postcards…
The world moves with me

Tufničasti jeleni i Daibutsu 22/09/2013

U Japan smo došli u vreme cvetanja trešnje. Taj period je vrlo popularan među turistima te je gotovo nemoguće naći smeštaj na brzaka. Nekako smo se i na prečac odlučili za odlazak te je već bilo kasno za izvoljevanje oko stanova. Recimo, za dve nedelje ostanka nismo uspeli da nađemo nikakav slobodan smeštaj u Kjotu. No, sreća u nesreći je da nas je to nateralo da ostanemo u Osaki i iz nje planiramo dnevne izlete po obližnim bivšim prestonicama. Kažem srećom, jer je Osaka bar 30% jeftinija i turistički mnogo neatraktivnija od susednih gradova, te su mir i odmor zagarantovani. Plus je i taj što su svi ovi stari gradovi relativno blizu te od Osake do njih nema ni sat vremena vožnje vozom.
Ove postove naravno ne pišem hronološki, jer se zapravo i ne sećam po kojem smo redu obilazili okolinu. No danas je red na Naru.

Nara je bila prestonica između 710. i 794. godine. Ovaj period je poznat u japanskoj istoriji kao Nara period. Prestonicu je izmestila u Naru tadašnja vladarka Genmej, koja je preuzela presto na kratko jer je budući naslednik prestola bio još uvek dete. Genmej je bila jedna, četvrta po redu, od ukupno osam žena vladara u japanskoj istoriji. Vladala je od 707. do 715. godine. Iako je u početku planirala da se povuče kada muški naslednik dostigne zrelost, povukla se ranije a presto je nasledila njena ćerka Genšo. Ovo je inače presedan u japanskim običajima i jedini takav primer. Genšo je na vlasti ostala do 724. kada je presto konačno preuzeo muški naslednik carske loze. Doduše ovde se ne završava vreme vladavine žena. Na presto ponovo dolazi vladarka Koken 749. i ostaje na njemu do 758. godine. Ista ta žena, samo pod drugim imenom Šotoku ponovo preuzima presto 765. i ostaje na njemu do smrti 770.

U toku Nara perioda 759. godine sastavljena je najstarija sačuvana zbirka pesama Manjošu – Zbirka deset hiljada listova (万葉集 man’yōshū) u kojoj su sakupljeni radovi pisani između 347. godine i godine izdanja. Ona je pisana manjoganom (万葉仮名), pismom koji je koristilo kineske znakove u slovnom obliku. Iz njega su se kasnije razvli katakana i hiragana.

Nara period je bitan u japanskoj istoriji ne samo zbog ženskih naslednika i književnosti nego i širenja budizma, koji je bio podržan od strane prestola. Jedna od legendi kaže da je Šotoku bila u vezi s budističkim monahom te da je to doprinelo tom silnom interesovanju prestola za budizam.

Nara je danas jedan od najposećenijih turističkih gradova Japana. Grad je zapravo majušan i dva nama najzanimljivija dela su bili park sa hramovima i stari trgovinski centar Naramači. Ona čuvena vladarka Genšo, je izdala naredbu da se napiše istorija Japana, te su tako 720. izdate Hronike Japana (Nihon Shoki 日本書紀). U njima piše da je ime prestonice Nara izvedeno od glagola narasu koji znači poravnati. Međutim mnogi sumnjaju u verodostojnost ove tvrdnje jer na korejskom nara znači kraljevstvo. Štagod da je istina od ova dva to ni najmanje ne umanjuje lepotu i značaj ovog grada.

