postcards…
The world moves with me

Hejri (Heyri) / 25.11.15

Od sletanja u Seul, do poletanja iz istog dve nedelje kasnije, Južna Koreja nije prestajala da me iznenađuje i zbunjuje. Izostao je veliki kulturološki šok, jer na neki način podseća na već viđene predele po Aziji. No, sve je izgledalo drugačije od onog korejskog koje sam ja viđela i sretala, van same Koreje. Naime, kad god otkrijem neku novu slatku džidžabidžarnicu u Singapuru, ispostavi se da se u njoj prodaju stvari iz Koreje. Sitnice, poput oslikanih blokčića, nalepnica, olovki, privezaka, mašnica, šnalica i sl. 90% garderobe koju sam kupila u Singapuru na sebi ima etiketu “proizvedeno u J. Koreji”, i sve do jedne su korejske radnje. Meni omiljeni restorani u Singapuru su upravo korejski. Već dve godine čitam postove blogera, mahom stranaca sa trenutnim boravkom u Koreji, koji hvalospevima opisuju korejske prirodne lepote. Da ne pominjem da sam se u poslednje vreme gotovo u potpunosti posvetila korejskim stripovima. Na neki način, očekivala sam da će Južna Koreja biti mešavina svega gore navedenog. Ali, ona je samo na retke momente to bila.

To me nije razočaralo, jer ova nova, prava Koreja ima mnoštvo stvari zbog kojih ćete pasti na dupe. OK, možda sam malo bila razočarana onim odlaskom na Seoraksan. Dobro, dobro, malo više. Doduše, za to sam sama kriva jer sam u onim hvalospevima zanemarivala ta mala, usputna, gunđanja na gužvu. U moju odbranu, uzmite u obzir, da sam ja to naše putovanje zamislila kao prilično aktivno i u prirodi. To što se neplanirano završilo kao kulturno-urbana poseta mahom Seula, uopšte nije pomoglo. Sad sa ove daljine, čini mi se da ja od te ideje “hoću da obujem planinarske cokule i šetam po brdima”, ja i nisam iskreno ni u jednom momentu, odustala.

No, čak i ako bih uspela da nekako izbacim svo to nezadovoljstvo, što je ovaj svet (sram ga bilo!) drugačiji od onog kakvog ga ja želim u datom momentu, i dalje ostaje činjenica, da sam često imala utisak da se u J. Koreji s nekim igram gluvih telefona. Kako je Miljan bio apsolutno očaran J. Korejom i našu promenu plana puta nije tako tragično doživeo, ja sam često njega koristila kao medijum između mene i mojih reakcija na viđeno. I dalje, osećanje koje u meni preovlađuje o svemu doživljenom u J. Koreji, sa ove vremenske i prostorne distance, je zbunjenost.

Poseta Hejri selu možda najbolje dočarava moj doživljaj Južne Koreje i tu izgubljenost o kojoj pričam. Hejri je seoce koje se nalazi na severu zemlje, na manje od sat vremena vožnje od Seula. Oko Seula postoji nekoliko tematskih sela koja su planski građena. I mahom su sva prema granici sa Severnom Korejom. Te tako na putu do Hejrija koje je umetničko selo (Heyri Art valley) i koje je najsevernije, možete svratiti u Sve-na-rasprodaji selo (Paju Premium Outlets), Knjiško selo (Paju Book City), Francusko selo (Paju Provence Village) i Englesko selo (Paju English Village). Hejri selo se reklamira kao stecište umetnika različitih branši, kao selo u kojem ima više galerija i muzeja nego stanovnika. Kako smo mi već dosta skitali po seulskim muzejima i galerijama, i u njima otkrili neke prave dragulje, odlazak u Hejri je na neki način trebao da bude vrhunac kulturne posete J. Koreji. I na neki način to i jeste i nije bio.

Ali, krenimo redom. Put do samog sela je interesantan. Kao što već rekoh, u nekom od ranijih postova, većina natpisa je samo na korejskom. Sva sreća pa su brojevi arapski. To sve i nije neki problem, pre je ličilo na malu avanturu, s onom blagom jezom u iščekivanju da li ćemo zaista stići do odredišta. Da smo na pravom putu, shvatili smo kada su krenule stanice oko već pominjanih sela. Naime, one su ispisane i na engleskom. Nama ipak đavo nije dao mira te siđosmo jednu stanicu pre našeg pravog odredišta. Prvo što mi je zapalo za oko su biciklističke staze. Njih ima bukvalno svuda. Kraj svakog puta. U svakom selu ili gradu. Ne znam da li J. Koreja pokušava da postane raj za bicikliste, ali ove staze su često šire, nego pešačke. Ono što me je zbunjivalo je da su te staze prazne. Za dve nedelje koliko smo proveli tamo, broj biciklista koji je prošao pored nas bi se mogao nabrojati na prste jedne šake. Ja se iskreno nadam da će svi oni pešaci sa brda, kupiti bajseve i krenuti ovim stazama, te ću tako u onim planinskim putevima možda jednog dana i uživati.

