postcards…
The world moves with me

Hram kamenih patuljaka / 15.04.14

Prvi savet koji sam dobila pre odlaska u Kjoto bio je: “Ne pokušavaj da obiđeš svaki hram”. Savet sam vrlo ozbiljno shvatila te sam pred put odlučila da napravim listu onih koji se ne smeju propustiti. Izučavajući hramove u Kjotu brzo sam uvidela da je vrag odneo šalu i da sama nikada neću uspeti da listu napravim dovoljno kratkom da ih sve obiđem za svog života. Što je najzanimljivije od svega, ja ni najmanje nisam zainteresovana za religijsku stranu ovih objekata, ono što me je privlačilo su arhitektura, statue u hramovima i oko njih, kao i okruženje u kojem su hramovi smešteni. Na kraju sam pretragu obrnula, tražeći najneobičnije hramovi. I jedini koji je u sebi imao nešto neobično, po mojim standardima neobičnosti za hramove, bio je Otagi nenbucu hram.

Otagi nenbucu (愛宕念仏寺) hram se orginalno zvao prosto Otagi što je ime oblasti u Kjotu gde je orginalno sagrađen u osmom veku. Taj orginalni hram nije dugo trajao i ne tako dugo nakon izgradnje uništen je u poplavi. Ubrzo je ponovo sagrađen na istom mestu. Međutim, 1922. su odlučili da ga presele na sadašnju lokaciju (naselje Saga) kako bi ga sačuvali. Nenbucu je jedan od pravaca u Budizmu i kasnije je pridodat nazivu hrama.

Ovaj hram se nalazi na vrhu jedne male krivudave uličice u zapadnom delu Kjota. Jedna od onih ulica zbog kojih mnogi u Japan i dolaze, sa tradicionalnim kućercima, po kojim drvetom rascvetale trešnje i papirnim lampionima. Samuraja, ronina, gejši i seljaka po ulicama nije bilo. Sasvim obični prolaznici, automati za prodaju i neuredno viseći strujni kablovi su nas vraćali u realnost. Nisu umanjivali lepotu kraja. Vidite, istina je da mi iskreni ljubitelji Japana u svojoj bajkovitoj viziji samuraja uvek vidimo naslonjenog na automat za prodaju kako ispija svoje rashlađeno piće od pasulje. Degustiranje ovog napitka možete preskočiti. Ja sam to već učinila za vas i recimo da je to jedna od odvratnijih stvari koja mi se našla među nepcima.

Na ulazu će vas dočekati ljubazni čikica, zapleniti 300 jena za ulaznicu i otvoriti vrata ovog čarobnog sveta kamenih patuljaka. U dvorištu hrama se nastanilo preko 1200 njih u periodu između 1981. i 1991. Razmileli su se po celom dvorištu, na ulazu, pored stepenica, uz svetilišta. Zgusnuli se u redove i gledaju u vas. Neki se grle, neki pevaju, drugi piju, neki se prosto mole, dok treći slušaju muziku sa svog vokmena. Jedan nas je čak i slikao. Svaki od njih je zauzet nekim svojim hobijem i neće baš mnogo hajati za vas. Konačno sam mogla da izađem iz svoje bajke, otarasim se Ivice i ukradem Snežanino mesto. Sa 1200 patuljaka naspram njenih sedam imala sam mnogo veće šanse da osvojim princa. Onaj patetični deo sa prenemaganjem, jedenjem jabuke i umiranjem sam preskočila, princu sam se smesta bacila u zagrljaj. On je i tako došao bez konja. Imao je doduše fotoaparat kod sebe. Posle toga smo naravno živeli srećno do kraja života. Bez patuljaka doduše, njih sam morala da ostavim tamo. Bilo bi malo čudno da smo se svi pojavili na aerodromu. Uostalom neko mora da čuva hram.

Ako poželite da odete do hrama, za put se raspitajte na sajtu, mrvice koje sam bacala za sobom su pojeli alavi japanski vrapci.

Japanska “skupoća” / 08.10.13

Da li je nešto skupo ili ne je vrlo relativna stvar. Ovo naravno zavisi od mnogo faktora. Standard zemlje u kojoj živite, tj. visina vaših primanja je verovatno presudan ali ne i jedini. Dalje, visoke cene određenih usluga u jednoj zemlji će vam delovati sasvim na mestu dok će vas u drugoj iritirati. I ovo čak ne mora da bude vezano za kvalitet usluge. Te tako recimo ja praktično uopšte nisam putovala preterano po Nemačkoj u kojoj sam živela pet godina jer sam putovanja po istoj smatrala preskupim (i uglavnom nezanimljivim). Obrni-okreni, kada god sam preračunavala troškove produženog vikenda na nekom mestu u Nemačkoj, ja bih došla do cifre od minimum 500evra za dve osobe. Što je meni suluda cifra bez obzira kolika su mi mesečna primanja. Moja misao bi uvek bila ista, za te pare iz Nemačke mogu da odletim za Tajland. Propustimo 2 takva vikenda u Nemačkoj i možemo da budemo na egzotičnoj plaži. Naravno u tom momentu mi tih 500evra ne deluju tako veliko jer mi za put do Patagonije treba više od 1000. Pri tome Nemačka je meni apsolutno nezanimljiva kao turistička destinacija dok me i Tajland i Pategonija oduševljavaju, te je jasno da bi i 100evra za Nemačku u mom slučaju bilo previše. Naravno, i na sreću dodala bih, svi smo različiti te će neko drugi verovatno imati drugačije putujuće prioritete.
Japan je za mene bio iznenađujuće neskup. Daleko je od jeftinog, da se odmah razumemo, i definitivno nije destinacija za male pare, ali je bio mnogo jeftiniji od onoga što sam očekivala. Imala sam tu neku sliku, pre detaljnog planiranja puta, da je reda veličine Japan duplo skuplji nego neka evropska destinacija. Istina je da su troškovi otprilike na istom nivou, čak i jeftiniji u zavisnosti sa kojom je evropskom destinacijom poredite.


