17. avgust 2021. Landmanalugar – Hravtinusker

U autobusu sam, na putu do Landmanalugar (Landmannalaugar) kampa. Gledam kroz prozor predele koji promiču. Drečavo zelena mahovina na crnim vulkanskim stenama. Oblici i boje do sad ne viđeni. “I ovo je samo put do Raja! Kako li je tek u samom Raju!” razmišljala sam. Znala sam da će mi se dopasti ovi pusti predeli. Zemlja vatre i leda. Nešto što je proizvod takvih ekstrema, jednostavno mora biti impresivno. Očekivala sam da će izledati poput krajnjeg juga Patagonije. Možda i jeste donekle, atmosferom, odsustvom čovekovog delovanja. Ti isti sivi, niski oblaci.

Ali opet, istovremeno, bilo je sve potpuno drugačije.

Međugradski prevoz po Islandu je očajan. To je donekle uticalo na moju odluku koje ćemo delove Islanda pešačiti. Nismo ni imali previše izbora. Dobra stvar je bila što je usled harajućeg virusa turista bilo daleko manje nego u normalnim uslovima. No i dalje, bilo ih je previše za moj ukus na najpopularnijoj pešačkoj stazi na Islandu – Lugavejgur (Laugavegur) stazi. Što je donekle i za očekivati jer se ova staza smatra jednom od najlepših staza na svetu. Ovaj epitet svakako zaslužuje jer spaja nekoliko različitih reljefnih celina.

Lugavejgur staza nalazi se na jugu Islanda. Duga je 55km. Spaja Landmanalugar (Landmannalaugar) i Torsmork kamp. Do njih je moguće doći prevozom. Između ova dva kampa nalazi se još 4 kampa do kojih se može stići samo peške. Zapravo, videla sam i kraj njih neka uslužna vozila, ali obični smrtnici do tamo mogu samo na nogama. U okviru tih kompleksa postoje planinarski domovi vrlo ograničenih kapaciteta. Oni su uglavnom bukirani mnogo pre nego što sezona počne. I domovi, i kamp mesta se naplaćuju. Svi oni prodaju čips, slatkiše, sokove, alkohol i slične sitnice, ali restorani ne postoje. Zbog toga, svu hranu treba nositi sa sobom. Neki od ovih domova imaju i tuševe, koje treba posebno platiti.
Lugavejgur staza se nalazi na relativno maloj nadmorskoj visini. Najviša tačka je na oko 1200m nadmorske visine. Staza nije preterano zahtevna što se tiče razdaljine i podloge, uspona ili spustova. Ono što je najveći izazov je nepredvidljivo vreme, tj. stalna promena vremena. Staza je nezaštićena i pusta. Nema drveća, stenja i sl. koji bi služili kao zaštita. Pešak je na njoj maksimalno ranjiv i izložen spoljnim uticajima.
Staza je podeljena u četiri etape. Tako da se svaki pešački dan završi kraj jednog od kampova. Iako, generalno, na Islandu nije zabranjeno divlje kampovanje, na ovoj stazi je dozvoljeno postavljati šator samo u kampovima. Razlog tome je velika posećenost, te da bi se smanjio čovekov uticaj na okolinu.

Autobusu treba oko 4 sata od Rejkjavika do Landmanalugar kampa. Kamp se nalazi u istoimenoj regiji, poznatoj po brojnim prirodnim toplim izvorima. On je upravo i najsevernija tačka Lugavejgur staze, mada se na nju nadovezuje još par staza koje idu još severnije, u kopno.

Kamp se nalazi u dolini, okružen golim brdima. Nemoguće je nazreti predele iza tih brda. Nismo gubili mnogo vremena u kampu. Napunili smo flaše vodom i krenuli u pravcu u kom nas je putokaz usmeravao. 12km do sledećeg kampa. Avgust je. Dan je dug. Koliko god da smo spori, i iako je već 11h imamo više nego dovoljno vremena da stignemo do sledećeg kampa pre mraka.

Kamp je bio prepun ljudi, tek pristiglih autobusa, kamp prikolica. Ne mogu da zamislim kako bi ovo izgledalo u periodima normalne posećenosti. Za mene je već ovako bilo previše. Sam početak staze vodi uzbrdo, preko jednog od brda, i nastavlja dalje, ka sledećoj uvali, te kamp brzo izgubismo iz vida. Već na početku, oblaci su bili niski. Prekrivali su brda u daljini. Ti oblaci ceo predeo čine još dramatičnijim. To malo zelenila, koje dolazi od svuda raširene mahovine, ima posebnu nijansu. Brda su sporadično crna, oker i braon. Pusta. Bez drveća. Znala sam da drvo nije čest ukras islandskih pejzaža, ali me je i dalje fasciniralo potpuno odsustvo istih. Staza je dobro utabana, i izuzetno prijatna za šetnju po tom hladnjikavom vremenu. Gde god je staza prolazila kraj zelenijih, travom obraslih livada mogle su se videti ovce. Ovce na Islandu ne čuvaju ni čobani, ni psi ovčari. One se izvedu na pašu i na njoj ostaju praktično celo leto. Kako nema velikih grabljivica koje bi ih mogle ugroziti, a sam teren je takav da ne mogu daleko ni odlutati, čobani uvek znaju gde ih mogu naći.

