Nakon vrlo uzbudljivog dana u obilasku budističkog Borobudura, hrišćanske Kokošije crkve i par manjih hramova u povratku ka Džogdži, narednog dana smo krenuli u pohode najvećem Hindu kompleksu na Javi. Ovaj kompleks je na svega 17km od Džogdže pa smo taj dan bili pošteđeni preranog ustajanja. Vozač nas je čekao jednako nasmejan i ljubazan. Za ta dva dana provedena sa njim već smo shvatili da je najgori navigator na svetu. Ali je bio zaista dobar vozač, a uz to i prijatne naravi, te smo bili vrlo zadovoljni svojim izborom. Izgledao je kao svaki prosečan Indonežanin. Za bar pola glave niži od mene, tamnoput, mršavkast i sitan. Crne, kratko podšišane kose, caklećih krupnih očiju i neumornog osmeha. Indonežani, za razliku od Kineza, Japanaca i Koreanaca, imaju izuzetno krupne oči i puna usta. To ih čini lepuškastim na dečiji način. Previše su niski i sitni da bih ja, ili neko drugi mojih gabarita, na njima išta muževno našao.

Do kompleksa smo stigli oko sedam. Već se podosta ljudi vrzmalo naokolo. Ovog puta mahom smo bili okruženi lokalcima. Ulazi su na ovim kompleksima odvojeni za Indonežane, te smo na našem, turističkom ulazu bili sami. Tu nas je dočekala najneljubaznija devojka na svetu. Svi mi ponekad ustanemo na levu nogu. Neki od nas i više dana zaredom. I to je sasvim normalno u ostatku sveta, ali u zemlji ljubaznih ljudi ona je štrčala poput crne ovce. Ta njena nadrndanost nas je silno zabavljala. Ali, u neku ruku, davala je tom narodu ljudsko obličje ponovo. Zaključili smo, da ta njihova miloća nije posledica genetičke mutacije nego stvar izbora. Kao takva, izabrana, a ne nametnuta, bila nam je još draža.

Ovog puta već sa ulaza smo mogli da vidimo Prambanan hramove. Prambanan je nastao u 9.veku, slično kao Borobudur. S obzirom da se u to vreme često dešavalo da u vladarskoj porodici, žena veruje u Budizam, dok se muž posvećuje Hinduizmu, ili obrnuto, ovo nije neuobičajeno. Prambanan je kompleks hramova posvećen Svetom trojstvu. Iako u vreme nastanka Hinduizma nisu definisali i prepoznavali termodinamičke zakone u obliku u kojem mi o njima učimo na časovima fizike danas, bilo im je više nego jasno da nešto ne može doveka trajati. Da bi nešto postalo, nešto drugo mora da nestane. Te su svoje Božanstvo podelili na tri dela: onog koji kreira – Brahma, onog koji održava – Višnu i onog koji uništava, tj. prevodi u novo stanje – Šiva. Tri najveća hrama su posvećena upravo njima. Naspram svakog od njih nalazi se manji hramovi posvećeni njihovim nosačima, jer svako od ovih božanstava je prikazano na leđima svog ljubimca: Šiva na biku Nandi, Brahma na labudu Hamsi i Višnu na jastrebu Garudi. Hramovi su ukrašeni reljefima jednako dobro očuvanim kao oni sa Borobudura. Meni za nijansu lepši i zanimljiviji, jer su Hindu božanstva obično kitnjastija, sa više detalja.

Dok sam se pripremala za put čitala sam blogove raznih ljudi koji su posetili Borobudur. Zaprepastilo me je kako je gotovo svaki post spomenuo koliko im je naporan posle nekog vremena obilazak postao, jer su ih ljudi na svakom koraku zaustavljali i pitali da se slikaju zajedno. Naše iskustvo na Borobuduru nije bilo tako ekstremno, svega nas je jedna grupa srednjoškolaca zaustavila. Nisam shvatila čemu tolika kuknjava pomenutih blogera. Nije mi padalo na pamet, da smo ranim obilaskom, zapravo izbegli najveću gužvu i samim tim masovno slikanje. Kako smo u Prambanan stigli relativno kasno, i bili okruženi morem ljudi od starta, ubrzo smo otkrili zašto bi neko trošio redove svog putopisa na takvu stvar. Naime, nismo stigli ni da dođemo do prvog hrama, kad nas zaustavi sredovčna Indonežanka. Nije pričala engleski ali nam je jasno stavila do znanja da bi da nas slika sa svojom devojčicom, koju je gurala ka nama dok je podizala aparat u vis. I bar desetak njih iz obližnje grupe je nasmejano dovikivalo: “Foto! Foto!”. Stali smo poslušno.