Put do tamo

Nama je iz Berlina bilo najjeftinije da letimo za Osaku preko Finair-a. Ako me pamćenje još dobro služi povratna karta je oko 700evra, bez preterano mnogo dana kupljenih unapred. Te verovatno može biti i jeftinija. Karta za Tokijo je recimo čitavih 250evra skuplja. Te već letom do nekog drugog aerodroma možete uštedeti poprilično para. Još ako ne planirate put od danas, do sutra, u sred najluđe sezone, sigurna sam da se još koja stotina da uštedeti.


Smeštaj

Mi smo prerasli onaj deo spavanja po hostelima u deljenim sobama ili bilo kojih varijanti spavanja za džabe preko raznoraznih sajtova. Istini na volju nikada nismo ni bili preterani obožavaoci istih. I ja i Miljan smo previše povučene ličnosti da bi smo tek tako delili svoj prostor sa nekim. Lično mislim da je sjajno da takve stvari postoje, ali one jednostavno nisu za nas. I pored toga, u Japanu smo upravo poželeli da budemo gosti kod lokalaca. Ovaj tip odsedanja kod nekoga definitivno ima prednost kada želite da naučite više o lokalcima i saznate više o nekom mestu iz prve ruke. No eto, kao za inat nije nam se dalo jer smo se za ceo put odlučili na brzinu u vreme cvetanja trešnje koja je i turistički najživlja sezona u Japanu. Te smo tako i pre samog puta bili dosta ograničeni, jer kao što sam već spominjala u pojedinim mestima nismo ni uspeli da nađemo smeštaj. Najjeftinija varijanta hotelskog smeštaja u takozvanim poslovnim hotelima je i dalje koštala oko 80evra za klaustofobične sobe koje, po svedočenju bivših gostiju, bazde na cigare čak i kada je pušenje zvanično zabranjeno. Tako je sva naša pretraga koncentrisana na apartmane preko airbnb sajta. Zbog gužve nismo uspeli da nađemo sobe na dotičnom sajtu, no bilo je apartmana (praktično garsonjera) za 50tak evra. Te smo tako, manje-više zbog ponude naš dvonedeljni odmor podelili na 7 noćenja u Osaki i 7 u Tokiju. Treba takođe obratiti pažnju na to da Japan nije zemlja u kojoj možete da praktikujete onu veštinu “ja banuo jel imate slobodnih soba?”. Svakako nije nemoguće, ali za razliku od većine zemalja u Japanu će vam na ovo pitanje reći ne, čak i ako ima mesta zato što se niste najavili unapred. Japan je zemlja rituala i treba da imate u vidu da je i spavanje deo rituala te se za njega treba pripremiti kao i za svaku drugu svečanost. Ne retko Japanci će vas dočekati s poklonom u svojoj kući, i kao što ih rado daju, takođe ih i rado prihvataju. Ovo je zapravo deo vrlo stare japanske tradicije, koja se i danas poštuje. Ona se može videti i u japanskom svakodnevnom životu, te tako ako rentirate stan u Japanu ne samo da treba da ostavite kiriju unapred u slučaju da se neko zlo u stanu desi dok vi u njemu boravite, nego još i stanodavcu poklanjate jednu kiriju i taj deo nameta se zove poklon. I eto dok su mi tih 50evra u Japanu za noćenje delovali sasvim OK, ja nikako da se odlučim da skoknem do Belgije za vikend trenutno jer smatram da su ludaci što mi traže iste te pare. Kao što rekoh, sve je stvar perspektive. Opet u Japanu je spavanje dozvoljeno i besplatno na svakoj javnoj površini, za razliku od većine evropskih zemalja, te praktično možete da kampujete gde hoćete. Postoji par eksluzivnih i skupih mesta koja su na žalost bila daleko iznad našeg budžeta, to je noćenje u japanskim tradicionalnim kućama ili manastirima, obično u banjama ili logično, manastirima. U blizini stanica postoje i takozvane kapsule u kojima se noćenje plaća po satu. Ove kapsule su obično modularno, jedna na drugu naslagane. U njih se praktično penjete kao na krevete na sprat, duge su koliko i ležaj i visoke i široke možda oko metar ili nešto jače. Mi nismo imali nikakvu želju da isprobamo iste, ali pretpostavljam da mogu biti vrlo praktične i korisne ako ste premoreni a imate par sati viška.