Nakon prvih 2-3km pred nama su se ukazali prvi sumporni bazeni. Konačno malo boje; crvene, žute, bele, i svih mogućih među nijansi. Vetar je raznosio toplu paru, često je nanoseći u našem pravcu. Taj deo je veoma popularan i među dnevnim turistima, te je silni narod, u redovima za slikanje, umnogome narušavao mir koji tražim u ovakvim prilikama. No cela ta gungula, na sreću kratko traje, te nakon sledećeg uspona, ponovo nalazimo svoj mir.

Predeli se menjaju sa svakim savladanim usponom, te često zastajemo da se nauživamo te vanredne lepote; jezera, brda i konačno glečeri. Uživali smo u pogledu, dok se oblaci nisu toliko spustili da je vidljivost bila svega par metara ispred nas. Kiša je udarala sa svih strana. Ispred nas se ništa nije videlo. Iako je staza dobro označena, u takvim uslovima naprosto ne vidite ništa pred sobom. Situacija bi bila prilično ozbiljna da nema savremene tehnologije. Na svu sreću sa svim mapama i tehnologijom danas, sve što čovek treba da uradi je da baci pogled s vremena na vreme na ekran telefona. Potpuno je nadrealno, da stojite u oblaku kiše koja vas zasipa sa svih strana, ne vidite ništa oko sebe, u sred ste zemlje u kojoj ste prvi put u svom životu, na potpuno nepoznatom terenu, a i dalje se osećate potpuno bezbedno i sigurno zbog tih tačaka koje ste uneli na mapu pre puta i te strelice koju vidite na ekranu svog mobilnog telefona. Da smo kojim slučajem 30tak godina u prošlosti, verovatno bi najbezbednije bilo da postavimo šator i sačekamo da se vreme promeni.

Znali smo, zbog telefona, da je ispred nas bar još trećina puta. Ceo taj put smo prešli “na slepo”. Vidljivost je bila minimalna. Svaki put bi se iznenadili kad krenemo uzbrdo ili nizbrdo i stignemo do kraja. Na početku je bilo teško oceniti koliko će uspon ili spust trajati. Oko jednog takvog uspona smo se baš namučili. Uspon je bio gotovo vertikalan, staza već pretvorena u klizište, bez mogućnosti da se zaista sigurno oslonimo. Štapovi za penjanje su svakako pomagali, ali i pored toga nemogućnost da vidimo kraj usponu i kako on izgleda na samo par metara odatle nas je užasavala. Uporna, ledena kiša je ceo put činila još napornijim. Šake su mi se mrzle i pored rukavica. Sline i suze su mi se ledile na licu.

U jednom momentu smo naišli na 4-5 planinara koji su stajali u grupi. Pomislih prvo da se nešto desilo, no ispostavilo se da su se samo okupili oko gejzira da se ugreju. Zastali smo kraj njih. Taj vreli vazduh koji je širila ta ključala voda vraćao je u život sve moje promrzle ćelije.

Negde pred sam cilj za taj dan Hravtinusker (Hrafntinnusker) kamp, sreli smo dvojicu planinara koji su nam išli u susret. Onako, usput, uz pozdrav rekoše nam da do kampa nema više od kilometar. Posle 15tak minuta hoda, mogli smo razaznati ljudske glasove, prigušene snažnim vetrom. Glasovi su dolazili iz različitih pravaca, što je značilo da smo već zašli u kamp, ali od guste magle nismo ni obrise mogli razaznati. Prateći izvor najveće buke, posle svega 30tak metara našli smo se pred planinarskim domom.

Kao što već napomenuh, Lugavejgur staza je jedna od najprometnijih na Islandu. Zbog toga je teško naći mesto u planinarskim domovima, ako ga ne rezervišete mesecima unapred. Mi svakako radije spavamo u šatoru, no to veče nam zaista nije bilo do šatorovanja jer nas je kiša zasipala bez prestanka satima. A ta planinska, maglovita kiša, udara sa svih strana praćena jakim vetrovima. Koliko god da vam je oprema vodootporna, u takvim uslovima ona to više nije. Ono što mene najviše užasava u takvim uslovima je činjenica da će mi se šator nakvasiti vodom dok ga postavim i dok u njega budem ulazila tako blatnjava i mokra. Drugi problem je što će sve te mokre stvari ostati mokre celu noć, i što ću tako mokre morati da ih navučem sutra na sebe, a pri tome pojma nemam kakav dan može osvanuti. U ovom delu Islanda to je nepredvidivo.