Smešim se dok čučim i grlim zbunjeno dete koje stoji kraj mene. S druge strane Miljan u istoj pozi. Zadovoljna mama klima glavom.
Škljoc.
Zatim dodaje aparat ženi pored nje i utrčava u kadar sa nama.
Škljoc.
Svi srećni i uzbuđeni. Zatim dolazi još jedna.
Škljoc.
Pa neka nova deca.
Škljoc. Škljoc.
Onda strina, tetka i ujna. Jedna po jedna. Onda, dve po dve. Na kraju sve tri zajedno.
Škljoc. Škljoc. Škljoc. Škljoc. Škljoc.
E sad sestre od tetke sa snajinom jetrvom.
Škljoc.
Odguruju jetrvu.
Škljoc.
Ponovo neko od dece. Ovog puta dolazi samo i penje nam se na glavu.
Škljoc. Škljoc.
Uzbuđenje raste. Kolona za slikanje takođe. Naši osmesi prerastaju u smeh.
Škljoc. Škljoc. Škljoc.
Osećam se kao zvezda!
Škljoc.
Uviđam da se sa pojedinim ženama sad već slikamo po deseti put. Al’ ne marimo ni mi, ni one.
Škljoc. Škljoc.
Gledam Miljana koga cela situacija zabavlja koliko i mene. Pozira srećan i ushićen. Zvocam mu kroz zube, uz osmeh naravno da ne kvarimo sliku: “A meni nećeš da poziraš, jel?”
Škljoc. Škljoc.
Zaboravljamo na vreme. Ovome i tako nema kraja.
Škljoc.
Svi zadovoljni pljeskaju na kraju i dižu palac u znak odobravanja. Slikanje završeno.
A???? Kad pre? Ja hoću još! Pitam hoće li neka od njih sad da se slika sa mnom? Nastaje opšta pometnja. Ko će mi biti bliže? Ko će stati u prvi rad? Ko u drugi? Svi se otimaju za mesto i sve bi da stanu u kadar.
Škljoc.
Škljoc. Škljoc. Škljoc. Škljoc. Škljoc. Škljoc.
Tu se opraštamo. Nakon pola sata, konačno krećemo u obilazak hramova. Hramovi su super, ali ja bih da se slikam.
Škljoc.

Prambanan je velik kompleks. Sem hramova posvećenih Svetom trojstvu, u okviru istog parka nalaze se ostaci drugih hramova. Prilično je prostran taj park. Dok smo šetali po okolnim ruševinama, zbunjivali su nas lokalci. Sedeli su familijarno, u parovima ili manjim grupama, u hladovini drveća. Ispijali svoja hladna pića i jeli đakonije koje su verovatno to jutro pripremali pred izlet u park. Sve bi izgledalo kao idilična slika ljudi na pikniku, kao bilo gde u svetu, da svuda naokolo nisu bili ogromni kavezi sa egzotičnim pticama. Egzotične ptice, posebno različite vrste papagaja, su najčešći kućni ljubimci na Javi. Generalno se ljudi u Jugoistočnoj Aziji mnogo češće od Evropljanja odlučuju za ptice kao kućne ljubimce. Ono što nismo mogli da dokučimo je, da li su ovi ljudi izveli svoje ptice u “šetnju”, ili ih možda prodaju, ili poklanjaju. Džogdža je poznata po svojoj ptičjoj pijaci, na kojoj se pored ptica prodaju i druge vrste egzotičnih životinja. Poznata je ta pijaca i po silnim skandalima vezanim za krijumčarenje životinja, te smo je zaobišli u velikom luku.