Samo selo je na prvi pogled delovalo kao arhitektonski raj. Ja inače volim moderne kuće, ali ove u Hejriju su me ostavljale bez daha. Posebno mi se dopalo što je prostor između kuća ogroman, a predeo brdovit, pa kuće možete sagledati iz različitih uglova. Ogroman broj kuća je pretvoren u galerije i/ili kafiće i restorane, pa smo mogli uživati i u unutrašnjosti. Same postavke u tim galerijama, su bile katastrofalno razočarenje, pa sam se ja uglavnom fokusirala na praktična pitanja tipa: “Kako se peru prozori površine od 20 metara kvadratnih?”, ili “Kako li to staklo izgleda u preseku?” ili “Kako li uopšte sve to greješ zimi?”. Što se samih postavki tiče, moje emocije su varirale između ravnodušnosti i zgroženosti. Celo selo, i umetnost u njemu prisutna, su dela ljudi koji tamo žive ili su živeli. Manji deo umetnina je dovučen odnekle, ili pripada nekoj drugoj epohi. U jednom od mnogobrojnih savremenih muzeja u Seulu, umetnička postavka je bila kombinovana sa citatima umetnika i kritičara na temu savremene i moderne umetnosti. I jedan od njih je izražavao sumnju da u današnjem, globalizovanom svetu postoji razlika između korejske i evropske savremene umetnosti. Aludirajući očigledno, da je uticaj peostora nepostojeći. Ja se s ovim ne bih složila u generalu, ali činilo mi se da je ta tvrdnja apsolutno tačna za ona dela koja su bila izložena u ovim galerijama. Doduše možda sam samo zla, jer su slično razočarenje i ravnodušnost izazivale i silne galerije i muzeji po Evropi.

S druge strane, ogroman broj lokala kombinuje umetničke postavke i birtiju. Dobro, ne birtiju, kafić ili poslastičarnicu. Šta god da su, ono što je bilo izloženo na njihovim zidovima je bilo obilje kičeraja i neukusa. Mada, da nisu imale taj prefiks galerija u svom imenu, i da dela nisu bila na prodaju, sam prostor bi bio više nego simpatičan. Ali, nazivanje toga umetnošću mi se činilo više nego pretenciozno. U muzeje nismo ni ulazili, svi do jednog su izgledali kao skladišta džidžabidža. I svi su bili vrlo tematski, poput muzeja limenih igračaka, ili muzeja filma, muzeja video igrica, muzej čokolade, muzej muzičkih instrumenata i sličnih sranja za koje je po glavi trebalo izdvojiti 20tak evra. Priznajem da bih vrlo rado pogledala nečiju privatnu kolekciju limenih igračaka, ali mi se plaćanje iste činilo besmislenim.

Mislim da ovde naslućujete moj problem sa Hejri umetničkim selom. Reč umetnost, se jednostavno činila neopravdanom. Ako odete samo u jedan muzej u Seulu, u njemu ćete naći više umetnosti nego u celom ovom selu. I tako ja završih, šetajući ovim selom, oborena s nogu lepotom svake pojedinačne zgrade i istovremeno zgrožena onim što se u njima nalazi. Pred kraj obilaska, već totalno razočarana “umetnošću”, primetih simpatičan kafić. Tek kad smo ušli shvatili smo da kafić pripada muzeju. Prvo nam je bio simpatičan sam kafić, a onda i stvari koje su prodavali u muzejskoj prodavnici koja je u sklopu tog kafića. Nisam bila sigurna, da li imam snage za obilazak samog muzeja. Bojala sam se da bi razočarenje istim, bio loš završetak naše ture. Ali, kako je to zapravo bio prvi muzej koji nije bio posvećen nečijem lošem kolekcionarskom ukusu, odlučili smo da prošetamo njime. Kakav bi biser propustili da u njega nismo svratili.

Muzej savremene umetnosti u Hejri selu nema stalnih postavki. Kad smo mi posetili ovaj muzej, u njemu su bila dela koja su rezultat vrlo zanimljivog pokreta u J. Koreji. Naime, u korejskim školama za slepu i slabovidu decu, likovna kultura kao predmet ne postoji. Zapravo nije postojao pre nego što je kao eksperiment uvedeno u jednu od škola u Seulu. Lično, ja ne poznajem nijednu slepu ili slabovidu osobu. I nikad nisam razmišljala kako zaista ovakve osobe doživljavaju svet oko sebe. Ova postavka mi je dala uvid u taj svet. I mogu vam reći da je magičan. Izložena dela su nastala kao razultat dečije posete skloništu za slonove u Tajlandu i poseti kineskoj četvrti u Seulu. Slon više nikada neće izgledati isto u mojim očima. A i osećam se uskraćenom za veštinu da mirise predstavim crtežom. Samo to sučeljavanje sa činjenicom da ceo jedan svet za mene ne postoji, zato što su moje veštine i sposobnosti u rangu sa većinom ljudi, i zato što su ta drugačija deca odrastala izolovano u odnosu na mene, je bilo neverovatno psihološko iskustvo. Ova postavka je ostavila izuzetno snažan utisak na mene. Osećala sam se zaista ograničeno. Zbog svega toga što vidimo očima, čujemo ušima ili osetimo nosem, kao da gubimo sposobnost da improvizujemo, kao da smo izgubili celu dimenziju time što su nam čula tako usko specijalizovana. Ovog slona ispod, izvajalo je jedanestogodišnje slepo ili slabovido (nije precizirano u opisu) dete. Ako ste sebe smatrali kreativnim i talentovanim do sad, razmislite još jednom.