Plaćanjem mesta za šator, dobijate pravo samo da koristite toalete, nemate pristup nikakvoj zatvorenoj, suvoj, prostoriji.

Kad smo došli do mesta gde se kupuje šatorsko mesto, onako usput, mada bez ikakve nade, upitah imaju li mesta u domu? Na moje iznenađenje dobih pozitivan odgovor. Još više se iznenadih kad sam čula cenu od 9500kn (65 evra). I to po osobi! I samo šatorovanje je skupo, 2000 kn po osobi (14 evra). Island je poznat kao skupa turistička destinacija, ali mi je i dalje bilo šokantno kolika ta skupoća može da bude. No, kiša koja se nije smirivala i magla od koje ta šatorska mesta nisam mogla ni da vidim, su me ubedili brzo da je toplo mesto za spavanje vredno svih para u tom momentu. Čak i po ulasku u planinarski dom, ostadoh pomalo iznenađena samim rasporedom i pravilima koja u njemu vladaju. Pa čak i ponašanjem ljudi. Ne poznajem dovoljno islandske planinarske prilike i razumem da se Nacionalni parkovi u drugim zemljama suočavaju sa drugačijim problemima te da je teško generalizovati, ali opet ni u jednom planinarskom domu se nisam osećala neprijatno kao u ovom. Mislim da je odsustvo humanosti, ono što mi je zasmetalo u islandskim kampovima.

Toplom i suvom mestu, čak i kad se za njega plati 130evra, se u zube ne gleda.

18. avgust 2021. Hravtinusker – Avštavah

Prespavala sam. Ugrejala sam se. I osušila. Još malo sam se načudila tom mestu na kojem smo proveli noć, a onda smo nakon izlaska iz planinarskog doma po prvi put na Lugavejgur stazi ugledali sunce.

Avštavah (Álftavatn) kamp je bilo naše sledeće odredište. Na samo 12 km od Hravtinusker kampa. Prvi deo puta je prelazak preko valovitih predela. Gola brda, boja zemlje, tanak sloj mahovine. Doline ispunjene lednicima. To umnogome čini prelazak ovog predela lakim. Nema potrebe za “silazak” u dolinu, sve što čovek treba je da pregazi sve te glečere. Nebo, bar u početku, čisto i plavo. Milina. Tih prvih, valovitih 4-5km, gotovo da smo preleteli. Tek po koji uspon malo teži i klizaviji, ali svakako kratak. Kada se stigne do kraja tog dela puta, pruža se širok pogled ka dolini i jezeru kraj kojeg se naš sledeći kamp nalazi. Gotovo da je na dohvat ruke. Bar tako izgleda iz te perspektive.

Ali nakon te uživajuće lagane šetnje, zapravo sledi pakleni silazak – 400m konstantnog spusta niz praktično vertikalnu liticu. Možda bi bilo manje naporno, da nisam prethodni dan nagnječila deo noge iznad članka. Desna cipela mi ne naleže baš najbolje, te ili mi je previše labava ili je pretegnem. Po svemu sudeći, juće sam je pretegla. Dok smo hodali po “ravnom” delu taj dan, mogla sam maksimalno da je olabavim, no sada na spustu trebalo ju je ponovo pritegnuti. Osećala sam nesnosne bolove. Svaki korak morala sam dobro da odmerim. Bila sam spora. U želji da zaštitim taj deo noge, preterano sam opterećivala druge delove. Bolni korak. Pa još jedan. I još jedan. Gledam samo u vrhove svojih cipela. Bojim se da će me sporo napredovanje samo ubiti u pojam. Stajem često da namestim cipelu. Čas je olabavim. Čas je zategnem. 400m spusta sa takvim bolovima su večnost. Mučna i bolna večnost. Ali, 400m spusta je ipak samo 400m spusta. I tome dođe kraj. Na kraju nas dočeka široka reka sa jedne strane i ovce na ispaši sa druge. Put uz reku je relativno kratak, dok se ne stigne do mesta gde je treba pregaziti.

Postoji nekoliko mesta na kojima treba pregaziti veću vodu. Uz put je gomila manjih potoka u kojima voda ne doseže do članaka, te ako izaberete pravi kamen, jedva da ćete i đon ovlažiti. Ovo je bila prva zbog koje smo morali da se izuvamo. Bila je brza i divlja. Čelična sajla je spajala dve obale. Bez nje bi nas voda sigurno odnela. Duboka svega do kolena. Voda je bila ledena. No kako smo samo nedelju dana pre toga gacali po Studenici, isprobavajući iste te sandale u kojima sam sada prelazila ovaj isladnski ledeni brzak, zapravo mi i nije smetala hladnoća. Naprotiv, uklanjala je onaj bol iz moje noge. Ta ledena voda je bila poput kakve magične masaže, odnosila je sav umor i bol iz mojih nogu. Sećam se koliko me užasavala ideja da ću prelaziti ledene islandske planinske rečice pred sam put. Sada osetih silno olakšanje zbog toga.