Po ostrvu vozovima

Prevoz po samom ostrvu, tj. ostrvima može biti izuzetno skup ali i ne mora ako imate dovoljno vremena i volje da sve na vreme isplanirate. Najčešći vid prevoza koji vam poturaju je železnica. I zaista japanski vozovi su sjajni. Ostrvo je isprepletano železničkim prugama uzduž i popreko, vozovi ne kasne i ne kvare se, čisti su i uredni, a ljudi u njima kulturni (uglavnom). Kažem ovo uglavnom, jer u japanskim vozovima koji voze po metro linijama ne tako retko mlade devojke bivaju meta vaćarenja od strane muške populacije. Da li od previše hentai mangi i anima, da li od predugog radnog dana, no izgleda da je to toliko uzelo maha da ne treba da vas iznenadi ako vidite vozove sa kupeima u kojima je ulaz dozvoljen samo ženama. U jednom vodiču za strance u Japanu, o ovoj temi čak naširoko naglabaju, dajući raznorazne primere koji jasno pokazuju da je ovakvo ponašanje manje-više društveno prihvatljivo. No ako ste klasična Evropljanka, sigurno ste bezbedni, u odnosu na Japanke mi definitivno delujemo kao nezgrapne kobile Japancima. No vratimo se vozovima. Najveći deo železničkih pruga je u vlasništvu Japanske železnice (JR), međutim postoje i drugi vlasnici te treba obratiti pažnju da li vaša karta pokriva određenu liniju. Ove manje kompanije uglavnom pokrivaju prigradske i gradske linije. U gradovima je to regulisano, slično kao privatni i državni busevi po Beogradu, jedna karta važi za sve, ali na prigradskim linijama uglavnom nije tako. Vozovi su izuzetno skupi po Japanu.Dok nisam otišla u Japan verovala sam da skuplje od nemačke železnice ne može. No eto, dokazali su da može. Postoji više različitih tipova karata koji vam omogućavaju da putujete po dosta jeftinijim cenama. Postoje takozvane JR pass karte koje pokrivaju manje više sve vrste vozova i sve linije u Japanu. Važenje im je 1, 2 ili 3 nedelje i mogu se naručiti samo van Japana. Cena – prava sitnica, 206, 309 ili 421 evro po osobi. Šokantno, u najmanju ruku. Zato vam rekoh detaljno razrađen plan puta vam može uštedeti silne pare. Ove JR pass karte su bacanje para ako ne prelazite velike razdaljine i naravno ne putujete kao ludi u tom ograničenom vremenskom periodu. Postoje i takozvane regionalne karte, koje ne obuhvataju Shinkansen (super brze vozove) ali oni su i nepotrebni na tim kratkim linijama koje i onako ne traju više od sat. One traju 1, 2, 3 ili 4 dana. Dobre su ako se nađete u sličnoj situaciji kao mi. Tako npr. sa Kansai regionalnom kartom možete spojiti Osaku, Kjoto, Kobe, Naru, Himeji i Kansaji za, u najskupljoj varijanti, 45evra za 4 dana. Više informacija o ovim kartama možete naći na zvaničnom sajtu Japan rail pass, gde možete i naručiti karte. Kad naručite karte, vama ustvari stiže vaučer na kućnu adresu koji morate overiti kada stignete u Japan, u nekom od JR prodajnih mesta. Ima ih inače na svakom aerodromu. Tada dobijate pravu kartu na kojoj morate precizirati od kog dana je karta validna. U svakom slučaju savetujem vam da dobro isplanirate svoja putovanja i na osnovu toga vidite da li vam se isplate određene popust karte ili ne. Ovaj sajt vam takođe može pomoći u planiranju, jer pored konekcija prikazuje i cene za određene relacije.


Po ostrvu avionima

Ono što je meni prvo palo na pamet kada sam videla koliko su vozovi skupi, je da verovatno kao i u Nemačkoj može biti jeftinije putovati avionom na domaćim linijama. Što se pokazalo kao istina. Te povratna avionska karta od Osake do Tokija, može koštati manje od 50evra ako je kupite na vreme. 39evra je bila najniža koju smo našli ako se ne varam. Mi smo leteli japanskom kompanijom Starflyer koja je “low-cost” kompanija. No, na naše veliko iznenađenje japnski “low-cost” nema veze s onim evropskim, jer piće i prtljag su bili besplatni, a na izgledu i komotnosti pozavidele bi joj mnoge (zapravo sve, s kojima sam ja do sada letela) evropske kompanije. Ova kompanija ima specifičnu cenovnu politiku, cena karte je fiksna u zavisnonsti od toga koliko dana unapred je kupite. Tj. tačno znate kolika je cena za kartu kupljenu 6 meseci, 3 meseca ili mesec unapred. Po vrh svega, jedina su kompanija čije sam mere bezbednosti odgledala bez zevanja, uverite se i sami zašto: http://youtu.be/knN_L62vTIw. Jedina mana mu je što je kupovina karte na japanskom, a google nije baš efikasan kod prevoda pa smo se malkice namučili oko kupovine.


Nešto kao zaključak

Kao poslednja opcija ovde je naravno i autobus. Verovatno još jeftiniji od prethodnih, ali u mom slučaju autobus je opcija samo za vožnju po Južnoj Americi, pa se za iste po Japanu nismo ni raspitivali, ali nam je prijatelj rekao da je znatno jeftiniji od voza. Stopiranje po Japanu nije nemoguće sudeći po Vilu Fergusonu (Hokkaido Highway Blues). Inače preporučujem knjigu, vrlo vickasto i opuštajuće štivo. No za nas zbog kratkog vremena, stopiranje takođe nije dolazilo u obzir.
O hrani sam već pisala u postu Prejedanje u Japanu, te sam valjda s ovim pokrila ključne troškove koje treba očekivati u zemlji izlazećeg sunca.
Dodala bih možda još samo, da smo mi u Japan išli ne tako davno nakon poslednjeg velikog zemljotresa, i jen se kotirao dosta loše u odnosu na evro, što je verovatno doprinelo nešto nižim cenama. Takođe budite na oprezu pri planiranju budžeta, jer možete kao ja neplanirano završiti u suludoj kupovini jer je u Japanu sve tako slatko i drugačije da će vam oči svega biti gladne, a duša svega željna bilo da je u pitanju najslađa haljina na svetu ili Totoro od pola metra.

Tufničasti jeleni i Daibutsu / 22.09.13

U Japan smo došli u vreme cvetanja trešnje. Taj period je vrlo popularan među turistima te je gotovo nemoguće naći smeštaj na brzaka. Nekako smo se i na prečac odlučili za odlazak te je već bilo kasno za izvoljevanje oko stanova. Recimo, za dve nedelje ostanka nismo uspeli da nađemo nikakav slobodan smeštaj u Kjotu. No, sreća u nesreći je da nas je to nateralo da ostanemo u Osaki i iz nje planiramo dnevne izlete po obližnim bivšim prestonicama. Kažem srećom, jer je Osaka bar 30% jeftinija i turistički mnogo neatraktivnija od susednih gradova, te su mir i odmor zagarantovani. Plus je i taj što su svi ovi stari gradovi relativno blizu te od Osake do njih nema ni sat vremena vožnje vozom.
Ove postove naravno ne pišem hronološki, jer se zapravo i ne sećam po kojem smo redu obilazili okolinu. No danas je red na Naru.

