Naš život je dovoljno sulud u poslednje vreme i bez ovog neplaniranog skoka u Malagu za vikend. No, duga je to priča i zaista nebitna kao završismo tamo. Krenuli smo u petak, posle posla i ostavili iza sebe kišni Amsterdam. Putovali smo samo sa ručnim prtljagom, avionskom kompanijom za koju sam tada prvi put i čula. Ni imena joj se ne sećam, jedna od onih što nudi jeftine letove i ako se ne varam španska po svom mestu registracije. U Malagu smo sleteli oko 11 uveče i na naše oduševljenje odmah primetili da je temperatura bar 15 stepeni višlja od one koju smo ostavili za nama. Od aerodroma do centra grada postoji direktna metro linija, a od te centralne gradske stanice do apartmana u kojem smo bili smešteni svega nekih desetak minuta hoda. Već ta kratka šetnja bila je dovoljna da naslutimo lepotu Malage. Nakon kratkog predaha, krenuli smo u obilazak grada. Taj uži centar grada prepun je kafića, restorana i klubova, zaposednut lokalnom omladinom i turistima svih uzrasta. Sređene devojke u nezvaničnom takmičenju za najkraći minjić i najlepše noge paradirale su naokolo na visokim štiklama. Sedeli smo na ogradi jedne od mnogobrojnih fontana i gledali taj svet što paradira oko nas, pokazujući delove svog preplanulog tela u letnjim kracijama. U tom momentu pomislih kako je čudno da more još nismo videli, i plaža je relativno daleko a i dalje se oseća taj morski duh upravo zbog raspoloženja tih ljudi koji su nas okruživali, njihove odeće, načina na koji pričaju, hodaju, sede u kafićima. I mahom su svi bili Španci. Ne znam da li sezona kada nagrću turisti već prolazi, ili je jednostavno Malaga jedan od onih gradova za kopnene španske turiste, ali strani turisti su definitivno bili u manjini. Gledajući svu tu lepotu nismo mogli da ne primetimo da prosečna Španjolka na korzu nije uopšte izgledala stereotipno, malo, sa dupetom širim nego što je visoka, brkata. Upravo suprotno, bile su pravo uživanje za oči. O Špancima doduše ne vredi raspravljati, pošto poput ostatka ove južnije Evrope njih je naprosto nemoguće primetiti pored svog tog sređenog ženskog sveta. Postaju nebitni, neprimetni, nevidljivi.

Tek sutradan ujutru, neometani svim tim šarenišom koji potiče od ljudi, uspeli smo da vidimo grad. Zgrade su visoke sa francuskim balkonima, u svetlim bojama i u užem centru sređene i doterane. Ulice uske sa zanimljivim mozaicima, i uglavnom prekrivene pločicama, mermerom i ostalim hladnim materijalima. Saobraćaja u tom užem centru grada nema, a pojedine ulice su toliko uzane da sumnjam da bi automobili kroz njih i mogli proći. Konstantno ste u senci sem na širokim trgovima što u kombinaciji sa ovim hladnim materijalima čini šetnju gradom prijatnom čak i na +30 stepeni. Ono što je manje prijatno je količina prosjaka po ulicama. Nekako je taj deo bio poprilično šokantan, jer ih nisam očekivala, bar ne u tom broju. Svuda ih je, što onih što mirno i tiho sede u senci sa posudom ispred sebe, toliko je i onih drugih što prilaze pružajući ruku dok sedite u kafiću. Nisam sigurna da li njihova brojnost ima veze sa krizom koja drma Španiju ili je ta “kultura” ovde rasprostranjena koliko i u ostatku kapitalističkog zapada ali ja definitivno nisam očekivala toliko prosjaka. Ti ljudi što mole po ulicama da bi preživeli, je jedan od najvećih izvora problema u ovom odnosu između mene i “zapada” još od momenta kada smo se doselili u Nemačku. Neki ljudi se jednostavno naviknu na to, nalaze razna opravdanja koja im pomažu da žive sa tim, neki okreću glavu, neki ih prosto ne primećuju posle nekog vremena. Mene, posle pet godina i dalje jednako boli, i dalje mi stvara istu mučninu, i dalje mi puni oči suzama. Kada je zemlja siromašna te stvari izgledaju drugačije, ti ljudi što imaju malo spremniji su da to podele s onima koji nemaju ništa. U bogatijim i sređenijim zemljama to izgleda mnogo strašnije jer su razlike ogromne. Možda bih šetajući Barselonom ili Madridom očekivala prosjake u meri u kojoj ih ima u Berlinu ili Frankfurtu, ali iz nekog razloga njihov broj u Malagi mi se učinio nesrazmerno velik. Ne znam, biće da me je poseta nekim “manjim” a i dalje turističkim mestima u Italiji navela na to da očekujem slične stvari u Španiji. No ispalo je drugačije pa je sve to na mene ostavilo previše utisaka.