Sam kamp je možda na nekih 2 kilometara odatle. Šetnja je lagana. Livada ravna. Isprepletana vodenim tokovima. Plitkim i lakim za pregaziti. Preko onih dubljih su čak postavili i manje drvene mostiće. Vreme je i dalje bilo lepo. Sivlje i manje toplo nego ranije tog dana, no nije izgledalo da će biti nekih ozbiljnih pljuskova. Kamp se nalazi kraj istoimenog jezera. Tu noć smo prvi put prespavali u šatoru.

U planinarski dom nismo ulazili ovog puta. Avštavah kamp pored tog zatvorenog smeštaja i mesta za šatore, zapravo u svom sklopu ima i mali kafić/restoran. Svi ovi kampovi imaju neki alkohol/sokove i grickalice. U nekima sam čak viđala i instant hranu. No, ovaj je prvi koji je imao kafić. Ništa spektakularno, ali deluje kao pravi luksuz piti pivo uz kikiriki ušuškan na toplom mestu, u sred islandskog ništavila.

19. avgust 2021. Avštavah – Botnar/Emstrur

Fascinirana sam svojom novom vrećom za spavanje. Ovo je prvi put da je koristimo. Tehnički drugi, ali prethodnu noć smo spavali u domu, te mi se ta udobnost koju sam iskusila prvo veče činila nerelevantnom.

No evo i sad nakon noći u šatoru, definitivno mogu da potvrdim, da konačno imam idealnu zimsku vreću. Ruku na srce, onu prethodnu sam koristila 16 godina i bila prilično zadovoljna i njom. Mada sad, iz ovog ugla, pošteno bi bilo reći da mi je prethodna bila dobra jer nisam znala za bolje. I kad pomislim da smo ove nove kupili samo zato što smo hteli lakše vreće. Nisam ni slutila da može toliko toplije i udobnije da mi bude u vreći. Zapravo mi je bilo toliko vruće da mi je vreća celu noć bila otvorena.

Nema ništa bolje od tople noći provedene u šatoru!

Taj dan je pred nama bilo 15 km šetnje do Botnar/Emstrur kampa. Bilo je oblačno. No, nije izgledalo da će padati kiša. Več nakon prvih 2 km valjalo je ponovo pregaziti ledenu rečicu. Ova je bila podosta plića i daleko sporija. Najviše od svega je smarao taj ritual izuvanja, raspakivanja, obuvanja… No, što se mora nije teško!

Teren je uglavnom bio ravan, lagan za pešačenje, izuzetno prijatan. Ta dodatna 2km do kampa Kfangil (Hvanngil) su proletela. Ovaj kamp je mnogo zaštićeniji od Avštavaha i mnogo je bolja opcija za završetak drugog dana u slučaju lošeg vremena. U njemu se nismo zadržavali. Malo posle njega, prelazi se visećim mostom preko divlje, široke reke. Pogled je neverovatan. Ceo taj prvi deo puta je nestvarno magičan. Male rečice sa toplom vodom, oko kojih buja drečavo zelenilo, u sred pustoši. Okolo brda, sporadično išarana snegom i ledom. Mahovina izrasla po okolnom kamenjaru, meka poput oblaka kada na nju stanete. Kao kakva vilinska zemlja.

Ta čarobna vilinska zemlja prestaje kada stignete do sledeće reke koju treba pregaziti. Ova je mnogo dublja od prethodne dve. Široka i brza. Ovoga puta sam morala skinuti i pantalone, voda je bila previsoka. Svaki korak pratilo je moje cičanje. Voda je bila previše ledena. Ta voda kao da je delila svet na dva dela. Onaj čarobni iz kojeg smo došli, sa ovim novim, vanzemaljskim, koji se pružao ispred nas. Siv kamen posvuda. Ispred nas se pružala ogromna dolina ispunjena sivilom, kamenjem različite veličine. Uglavnom manjim, ali i dalje sa po kojom ovećom stenčugom na putu. Kako je takva nagla promena u reljefu moguća? Nekako se i vreme odjednom promeni. Povukoše se oni oblaci. Nebo je ponovo bilo plavo. Zaista se činilo da svemu tome nema kraja. Brda su bila daleko. Pitala sam se na šta li će ličiti taj kamp kada do njega konačno stignemo. S obzirom da je teren ravan, bez prepreka, uspona ili spusta, išli smo izuzetno brzo.

Kad se konačno približismo brdima, reljef je opet krenuo da se menja. Trebalo je uspeti se uz to brdo prekriveno crnim šljunkom. Brdo je bilo crno. Stene su okolo bile crne. Zemlja je bila crna. Zelena mahovina se još više zelenila kao kontrast toj tami. Očekivala sam da će se reljef menjati, da ću videti različite predele i iskusiti različite vremenske uslove, no ovo je i dalje bilo iznenađujuće i očaravajuće. Kada se nakon par kilometara crne doline, ispenje poslednja uzbrdica, sa njenog vrha se pruža pogled na Botnar/Emstrur kamp i ogroman glečer u njegovoj pozadini. Odatle je put do kampa blago strm i kratak. Dosta rano smo završili šetnju i tog dana.