Te tako kao po ko zna koji put u toku putovanja po J. Koreji ostadoh zabezeknuta. Oduševljena i ponesena pomenutom postavkom i arhitekturom, a istovremeno totalno zaprepašćena da ono što sam očekivala nisam dobila. Tj. koliko je to selo bilo drugačije od slike koju sam na osnovu opisa na zvaničnom sajtu i nekih putopisa zamislila. I na kraju, otišla bih definitivno opet, samo ovog puta da uživam u džidžabidžama, i lepo uređenim kafićima, bez iluzija da Hejri selo i umetnost imaju išta zajedničko. A u isto vreme, ironije radi, sećaću ga se po najinspirativnijoj umetničkoj postavci.

Kuala Lumpur / 25.07.14

Probudila sam se pre Miljana. To se ne dešava tako često u poslednje vreme. Novi posao ga je istrenirao da se budi pre šest. Ja obično ostanem da se razvlačim u krevetu bar još nekih dvadesetak minuta nakon jutarnjeg alarma. Taman dok on obavi sve jutarnje rituale. Tek kada otvori vrata od kupatila, i svetlost koja dopire iz polu-otvorenih vrata napravi zlatnu traku na krevetu, vreme je da se i ja odvojim od jastuka. Onda sledi poljubac, par maznih reči i jedno dobro jutro. Dok stignem da se umijem, on je već na vratima spreman da krene. Rastajanje. Još par poljubaca, i još par maznih reči.

No sada smo na odmoru, u hotelskoj sobi, na 32. spratu, u Kuala Lumpuru. Stojim kraj prozora, koji prekrivaju ceo zid, od plafona, do poda. Gledam, čas na neverovatan pogled koji se pruža na još uvek polu-prazan grad, čas na usnulog Miljana. Razmišljam da li da ga budim. Žao mi je da mu prekidam snove, ali malo šta mi čini toliko zadovoljstvo kao taj prvi, jutarnji, ukradeni poljubac. I taj polusnen, zaljubljen pogled koji će mi uputiti pre nego što opet utone u san. Odlučujem da ga ipak pustim da se naspava. I dalje ima upalu uveta, i ko zna da li je noćas uopšte spavao. Ponovo bacam pogled kroz prozor. Kuala Lumpur izgleda magično, okupan prvim jutarnjim suncem, sa 32. sprata našeg hotela.

Par sati kasnije, konačno izlazimo na ulicu. Šetamo nasumično po kraju tražeći mesto gde bi mogli da uživamo u doručku. To se pretvara u gotovo nemoguću misiju jer nas grad toliko osvaja na prvi pogled da je teško koncentrisati se na bilo šta. Ne sećam se kada me je poslednji put, neki grad, tako na prečac, osvojio. Zvukovi, mirisi, ljudi na ulici, zgrade… sve mi se činilo sasvim potaman. Volim te gradove kojima očigledno nedostaje kvalitetan urbanistički plan. Gde se male zgrade naslanjaju na velike, stare na nove, lepe na ružne, gde je nemoguće naći patern u arhitekturi. Svaka zgrada je sama u svom svetu, ne pripada okolini, ne uklapa se ni sa kim, deluje pomalo buntovnički, svojeglavo, samostalno, drugačije. I dalje one čine celinu, i dalje tu ima nekog reda, i dalje su one postrojene u istu liniju ili prate istu krivinu. Ali i dalje svaka od njih ima neki svoj šmek, tako je sva važna i posebna. Sviđa mi se sve to što vidim oko sebe. Već tada naslućujem da će mi Kuala Lumpur postati redovna destinacija.

Kasnije tog dana krenuli smo u jedno od udaljenijih naselja, tražeći preporučene nam galerije. Nedostaje nam par slika za novi stan pa smo pomislili da bi Kuala Lumpur bio dobro mesto za traželjne “povoljne” umetnosti. Malo smo ga izgleda potcenili, jer što se cena umetnina tiče, visoke su koliko i u Singapuru. Iako smo se iz pohoda vratili praznih šaka, uživali smo u gubljenju po novo-otkrivenom kraju. Kuala Lumpur me je osvajao svakom svojom ulicom, prolaznikom, objektom, drvetom. Oduševljenje je verovatno dolazilo i otuda što je ogroman kontrast Singapuru. Singapur, iako ga ja neizmerno još uvek volim, nije lep grad. Zanimljivo je i uzbudljivo mesto, ali nema onaj tip gradske atmosfere koji mene osvaja. Kuala Lumpur ga ima. Osvojio me je poput Buenos Ajresa, Berlina, Beograda. Ima taj neki šmek poput Buenos Ajresa, samo što mu se centar malo više šljašti, ima daleko manje klošara i mnogo više onog šabanskog “glamura”. Kad je onaj, kulturni, umetnički glamur u pitanju Buenos Ajres je i dalje na najvišem mestu, ubedljivo iznad svih gradova koje sam ikada posetila.

