Prejedanje u Japanu
Nikako da krenem ovaj serijal postova o Japanu. Muči me opasno početak. Gde i kako početi priče o ovim magičnim ostrvima i njihovim ljudima? Nekako, taj deo sveta toliko odskače od svega već preživljenog, da mi se ne uklapa u dosadašnji tok pisanja putopisa. Na kraju odlučih da krenem sa šokovima, te tako evo japanske hrane kao prvog posta u nizu.
Krenimo od početka. Ja nisam gurman. Jedem jer sam gladna, šta nađem u frižideru u momentu kad mi creva postanu preglasna. Jedem prebrzo da bih u ukusima zaista uživala. Ne volim meso, niti mesnate proizvode. Meso ne jedem već nekih 15 godina. Bez ikakve ideološke pozadine, jednostavno ga ne volim. Što znači, kada smo na nekom novom mestu, verovatno ću probati lokalne specijalitete čak i ako oni u sebi sadrže meso. I to se uglavnom završava neslavno. Tj. ne sećam se da su mi se ti mesnati obroci ikada svideli dok… dok, nismo otišli u Japan. I tu je usledio šok broj jedan: Ja sam se zaljubila u japansku kuhinju. Zaista, posle 13 dana provedenih tamo i nekih 26 restoranskih obroka iskreno poželeh da se preselim u tu zemlju samo zarad zdrave i uravnotežene ishrane. Dobro, ne samo zarad toga ali hrana je na moje iznenađenje po prvi put postala zbog nečeg bitna. Po prvi put sam shvatila zašto ljudi imaju potrebu da pričaju o hrani, da kuvaju, da pišu recepte, ma da rade bilo šta vezano za jelo, jedenje i prejedanje.
Pre nego što smo krenuli za Japan odlučili smo se za rentiranje apartmana umesto boravka u hotelima i hostelima iz nekoliko razloga. Prvi je jer su apartmani iz nekog razloga jeftiniji. Drugi, jer je u većini hotela u Japanu pušenje dozvoljeno, pa čak i ako nije bivši gosti po raznim sajtovima tvrde da sobe smrde na cigare. Treće, sobe po hotelima i hostelima su uglavnom minijaturne. Četvro, bojala sam se da će mi dojaditi japanska hrana te da ću poželeti da skuvam nešto prepoznatljivog ukusa. No želju da spremim nešto “kod kuće” do poslednjeg dana nisam dobila. Ova bojazan je prevashodno poticala od toga što sam znala da Japanci ne praktikuju mleko i mlečne proizvode u svojoj redovnoj ishrani. No ispostavilo se da očigledno oni nisu ni neophodni, jer hraneći se isključivo kao lokalci ni ja za njima potrebu u toku te dve nedelje nisam imala.
Većina Japanaca ne priča ni jedan od meni prepznatljivih jezika. Što manje-više u Japanu i nije problem kada ogladnite. Pretpostavimo da ste turista i da nemate para za skupe večere po luksuznim restoranima, vaš izbor će biti restorani oko stanica, u tržnim centrima ili uličicama između poslovnih centara. Većina njih ima modele svih jela sa menija u izlogu, te lako možete proceniti da li vam se sa istog nešto jede ili ne. Ili ćete zaći u neki od mini restorana koji u svojoj ponudi imaju samo kari, udon, ramen, suši ili okonomijaki ako ste u Osaki, te će pokazivanje prstom odraditi veći deo posla. Ako niste sigurni kako se određeno jelo jede, dovoljno je da blejite u domeće za susednim stolom i ubrzo će vam sve biti jasno. Manje-više sve ovde nabrojano odstupa po načinu serviranja od klasične japanske kuhinje, jer su sva ova jela velike porcije te predstavljaju ceo obrok. Pravo uživanje zapravo sledi kada sednete u restoran, a konobar pred vas iznese desetak različitih jela serviranih u manjim posudama. Kao i u većini drugih istočno-azijskih zemalja, jela se ne služe po redu nego vam sve donose odjednom te naizmenično možete uživati u njima. Ulične tezge, festivali i na njima prodavana hrana zaslužuje posebnu kategoriju. To obilje mirisa, boja i ukusa će dovesti do ozbiljnih prejedanja. Realno bićete siti već posle prve-druge tezge, ali ajde prestani da jedeš kada ti ta divota istovremeno okupira sva čula. Ako zanemarim njegovo veličanstvo suši koji bi se mogao ubrojati u brzu hranu, sukijaki je verovatno jelo koje ću nastaviti da sanjam noćima u narednih par godina.