Nara je bila prestonica između 710. i 794. godine. Ovaj period je poznat u japanskoj istoriji kao Nara period. Prestonicu je izmestila u Naru tadašnja vladarka Genmej, koja je preuzela presto na kratko jer je budući naslednik prestola bio još uvek dete. Genmej je bila jedna, četvrta po redu, od ukupno osam žena vladara u japanskoj istoriji. Vladala je od 707. do 715. godine. Iako je u početku planirala da se povuče kada muški naslednik dostigne zrelost, povukla se ranije a presto je nasledila njena ćerka Genšo. Ovo je inače presedan u japanskim običajima i jedini takav primer. Genšo je na vlasti ostala do 724. kada je presto konačno preuzeo muški naslednik carske loze. Doduše ovde se ne završava vreme vladavine žena. Na presto ponovo dolazi vladarka Koken 749. i ostaje na njemu do 758. godine. Ista ta žena, samo pod drugim imenom Šotoku ponovo preuzima presto 765. i ostaje na njemu do smrti 770.

U toku Nara perioda 759. godine sastavljena je najstarija sačuvana zbirka pesama Manjošu – Zbirka deset hiljada listova (万葉集 man’yōshū) u kojoj su sakupljeni radovi pisani između 347. godine i godine izdanja. Ona je pisana manjoganom (万葉仮名), pismom koji je koristilo kineske znakove u slovnom obliku. Iz njega su se kasnije razvli katakana i hiragana.

Nara period je bitan u japanskoj istoriji ne samo zbog ženskih naslednika i književnosti nego i širenja budizma, koji je bio podržan od strane prestola. Jedna od legendi kaže da je Šotoku bila u vezi s budističkim monahom te da je to doprinelo tom silnom interesovanju prestola za budizam.

Nara je danas jedan od najposećenijih turističkih gradova Japana. Grad je zapravo majušan i dva nama najzanimljivija dela su bili park sa hramovima i stari trgovinski centar Naramači. Ona čuvena vladarka Genšo, je izdala naredbu da se napiše istorija Japana, te su tako 720. izdate Hronike Japana (Nihon Shoki 日本書紀). U njima piše da je ime prestonice Nara izvedeno od glagola narasu koji znači poravnati. Međutim mnogi sumnjaju u verodostojnost ove tvrdnje jer na korejskom nara znači kraljevstvo. Štagod da je istina od ova dva to ni najmanje ne umanjuje lepotu i značaj ovog grada.

Idući od stanice nama je ovaj park nekako došao sa leve strane. Penjući se uz stepenice, već na samom početku sve je delovalo pomalo mistično. Nismo imali nikakvu mapu pri ruci ali smo otprilike znali kako su stvari raspoređene, tj. da ćemo tu u tom parku naći gomilu starih hramova i da se u jednom od njih nalazi još jedan džinovski buda (Daibutsu). Prošli smo pored starog carskog hrama i pagode na pet spratova, da bi konačno stigli do Velikog istočnog hrama (東大寺 Tōdaiji) u kojem je smešten Daibutsu.
No pre nego što smo ušli u kompleks sa hramom, proveli smo dosta vrmena u parku “jureći” se sa jelenima. Po carskoj mitologiji bog Takemikazuči je vladarsku familiju predvodio u Naru na belom jelenu, te je tako jelen postao zaštićena vrsta. Danas ih u Nari ima preko 1500. Rusi ovu vrstu jelena zvanično zovu jeleni s tufnama/šarama te otuda i ovo moje ime tufničasti jeleni. To je ona najslađa vrsta što izgleda slično bambiju čak i kad odraste. Svuda naokolo su postavljeni slikoviti znaci koji vas podsećaju da su jeleni divlje životinje i da vas mogu ugristi ili podbosti te da ne pokušavate s njima ono što biste radili s cica macama. Kako je moguće kupiti keksiće za jelene i hraniti ih okolo, oni su prilično razmaženi i ne morate mnogo ni da jurcate za njima sami će vam prići tražeći hranu. Ja imam neki čudan osećaj kad me jeleni gledaju, kao da me gleda tele. Nekako imaju slične te oke i izraz lica, a krava je meni omiljena od svih životinja (bez zezanja) i domaćih i divljih. Ne znam odakle ova ljubav potiče, mada nagađam da ima veze sa bakom (maminom mamom) koja me je vodila ujutru u štalu kad muze krave. Ona bi mi tada pričala kako je krava jedna divnica koja će da mi da svoje mleko, a u to vreme mleko je bilo jedna od retkih stvari koju sam ja jela/pila bez prenemaganja. Te sam tako ja mazila te bakine krave dok ih je ona muzla, i odatle proistekla valjda ta silna ljubav.