Većinu vremena smo u Kuala Lumpuru utrošili na maratonske šetnje po gradu i obilasku poznatih i manje poznatih delova grada. Za mene je KL bio poprilična nepoznanica. Koliko sam malo znala o gradu najbolje govori činjenica, da sam ja stojeći s Miljanom na jednom od vidikovaca, u momentu shvatila da pojma nemam koliko smo daleko od mora. Da smo tu negde, blizu, bilo mi je jasno ali koliko je to u kilometrima blizine nisam imala pojma. Kuala Lumpur generalno nema šmek grada na vodi iako njegovo ime može da zbuni. Kuala Lumpur bi se manje-više mogalo prevesti kao blatnjavo ušće. Oko značenja imena zapravo postoje nesuglasice, jer izvorno grad nije bio Kuala Lumpur nego Kuala Lampa, od reči Lampang koja znači neprokrčena šuma. Šta god bilo u pitanju, šuma ili ušće, ostaje sigurno jedino da je blatnjavo. Samim centrom grada, ne dominira nikakva voda, mada imaju polupresušen kanal čiji su visoke zidine upućivale na mogućnost da nivo može biti i nekoliko metara višlji u toku kišne sezone. No, čak i ovako prazan, u januaru, bio je krajnje zanimljiv jer su bedemi iscrtani grafitima.

Postoji nekoliko turističkih atrakcije koje su mene ostavile potpuno bez daha te je sledećih par pasusa posvećeno njima.

Batu pećine

Batu pećine danas služe kao svetilište lokalnim Tamilima. Tamili su pored Kineza i Malejaca najbrojnija etnička grupa na ovim prostorima. Orginalno, ovaj narod živi na jugu Indije, i kada se govori o lokalnim Indijcima, upravo se na Tamile misli. Tamili većinom veruju u Hinduizam, i kao svoje vrhovno božanstvo slave boga rata Murugana, upravo zbog toga poznatijeg kao Bog Tamila. Najveća statua ovog božanstva nalazi se upravo ispred jedne od Batu pećina. Visoka je 42.7m i na nju je utrošeno čak 300 litara zlatne boje. Nije ni čudo da toliko šljašti. Iza Murugana treba savladati 272 stepenika da bi se stiglo do glavne pećine u kojoj se nalazi svetilište ovog božanstva. To je inače pećina sa najvišom tavanicom, i na jednom delu je obrušena te u njoj ima prirodne svetlosti.

Penjući se do nje ili silazeći od nje saletaće vas majmuni te sklonite svu vodi i hranu u rančeve. Negde na visini 150-og stepenika, sa strane, se nalazi ulaz u tamnu pećinu. Ona nema nikakav religijski značaj, ali je otvorena za javnost. Te se možete priključiti jednoj od grupa u obilasku. Meni je obilazak bio vrlo zanimljiv iako je dug samo 2km. Vodič će vas upoznati sa svim stanovnicima ovih mračnih dvorana, sa posebnim akcentom na slepe miševe i njihova govanca zahvaljujući kojima ceo taj pećinski svet preživljava. Vodič nam je bila mlada dama, neverovatno šarmantna i vickasta, te su ta dva kilometra praktično proletela. Ova tura dobro dođe i da se razladite, kad upeče sunce. Nije previše hladna, i postoje svuda staze, te komotno možete u obilazak u japankama i haljinčetu na bretele.

U okviru kompleksa nalazi se i pećina posvećena, verovatno najslavljenijoj reinkarnaciji Višne, Rami. Ramina pećina je ispunjena šarenolikim statuama, i prikazuje njegov život. Kao da im ta sva boja koju su koristili za statue nije bila dovoljno šarena, i sama pećina je osvetljena šarenim neonskim lampama. Sama pećina je impozantna, ako od silnog šareniša i svetla uspete da se na nju uopšte i koncentrišete.

Park sa pticama

Postoji deo Kuala Lumpura u kojem su se nanizali jedna do drugih muzeji i specijalizovani parkovi. Kako nismo imali vremena da ih sve obiđemo, odlučili smo da izaberemo jedan mini zoo i jedan muzej za tu našu, prvu posetu KL-u. Što se da zaključiti po naslovu, u životinjskom svetu, pobedile su ptice. Ovaj park je ogroman, i kako su tačno uspeli da razapnu tu mrežu preko njega uopšte mi nije jasno. Takođe kako je održavaju, pored svih tih majmuna koji konstantno prave rupe sa spoljne strane, mi je je još veća misterija. Pitanje, kako su uspeli da naprave sve to toliko dobro, da dok ste unutra ni ne primećujete svu tu mrežu, ne usuđujem se ni da postavim. U svakom slučaju, ovaj park je izuzetan već sa tog tehničkog aspekta. A do ptica još nisam ni došla.

Do njih ćete doći odmah po ulasku u zoo. One šetaju i lete svuda oko vas. Hranu možete kupiti na nekoliko mesta u parku i ove ptice će vam bez imalo straha prići da ih nahranite. Ja nisam imala pojma da ptica od metar visine u mirujućem stanju, može biti toliko mazna. Miljan je stao pored jedne od njih da ga uslikam i ono što je usledilo mi je istopilo srce. Dotična dama mu je bukvalno naslonila glavu na njegovu ruku i krenula da se tare o njega, da ga “gricka” kljunom i otvoreno poziva da je pomazi. I tako je on nju mazio. A ptice vole da se maze i po glavi, i po kljunu, i po krilima. Čudo koliko mogu biti umiljata ova stvorenja. A pri tome mi je nismo hranili, niti prišli sa bilo kakvom namerom da je maltretiramo maženjem, verujući da bi je to uplašilo. Postoji takođe jedan manji deo parka po kojem se slobodno šepure papagaji, a koji je izdvojen od ostatka, verovatno bezbednosti radi ili njih ili ostalih ptica. Međutim čak i s njima možete da se mazite kad uđete u njihov ograđeni deo.