Idući od stanice nama je ovaj park nekako došao sa leve strane. Penjući se uz stepenice, već na samom početku sve je delovalo pomalo mistično. Nismo imali nikakvu mapu pri ruci ali smo otprilike znali kako su stvari raspoređene, tj. da ćemo tu u tom parku naći gomilu starih hramova i da se u jednom od njih nalazi još jedan džinovski buda (Daibutsu). Prošli smo pored starog carskog hrama i pagode na pet spratova, da bi konačno stigli do Velikog istočnog hrama (東大寺 Tōdaiji) u kojem je smešten Daibutsu.
No pre nego što smo ušli u kompleks sa hramom, proveli smo dosta vrmena u parku “jureći” se sa jelenima. Po carskoj mitologiji bog Takemikazuči je vladarsku familiju predvodio u Naru na belom jelenu, te je tako jelen postao zaštićena vrsta. Danas ih u Nari ima preko 1500. Rusi ovu vrstu jelena zvanično zovu jeleni s tufnama/šarama te otuda i ovo moje ime tufničasti jeleni. To je ona najslađa vrsta što izgleda slično bambiju čak i kad odraste. Svuda naokolo su postavljeni slikoviti znaci koji vas podsećaju da su jeleni divlje životinje i da vas mogu ugristi ili podbosti te da ne pokušavate s njima ono što biste radili s cica macama. Kako je moguće kupiti keksiće za jelene i hraniti ih okolo, oni su prilično razmaženi i ne morate mnogo ni da jurcate za njima sami će vam prići tražeći hranu. Ja imam neki čudan osećaj kad me jeleni gledaju, kao da me gleda tele. Nekako imaju slične te oke i izraz lica, a krava je meni omiljena od svih životinja (bez zezanja) i domaćih i divljih. Ne znam odakle ova ljubav potiče, mada nagađam da ima veze sa bakom (maminom mamom) koja me je vodila ujutru u štalu kad muze krave. Ona bi mi tada pričala kako je krava jedna divnica koja će da mi da svoje mleko, a u to vreme mleko je bilo jedna od retkih stvari koju sam ja jela/pila bez prenemaganja. Te sam tako ja mazila te bakine krave dok ih je ona muzla, i odatle proistekla valjda ta silna ljubav.

No, vratimo se Velikom istočnom hramu. Dakle pojavili smo se na ulazu u hram mi i na stotine malih Japanaca. Svi svrstani u grupe, u različitim školskim uniformama, sa različitim kapicama na glavi ili maramama oko vrata. Nije puno vremena prošlo pre nego što nam je prišla prva grupica:
– Gospodine jel možemo da vam postavimo par pitanja? – pomalo stidljivo reče najhrabriji među njima.
Pri tome pritrča nastavnik, izvinjavajući se i dodajući da je deci to deo prakse engleskog jezika i da kada ih vode u obilazak hramova gde uglavnom ima dosta turista koriste priliku da deci zadaju zadatke kako bi mogli da vežbaju jezik u realnim situacijama.
– Naravno – odgovorismo u glas smešeći se. Što je ispraćeno silnim klanjanjem od strane nastavnika uz uporno ponavljanje reči zahvalnosti.
– Kako se zoveš?
– Miljan
– Kako?
– Mi-lja-n – ponovi moj dragi rastavljajući ime na slogove.
Japanci zapravo prepoznaju lj i nj i mogu lepo da ih ponove. Te su bez problema sricali njegovo ime.
– A ti? – pogleda u mene, u međuvremenu izgubivši onu prvobitnu stidljivost.
– Marica, Ma-ri-ca – rekoh lagano. – A vi? Kako se vi zovete?
Krenuše da ređaju imena i na moje iznenađenje nijedno nisam prepoznala, ranije čula. Ili Japanci imaju baš raznolika imena ili izbegavaju deci da daju imena koja se pojavljuju u mangama i animama.
– Odakle ste?
– Srbija.
– ???
– Da probamo s Nemačkom? – upitah Miljana
– Nemačka?
– Aaaaa – za nju su već čuli, i očigledno osećaju posebnu simpatiju prema Nemcima.
Jbn. Nemci, pomislih u sebi. Sledećoj grupi naširoko objašnjavam gde je Srbija.
– Jel vam se sviđa Japan?
– Naravno, Japan je najlepša zemlja na svetu.
– Stvarno? – tu već krenuše da se tope od zadovoljstva što nam se njihova zemlja toliko sviđa.
– A japanska hrana?
– Aha.
– A koja vam je omiljena hrana?
– Mmmmm…meni kari – reče Miljan.
– Vauuu i meni – dodade jedna od slatkih glavica iz grupe, šljaštećim okicama. A ostali zaklimaše glavama u znak odobrenja.
– Meni suši – dodadoh ja.
– I mojoj mami je suši – reče jedan.
– I mom tati – dodade drugi.
A ja pomislih kako sam ispala ko dosadne mame i tate, dok Miljan mora da im je dodatno interesantan sa tim karijem.
Posle toga nas zamoliše da im potpišemo list na kojem su pisali podatke koje smo im govorili i posle poziranja, a japanska deca baš vole da se slikaju, izgubiše se u masi.

