Uvek se iznenadim, na koliko mesta čovek mora stati da bi do neke patagoniske lepote stigao. Koliko je sve udaljeno i divlje u ovom delu sveta. I baš zbog toga toliko vanredno lepo. Za takvu lepotu se uostalom i vredi pomučiti.

Ficroj planina se nalazi na granici između Argentine i Čilea. Najbliže naseljeno mesto nalazi se na argentinskoj strani; El Čalten (El Chalten). Čak i ako do njega želite avionom, najbliži aerodrom će biti Punta Arenas u Čileu. A od njega do El Čaltena treba menjati autobus bar dva puta u Puerta Natalesu (Čile) i El Kalafateu (El Calafate, Argentina). Zbog problematičnog reda vožnje, “izgubili” smo dva dana na ovom putu. I opet upravo zbog tog reda vožnje izabrali smo Kalafate za bazu. U hotelu smo ostavili sve stvari koje nam na samoj pešačkoj turi neće trebati. Na leđima smo nosili samo minimum neophodan za predstojeća 3-4 dana.

Uhvatili smo prvi jutarnji autobus za El Čalten. Autobus staje na ulazu u nacionalni park gde vas upoznaju sa lokalnom florom i faunom, vremenskom prognozom u narednih par dana i stanju na treking stazama. Malo razočarano napustismo centar jer smo shvatili da ćemo morati da modifikujemo prvobitan plan zbog lošeg stanja severnog dela parka. Ovaj nacionalni park, za razliku od većine u Patagoniji, ne naplaćuje ulaz. U njemu takođe ne postoje nikakvi servisirani objekti. Na par mesta postoje proširenja uređena za kampovanje u šatorima, ali čak ni kraj njih ne postoje nikakvi uslužni objekti. I dalje, većina staza je u odličnom stanju, prelazi preko rečica i plavnih oblasti prekriveni drvenim stazama i sama treking staza je izuzetno dobro markirana.

U El Čalten smo stigli baš na vreme za doručak. S obzirom da su nas čekali instant obroci u narednih par dana, odlučili smo da sednemo na doručak u lokalni kafić iako zapravo i nismo bili gladni. Zabavljali smo se upoređujući Čileance sa Argentincima. Tu oko granice, u toj dalekoj Patagoniji, čak su i oni odlučili da se uklope u sve stereotipe koje prate njihove narode. Argentinci su poznati po tome da su otvoreniji, neposredniji i srdačniji od Čileanaca. A zapravo je razlika samo u prvom kontaktu, Čileanci su malo rezervisaniji. Taj argentinski je tako sličan balkanskom mentalitetu. Pre nego što stignete da nešto zatražite ili primetite da vam nedostaje, vaši domaćini će ponuditi pomoć. Te dok smo uživali u svežem voću naša konobarica je jurcala po selu da zameni naših 50 dolara jer mi pezose nismo imali. A onda je primetila da su nam flaše prazne i ponudila da ih napuni vodom ili čajem, naglašavajući da to ne moramo da platimo. I dok mi na putu sva ta pažnja prija, pomislih kako bih od iste pizdela da živim svaki dan među njima.

El Čalten je zaista malo seoce i kao svako drugo u Patagoniji izgleda kao kakav filmski set. Sve sređeno, pod konac, sa tipičnim drvenim kućama i širokim ulicama. Nalazi se u uvali opasano brdima. Kad smo se ispeli na prvo brdo, na čijem vrhu počinje staza, okrenuh se još jednom da pogledam selo. Delovalo mi još manje sa te visine.