Postoji i jedan lep običaj u japanskim restoranima koji bi trebalo napomenuti, a koji je mene prilično iznenadio. Neće vas pustiti u restoran ukoliko ne mogu odmah da vas usluže. Te smo tako čekajući ispred jednog restorana (redovi ispred rostorana u Japanu nisu retkost) bili zbunjeni zašto ne puste više ljudi kad ima praznih stolova. No, kada je došao red na nas da uđemo i kada naručismo jelo, sve mi je bilo jasno. Sad, neko bi mogao da se zapita u čemu je razlika da li ću čekati ispred ili unutra, no meni ovaj japanski model deluje logičnije. Nema nervoze u restoranima, niti požurivanja. Onog momenta kad uđete sve postaje nebitno sem samog jela.
Takođe, u restoranima vam stalno dosipaju vodu ili čaj, a često i pirinač možete da dosipate koliko vam volja. Što je prijalo s obzirom da u Nemačkoj ako naručite kafu i vodu, neretko voda košta više od kafe.
Kada je hrana u pitanju kažu da je vizuelna prezentacija često bitnija od samog ukusa, te evo slika nekih od meni omiljenih zalogaja u Japanu.
Izlozi sa hranom
Kao što napomenuh izlozi sa hranom nisu retkost, te nerazumevanje japanskog nije veliki problem. Doduše ponekad cene ne pišu arapskim brojevima nego na japanskom. Ali sve što treba da naučite je kako se 1,2, itd. piše na japanskom. I eto gde se previše gledanja japanskih animiranih serijala pokazalo korisnim. Ja sam brojeve znala zbog kimona kapetana iz serije Bleach (ブリーチ Burīchi). Na leđima svakog od njih je broj divizije kojom zapovedaju.
Tezge na ulici
Ulične tezge nisu uobičajene na način na koji se mogu videti u Vijetnamu, Kambodži ili Tajlandu. Ali postoje čitavi molovi sa malim prodavnicama koje prodaju hranu, kao i naravno tezge na uličnim festivalima. Ako su usamljene, u okviru ulica sa električnom robom ili garderobom obično prodaju slatkiše. Tokom našeg boravka u Osaki naletesmo na jedan od festivala, ko zna čemu u čast.
Slatkiši
U većini japanskih mangi i animi, glavni junaci u nekom momentu jedu nešto. Vrlo često u pitanju su zapadnjački slatkiši. Kao ogromni kupovi sa sladoledom ili klasične torte. Te torte deluju vrlo plastično i kao nešto što se meni definitivno nebi svidelo. No to me nije sprečilo da probam japanske torte. Ispostavilo se nakon degustacije, da me osećaj nije prevario. Sladolede sa donjih slika smo jeli negde u Kjotu. Jedini razlog zašto smo se za njih odlučili je za nas gomila neprepoznatljivih stvari u posudi. Neke su imale vrlo čudnu teksturu, ali ukus je bio božanstven. Crtani junaci iz Edo perioda, ili oni sa sela obično jedu dango (kuglice koje se prave od pirinčanog brašna i prodaju naređane na roštiljski štapić) ili taijaki (testo slično onom za vafle samo pečeno u kalupima sa oblikom ribe umesto srcolikih bakinih kolača punjeno različitim filovima). Slikala nisam jer prebrzo pojedosmo. Klasičan fil za većinu kolača je slatki pire od crvenog pasulja i ujedno moj omiljeni. Ovaj ulični prodavac na donjoj slici pravi nešto slično slatkim priganicama sa raznim filovima. Jede se vruće, i sreći mojoj kraja bilo nije kad naletesmo na njega prvog dana u Japanu. Suvišno je reći da je fil u mojoj priganici bio upravo od slatkog pasulja.
