje treba očekivati u zemlji izlazećeg sunca.
Dodala bih možda još samo, da smo mi u Japan išli ne tako davno nakon poslednjeg velikog zemljotresa, i jen se kotirao dosta loše u odnosu na evro, što je verovatno doprinelo nešto nižim cenama. Takođe budite na oprezu pri planiranju budžeta, jer možete kao ja neplanirano završiti u suludoj kupovini jer je u Japanu sve tako slatko i drugačije da će vam oči svega biti gladne, a duša svega željna bilo da je u pitanju najslađa haljina na svetu ili Totoro od pola metra.

4 komentara
Kategorije: Japan
Tags: cene, egzotična putovanja, japan, preporuke, putovanja, samostalna putovanja

Prejedanje u Japanu / 30.06.13

Nikako da krenem ovaj serijal postova o Japanu. Muči me opasno početak. Gde i kako početi priče o ovim magičnim ostrvima i njihovim ljudima? Nekako, taj deo sveta toliko odskače od svega već preživljenog, da mi se ne uklapa u dosadašnji tok pisanja putopisa. Na kraju odlučih da krenem sa šokovima, te tako evo japanske hrane kao prvog posta u nizu.
Krenimo od početka. Ja nisam gurman. Jedem jer sam gladna, šta nađem u frižideru u momentu kad mi creva postanu preglasna. Jedem prebrzo da bih u ukusima zaista uživala. Ne volim meso, niti mesnate proizvode. Meso ne jedem već nekih 15 godina. Bez ikakve ideološke pozadine, jednostavno ga ne volim. Što znači, kada smo na nekom novom mestu, verovatno ću probati lokalne specijalitete čak i ako oni u sebi sadrže meso. I to se uglavnom završava neslavno. Tj. ne sećam se da su mi se ti mesnati obroci ikada svideli dok… dok, nismo otišli u Japan. I tu je usledio šok broj jedan: Ja sam se zaljubila u japansku kuhinju. Zaista, posle 13 dana provedenih tamo i nekih 26 restoranskih obroka iskreno poželeh da se preselim u tu zemlju samo zarad zdrave i uravnotežene ishrane. Dobro, ne samo zarad toga ali hrana je na moje iznenađenje po prvi put postala zbog nečeg bitna. Po prvi put sam shvatila zašto ljudi imaju potrebu da pričaju o hrani, da kuvaju, da pišu recepte, ma da rade bilo šta vezano za jelo, jedenje i prejedanje.
Pre nego što smo krenuli za Japan odlučili smo se za rentiranje apartmana umesto boravka u hotelima i hostelima iz nekoliko razloga. Prvi je jer su apartmani iz nekog razloga jeftiniji. Drugi, jer je u većini hotela u Japanu pušenje dozvoljeno, pa čak i ako nije bivši gosti po raznim sajtovima tvrde da sobe smrde na cigare. Treće, sobe po hotelima i hostelima su uglavnom minijaturne. Četvro, bojala sam se da će mi dojaditi japanska hrana te da ću poželeti da skuvam nešto prepoznatljivog ukusa. No želju da spremim nešto “kod kuće” do poslednjeg dana nisam dobila. Ova bojazan je prevashodno poticala od toga što sam znala da Japanci ne praktikuju mleko i mlečne proizvode u svojoj redovnoj ishrani. No ispostavilo se da očigledno oni nisu ni neophodni, jer hraneći se isključivo kao lokalci ni ja za njima potrebu u toku te dve nedelje nisam imala.