Ovaj park nudi jedinstveno iskustvo da priđete pticama izuzetno blizu, a da one nisu u kavezima. Nisu preterano ni strašljive ni stidljive. Naprotiv, većina je vrlo pitoma i druželjubiva. Meni je ceo događaj sa spomenutim maženjem ostao najupečatljiviji doživljaj iz KL-a. Valjda nisam očekivala da divlje ptice to rade. Iako sam recimo gledala da ćurke koje su moji gajili prošle godine, dozvoljavaju mom tati da im radi šta hoće, i pratile ga svuda u stopu, nisam očekivala da bi ove iz zoološkog vrta to dozvolile totalnim strancima. U svakom slučaju, nezaboravno iskustvo.

Muzej islamske umetnosti

Ne znam kako vi, ali ja kada pomislim na islamsku umetnost, meni se pred očima zaređaju beskonačne šarene pločice, mozaici, paterni, mnogouglovi, kružnice, kupole, kaligrafija.

Od muzeja islamske umetnosti u muslimanskoj zemlji očekivala sam mnogo. A dobila i mnogo više. Prvo je sama zgrada muzeja umetničko delo za sebe. Bela moderna zgrada, sa puno otvorenog prostora, magično iscrtanim kupolama, i neverovatnim mozaicima. U toku naše posete bila je izložba kaligrafije, a meni je upravo ona pisana arapskim jezikom najlepša. Od stalnih postavki najviše su me fascinirale stare mape i ručno prepisivana i koričana izdanja Kurana i izloženo paradno oružje. Još jedna stvar koja me asocira na islam su i zakrivljeni bodeži. U posebnom delu galerije izložene su makete čuvenih džamija. Mene su one po Kini najviše oduševile jer puno odstupaju od tipične arapske arhitekture.
Posle obilaska muzeja, pomislila sam da ću kupiti pola prodavnice koja se nalazi u sklopu istog. Ali ona me je blago razočarala. Sem izuzetno lepih izdanja Kurana, za koje ja lično nisam zainteresovana, malo šta mi se dopalo.

Gradski toranj

Naš hotel je bio upravo preko puta ovog tornja. Sve što je trebalo da uradimo da bi ga posetili, je da pređemo ulicu. I prešli smo je jedno veče u želji da vidimo KL sa visine. Prošli smo sve one formalnosti oko kupovine karata i čekanja lifta da bi na kraju došli do prve platforme. Koliko sam shvatila ima ih dve i druga je otvorena, nije zastakljena, kao ova na kojoj smo bili ali na žalost mi smo uboli jedinih 1-2 sata sa kišom tih dana te izlazak na drugu platformu nije bio dozvoljen. No ta kiša nas je s druge strane, naterala da u tornju ostanemo neplanirano dugo i uživamo u zalasku sunca. Vreme smo prekratili i ispisivanjem i slanjem razglednica.

Pogled sa tornja, kao pogled sa tornja, kakav bi mogao biti nego impresivan. Dobar deo grada se video i sa prozora naše sobe, ali smo sa tornja grad mogli da sagledamo u svim pravcima. Prvo smo gledali kako nebodere ovog magičnog grada pritiskaju sivi kišni oblaci, zatim kako ih poslednji sunčani zraci boje u zlatnu boju i na kraju kako nestaju u mraku.
Ako si ikada zateknete u Kuala Lumpuru, savetujem posetu ovom tornju upravo u smiraj dana.

Više slika možete naći u mojoj galeriji.

Jedan dan u Roterdamu / 11.09.13

Za razliku od zandamskih vetrenjača, klompi i sira, Roterdam nije nešto što bi se moglo uvrstiti u tipičnu Holandiju. Razrušen za vreme drugog svetskog rata, Roterdam nema onaj šmek koji je prisutan u ostalim holandskim gradovima koje sam do sada posećivala. U njemu su ulice široke, mostovi moderni, zgrade srazmerno visoke svojoj širini, i crvena cigla jednako retka koliko u bilo kom drugom neholandskom gradu. Na momente mi se činilo da je i biciklova mnogo manje nego u ostatku Holandije.
I možda baš zbog toga, Roterdam je verovatno jedan od najvećih holandskih dragulja. Nasuprot, većini vodiča ja ga ni najmanje nisam videla kao ružnog. Učinio mi se zapravo vrlo interesantan tako poseban i drugačiji.

U Roterdam smo krenuli zbog anima/manga izložbe u Muzeju svetske kulture i druženju sa jednim nama dragim bićem. Dok smo čekali da nam se ovo drago biće pridruži, trošili smo vreme na nasumičnu šetnju gradom. Cilj nam je bio da nekako stignemo do reke Nova Meza (Nieuwe Maas) i uz nju se šetkamo dok nam ne stigne drugarica. Nova Meza je trenutno rukavac Rajne, no zanimljivo je da je zapravo nekada bila rukavac Meze po kojoj je i dobila ime. Usled silnih poplava u ovom delu Evrope, od nekada jedne Meze, nastala je gomila manjih reka koja u svom imenu danas nose ime reke od koje su nastale. Na njoj se nalazi najimpozantniji roterdamski most Erasmusbrug a tik uz njega je i najstarija prokopana luka u Roterdamu Leuvehaven uz koju se smestio Pomorski muzej.