Veliki istočni hram (東大寺 Tōdaiji) je budistički kompleks u kojem centralno mesto zauzima hol u kojem se nalazi najveći bronzani Buda u Japanu, visok 16m. Jasno je da pored onog kamenog Daibutsu u Nokogorijami, ovaj bronzani iz Nare deluje prilično sićušno. Međutim ovaj bronzani Nebeski Buda – Vairocana je uspeo da dovede Japan do ivice bankrotstva jer su za njegovu izgradnju utrošene gotovo celokupne rezerve bronze. Izgradnja hola i Bude je završena 752. i prema spisima sačuvanim u hramu u njihovoj gradnji je učestvovalo preko 2.5 miliona ljudi. Južnu kapiju ovog kompleksa čuvaju dve ogromne drvene statue visoke oko 8.5 metara koje predstavljaju Nio kraljeve. Oni simbolizuju rođenje i smrt svih stvari. Agio ispušta glas “a” otvorenih usta, dok Ungio ispušta uzdah “un” zatvorenih usta, što prema verovanju čini svaki čovek pri rođenju i smrti. Ove dve figure su meni delovale izuzetno moćno i impresivno. Zaštićene su mrežom te nekako deluje kao da statue izviru iz mraka, i na prvi pogled nisam bila sigurna da li je u pitanju slika na zidu ili statua. Kako se prvo prolazi kroz kapiju a onda ulazi u hol sa Budom, zaista deluju kao zastrašujući ratnici koji čuvaju Budu.

Iako smo prvo videli kamenog Budu koji je mnogo veći, 16m je dovoljno visoko da još jednom ostanete impresionirani. Kako je napravljen od bronze i sprednje strane izložen dnevnoj svetlosti ima neverovatan odsjaj. Međutim to što je smešten u unutrašnjost građevine podosta umanjuje čitav doživljaj. Nemoguće ga je u potpunosti sagledati jer je zapravo vrlo malo prostora oko njega, a ne pomaže ni odsustvo svetla. Zadnji deo statue je praktično u mraku. Dečurlija koja je okolo jurcala nam je toliko privlačila pažnju da je Buda nekako ostao u drugom planu.

Čim smo izašli iz hola u kojem se nalazi Buda, saletela nas je još jedna grupa dece. Ovog puta bio je čitav čopor u pitanju te su nekako i manje stidljivi bili. Nakon standardnog seta pitanja, raspričaše se o omiljenim mangama i animama. Očigledno japanska deca najviše vole seriju One Piece (ワンピース Wan Pīsu), koja čak i na japanskom zapravo nosi englesko ime. “Van pisu” je tipičan iskrivljen način na koji japanci izgovaraju reči na engleskom, uvek sa dodatkom samoglasnika na kraju. Pred rastanak nas upitaše jel mogu da nešto učine za nas te ih smorismo sa besomučnim slikanjem. Deca u Japanu zaista vole da poziraju. Te kad ih konačno islikasmo upitasmo jel možemo sad mi nešto da učinimo za njih. Na to su gotovo u horu krenuli da urlaju “kiso, kiso, kiso…” njihovoj verziji “kiss, kiss, kiss… (poljubac, poljubac, poljubac…). To nas je silno zabavljalo, no pred decom se ipak nismo ljubakali. Japanci su izuzetno konzervativni u javnosti, naglašavam samo na javnim mestima, te nas njihov zahtev nije mnogo iznenadio. Sumnjam da su imali mnogo prilike da vide takve izlive nežnosti u javnosti, sem kad nalete na neke turiste poput nas. Šetali smo još dugo po parku obilazeći ostale hramove i sudarajući se sa decom. Čini mi se da lepota japanskih hramova upravo proističe iz toga što su okruženi baštama i smešteni u parkovima. Ima ih uvek nekoliko u okviru parka. Svi ti hramovi posle nekog vremena krenu da vam deluju isto, ako ne krenete dobro pripremljeni u njihov obilazak ili ako se ozbiljno ne bavite japanskom religijom i istorijom. No to ni malo ne umanjuje uživanje. Hramovi su izuzetno lepi, građeni od drveta, ukrašeni japanskom kaligrafijom, okruženi uređenim baštama, savršeno uklopljeni u zelenilo koje ih okružuje – sve to nekako stvara utisak da šetate nekim prelepim seocetom, da se nalazite u nekom savršeno uređenom univerzumu totalno drugačijem od bilo kog koji ste ranije videli. Ta njihova odmerenost, pažnja i ljubav koju ulažu u svaki detalj, smirenost i elegancija nisu nešto što ćete sresti ni u jednoj drugoj kulturi. Japan je zaista svet za sebe, i svaka šetnja kroz ove parkove sa mnogobrojnim hramovima me je na to podsećala.