Mesta predviđena za šatore u ovom kampu su predivna. Kao na terasama izravnatim na brdskoj padini. Okolo huče brze rečice i pogled na njih je čaroban. Ovaj kamp ima zapravo zatvoren prostor čak i za kampere. Ništa impresivno, ogromna providna šatra, ali ipak daleko bolje nego u prva dva. Vreme je bilo toplo, nebo plavo, sunčano. Idealni uslovi za završetak dugog dana na stazi.

20. avgust 2021. Botnar/Emstrur – Basar

Zapanjujuće je koliko je vreća za spavanje topla. Zapanjujuće mi je i koliko uživam na ovom putu!

Danas je naš poslednji dan na Lugavejgur stazi. Ostalo nam je još 16km do Torsmorka (Þórsmörk).

Četvrti dan smo na stazi i još uvek ne mogu da se načudim odsustvu rastinja. Tragovi vulkanskog delovanja posvuda, topli vulkanski izvori oko kojih se širi para i ledene reke nastale otapanjem lednika. Mahovina sporadično prekriva te tamne, puste predele. Smenjuju se ti zeleniji, mahovinom prekriveni predeli i kameni, potpuno pusti.

Ovaj dan počinje tim zelenijim delom. Prelazimo nekoliko reka koje se duboko urezane u te visoke površi, čineći prelepe kanjone. One najimpresivnije gledamo sa daljine. Prećićemo tek preko dve takve na ovom delu puta. Voda huči, udara snažno u kamenje, nosi sve pred sobom. Na svu sreću njih gledamo sa visine, sa visećih mostova kojima ih prelazimo. Dan je i dalje sunčan, nebo uglavnom čisto.

Jedan deo puta prati široko korito krivudave reke. Još jedan “mini” kanjon. Sama staza se ne približava koritu, i sa nje ne vidimo reku. Ali sa svakog uzvišenja vidimo na kilometre te staze koja se pruža pred nama. Rastinje u jednom momentu postaje sporadično žbunasto. Uviđam da su mi ti delovi reljefa najmanje lepi. Hodamo brzo. Sad već potpuno naviknuti na teret na leđima i teren pod nogama. Uostalom, uglavnom je ravno. Sustižemo neke od planinara, koje već danima srećemo na stazi. Uglavnom oni sustižu nas. Moje noge zaista imaju tu čarobnu moć da se po ravnom terenu uopšte ne zamaraju.

Sa tim, suludo brzim tempom, dolazimo i do dela sa neuobičajeno visokim rastinjem. Izgleda kao neka džinovska trava, kao neka islandska verzija bambusove šume. To je prvi put, od početka staze, da nam rastinje zaklanja vidik. Kad konačno izađemo kroz divljinu naćićemo se pred impresivnim kanjonom. Široko korito, litice obrasle zelenilom, u pozadini planine prekrivene snegom. A nebo čisto, plavo, tek po koji oblak u daljini. Tu prvi put pravimo malo dužu pauzu. Pauzu za uživanje u pogledu. Rani ručak. Sunčanje. Ovo je zapravo prvi put, u ova četiri dana, da se nađemo ispred reljefa vrednog razglednice, a da su vremenski uslovi savršeni.

Nedaleko odatle, vreme je da ponovo pređemo još jednu široku ledenu reku. Ova nije bila toliko duboka, ali je izuzetno brza. Sumnjam da bi sami lako našli dobro mesto za prelaz. Na svu sreću, na stazi je dovoljno planinara, da će neko uvek biti ispred vas te možete da vidite gde drugi ljudi prelaze. Odatle ima još svega 2-3 kilometra do kampa. Ceo put je obrastao visokom travom, žbunjem, drvećem. Toliko različito od svega što smo do tog momenta videli. Ove je nekako daleko više odgovaralo nekoj kontinentalnoj klimi. I zaista kad smo došli do Torsmork kampa osećala sam se kao u idiličnom švajcarskom selu. Vreme i dalje kao sa razglednica, drvene kućice, borovina. Torsmork kamp je bio prepun ljudi. S obzirom da autobus saobraća do njega, tj. da predstavlja kraj staze, bio je prometan koliko i početni kamp Landmanalugar.

Nismo se zadržavali, odlučili smo da nastavimo do Basar kampa. On je relativno blizu. Trebalo je preći široko rečno korito i odšetati par kilometara uz asfaltni put. Sama reka nije toliko široka u avgustu. Postoje privremene konstrukcije koje postavljaju preko dubljih delova vode. Verovarno je celo korito ispunjeno vodom u proleće/ rano leto kada se sneg otapa. No sada je ogromnim delom prazno. Šetnja po tim oblutcima je prilično naporna. A ni gacanje uz asfalt ne predstavlja preterano zadovoljstvo. Na svu sreću, ipak je taj put relativno kratak.