Idući upravo do tog mosta pažnju nam je privukla silna gužva u već spominjanoj luci. Hor veselih staraca je pevalo iz petnih žila. Ljudi su se šetkali svuda naokolo i generalno je atmosfera bila vrlo živahna. I sad ja ovaj deo pišem bez imalo malicioznosti, no ruku na srce prva stvar koju sam pomislila je bila kako bi me ista ova stvar dovela do ludila da sam na nju naletela u Nemačkoj. No upravo u tome se ogleda lepota privremenog boravka u nekoj zemlji: bizearne stvari vas zabavljaju, one vas ne ljute, ne izazivaju gađenje, osećaj smorenosti i blage teskobe od sveukupnog neukusa. Zapravo se setih naših dragih prijatelja koji nas jedared posetiše u Berlinu u vreme Oktobar festa. Naime u vreme čuvenog Oktobar festa u Minhenu, po celoj Nemačkoj se organizuju isturena odeljenja istog na kojem možete piti bavarsko pivo. I tako su naši prijatelji našli tu šatru na Aleksandar placu i pijane Nemce i turiste pod njom vrlo zabavnim dok se meni ceo događaj činio u najmanju ruku neukusnim.
No idući tako naokolo i slikajući okolne brodove u jednom od zavučenih kutkova luke, zaustavi nas jedan stariji čikica. Na nekoj mešavini holandskog i engleskog jezika reče kako je primetio da slikam brodove okolo te je pomislio da bismo voleli da svratimo na njegov brod da napravimo par slika i vidimo unutrašnjost. Tu se nađoh u blagom šoku jer nekako nije odlika “modernog” čoveka da vas tek tako svraća u obilazak svog imanja. Mislim doživljavali smo to od onih “nemodernih” i “zatucanih” ali nikada ranije od ovih “naprednih”. Te tako završismo na jedrenjaku Scampolo koji će dogodine biti stogodišnjak. Dug je čitavih 25 metara a ponosni vlasnik nam je pričao kako je s njim putovao za Francusku. A unutra prava mala pećina sa blagom. Toliko drangulija, džidža-bidža i detalja što korisnih, što beskorisnih da ti se u glavi zavrti. Lunjali smo po brodu uzduž i popreko, pokušali da komuniciramo sa čikicom, smešili se mi njemu, on nama, klimali glavom dok nas vratovi ne zaboleše, a onda se zahvalismo i krenusmo dalje. Kasnije smo otkrili da je u Roterdamu bio u toku dan otvorenih brodova, tj. dan kada je moguće zalaziti u brodove u luci i zagledati unutrašnjost. To je uspelo donekle da objasni čikino neuobičajeno ponašanje. Zanimljivo je kako me je pre nekih mesec dana, na jednom crnogorskom brdu isto tako jedna žena svratila svojoj kući, nahranila i napojila i to mi ni najmanje nije bilo neobično, niti mi je za njene postupke trebalo bilo kakvo opravdanje. Dok mi se tako nešto činilo apsolutno neprirodno u Holandiji. Predrasude, ili iskustvo?

Negde u to doba dođe i vreme za posetu muzeja. Postavka je imala nekoliko različitih stvari u fokusu, i iako sebe smatram velikim poznavaocem japanske crtane kulture zapravo je bila vrlo edukativna jer je dobar deo bio koncentrisan na odnos robota i čoveka koji zalazi u žanr koji mene najmanje interesuje i kojim se obično ne bavim. Deo stalne postavke koje prikazuju različite objekte iz Okeanije mi je bio zapravo najzanimljiviji, no morali smo da protrčimo kroz taj deo jer Holanđani baš vole da rano zatvaraju muzeje.
Ne sećam se kako smo tačno odlučili da se popnemo na vrh Euromasta najvišeg vidikovca u Holandiji, ali smo došli do njega u najboljem mogućem trenutku. Ovaj vidikovac je sagrađen 1960. i ima kružnu otvorenu terasu na 100m visine koja nudi pogled na ceo grad u svim pravcima. No najbolji deo su dodatnih 85m do vrha, do kojeg se stiže liftom. Mi smo se istim provozali čak tri puta, uživajući u zalasku sunca.

Posle tako savršenog momenta nismo imali preterana očekivanja od ostatka večeri, no izgleda da smo baš imali sreće tog dana. Dan smo završili u sjajnom restoranu sa neverovatnom hranom i pogledom na vatromet koji je zatvarao proslavu otvorenih brodova.
Iscrpljeni stigosmo u Amsterdam oko pola dva, no vredelo je jer bolji dan teško da smo mogli i poželeti.

Više slika možete naći u mojoj galeriji.