No opet, onog momenta kada se izađe iz uskog centra grada i krene po okolnm naseljima zgrade postaju kuće i već same po sebi mnogo manje šljašte nego one u samom centru, fasade ofucanije. Tu i prosjaci na ulicama nestaju, ljudi su manje sređeni, ženama naprasno pozadine rastu, lica ružne i stare, garderoba izgleda jeftinije, šminka na licu nestaje, one postaju brkatije. Sve postaje mnogo realnije i prikladnije onoj slici Španije koja je u silnim finansijskim problemima, čija deca uče nemački nebili jednog dana tamo negde kao gastabajteri zaradili dovoljno para za te “jeftine” stanove u svojoj domovini. I zamišljam ih već u berlinskom Krojcbergu (jer tamo je španski, pored turskog mnogo češći od nemačkog ili engleskog) kako okupljeni po španskim kafićima u toku onih hladnih, tmurnih zimskih dana pate za kućom, za ovim suncem i morem.

Pored uglađenog i sređenog centra, i manje šljaštećeg no ništa manje šarmantnog predgrađa, Malaga ima i divno pristanište sa usidrenim jedrenjacima i zanimljivom arkadom u obliku talasa. Istočno od nje prostire se jedna od gradskih plaža. Kažem jedna, jer je to jedina koju smo mi videli, više nabasali na nju u šetnji. A kako smo kratko bili nismo se plažama preterano ni bavili. Ova na koju smo naleteli nije bila preterano impozantna, i definitivno bi bila poslednja koju bismo izabrali za plažno letovanje. I pored toga idealna je za jutarnju šetnju ili kasno večernje piknikovanje u toku onih prevrućih letnjih dana.
Iznad te luke, nalazi se i brdo na kojem su muslimanski vladari u 11. veku sagradili zamak Alcazaba, a u njegovom nastavku spojen zidinama ostaci Gibralfara. Na žalost mi smo imali dovoljno vremena da obiđemo samo Alcazabu jer smo došli kasno a ulaz se naplaćuje i kapije zatvaraju oko 8. Zamak je kao što već spomenuh građen u 11. veku, međutim proširivan je i dograđivan i kasnije. I potpuno restauriran 1930. te je u dosta dobrom stanju. Pojedine prostorije služe kao izložbeni prostor za keramiku koja je bila karakteristična za taj period. U unutršnjosti zidina postoji nekoliko uređenih cvetnih bašta i moguće je ispeti se na same zidine sa kojih se pruža divan pogled na grad i more u daljini.

Malaga ima toliko toga da pruži i sjajna je polazna tačka za istraživanje Andaluzije. Meni je iskreno žao što lepote Španije otkrismo tako kasno, sad pred napuštanje ovog dela sveta. Još uvek pod utiscima sletesmo sinoć u Amsterdam. Bio je u istom stanju u kom smo ga ostavili mračan, hladan i kišan. Doduše gledajući obalu pred sletanje, pomislih kako ima puno lepote i u tom suludim pustim severnim plažama. Te najverovatnije sleduje vam izveštaj s jedne od njih sledećeg vikenda.

Više slika možete naći u galeriji Malaga.