Kari i suši
Ovo prvo verovatno omiljena hrana svakog deteta u Japanu, a ovo drugo svakog odraslog Japanca. Ovaj zaključak je iznet na osnovu vrlo neozbiljnog istraživanja sprovedenog na malom uzorku ispitanika uzrasta od 7 do 10 godina u Nari. Spopadoše nas tamo klinci kojima je deo praktične nastave iz engleskog jezika obasipanje turista pitanjima među kojima je i “Koja vam je omiljena japanska hrana?” Odgovor je uvek bio isti, Miljanu kari, meni suši (to beše pre nego što probah sukijaki). Posle karija bi obično u horu uzviknuli i meni, i meni, a posle sušija i mom tati, ili mami. Te tako ja zaključih da su ova dva klasika japanske kuhinje te da bi trebalo da podele pasus. Na prvoj slici je jedna od mnogobrojnih kari varijanti pirinač + neko meso ili povrće + kari sos. A na drugoj količina sušija koju dobijete u Tokiju za desetak evra.
Jela koja naručismo zbog modela u izlogu
Većinu vremena u Japanu, ja sam samo polovično znala šta jedem i uglavnom nisam imala pojma šta naručujem. I pored toga svaki put slistih sve donešeno. Nekada, su ukusi bili prepoznatljivi, ličili na nešto već probano. No često su i tekstura i ukus bili apsolutno novo iskustvo za moja nepca. Te evo nekih od tih jela.
Njegovo veličanstvo sukijaki
Vlasnik apartmana u Osaki, kod kojeg smo odseli je jedan simpatičan Amer oženjen još simpatičnijom Japankom. Ne znam da li mu je to uobičajena praksa, ali bio je tako divan da nas upozna sa čarima sukijakija. Kako se ova večera odigrala pretposlednjeg dana našeg boravka u Japanu ovo ostade moje jedino sukijaki iskustvo. No eto još jednog izgovora da opet posetimo Japan. Princip je vrlo jednostavan. Na svakom stolu postoji jedna ili više ringli na koje se stave posude sa bazom za supu, praktično supeća vodica. U ovom restoranu su posude bile podeljene na pola te je svaka ringla imala dve različite vrste supice (ima i vegeterijanskih varijanti). U međuvremenu sa švedskog stola trpate na tanjire šta će se u toj vodi krčkati. Uglavnom razno povrće, tofu, pečurke ali ima i raznih mesnatih kugli. Pored toga vam donesu različite vrste kao papir tanko isečenog mesa (to dole što izgleda kao šunka, nije šunka nego presno meso u tankim listovima). Takođe vam donesu i živa jaja i par raznih soseva – kikiriki, soja, nešto ljuto itd. Odatle je prosto. Nema striktnih pravila. Ubacujete razne sastojke u supicu, kuvate koliko želite, vadite na tanjir, umačete ili ne u soseve i izmućeno jaje (ili i njega skuvate ako vam je tako draže) i jedete. Jedino što je zagarantovano je uživancija, sve ostalo je proizvoljno.
Svu tu silnu hranu smo zalivali s čim smo stigli. No čak i tu je bilo iznenađenja. Ko bi se nadao pejl ejlu u Japanu. I to tako dobrom.
elektrokuhinja
Ovo stvarno zgleda bozanstveno. Ja volim japansku hranu, tj ono od nje sto se moze naci po Evropi, ili po Rusiji. U Rusiji je bilo nevidjeno mnogo japanskih restorana, nesto sto su ovde kebab-giros restorani, u Moskvi su bili sushi restorani. Ja volim sve te vruce varijante japanske kuhinje, dakle supice razne, udon, ramen, a spremam ih i sama kod kuce, imam neku azijsku radnju u komsiluku. Inace sto se tice hrane i opisa hrane i savrsenstva japanske kuhinje, onda obavezno procitati Murakamijev 1Q84 i Okorela zemlja cuda i kraj sveta. Obavezno!