Zandija / 01.09.13

Poslednjih par meseci bili smo okupirani maštanjem o novoj životnoj destinaciji, moja lepša polovina traženjem novog posla koji bi nas na novo mesto odveo, a zatim i pripremama za preseljenje. To što treba privremeno da odsednemo u Amsterdamu činio se kao dodatni plus jer su moje dve drugarice iz detinjstva stanovnici zemlje Holandije. U ovoj nizolikoj zemlji bili smo samo jednom, pre nekih pet godina i ostali prilično ravnodušni onim što ona ima da ponudi. Zbog toga, sve što ja očekujem od ove zemlje u sledeća dva meseca je naizmenično nalivanje kafama i pivom sa meni dragim ljudima. Plan skroman, prosto savršen u svojoj jednostavnosti.

Iako je trebalo da provedemo ova dva meseca u amsterdamskom hotelu, usled neke gužve i prebukiranih hotela početak naše holandske avanture započet je u Zandamu (Zaandam) malom gradiću severozapadno od Amsterdama. Na putu do Zandama, primetih da na putokazima piše “Zaanstad”, te pomalo zbunjeno upitah vozača da li je to isto što i “Zaandam”. No kako naučih od njega došli smo u Zan zemlju. Njom dominira reka Zan (Zaan), i po istoj mnoga naseljena mesta nose ime. Prirodno, moje sledeće pitanje je bilo, a šta znači “Zaan” na holandskom, no na to vozač već nije imao odgovor. Ne znam samo da li za to da krivim njegovo neholandsko poreklo ili ne, no za odgovor ostadoh uskraćena. Sam gradić nije preterano impresivan i poznat je samo po tome što su Monet i Petar Veliki jedared dolazili u isti, no to ga zapravo čini idealnim u ovom trenutku. Posle nedelju dana opraštanja, rastajanja i spavanja na pokvarenom krevetu na naduvavanje, sve što smo želeli je dug vikend u udobnom krevetu. Sanjali smo o 20 sati neprekidnog sna.

Na naše iznenađenje u subotu smo bili na nogama pre osam, i kako je dan bio sunčan što se u ovom delu sveta ne ignoriše tako lako odlučili smo se za obilazak obližnjeg otvorenog muzeja. Nekih 4-5km ka severu, prateći reku Zan stiže se do muzeja na otvorenom Zans (Zaanse Schans). Put do njega je vrlo prijatan jer prolazi pokraj nekoliko fabrika za obradu kakaa i proizvodnju čokolade te vas ovaj magičan miris prati, manje-više celim putem.

Ovaj muzej je kompleks od 8 vetrenjača i nekoliko kuća donetih iz raznih delova Holandije. Pravo malo idilično stereotipno holansko selo. Livade po kojima pasu krave i ovce, vetrenjače, jak vetar i biciklisti. Samo su nam lale falile za potpuni užitak. U kompleksu se nalazi i lokalni Zaan muzej, gomila suvenirnica, radionica u kojoj možete da vidite kako se prave tradicionalne klompe i kupite iste. Radionica sireva i prodavnica istih, reprodukciju prve prodavnice danas čuvenog lanca prehranbenih proizvoda Albert Heijn i gomilu drugih stvari koje smo mi zaobišli jer je ulaz morao da se plati.
Samo jedna od vetrenjača može besplatno da se obilazi, za ostale treba izdvojiti 3 evra. Mi smo se vodili onom, videli smo jednu to je kao da smo videli sve, te ulaz u iste nismo plaćali. A možda smo pomalo već postali holanđani te nam se evri ne bacaju suludo. Mada ja generalno imam problem sa holandskim suvenirima, slično kao i nemačkim. Dok me njihove kulture slabo dotiču, kada se iste pretvore u kiči stvari teško odolevam da ih ne kupim. Te tako jedva odoleh kupovini klompi, koje su u detinjstvu bile moja omiljena obuća a ispostavilo se da su ove tradicionalne super udobne i lake. Odolevaću im verovatno dok ne saznam koji mi je limit za prtljag u Singapuru, a onda ću istim da probijam uši budućim komšijama.

Berlin: Muzej bizarnih objekata / 14.10.12

Ako pitate Berlinjane u kom pravcu je centar lako možete ostati bez odgovora, jer centra nema. Oni ljubazniji prolaznici, za koje zlobnici tvrde da u Berlinu ne postoje, bi možda i postavili potpitanje “Centar čega?”. No i pored sve konfuzije i raštrkanosti, Berlin bar može da se pohvali naseljem koje krasi ovo ime (Mitte) i to samo zato što se geografski nalazi u centru grada. Doduše, u Miteu možete naći neke od najboljih berlinskih galerija i muzeja, najpoznatiju berlinsku sinagogu, najpoznatiju nemačku bolnicu, Hegelov grob i naravno Muzej bizarnih objekata. Mite je, između ostalog, bio i naš dom prvih 6-7 nedelja našeg boravka u Berlinu. Kako je Miljanova kancelarija u tom delu grada, kao i bazen (koji bih volela redovnije da posećujem) gotovo smo svakodnevno i dalje u njemu bar na par sati. I kao da nam ga više nije dosta odlučismo juče da svratimo na famozni kiš u lokalni nemačko-francuski restoran. No kao za inat subotom ga izgleda ne prave ili smo došli u pogrešno vreme te završismo sa sendvičima. Kad naviknete da paradaiz i mocarelu jedete sa pesto sosom, može vam se učiniti kao meni, da je kombinacija sa bazilikom čist promašaj. Te tako će moj sendvič ostati samo do pola pojeden s moje strane. Miljan je u slast smazao drugu polovinu, te počinjem da se pitam na šta li bi tek kiš ličio. Sve više sumnjam da bih uživala u tim slanim “torticama”.