No, vratimo se Velikom istočnom hramu. Dakle pojavili smo se na ulazu u hram mi i na stotine malih Japanaca. Svi svrstani u grupe, u različitim školskim uniformama, sa različitim kapicama na glavi ili maramama oko vrata. Nije puno vremena prošlo pre nego što nam je prišla prva grupica:
– Gospodine jel možemo da vam postavimo par pitanja? – pomalo stidljivo reče najhrabriji među njima.
Pri tome pritrča nastavnik, izvinjavajući se i dodajući da je deci to deo prakse engleskog jezika i da kada ih vode u obilazak hramova gde uglavnom ima dosta turista koriste priliku da deci zadaju zadatke kako bi mogli da vežbaju jezik u realnim situacijama.
– Naravno – odgovorismo u glas smešeći se. Što je ispraćeno silnim klanjanjem od strane nastavnika uz uporno ponavljanje reči zahvalnosti.
– Kako se zoveš?
– Miljan
– Kako?
– Mi-lja-n – ponovi moj dragi rastavljajući ime na slogove.
Japanci zapravo prepoznaju lj i nj i mogu lepo da ih ponove. Te su bez problema sricali njegovo ime.
– A ti? – pogleda u mene, u međuvremenu izgubivši onu prvobitnu stidljivost.
– Marica, Ma-ri-ca – rekoh lagano. – A vi? Kako se vi zovete?
Krenuše da ređaju imena i na moje iznenađenje nijedno nisam prepoznala, ranije čula. Ili Japanci imaju baš raznolika imena ili izbegavaju deci da daju imena koja se pojavljuju u mangama i animama.
– Odakle ste?
– Srbija.
– ???
– Da probamo s Nemačkom? – upitah Miljana
– Nemačka?
– Aaaaa – za nju su već čuli, i očigledno osećaju posebnu simpatiju prema Nemcima.
Jbn. Nemci, pomislih u sebi. Sledećoj grupi naširoko objašnjavam gde je Srbija.
– Jel vam se sviđa Japan?
– Naravno, Japan je najlepša zemlja na svetu.
– Stvarno? – tu već krenuše da se tope od zadovoljstva što nam se njihova zemlja toliko sviđa.
– A japanska hrana?
– Aha.
– A koja vam je omiljena hrana?
– Mmmmm…meni kari – reče Miljan.
– Vauuu i meni – dodade jedna od slatkih glavica iz grupe, šljaštećim okicama. A ostali zaklimaše glavama u znak odobrenja.
– Meni suši – dodadoh ja.
– I mojoj mami je suši – reče jedan.
– I mom tati – dodade drugi.
A ja pomislih kako sam ispala ko dosadne mame i tate, dok Miljan mora da im je dodatno interesantan sa tim karijem.
Posle toga nas zamoliše da im potpišemo list na kojem su pisali podatke koje smo im govorili i posle poziranja, a japanska deca baš vole da se slikaju, izgubiše se u masi.

Veliki istočni hram (東大寺 Tōdaiji) je budistički kompleks u kojem centralno mesto zauzima hol u kojem se nalazi najveći bronzani Buda u Japanu, visok 16m. Jasno je da pored onog kamenog Daibutsu u Nokogorijami, ovaj bronzani iz Nare deluje prilično sićušno. Međutim ovaj bronzani Nebeski Buda – Vairocana je uspeo da dovede Japan do ivice bankrotstva jer su za njegovu izgradnju utrošene gotovo celokupne rezerve bronze. Izgradnja hola i Bude je završena 752. i prema spisima sačuvanim u hramu u njihovoj gradnji je učestvovalo preko 2.5 miliona ljudi. Južnu kapiju ovog kompleksa čuvaju dve ogromne drvene statue visoke oko 8.5 metara koje predstavljaju Nio kraljeve. Oni simbolizuju rođenje i smrt svih stvari. Agio ispušta glas “a” otvorenih usta, dok Ungio ispušta uzdah “un” zatvorenih usta, što prema verovanju čini svaki čovek pri rođenju i smrti. Ove dve figure su meni delovale izuzetno moćno i impresivno. Zaštićene su mrežom te nekako deluje kao da statue izviru iz mraka, i na prvi pogled nisam bila sigurna da li je u pitanju slika na zidu ili statua. Kako se prvo prolazi kroz kapiju a onda ulazi u hol sa Budom, zaista deluju kao zastrašujući ratnici koji čuvaju Budu.

Iako smo prvo videli kamenog Budu koji je mnogo veći, 16m je dovoljno visoko da još jednom ostanete impresionirani. Kako je napravljen od bronze i sprednje strane izložen dnevnoj svetlosti ima neverovatan odsjaj. Međutim to što je smešten u unutrašnjost građevine podosta umanjuje čitav doživljaj. Nemoguće ga je u potpunosti sagledati jer je zapravo vrlo malo prostora oko njega, a ne pomaže ni odsustvo svetla. Zadnji deo statue je praktično u mraku. Dečurlija koja je okolo jurcala nam je toliko privlačila pažnju da je Buda nekako ostao u drugom planu.

Čim smo izašli iz hola u kojem se nalazi Buda, saletela nas je još jedna grupa dece. Ovog puta bio je čitav čopor u pitanju te su nekako i manje stidljivi bili. Nakon standardnog seta pitanja, raspričaše se o omiljenim mangama i animama. Očigledno japanska deca najviše vole seriju One Piece (ワンピース Wan Pīsu), koja čak i na japanskom zapravo nosi englesko ime. “Van pisu” je tipičan iskrivljen način na koji japanci izgovaraju reči na engleskom, uvek sa dodatkom samoglasnika na kraju. Pred rastanak nas upitaše jel mogu da nešto učine za nas te ih smorismo sa besomučnim slikanjem. Deca u Japanu zaista vole da poziraju. Te kad ih konačno islikasmo upitasmo jel možemo sad mi nešto da učinimo za njih. Na to su gotovo u horu krenuli da urlaju “kiso, kiso, kiso…” njihovoj verziji “kiss, kiss, kiss… (poljubac, poljubac, poljubac…). To nas je silno zabavljalo, no pred decom se ipak nismo ljubakali. Japanci su izuzetno konzervativni u javnosti, naglašavam samo na javnim mestima, te nas njihov zahtev nije mnogo iznenadio. Sumnjam da su imali mnogo prilike da vide takve izlive nežnosti u javnosti, sem kad nalete na neke turiste poput nas. Šetali smo još dugo po parku obilazeći ostale hramove i sudarajući se sa decom. Čini mi se da lepota japanskih hramova upravo proističe iz toga što su okruženi baštama i smešteni u parkovima. Ima ih uvek nekoliko u okviru parka. Svi ti hramovi posle nekog vremena krenu da vam deluju isto, ako ne krenete dobro pripremljeni u njihov obilazak ili ako se ozbiljno ne bavite japanskom religijom i istorijom. No to ni malo ne umanjuje uživanje. Hramovi su izuzetno lepi, građeni od drveta, ukrašeni japanskom kaligrafijom, okruženi uređenim baštama, savršeno uklopljeni u zelenilo koje ih okružuje – sve to nekako stvara utisak da šetate nekim prelepim seocetom, da se nalazite u nekom savršeno uređenom univerzumu totalno drugačijem od bilo kog koji ste ranije videli. Ta njihova odmerenost, pažnja i ljubav koju ulažu u svaki detalj, smirenost i elegancija nisu nešto što ćete sresti ni u jednoj drugoj kulturi. Japan je zaista svet za sebe, i svaka šetnja kroz ove parkove sa mnogobrojnim hramovima me je na to podsećala.