Čim smo zakoračili na stazu osetih silno olakšanje. Divljina je pred nama. Vreme je bilo prelepo. Planinski hladnjikavo, ali nebo plavo, sa po kojim lenjim oblakom. Patagoniski nacionalni parkovi su mi najdraži za pešačiti. Staze su lake, široke, nagibi mali, šume stare, sva voda pitka, nema muva, komaraca i ostalih letećih smarača, nema velikih divljih životinja, niti onih otrovnih. U daljini uvek predivne, večito snegom pokrivene planine, glečeri i beskrajno zelenilo. I u svemu tome možete uživati danima. Bez asfalta, bez struje, bez interneta, bez ikakvih žica i veštačke buke. Totalno odsustvo i zvučne i svetlosne zagađenosti. Do ušiju dopiru samo prirodni zvuci, do očiju samo prirodno svetlo. Nebo je noću nestvarno lepo. Južna polulopta i tako ima više zvezda, te deluje impresivnije.

Hodali smo polako. Dan je dug. Nije nam se žurilo. Daljine nisu velike. Na svakom vidikovcu bi pravili poduže pauze, bezbrižno uživajući u pogledu. Bilo je dosta šetača na stazi. Iznenađivale su me grupe sa vodičima. Još sam donekle i mogla da razumem grupu starijih pogubljenih Japanaca, u tom stranom svetu bez poznavanja jezika, ali mi grupa mlađih Amerikanaca uopšte nije bila jasna. Staze su izuzetno dobro označene, informacija na internetu i previše. Koja bi tačno bila uloga vodiča?

Staza je najvećim delom oivičena žbunjem. Stene prekrivene snegom, u daljini, magično uokviruju vidik. Šetali smo kroz savršenu razglednicu i prilično ujednačen reljef dok nismo stigli do prvog kampa na kojem ćemo prespavati.

Postavili smo šator, ostavili rančeve i krenuli do obližnjeg jezera Tore (Torre) i istoimenog glečera koji se prostire po njemu. Za razliku od dotadašnjeg terena, ovaj je bio potpuno go, prekriven kamenjem, sitnijim i krupnijim, dodatno ističući veličinu i lepotu glečera. Dok smo obilazili jezero, približavajući se glečeru, upoznali smo mladog Amerikanca, solo putnika. Nismo ga pozvali da nam se pridruži, ali je on to svejedno uradio. E sad, Miljan i ja smo baš teški za konverzaciju, i većina ljudi nam je potpuno neinspirativna. Ni jedno od nas ne ume da priča o glupostima, vremenu, i sličnim budalaštinama. Oboje najradije ćutimo, sem ako baš nemamo šta pametno da kažemo ili se nalazimo među ljudima koje toliko volimo da sa njima možemo da pričamo o bilo čemu. Jasno je dakle da slučajni prolaznik ima otpilike 2 minuta da nas animira i inspiriše na razgovor, koji ćemo voditi do besvesti ili zaključi da smo nastrani, previše ćutljivi, čudaci. Amerikanac nas je napustio nakon 5 minuta umoran od vođenja ispraznog razgovora sam sa sobom. Ne bih ga ni pominjala da u tih 5 minuta nije drobio o tome kako je super putovati sam, pre svega jer ga ljudi na putu smaraju, previše dave svojim ličnim pričama, itd. Uz to je uspeo i da nam ispriča sve o sebi što nas nikada nije interesovalo. Fasciniralo me je koliko je sam sebe kontradiktovao u tako kratkom vremenu. I koliko, upravo oni koji o samoći hvalospeve prave, od nje pokušavaju da pobegnu, koristeći je kao izgovor za svoju sebičnost i nemogućnost da prave kompromise sa nekim. Mislim, onaj ko u njoj zaista uživa, neće smarati slučajne prolaznike svojim ispraznim pričama.

Nakon što se nauživasmo u pogledu na glečer i sunčanju na jednoj od većih stena, krenuli smo ka šumi u podnožju. Cilj nam je bio da pijemo vode na vodopadu, koji smo mogli čuti još sa staze. Pratili smo rečicu kroz šumu, nadajući se da se s njom možemo vratiti do kampa. Međutim, sunce je već bilo nisko, rastinje previše gusto i i nije bilo nikakve staze na vidiku, te nakon nekog vremena, presekosmo nazad ka jezeru i kampu.