Basar kamp je ogroman. Kamp mesta su razbacana po mini poljanama raskrčenim u šumi. Na tom, po prvi put pravom, letnjem, popodnevnom suncu, prostrli smo svu opremu i stvari po livadi da se prosuše. Bio je to najtopliji dan od kada smo kranuli na stazu.

21. avgust 2021. Basar – Skogar

Kad idemo na planinarenje obično pravim više potencijalnih planova za pešačiti. Stvar je u tome što nikada ne znam kako ćemo se zaista osećati na stazi, kako će nas vreme zateći, kakvi će zaista biti uslovi. I uglavnom smo primorani da modifikujemo onu idealnu verziju plana, uglavnom skraćujemo vreme na planini. No, islandsko vreme je bilo posebno prijatno u poslednja tri dana, a i kako smo uspeli da se sklonimo na toplo onu prvu noć, to nas je ohrabrilo da nastavimo put.

Miljanovi đonovi na cipelama su krenuli da se odvaljuju. I ja sam ih gledala kako se odvaljuju već dva dana. No on je tvrdio da je to samo ta ukrasna, spoljna maska, da su mu noge i dalje potpuno suve, a cipele savršeno udobne. Ja sam takođe uspela da nađem balans sa mojom problematičnom cipelom još na kraju drugog dana. Sem toga zaista nije bilo drugih razloga da ne nastavimo dalje.

Fimvorduhals (Fimmvörðuháls) staza se nadovezuje na Laugavegur stazu. Ova druga je dosta kraća. Svega 25 km. Kreće iz Basar kampa i završava se u Skogar (Skógar) selu. Postoji jedan mali kamp sa planinarskom kućicom negde na sredini tog puta. Problem je što su mu kapaciteti daleko manji nego u drugim kampovima. Taj drugi deo staze od Fimvorduhals kampa do Skogara vodi uz Skoga reku na kojoj postoji skoro 30 vodopada. I upravo taj deo puta me je neodoljivo privlačio.

Na celoj Laugavegur stazi, ozbiljniji uspon treba savladati samo prvi dan. Taj prvi dan se ispenje oko 500m nadmorske visine. Drugi dan, izgubite tih 500m i vratite se na nekih 500-600m nadmorske visine. Preostala dva dana je uglavnom lako spuštanje, dok se ne stigne u Basar koji je na oko 250m nadmorske visine.

Ovaj prvi deo naše staze, do Fimvorduhals kampa, biće manje-više konstantan uspon na nekih 1000m nadmorske visine. Prvi deo vodi kroz neverovatan kanjon. Vreme je bilo pomalo muljavo i oblačno, ali s obzirom da je davalo zelenilu onu magičnu drečavu nijansu, reljef mi se u tom prvom delu činio veličanstven. Nakon prvog ozbiljnijeg uspona i prelaska preko impozantnog kanjona, ponovo zalazimo na prepoznatljivo vulkansku crnu podlogu. Penjanje uz ova brda su posebno izazovna. Sitno kamenje i pesak se kotrljaju ispod vaših stopala i pri svakom koraku, utonete pola koraka nazad. Na tom prelazu je krenula da pada kiša i da se smanjuje vidljivost. Bilo je prilično naporno hodati po toj kiši, mada je još uvek bila daleko od one koju smo iskusili prvi dan.

Nakon toga sledi dug i klizav put preko lednjaka dok napokon nismo stigli do vrhova Moti i Magni. Kako lokalci vole da istaknu, upravo smo prešli najmlađi sloj zemlje na Islandu. Na pojedinim mestima još uvek stoje table sa upozorenjima da nije bezbedno hodati van obeleženih staza jer delovi tla i dalje imaju visoku temperaturu. Prosto je nadrealno da takve table stoje samo par desetina metara od lednjaka. Odatle se vreme konstantno pogoršavalo. Zaobilaskom ovih vulkana, jasno se vidi Fimvorduhals kamp, naše potencijalno prenoćište za taj dan. No, bilo je još uvek rano. Imali smo više nego dovoljno vremena da završimo stazu taj dan. Sama staza ne prolazi direktno kroz kamp. Do njega je trebalo savladati još jedno brdo. Meni se nije riskiralo da izgubimo sat ili više do kampa, a onda ne uspemo da nađemo mesto za spavanje u domu. Po tom vremenu, koje je iz minuta u minut postajalo gore, nisam mogla da zamislim da ostanemo pola dana i celu noć izloženi vetru i kiši pre nego što nastavimo dalje.

Odlučili smo da taj dan završimo stazu. Da siđemo skroz do Skogar sela. Uostalom, put od sada ide blago nizbrdo, trebalo bi da bar donekle bude lakše. Ali… nije!