Stari deo grada nas je još uvek čekao. Krenuli smo u obilazak Naramači naselja (奈良町). Naramači doslovno znači “grad Nara”. U ovom naselju su nekad živeli prodavci. I danas je načičkan mnoštvom prodavnica, s tim da su mnoge od starih radnji pretvorene u rastorane i kafiće. Kuće su mahom drvene, prizemne i nesrazmerno uske u odnosu na dužinu. Nekada se porez plaćao na osnovu toga kolika je dužina kuće koja gleda na ulicu. U prdnjem delu bi bio smešten lokal, a u zadnjem je živela porodica. Ulazak u neki od mnogobrojnih lokala je dovoljan da osetite da ste se zagubili u nekom drugom vremenu. Nama je taman bilo i vreme za ručak te smo iskoristili priliku da uživamo u jednom od tradicinalnih restorana. Božanstvena hrana, servirana u nekoliko različitih posuda sa mnoštvom raznolikih ukusa i ljubaznost zaposlenih devojaka se savršeo uklapala u svu tu idilu čiji smo deo bili od dolaska u grad. Nara je toliko magično mesto da nam se od nje nije rastajalo. Iako je grad mali i verovatno smo obišli tog dana gotovo sve znamenitosti, čini mi se da bih mogla provesti još pet dana prolazeći uporno istim stazama u parku i gubeći se u istim uličicama Naramačija.

Više slika možete naći u mojoj galeriji.

3 komentara
Kategorije: Japan

Peščane dine 19/09/2013

U Japanu smo jeli čudnu hranu, pili čudna pića, uživali u čudnim gradovima i često donosili, na prečac, neke čudne odluke. Kao na primer, ajd’ da sednemo na voz, pa onda pređemo u autobus i provedemo oko 3 sata u tom prevozu, onda ostanemo par sati na plaži i vratimo se nazad istim putem. A onda ovaj moj čudak, s kojim putujem, još zaključi kako je to sjajna ideja. Naravno u tom trenutku to sve deluje kao super, čudno je sad kada o tome pišem pola godine kasnije.

Te famozne peščane dine nalaze se pored grada Totori (鳥取市 Tottori-shi) u istoimenoj provinciji. Pesak je nanela Sendai reka (千代川 Sendai-gawa) sa planine na kojoj joj je izvorište. Plaža sa dinama se nalazi kraj Japanskog mora, što je bio jedan od razloga zašto nam se ideja činila super, jer ko zna kada ćemo na isto opet otići. Do njih smo krenuli rano ujutru iz Osake, od koje ima vozom skoro tri sata vožnje. Stanica u Totoriju je majušna i na izlazu se nalazi mali turistički pult na kome radi najsimpatičnija i najljubaznija Japanka na svetu. Ako ništa drugo vredelo je zbog njenog osmeha ustajati pre petlova i putovati te silne sate. Ona nas je ljubazno uputila do stanice na kojoj treba da čekamo autobus koji vozi do dina. Tu opet na stanici naletesmo na gomilu veselih japanskih bakica, koje su se pola sata topile od sreće jer je moj dragi jednoj od njih ustupio mesto. I tako okruženi veselom ekipom konačno stigosmo na odredište.