Većina Japanaca ne priča ni jedan od meni prepznatljivih jezika. Što manje-više u Japanu i nije problem kada ogladnite. Pretpostavimo da ste turista i da nemate para za skupe večere po luksuznim restoranima, vaš izbor će biti restorani oko stanica, u tržnim centrima ili uličicama između poslovnih centara. Većina njih ima modele svih jela sa menija u izlogu, te lako možete proceniti da li vam se sa istog nešto jede ili ne. Ili ćete zaći u neki od mini restorana koji u svojoj ponudi imaju samo kari, udon, ramen, suši ili okonomijaki ako ste u Osaki, te će pokazivanje prstom odraditi veći deo posla. Ako niste sigurni kako se određeno jelo jede, dovoljno je da blejite u domeće za susednim stolom i ubrzo će vam sve biti jasno. Manje-više sve ovde nabrojano odstupa po načinu serviranja od klasične japanske kuhinje, jer su sva ova jela velike porcije te predstavljaju ceo obrok. Pravo uživanje zapravo sledi kada sednete u restoran, a konobar pred vas iznese desetak različitih jela serviranih u manjim posudama. Kao i u većini drugih istočno-azijskih zemalja, jela se ne služe po redu nego vam sve donose odjednom te naizmenično možete uživati u njima. Ulične tezge, festivali i na njima prodavana hrana zaslužuje posebnu kategoriju. To obilje mirisa, boja i ukusa će dovesti do ozbiljnih prejedanja. Realno bićete siti već posle prve-druge tezge, ali ajde prestani da jedeš kada ti ta divota istovremeno okupira sva čula. Ako zanemarim njegovo veličanstvo suši koji bi se mogao ubrojati u brzu hranu, sukijaki je verovatno jelo koje ću nastaviti da sanjam noćima u narednih par godina.
Postoji i jedan lep običaj u japanskim restoranima koji bi trebalo napomenuti, a koji je mene prilično iznenadio. Neće vas pustiti u restoran ukoliko ne mogu odmah da vas usluže. Te smo tako čekajući ispred jednog restorana (redovi ispred rostorana u Japanu nisu retkost) bili zbunjeni zašto ne puste više ljudi kad ima praznih stolova. No, kada je došao red na nas da uđemo i kada naručismo jelo, sve mi je bilo jasno. Sad, neko bi mogao da se zapita u čemu je razlika da li ću čekati ispred ili unutra, no meni ovaj japanski model deluje logičnije. Nema nervoze u restoranima, niti požurivanja. Onog momenta kad uđete sve postaje nebitno sem samog jela.
Takođe, u restoranima vam stalno dosipaju vodu ili čaj, a često i pirinač možete da dosipate koliko vam volja. Što je prijalo s obzirom da u Nemačkoj ako naručite kafu i vodu, neretko voda košta više od kafe.