Pred nama se prvo ukazao prizor od kojeg se skamenih u mestu. Ogromna nizbrdica, do lednika u podnožju, a onda ogromna uzbrdica uz lednik. Nizbrdica je bila pretvorena u blatnjavo klizište. Nije mi bilo jasno kako ću se spustiti po tom terenu. Ljudi koji su se spuštali pre nas su proklizavali i padali. Miljan je posle par minuta premišljanja odlučio da sedne i prosto se prosanka na zadnjici do podnožja. Meni se nije kaljalo u blatu. Hodala sam levo-desno, oslanjaju će čvrsto na štapove. Za divno čudo uspela sam da se spustim do podnožja bez lomatanja. Prelazak preko horizontalnog, ravnog dela lednjaka se manje-više činio OK. Onaj vertikalni deo mi se činio daleko opasnijim.

Većina lednjaka preko kojih smo gazili bila je prekrivena snegom. Sneg ume nekada da prokliza i nije najzgodnija podloga, no dok god smo izbegavali utabane delove bilo je OK. Na ovom delu, utabane delove je bilo nemoguće izbeći. Na vrh toga, mnogi delovi lednjaka i nisu bili prekriveni snegom. Imali su plavu boju. Zamišljala sam da ti delovi moraju biti uglačani poput stakla. Zaista nisam znala kojim putem da krenem. Na svu sreću stigla su nas dvojica planinara, koji su očigledno znali šta rade. Ili se meni bar tako činilo. Kako sama nisam mogla da donesem odluku, krenula sam za njima, trudeći se da stajem na ista mesta na koja su oni spuštali svoja stopala.

Nakon par metara, čula sam Miljanov prodoran uzvik iza sebe. Okrenuh se. Zaprepašćeno mi je pokazivao u pravcu mesta gde smo pregazili s one ledničke reke, na ovu ledničku planinu. Ogromni procepi su se pružali s obe strane tog mesta na kome smo prešli. Da smo otišli samo metar levo ili desno, upali bi u te procepe, a tim provalijama se kraj nije video. To uopšte nije bilo vidljivo iz pravca iz kojeg smo došli. Videla se crna stena, i videlo se da led ne naleže na tu stenu, ali iz tog ugla je izgledalo kao da je led izdignut, na višem nivou od zemlje, ne da ih zapravo deli tolika provalija. Tog momenta pretrnuh još više. Šta ako se okliznem na putu do vrha, krenem da se klizam po tom ledniku i upadnem u neki od ta dva procepa? Da sam mogla hodati još pozornije, to bih i u činila. No ja sam već dovoljno prestravljena bila i od pomisli da bi mogla skliznuti niz taj led, čak i da nema tih provalija, te sam već hodala s maksimalnom opreznošću.

Kad sam konačno sišla sa lednika, i ponovo stala na tvrdo tlo, osetih ogromno olakšanje. Bar u prvih par minuta. Odatle počinje ogromna visoravan kojom puše najjači vetar koji sam ikada iskusila. Ja sa rancem na leđima sigurno imam oko 80 kg. Taj vetar me je nosio kao da sam papir. Čeono nisam mogla da se pomerim uopšte. Bočno bi me izguravao sa staze. Išla sam prateći Miljana, postavljajući se tako u odnosu na njega da vetar nikada ne duva direktno u mene. Drugačije nisam mogla da hodam. Ovo je takođe bilo prilično nebezbedno jer bi vetar čak i njega zaneo, te su mi vrhovi njegovih štapova prošli tik kraj lica nekoliko puta.

Kiša je padala sve jače, u kombinaciji sa vetrom udarala nas je bočno, gotovo pod pravim uglom. Ruke su mi se ledile. Osećala sam kako se kiša skuplja na naborima vreće koja je štitila ranac i slivala mi se niz donji deo tela. Sva garderoba je bila slepljena uz mene. Nisam bila sigurna da li se lepi uz mene jer sam toliko mokra, ili je od vetra. Boleo me je ceo deo tela izložen vetru. Vetar me je bukvalno mlatio. Od očaja sam samo ponavljala kao pesmicu:

Gde je jebeni Skogar? Kad će jebeni Skogar?

Mislila sam da će možda biti malo lakše kad stignemo do Skoga reke. Da će biti bar nekog zaklona. Piškilo mi se, ali bukvalno nije bilo mesta uz koje bih mogla da stanem. Bili smo izloženi udarima vetru i kiši na toj pustoj visoravni bez ijednog drveta, žbuna ili većeg kamena. Samo nepregledna ravnica na sve strane. Staza uz Skoga reku nije bila ništa bolja. Reka pravi kanjon i mi smo i dalje šetali po toj nezaštićenoj visoravni. Od siline vetra i buke koje pravi, čak su i ti vodopadi na reci Skoga bili nečujni. Staza je bila blatnjava i konstantno sam proklizavala. Bilo mi je žao da šetam van staze, da gazim po toj okolnoj mahovini. Radila sam to retko, u onim momentima kad mi se činilo da više ni korak ne mogu napraviti.