Marica
Čitala sam samo zbirku Murakamijevih kratkih priča. I ostala bez daha. No pred put me povukoše neki drugi japanski pisci te se ne vratih na Murakamija. A planiram, već duže vreme 🙂
Nemanja
Odlican tekst ! Probudila si zelju u meni da skoknem do japana, … i da krkam nesto 🙂
ana
Post ti je prava uzivancija za citanje!!! I gledanje, naravno. Sreca, pa nisam trenutno gladna, inace bi mi ovo sve jos teze palo… 🙂 A apropo Murakamija, shvatila sam da je jedan od glavnih razloga zbog kojih mi se svidja to sto pise o hrani koju kuvaju i muzici koju slusaju 🙂 Koji drugi pisci, lepo molim preporuke? 🙂
Marica
U skorije vreme sam čitala Banana Yoshimoto. E sad ne znam šta je prevođeno na srpski, pošto ja u Nemačkoj kupujem knjige u engleskom prevodu (nemački mi je očajan) jer su one na srpskom nedostupne. I naravno Akutagawa Ryunosuke koji je jedan od meni omiljenih pisaca 🙂
elektrokuhinja
E, da Banana Yoshimoto, al ja citala na nemackom. Ima dakle i na srpskom jer moje drugarice novosadske citaju odavno:)
Snezana
Zavidim ti, posebno (u ovim teškim trenucima) nakon sinoćenje večere u restoranu koja je sastavni deo apsara predstave, jer sam opet zapatila neku bakteriju. Izgleda da je moj stomak preosetljiv na azijsku kuhinju a i ja mu potpomažem jer skoro uvek sve sama kuvam.
Ja planiram Japan u rano proleće sledeće godine da bih doživela sakuru. I mnogo sam se sad obradovala kad sam videla da si bila tamo i da ćeš pisati o tome.
Snezana
P.s. Da dodam moj predlog za pisce: Jasunari Kavabata a tu je i neizostavni Jukio Mišima, obojica su klasika japanske književnosti.
Snezana
Izvini za ovolike postove, ali kad ne razmišljam na vreme: je li istina da prebučno mljackaju? Neko od putnika mi je rekao da su gori i od Indokinjana po tom pitanju.
Marica
Azija sa tim temperaturama i stepenom čistoće je kao stvorena za probleme sa stomakom. Generalno ja ne jedem presnu hranu na putovanjima, samo termički obrađenu i izbegavam mleko, mlečne proizvode, meso i mesne proizvode po prodavnicama i sa ulice. Takve stvari jedem isključivo po boljim restoranima. Po onim, ah znaš već prosečan seoski restoran u tom delu sveta :), jedem isključivo vegeterijanske stvari. I uvek koristim flaširanu vodu, čak i za kuvanje i pranje zuba.
Doduše ti često spavaš u šatoru i kuvaš u logorskim uslovima, a u tom slučaju je opet milion puta lakše zapatiti nešto. Ja nikada nisam putovala tako po naseljenim predelima. Mi tako kampujemo samo po divljini, a i onda zbog rančeva koje vugljamo na leđima uglavnom jedemo dehidriranu hranu zarad manje težine- te onda problema s higijenom i bakterijama nemamo.
A za mljackanje nisam primetila. I ja sam to čula, ali nekako mi je promaklo. Kad smo jeli u društvu lokalaca, bilo je odveć živo i bučno da bih to opazila.
Snezana
Moram da te ispravim u vezi sa kuvanjem na kampovanju. Ne znam da li ste ikad imali problema, ja nisam nikada zato što tad uvek kupuješ sveže i kuvaš sam (meso takođe retko jedem, gotovo nikad). Svega sam par puta jela u restoranima u Aziji i svaki put sam imala problem sa stomakom. I to nisu bili “šklj” restorani, sinoć sam, recimo, ostavila 10$ samo za hranu a ti znaš da je to u Kambodži kao 50 evra ili više za klopu u Evropi. I jela sam hranu koja je prošla termičku obradu, ali izgleda da mi je stomak baš zbog tog neizlaganja drugačijoj hrani postao preosetljiv i da me neka bakterija (s ruku onih koji pripremaju?) svaki put zezne.