Kada je hrana u pitanju kažu da je vizuelna prezentacija često bitnija od samog ukusa, te evo slika nekih od meni omiljenih zalogaja u Japanu.

Izlozi sa hranom

Kao što napomenuh izlozi sa hranom nisu retkost, te nerazumevanje japanskog nije veliki problem. Doduše ponekad cene ne pišu arapskim brojevima nego na japanskom. Ali sve što treba da naučite je kako se 1,2, itd. piše na japanskom. I eto gde se previše gledanja japanskih animiranih serijala pokazalo korisnim. Ja sam brojeve znala zbog kimona kapetana iz serije Bleach (ブリーチ Burīchi). Na leđima svakog od njih je broj divizije kojom zapovedaju.

Tezge na ulici

Ulične tezge nisu uobičajene na način na koji se mogu videti u Vijetnamu, Kambodži ili Tajlandu. Ali postoje čitavi molovi sa malim prodavnicama koje prodaju hranu, kao i naravno tezge na uličnim festivalima. Ako su usamljene, u okviru ulica sa električnom robom ili garderobom obično prodaju slatkiše. Tokom našeg boravka u Osaki naletesmo na jedan od festivala, ko zna čemu u čast.

Slatkiši

U većini japanskih mangi i animi, glavni junaci u nekom momentu jedu nešto. Vrlo često u pitanju su zapadnjački slatkiši. Kao ogromni kupovi sa sladoledom ili klasične torte. Te torte deluju vrlo plastično i kao nešto što se meni definitivno nebi svidelo. No to me nije sprečilo da probam japanske torte. Ispostavilo se nakon degustacije, da me osećaj nije prevario. Sladolede sa donjih slika smo jeli negde u Kjotu. Jedini razlog zašto smo se za njih odlučili je za nas gomila neprepoznatljivih stvari u posudi. Neke su imale vrlo čudnu teksturu, ali ukus je bio božanstven. Crtani junaci iz Edo perioda, ili oni sa sela obično jedu dango (kuglice koje se prave od pirinčanog brašna i prodaju naređane na roštiljski štapić) ili taijaki (testo slično onom za vafle samo pečeno u kalupima sa oblikom ribe umesto srcolikih bakinih kolača punjeno različitim filovima). Slikala nisam jer prebrzo pojedosmo. Klasičan fil za većinu kolača je slatki pire od crvenog pasulja i ujedno moj omiljeni. Ovaj ulični prodavac na donjoj slici pravi nešto slično slatkim priganicama sa raznim filovima. Jede se vruće, i sreći mojoj kraja bilo nije kad naletesmo na njega prvog dana u Japanu. Suvišno je reći da je fil u mojoj priganici bio upravo od slatkog pasulja.

Kari i suši

Ovo prvo verovatno omiljena hrana svakog deteta u Japanu, a ovo drugo svakog odraslog Japanca. Ovaj zaključak je iznet na osnovu vrlo neozbiljnog istraživanja sprovedenog na malom uzorku ispitanika uzrasta od 7 do 10 godina u Nari. Spopadoše nas tamo klinci kojima je deo praktične nastave iz engleskog jezika obasipanje turista pitanjima među kojima je i “Koja vam je omiljena japanska hrana?” Odgovor je uvek bio isti, Miljanu kari, meni suši (to beše pre nego što probah sukijaki). Posle karija bi obično u horu uzviknuli i meni, i meni, a posle sušija i mom tati, ili mami. Te tako ja zaključih da su ova dva klasika japanske kuhinje te da bi trebalo da podele pasus. Na prvoj slici je jedna od mnogobrojnih kari varijanti pirinač + neko meso ili povrće + kari sos. A na drugoj količina sušija koju dobijete u Tokiju za desetak evra.

Jela koja naručismo zbog modela u izlogu

Većinu vremena u Japanu, ja sam samo polovično znala šta jedem i uglavnom nisam imala pojma šta naručujem. I pored toga svaki put slistih sve donešeno. Nekada, su ukusi bili prepoznatljivi, ličili na nešto već probano. No često su i tekstura i ukus bili apsolutno novo iskustvo za moja nepca. Te evo nekih od tih jela.

Njegovo veličanstvo sukijaki

Vlasnik apartmana u Osaki, kod kojeg smo odseli je jedan simpatičan Amer oženjen još simpatičnijom Japankom. Ne znam da li mu je to uobičajena praksa, ali bio je tako divan da nas upozna sa čarima sukijakija. Kako se ova večera odigrala pretposlednjeg dana našeg boravka u Japanu ovo ostade moje jedino sukijaki iskustvo. No eto još jednog izgovora da opet posetimo Japan. Princip je vrlo jednostavan. Na svakom stolu postoji jedna ili više ringli na koje se stave posude sa bazom za supu, praktično supeća vodica. U ovom restoranu su posude bile podeljene na pola te je svaka ringla imala dve različite vrste supice (ima i vegeterijanskih varijanti). U međuvremenu sa švedskog stola trpate na tanjire šta će se u toj vodi krčkati. Uglavnom razno povrće, tofu, pečurke ali ima i raznih mesnatih kugli. Pored toga vam donesu različite vrste kao papir tanko isečenog mesa (to dole što izgleda kao šunka, nije šunka nego presno meso u tankim listovima). Takođe vam donesu i živa jaja i par raznih soseva – kikiriki, soja, nešto ljuto itd. Odatle je prosto. Nema striktnih pravila. Ubacujete razne sastojke u supicu, kuvate koliko želite, vadite na tanjir, umačete ili ne u soseve i izmućeno jaje (ili i njega skuvate ako vam je tako draže) i jedete. Jedino što je zagarantovano je uživancija, sve ostalo je proizvoljno.