Gde je jebeni Skogar? Kad će jebeni Skogar?

Činilo bi mi se da šetamo satima, a putokaz kraj puta bi pokazao da smo prešli svega kilometar i po. Sat je to potvrđivao. Jedva da smo hodali 20-25 min. Zapravo, bili smo izuzetno brzi sa date uslove. Skoro 4km na čas. Zašto je onda taj sat bio tako dug? Zašto mi se činilo kao da je prošla večnost?

Mučenju nije bilo kraja. Svaki pređeni kilometar moja garderoba je bila sve natopljenija, moji koraci teži, moje telo smrznutije. Skoro 30 vodopada. Propustila sam skoro 30 vodopada. Nisam se okrenula da vidim ni jedan. Ostajali su nam iza leđa. Sve što je trebalo je da okrenem glavu s vremena na vreme. Ali to je značilo da se izložim direktnom udaru vetra. Ne postoji vodopad vredan tog potencijalnog bola. U mojoj glavi nije bilo mesta za vodopade. Kroz nju je prolazila samo jedna misao:

Gde je jebeni Skogar? Kad će jebeni Skogar?

Kada smo konačno stigli do poslednjeg, najvećeg Skoga vodopada, osetih silno olakšanje. Stigli smo do kraja. Selo se pružalo u dolini ispod nas. Treba samo još da siđemo niz te beskonačno duge stepenice.

U podnožju je vetar bio dosta slabiji. Okrenuh se ka vodopadu. Ispustih, jedno dugo: “pffff” i uputih se ka hotelu.

Put do hotela vodi kroz kamp. Kamp romantično ima najbolji pogled na vodopad. Po toj kiši kamp može da ima šta god hoće, ja sam se nadala suvoj i toploj sobi u hotelu. Avgust je vrhunac sezone. Među svim islandskim vodopadima Skogafos je jedan od najčuvenijih. Skogar je selo kraj asfaltiranog puta koji je prohodan i za neterenska vozila. Drugim rečima, svaki turista na Islandu će zastati kraj tog hotela. Pandemija je i nema mnogo turista, ali i dalje sebi nisam dozvoljavala da se nadam praznoj sobi.

Kada mi je zaposlena na “Imate li praznu sobu?” odgovorila potvrdno, konačno sam smogla snage da se ponovo nasmejem. Biću na toplom i suvom tu noć.

Tek sam nakon ulaska u sobu, shvatila da nam zaista jesu sve stvari bile natopljene vodom. Svi slojevi su mi bili mokri. Delovi oko vrata, marama, kape, rukavi, gađe, pantalone. Tek po koji suvi pečat na majici. Na ogromnom ogledalu sam primetila da mi je strana izložena vetru, totalno crvena. Na dodir, butine su mi bile hladne poput leda. Osećaj je bio poput utrnlosti. Tuširanje vrelom vodom uopšte nije popravilo situaciju. Nedeljama nisam mogla da spavam na toj strani, jer bi me bol u butini budio. Nedelje su prošle dok mi se osećaj nije vratio u taj deo tela.

22. avgust 2021.

Naspavala sam se. Odmorila. I ugrejala.

Sa žaljenjem sam konstatovala da su mi garderoba i cipele i dalje mokre i da ću te mokre stvari morati da navučem na sebe pre nego što krenemo na autobus. Doduše, isti ide tek kasnije popodne. Na ovakve staze ja ne nosim rezervne jakne i pantalone. Svaki gram na leđima više, znači veći muku. Samo jedan sloj pamučnih dugih stvari u kojima i spavam. Na svu sreću imali smo bar one sandale u kojima smo prelazili islandske reke.

Svi moji saborci iz Češke će shvatiti na kojim sam psihičkim mukama bila to jutro kada sam krenula na doručak u tim sandalama i poslednjim parom suvih termo čarapa. Bukvalno sam deset minuta vagala da li mi je toliko hladno, da ne mogu da skinem čarape. Ali, zaista mi je bilo hladno. Brzo zaboravih na svoju sramotu kad sam stigla pred stolove sa hranom.

Jela sam za desetoro. Mislim da sam u sebe to jutro sručila više hrane nego što normalno pojedem za doručak u toku cele nedelje. I kada sam konačno prestala da trpam hranu u sebe i dalje sam se osećala polu-gladno.

Napolju je i dalje lila kiša. Jednako kao i prethodnog dana. Nismo izašli iz hotela dok autobus nije stigao. Nije mi se dalo da oblačim te vlažne stvari pre tog poslednjeg momenta. Nisam imala mnogo snage za bilo šta. Poluprisutno sam provela dan blejeći u prazno. Nisam razmišljala mnogo o putu koji sam upravo prešla. Nisam razmišljala mnogo ni o preostalim danima koje sam planirala da provedem na Islandu. Mozak mi je konačno bio oslobođen svih misli.

Više slika možete naći u mojoj galeriji Lugavejgur.