Inače, zaboravih da pohvalim ovaj tekst. Uzela sam beleške, ali najozbiljnije, proučila cene u onom frižideru (vidim da za nekih 6-7 evra može da se klopa porcija odande, mada ću ja opet kuvati najviše) i s nestrpljenjem čekam još blogova o Japanu 🙂
Marica
Auuu, pa jel ima uopšte leka tome? Svaka ti čast ako sve to možeš da istrpiš. Ne znam šta možeš od lekova da nabaviš tamo, i da li valja uopšte da se samolečiš.
Elem Japan je čudan kada je cena hrane u pitanju. U principu je za nijansu jeftiniji od Nemačke npr. ali ima i jako skupih restorana. Ako se skoncentrišeš na restorane oko stanica, obično poslednji sprat ili podrum u tržnim centrima, u vreme pauze za ručak možeš da jedeš komotno i za 5 evra. Ove stvari na festivalu, na tezgama su recimo oko 3 evra. Generalno je sve za nijansu jeftinije nego meni ovde.
I naravno, zavisi od grada do grada. Kjoto je bio bar za 50% skuplji od svega ostalog, čak i od Tokija. Doduše u Kjotu nismo odseli, nego samo dolazili preko dana, i lunjali oko najturističkijih delova, a tu su cene uvek više.
Snežana
Aktivni ugalj je zakon, i to ne samo kad su u pitanju kojekakve bakterije. I naučno je dokazano da je efikasan čak i kao preventiva od trovanja! A ima ga svugde u svetu. On mi je jedini i pomogao kad sam se zeznula u Laosu a posle sam skapirala da ga svi putnici dugoprugaši koriste. Tako da ga nije loše imati kod sebe za svaki slučaj jer je dobar i kad ti nije ništa, pošto je potpuno prirodni lek.
Ako se moji planovi budu obistinili, u Japanu bih ostala maksimalno, 3 meseca, pa bih prola i kroz Kjoto, a i Tokio svakako. Sad ti spamujem blog ali kako stoji stvar s kampovanjem, je li istina da se može kampovati po gradskim parkovima (verovatno si primetila da li ima kampera)? I ako si kojim slučajem, mada znam da ste iznajmili apartman, imala prilike da doznaš kako stoji stvar sa hot spotovima i uopšte WIFi-jem, da li zaključavaju naloge pa moraš da sedaš i naručuješ piće ili su free? I neću više ništa da te pitam, obećavam 🙂
Marica
Ne spamuješ 🙂
Slobodno pitaj, ko zna možda jedared neko naleti pa mu bude od koristi ovo naše pisanije.
Hvala za ovaj aktivni ugalj, zatrebaće. 🙂 Ja ovde kupujem “nešto” u apoteci možda je čak i ugalj, ali eto nikad mi nije palo na pamet da pročitam šta to ustvari kupujem. Sad ću baš da proverim 🙂
Kampere nisam videla, ali generalno nisu Japanci mnogo drugačiji od ostatka Azije. Čak bi te i manje lokalci smarali da razapneš negde šator. Znam da sam čitala o tome u Fergusonovim putopisima (Hokkaido Highway Blues). On je stopom prešao Japan, doduše to je bilo devedeset i neke. Pričali su nam i neki Kanađani koje smo sreli da su oni sretali kampere po urbanim delovima. Njima je to bio rezervni plan, ako se previše istroše. 🙂
Tokio je ogroman, a u centru su manje-više svi parkovi zatvorenog tipa, ograđeni su i plaća se ulaz, ali u pregrađu ne bi trebao da bude problem.