Stari deo grada nas je još uvek čekao. Krenuli smo u obilazak Naramači naselja (奈良町). Naramači doslovno znači “grad Nara”. U ovom naselju su nekad živeli prodavci. I danas je načičkan mnoštvom prodavnica, s tim da su mnoge od starih radnji pretvorene u rastorane i kafiće. Kuće su mahom drvene, prizemne i nesrazmerno uske u odnosu na dužinu. Nekada se porez plaćao na osnovu toga kolika je dužina kuće koja gleda na ulicu. U prdnjem delu bi bio smešten lokal, a u zadnjem je živela porodica. Ulazak u neki od mnogobrojnih lokala je dovoljan da osetite da ste se zagubili u nekom drugom vremenu. Nama je taman bilo i vreme za ručak te smo iskoristili priliku da uživamo u jednom od tradicinalnih restorana. Božanstvena hrana, servirana u nekoliko različitih posuda sa mnoštvom raznolikih ukusa i ljubaznost zaposlenih devojaka se savršeo uklapala u svu tu idilu čiji smo deo bili od dolaska u grad. Nara je toliko magično mesto da nam se od nje nije rastajalo. Iako je grad mali i verovatno smo obišli tog dana gotovo sve znamenitosti, čini mi se da bih mogla provesti još pet dana prolazeći uporno istim stazama u parku i gubeći se u istim uličicama Naramačija.

Više slika možete naći u mojoj galeriji.

Peščane dine / 19.09.13

U Japanu smo jeli čudnu hranu, pili čudna pića, uživali u čudnim gradovima i često donosili, na prečac, neke čudne odluke. Kao na primer, ajd’ da sednemo na voz, pa onda pređemo u autobus i provedemo oko 3 sata u tom prevozu, onda ostanemo par sati na plaži i vratimo se nazad istim putem. A onda ovaj moj čudak, s kojim putujem, još zaključi kako je to sjajna ideja. Naravno u tom trenutku to sve deluje kao super, čudno je sad kada o tome pišem pola godine kasnije.

Te famozne peščane dine nalaze se pored grada Totori (鳥取市 Tottori-shi) u istoimenoj provinciji. Pesak je nanela Sendai reka (千代川 Sendai-gawa) sa planine na kojoj joj je izvorište. Plaža sa dinama se nalazi kraj Japanskog mora, što je bio jedan od razloga zašto nam se ideja činila super, jer ko zna kada ćemo na isto opet otići. Do njih smo krenuli rano ujutru iz Osake, od koje ima vozom skoro tri sata vožnje. Stanica u Totoriju je majušna i na izlazu se nalazi mali turistički pult na kome radi najsimpatičnija i najljubaznija Japanka na svetu. Ako ništa drugo vredelo je zbog njenog osmeha ustajati pre petlova i putovati te silne sate. Ona nas je ljubazno uputila do stanice na kojoj treba da čekamo autobus koji vozi do dina. Tu opet na stanici naletesmo na gomilu veselih japanskih bakica, koje su se pola sata topile od sreće jer je moj dragi jednoj od njih ustupio mesto. I tako okruženi veselom ekipom konačno stigosmo na odredište.

Zbog visine peščanih brda more se ne vidi u početku. Put do njega nije dug ali vodi preko povelike dine. Nikada ranije nisam videla peščane dine pa ne mogu da tvrdim koliko su ove visoke zapravo. Ali ceo taj pojas, između puta i mora, je prilično uzak. Doduše sama plaža je dosta duga. Pesak je sitan, izuzetno fin i po tom vetrovitom danu leteo je svuda unaokolo. Cela atmosfera je izuzetno prijatna. Ovo je jedna od atrakcija gde nema mnogo stranih turista, uglavnom smo sretali starije Japance koji su očigledno došli u nekoj organizovanoj eskurziji. Sva naša aktivnost se svela na višečasovnu šetnju, s naizmeničnim valjanjem po pesku.

Mapa koju smo dobili od one ljubazne tete je reklamirala jahanje kamila kao jednu od aktivnosti. Kamile su naravno uvezene odnekle, jer ih u Japanu drugačije ne bi bilo, no mi ih nismo videli. Očigledno smo došli u nekoj predsezoni. Prilično nas je razočara činjenica da je muzej bio zatvoren. Taj muzej je poznat jer su u njemu izložene peščane sklupture koje se menjaju jednom godišnje. Naime svaku godinu obeležava jedna određena tema i ove godine je to bila Jugoistočna Azija. Na žalost mi smo poranili svega par dana pred otvaranje ovogodišnje sezone.
Odlazak do dina je savršen dnevni izlet ako ste negde u okolini. Inače je apsolutno suludo provesti šest sati u prevozu zarad valovitog peska na dvadesetak kilometara kvadratnih.