Zaobišli smo Lumbung i Bubrah, i njzad stigli do budističkog hrama Sevu (Sewu). Veruje se da je ovaj hram izgrađen pre Borobudura i da je tadašnem vladaru služio kao glavno svetilište. Na kapiji stoje dva debeljuškasta kamena kipa sa svojim toljagama. Sve priliči atmosferi kakvog groblja starog, istrošenog kamenja. Ti kameni blokovi su uredno poslagani u manje gomile. Očigledno čekaju da arheolozi dokuče koji deo treba s kojim uklopiti, i slože poput kakve slagalice neki od urušenih svetilišta. Šetali smo okolo, peli se na građevine koje su arheolozi uspeli da rekonstruišu i svako malo zastajkivali da poziramo radoznalim lokalcima ili slikamo te kamene gromade.

Već uveliko iscrpljeni jakim suncem, uputili smo se nazad ka kolima. Prateći strelice ka izlazu, uočili smo da ćemo morati ponovo kroz market, sličan onom koji smo našli na izlazu iz Borobudura. S tim da je bilo skoro podne, market pun ljudi, bučan i prebukiran. Vrzmali smo se okolo u potrazi za alternativnim izlazom, no nikako ga nismo nalazili, te na kraju odlučismo da se provučemo kroz ulaz. Treba li pominjati da je nadrndala Indonežanka, nezadovoljno protestvovala? No u toj mrzovolji, verovatno je mrzelo i da se pregoni sa nama, te nas propusti na kraju. Kad smo stigli do kola, našeg vozača nije bilo, te posedasmo u hladovinu. Bili smo prilično iscrpljeni i gladni, ali nas je mrzelo da se makljamo naokolo po toj vrućini. Do nas su sedele tri Indonežanke. Jedva da je prošlo par minuta pre nego što nam se jedna od njih obrati. Domaćinski nas je nutkala pohovanim tofuom i ljutim papričicama. Usput nas je obasipala morem pitanja. Sve živo su htele da znaju. I odakle smo. I da li smo gladni. I gde smo krenuli. I gde smo odseli. I da li smo gladni. I ko nam je vozač. I kako nam se sviđa Indonezija. I kako nam se sviđaju Indonežani. I naravno, da li smo gladni. To da li smo gladni je uporno bilo praćeno poturanjem ogromne kutije sa pohovanim đakonijama. Ja sam halapljivo prihvatala hranu, kad god bih bila ponuđena. A nakon par minuta, kad su mi sve tri postale najbolje drugarice jer smo se složile da mi je muž mnogo lep, osećala sam se dovoljno slobodno da im proždirem hranu čak i kad kutiju ne guraju pred mene. Onda smo krenule, kao najbolje drugarice da se slikamo do besvesti. One nasmejane, ja musava i punih usta. Zatim su krenule da se sve odreda slikaju s mojim mužem. To najbolje drugarice ne rade jedna drugoj, ali bila sam prezauzeta krkanjem da bih negodovala. Vreme je s njima letelo. Kutija se praznila. Jedna od drugarica se doseti da bi sad posle ručka mogli biti žedni, te nam brižno tutnu vodu u ruke. Kako nas nahraniše, napojiše i islikaše, stiže i naš vozač. Oprostili smo se kao da smo sto godina drugovale. Takav entuzijazam u mahanju, za kolima koja se gube iz vide, imaju samo mala deca i moje indonežanske drugarice.

Planirala sam da vrlo studiozno šetam među tim hramovima i ruinama, baveći se istorijskim, kulturnim, religioznim, arhitektonskim informacijama. Ali eto nisam. Bilo mi je vruće. I bila sam uglavnom previše iscrpljena. I žedna. I gladna. I samo polu prisutna. Ali silno raspoložena za slikanje. I ćaskanje sa Indonežanima. I za jedenje tofua. I ljutih papričica. Na kraju, iskreno, ne mislim da sam mnogo propustila zapostavljajući Prambanan.