Za WiFi je malo problem. Ima ga svuda ali moraš da imaš njihovu karticu da bi ga koristila. Jedina prihvatljiva varijanta su Starbucks kafići. Ali moraš prvo da se registruješ na njihovom sajtu (nisam sigurna da li to možeš da uradiš van Japana) pa onda možeš da mu pristupaš iz svih njihovih kafića kojih ima na svakom ćošku. U principu, u Starbaksu je kao u Meku ne moraš da jedeš i piješ da bi blejala u njima 🙂
Tako da ti savetujem da se registruješ na sajtu i skineš na neku mapu njihove lokacije po gradu. Ima ih puno, ali znaš kako to ide kad ti neki treba nema šanse da ga nađeš. 😉
Ah, tri meseca putovanja po Japanu… umirem od ljubomore 🙂 Ti bi komotno kao Ferguson mogla da pratiš sakuru od juga ka severu i da uživaš u njoj tokom celog puta 🙂
Marica
E sad opet i ja zaboravih da napišem sve što sam htela 🙂
Japan je baš zelen. Taj južni deo koji smo mi obišli je sav u nekim brdašcima i svuda su šume oko gradova, tako da verujem da će ti kampovanje tamo biti pravo uživanje 🙂 To sam zapravo htela da ti kažem, neće ti ni biti do kampovanja u centru grada iako je isto dozvoljeno 🙂
Snežana
Hvala ti puno!
Ja inače i pokušavam da tempiram tako da stignem u vreme sakure, to mi je velika želja a i želja jednog mog dobrog i dragog prijatelja, pa bih nam oboma ispunila to maštanje. Samo ako s euklope jošš i one druge zezalice, eto mene tamo krajem marta, uoči sakure 🙂 Odlična je ideja da je pratim od juga ka severu, nije mi palo na pamet.
Kako neko da naleti kome će koristiti – pa meni koristi prvoj! 🙂
Uzgred, ne vidim da taguješ tekstove, mislim da bi to pomoglo. Baš pre nedelju dana jedan moj FB poznanik mi je rekao da ide u Japan na odmor i pitao me je da li znam ljude koji su bili – nisam znala. A možda bi mogla i da proširiš ovaj tvoj blgo na, recimo, Klub putnika Srbije (http://www.serbiatravelers.org/), da tamo baciš neki putopis ili makar link za njega (ja ću zapravo da ostavim link, ako nemaš ništa protiv).
Marica
Pravo da ti kažem, nikad nisam razmišljala preterano o takvim stvarima. Celo pisanije je početo iz želje da moji bliski prijatelji i porodica znaju gde sam i “kako sam provela letnji i zimski raspust” 🙂
Nemam ništa protiv da podeliš link sa njima ili bilo kim drugim 😉
Snežana
Tek sam postavljajući preporuku na KPS shvatila da zapravo ne znam ni osnovne stvari o tebi 🙂
http://www.klubputnika.org/forum/index.php?topic=7658.0
Stvarno mislim da bi trebalo da dopru do više ljudi. A jednom ću i ja naći vremena i pročitati sve od početka (prekoredno doduše, kako sam i počela).
Čitamo se 🙂
Marica
Hahahaha, sviđa mi se opis “Putopisi izvesne Marice”, deluje vrlo mistično. Hvala na lepim rečima 🙂
Inače Miljan je muž 🙂 Eto sad znaš još nešto 😉
Ljiljana Jojkić
Oduševljena sam tvojim pisanjem,tvojim optimizmom.Ulepšala si mi tmurno nedeljno popodne i veče.Sa tobom sam prošla deo sveta (skoro da nisam mrdnula iz Novog Sada a imam solidnih godina)i osećam se relaksirano.Pošto negledam gluposti na TV mislim da ću se često vraćati na Tvoj blog.Zelim Ti još puno dosanjanih priča.Srdačan pozdrav
Marica
Hvala puno Ljiljana na divnom komentaru 🙂
Drago mi je da moji postovi imaju tu moć da nekome ulepšaju popodne.
Puno pozdrava iz dalekog Singapura. 🙂