Nazubljena planina i ostale nazubljene stvari / 17.09.13

Čudni su putevi guglački. I to niko ne zna bolje od nas suludih guglača. Suludi guglač je ona osoba koja ima tu fantastičnu osobinu da krene da gugla informaciju o jagodama, a završi sa informacijom o poslednjoj Ljosinoj knjizi za koju nije ni znala da je izašla, iako se svetu predstavlja kao veliki obožavalac istog. Suludi guglač ne zna zašto je uopšte krenuo da gugla o jagodama, niti kako je tačno završio na knjizi poznatog pisca. On se često čudi samom sebi, kada u razgovoru sa ljudima, shvati da mu je sva ta priča o toj nekoj stvari njemu polu-interesantnoj jako poznata, no i pored toga ne može da se seti odakle. Suludi guglač ima previše suludog znanja, o suludim stvarima koje je stekao suludo trošeći svoje slobodno vreme. Ta suluda znanja retko mogu biti od bilo kakve koristi, no eto kao i ćorava koka, i suludi guglač ponekad ubode šta treba.
Postoje razni načini borbe protiv ove sulude rabote i ja ih sve primenjujem. No s vremena, na vreme sebi dajem oduška. U mom RSS skupljaču i čitaču, postoji na hiljade raznih izvora i većinu njih ja uopšte ne čitam. Tu su čisto da se nađu kad mi se suludo troši vreme. I tako jednom, suludo trošeći vreme, naleteh u jednom od članaka na informaciju o nekoj biblioteci otvorenog koda. Već iz prvog pasusa beše jasno da meni to ne treba ali me je privuklo ime iste, Nokogiri. Te u toj potrazi za značenjem reči, tj. zašto je i kako autor odlučio da joj da ime, izguglah more u tom momentu nebitnih informacija. Mnogo kasnije, kada smo krenuli da planiramo put za Japan, setih se da bi onomad nebitne informacije o Nokogiriju mogle biti bitne ovog puta.
Ono što mi je tada zapalo za oko beše informacija da u Japanu, nedaleko od Tokija, postoji planina Nokogiri čuvena po svom džinovskom Budi. Ono što mi je tada takođe zapalo za oko, je činjenica da Japanci ovu reč Nokogiri koriste za gomilu nazubljenih stvari. Te tako postoji vrsta mača sa nazubljenim ivicama sa ovim imenom, vrsta bube sa nazubljenim kracima sa ovim imenom kao i manga junak sa nazubljenim nosem sa ovim imenom. Te je tako i ova planina (yama) zbog specifičnh ivica stena dobila ima Nokogiri (鋸山 Nokogiri-yama). Ja ću planinu u nastavku teksta zvati Nokogorijama jer mi iz nekog razloga s ovim jama nastavkom lepše zvuči.

Nokogorijama se nalazi u Čiba pokrajni i gleda na Tokijski zaliv. Jedan od načina da joj se priđe je upravo preko zaliva, trajektom iz Tokija. No mi smo se odlučili za voz. Naša početna stanica je bila Hamakanaja (浜金谷 Hamakanaya). Od nje smo se popeli do vrha, i s drugom strane se spustili do Hota (保田 Hota) stanice. Ova planina zapravo i nije planina nego brdo, svega 330m visoko te uspon nije težak. Kada se krene od Hamakanaja stanice, put vodi kroz malo pomorsko seoce, uskim ulicama do podnožja brda. Odatle vas stepenice vode do vrha. Sve je ovde od početka tako japansko. Kad kažem japansko mislim ilustrovano slatkim crtežima, odmereno, sređeno, kulturno, doterano sa toliko smisla i truda da vam se praktično nigde ne gazi i ništa ne dira da ne bi ste kojim slučajem svojim postojanjem narušili čitavo to savršenstvo.
Od podnožja, do vrha brda prešli smo par stotina stepenika, zaobišli nekolko vidikoaca, i uspeli da ne sretnemo apsolutno nikog. Čudili smo se toj osamljenosti jer iako je bezrazložno manje relamirana od ostalih izletišta oko Tokija, i dalje je poprilično zastupljena u slavospevima mnogobrojnih turista koji su je obilazili. Taj put vodi kroz dosta gustu šumu, i dok se ne izađe na neki od vidikovaca, pred očima će vam se smenjivati stepenici i visoko drveće, što je upravo ono što priželjkujete ako pravite pauzu od užurbanog Tokija.

Samo odjednom, gotovo nenadano nađosmo se ispred glatkih visokih stena koje svoj oblik duguju čovekovoj eksploataciji a ne nekom prirodnom fenomenu. No verujte to ih ne čini manje atraktivnim. Čak naprotiv, kada pomislite da su te stene korišćene još u vreme Edo perioda, one dobiju još više na značaju. One su korišćene kao podloga za gradnju jer je Edo građen na vlažnoj zemlji te je bila neophodna dobra potpora kako kuće ne bi propadale.
Krenuli smo stazom koja je vodila tik uz stene do jednog od zvanjičnih ulaza. Na njemu se plaća simbolična cena uz koju dobijete mapu i osnovne podatke o kompleksu, kao i objašnjenje od zaposlenog o stanju na stazama (ispostavilo se da nisu sve bile prohodne u tom trenutku). Iz pravca iz kog smo došli, neposredno posle ulaza nalazi se prva impozantna ljudska tvorevina – boginja Kanon od stotinu šakua (百尺観音). Šaku je mera za dužinu približno jednaka stopi, te je ona ustvari visoka 100 šakua ili oko 30 metara. Ona je klesana u stenu čitavih šest godina između 1960. i ’66. u znak sećanja na nastradale u II s.r. Ime boginje se u japanskom pojavljuje u nekoliko različitih oblika, i jedno od njih je korišćeno kao izvorno ime za Kenon fotoaparate. Zapravo oblik iz starog japanskog oblika Kwanon koje je kasnije amerikanizovano u Canon.