Posle neisprobanog famoznog kiša trebalo je da svratimo na još famozniju Oslo kafu. Oslo kafu samo zato što se kafa prodaje u istoimenom kafiću. Kada su kafe u pitanju, Berlin ne manjka dobrih mesta. Novozelandski doseljenici tvrde da Berlinjani upravo njima treba da zahvale na tome. Moje kratko bavljenje berlinskom kafom i kafićima ide u prilog ovim tvrdnjama. Nekako se uvek ispostavi da kada me god kafa ostavi bez daha, vlasnici kafića ili barmeni imaju neke veze sa Novim Zelandom. E pa Oslo je izuzetak. Taj kafić se nekada zvao Kristijanija i bio je smešten u blizini Senefelder Trga (Senefelder Platz). Ja sam iz nekog romantičnog razloga to ime povezala sa Slobodnim gradom Kristijanija, koji se nalazi u srcu Kopenhagena. Biće da sam u to vreme planirala put za Dansku. Ni najsitniji deo mog mozga nije pomislio da bi vlasnik kafića mogao da se zove Kristijan. Jer ko se još tako zove a da ne radi na hiljade sklekova i trbušnjaka? Sigurno ne mršavi hipster koji svojom pojavom podseća na Isusa maskiranog u garderobu moje babe. U svakom slučaju, Isus zvani Kristijan je odlučio da svoje carstvo preseli bliže Severnoj stanici (Nordbahnhof) i nazove ga po svom rodnom gradu Oslu. Zapravo ja nemam pojma odakle je čovek i da li ime kafića ima neke veze sa prestonicom Norveške, ali eto opet, ni jedan deo moga mozga ne misli drugačije.

Eh avaj, Kristijan poput ostalih Berlinjana ne voli da radi vikendom te smo posle famoznog kiša propustili i famoznu kafu. No po sunčanom danu u Berlinu sve to postaje nebitno, jer Berlin je kao i svaki drugi severni grad u mnogo dobrom raspoloženju kada ga ogreje sunce. Te njegovi stanovnici nemaju mnogo izbora sem da se bezbrižno razvlače po baštama kafića na sunčanoj strani ulica ispijajući po ko zna koju kafu po redu, ležeći u parku sa društvom ili prosto šetajući polupraznim ulicama.

U toj nasumičnoj šetnji po starom nam kraju, naiđosmo kraj muzeja bizarnih objekata. Prvi put smo ga videli odavno, verovatno u jednoj od prvih šetnji po Berlinu. Spolja je izgledao kao neka antikvarnica, no sadržaj iste je bio previše čudan. Sem što su ti objekti stari malo šta je imalo veze sa uobičajenim antikvarnicama. Tek kada smo se približili vratima smo uočili da je u pitanju muzej. Bio je zatvoren tada, kao i nekih stotinak puta kasnije. No eto juče smo konačno imali malo više sreće da vrata budu otvorena i da nas na njima dočeka prijatni vlasnik. Nisam sigurna da bih obratila pažnju na izlog da mi pogled nisu privukla ogromna crvena slova na kojima je pisalo muzej. Izgleda da nismo bili jedini koje je izlog asocirao na antikvarnicu.

Muzej bizarnih objekata je privatna kolekcija ruskoh emigranta, koji je svoj čarobni svet odlučio da podeli sa stanovnicima Berlina pre dve godine. Čovek je između ostalog, i sjajan fotograf i pravi umetnik te ne samo da ćete imati priliku da uživate u nekim magičnim stvarima nego i načinu na koji je on aranžirao eksponate. Te će tako svaki objekat u svom novom položaju i odnosu sa drugim objektima ispričati mnogo više od jedne priče. Jedna stara kožna lopta koja je bokserima služila za trening godinama odlučila je da se penzioniše na glavi jedne sasvim obične plastične biste, terajući vas da maštate o cirkusu i pajacima umesto da je sažaljevate zbog silnih batina koje je pretrpela. Ponosni vlasnik je usput pripremio i gomilu pitalica za vas, i za mnoge objekte je zaista nemoguće pogoditi orginalnu svrhu. Verovali ili ne kvaka nam je zadala najviše muka. U muzeju se mogu naći najrazličitiji objekti, od medicinske opreme, starih kamera i fotoaparata, sportske opreme itd., do delova aviona. No ne bi bilo fer da vam otkrijem sve tajne muzeja, biće vam manje zabavno kada ga sami posetite. Za nas će ovo definitivno biti mesto koje ćemo ubuduće preporučivati gostima da posete.

Muzej se nalazi u ulici Torstrasse 201 i u orginalu se zove: DesignPanoptikum – Museum für skurrile Objekte. Ulaz u muzej je 5 evra po osobi, i trebaće vam još 5 ukoliko poželite da vam vlasnik glumi vodiča. Vlasnik priča ruski, engleski i nemački te su moguće ture na bilo kom od navedenih jezika. Ne radi nedeljom, ali će vas rado ugostiti ostalim danima od 11 do 18h.
Dodatne informacije možete naći na Fejsbuk strani muzeja.