Mesto je toliko magično da smo ostali ukopani dosta vremena, stojeći naslonjeni na suprotnim stenama. Taj razmak između njih nije dovoljno dugačak da bi ste mogli boginju bez problema da sagledate. Zapravo, iz kog god ugla da je pogledate gledaćete glave podignute uvisinu, i osetiti bol u vratu posle kratkog vremena. Ne znam da li je autor ovog reljefa imao to na umu ili je puka slučajnost, no ovu boginju ne možete gledati kao sebi ravnu. Ispred nje ćete posle nekog vremena biti prisiljeni da gledate pokorno u zemlju, da bi ste bar na trenutak smanjili napetost u vratu.
Od nje je put dalje opasan visokim stenama sa obe strane, poput klisure i vodi do predivnog vidikovca. S njega kako ime kaže možete virnuti u pakao – Jigoku-nozoki (地獄覗き), mada je pogled na tokijski zaliv odatle zapravo rajski. Na tim delovima su već polako počeli da se pojavljuju turisti, doduše samo poneki, i dalje je bilo poprilično pusto.

Odatle opet krenusmo dalje, gomilom stepenicama koje su vodile kraj kamenih “galerija” u kojima je vašim očima izloženo oko 1500 ručno u kamenu isklesanih Rakan (羅漢) buda. Onih koji su dostigli najviši stadijum, koji se više ne rađaju i ne umiru jer nemaju više ništa da nauče. Kangoro Ono je sa svojim studentima počeo da pravi ove statue 1779. i trebalo im 21 godina da ih sve isklešu. Svaka od njih je drugačije veličine, izgleda, svaka od njih ima drugačiji izraz na licu pod uslovom da ima lice. Zapravo mnoge od ovih statua su uništene krajem 19.veka, u toku Meidži perioda, u želji da Šintoizam postane zvanična i jedina religija. Ove statue su samo jedne od mnogih, što budističkih što hrišćanskih koje su uništene u ovom periodu. Te tako je većina od ovih statua ponovo ujedinjena sa svojom glavom tek šesdesetih godina prošlog veka.

Put kroz galeriju s Rakan budama vodi do najvećeg od kamena isklesanog bude u Japanu – Yakushi Nyorai ili ti Bude iscelitelja koji u svojim rukama drži posusu sa lekom. Ovaj Buda je poznat i pod imenom Nihon-ji Daibutsu (日本寺大仏) jer pripada Nihon-ji hramu a Daibutsu na japanskom znači džinovski buda. U orginalu je bio visok preko 37 metara i klesao ga je Jingoro Eisei Ono sa svojim studentima između 1780. i 1790. Tokom godina je oronuo i znatno oštećen u zemljotresima. Restauriran je 1969. i danas je visok 31.05m. Buda je okružen s jedne strane brdom i gustim rastinjem, dok je s druge slobodan. Može mu se prići do podnožja. Kada sam prišla podnožju i pogledala u visinu, ka vrhu statue, blago mi se zavrtelo u glavi od mešavine straha i divljenja. Već s daljine je vredan svakog divljenja svojom lepotom, no sa daljine je nemoguće steći pravu sliku o veličini. Dok smo prilazili gledali smo dvoje starijih budista kako kleče ispred njega dok se u tišini mole. I bez obzira koliko oni delovali malo u odnosu na tu divovsku tvorevinu, u njenoj lepoti je nemoguće u potpunosti uživati dok neosetite svoju sopstvenu krhkost i majušnost. Neki čudan, pomalo mazohistički, osećaj budi u posmatraču. No nije li to upravo ono što svaka religija budi u čoveku?

I kao da sve to nije bilo dosta, ni stotine stepenika koji vode do stena kroz gustu šumu, ni same stene i vidikovac, ni džinovski reljef jednog božanstva, ni hiljade malih, ni još jedna džinovska statua drugog božanstva, na kraju me je čekalo iznenađenje možda veće od svih ostalih.
Staza. Samo jedna staza, sa još puno stepenika. Za većinu ljudi obična staza. Dobro ne baš obična, ali samo još jedan u nizu prijatnih sređenih japanskih planinskih puteljaka. No za mene posebna staza, jer me je podsećala na animirani film Avantura male Čihiro (千と千尋の神隠し – Sen to Chihiro no Kamikakushi), poznatije verovatno i kod nas u engleskom prevodu Spirited Away. Presrećna kao malo dete, prešla bih par stepenika, pogledala zadivljeno oko sebe i zamislila Čihiro kako trčkara po njima. Zapravo, sama nedužna Čihiro i nema mnogo veze sa tom scenom, ali ona je tako tipična Mijazakijeva heroina da sam ja njen lik gotovo svuda u Japanu videla. Takve scene, u kojima deca trče uz stepenice na čijem se vrhu nalazi hram su toliko česte da bi ih bilo teško sve nabrojati. Činilo mi se da su baš ove, morale biti inspiraciji većini crtača. Kao da me je neko smestio u centar mojih najluđih snova i dao mi za pravo da konačno i ja budem heroina jednog crtanog filma. Ono derle u meni što 35 godina odbija da odraste konačno se osećalo slobodno, toliko slobodno da je na momente cičalo od sreće. I činilo mi se, nepravedno, da su sva ostala čuda na Nokogorijami bila manje važna i manje čarobna od tog poslednjeg parčeta puta koje me i sada dok pišem o njemu suludom količinom sreće ispunjava.

Više slika možete naći u mojoj galeriji.