Zbog visine peščanih brda more se ne vidi u početku. Put do njega nije dug ali vodi preko povelike dine. Nikada ranije nisam videla peščane dine pa ne mogu da tvrdim koliko su ove visoke zapravo. Ali ceo taj pojas, između puta i mora, je prilično uzak. Doduše sama plaža je dosta duga. Pesak je sitan, izuzetno fin i po tom vetrovitom danu leteo je svuda unaokolo. Cela atmosfera je izuzetno prijatna. Ovo je jedna od atrakcija gde nema mnogo stranih turista, uglavnom smo sretali starije Japance koji su očigledno došli u nekoj organizovanoj eskurziji. Sva naša aktivnost se svela na višečasovnu šetnju, s naizmeničnim valjanjem po pesku.

Mapa koju smo dobili od one ljubazne tete je reklamirala jahanje kamila kao jednu od aktivnosti. Kamile su naravno uvezene odnekle, jer ih u Japanu drugačije ne bi bilo, no mi ih nismo videli. Očigledno smo došli u nekoj predsezoni. Prilično nas je razočara činjenica da je muzej bio zatvoren. Taj muzej je poznat jer su u njemu izložene peščane sklupture koje se menjaju jednom godišnje. Naime svaku godinu obeležava jedna određena tema i ove godine je to bila Jugoistočna Azija. Na žalost mi smo poranili svega par dana pred otvaranje ovogodišnje sezone.
Odlazak do dina je savršen dnevni izlet ako ste negde u okolini. Inače je apsolutno suludo provesti šest sati u prevozu zarad valovitog peska na dvadesetak kilometara kvadratnih.

3 komentara
Kategorije: Japan

Nazubljena planina i ostale nazubljene stvari 17/09/2013

Čudni su putevi guglački. I to niko ne zna bolje od nas suludih guglača. Suludi guglač je ona osoba koja ima tu fantastičnu osobinu da krene da gugla informaciju o jagodama, a završi sa informacijom o poslednjoj Ljosinoj knjizi za koju nije ni znala da je izašla, iako se svetu predstavlja kao veliki obožavalac istog. Suludi guglač ne zna zašto je uopšte krenuo da gugla o jagodama, niti kako je tačno završio na knjizi poznatog pisca. On se često čudi samom sebi, kada u razgovoru sa ljudima, shvati da mu je sva ta priča o toj nekoj stvari njemu polu-interesantnoj jako poznata, no i pored toga ne može da se seti odakle. Suludi guglač ima previše suludog znanja, o suludim stvarima koje je stekao suludo trošeći svoje slobodno vreme. Ta suluda znanja retko mogu biti od bilo kakve koristi, no eto kao i ćorava koka, i suludi guglač ponekad ubode šta treba.
Postoje razni načini borbe protiv ove sulude rabote i ja ih sve primenjujem. No s vremena, na vreme sebi dajem oduška. U mom RSS skupljaču i čitaču, postoji na hiljade raznih izvora i većinu njih ja uopšte ne čitam. Tu su čisto da se nađu kad mi se suludo troši vreme. I tako jednom, suludo trošeći vreme, naleteh u jednom od članaka na informaciju o nekoj biblioteci otvorenog koda. Već iz prvog pasusa beše jasno da meni to ne treba ali me je privuklo ime iste, Nokogiri. Te u toj potrazi za značenjem reči, tj. zašto je i kako autor odlučio da joj da ime, izguglah more u tom momentu nebitnih informacija. Mnogo kasnije, kada smo krenuli da planiramo put za Japan, setih se da bi onomad nebitne informacije o Nokogiriju mogle biti bitne ovog puta.
Ono što mi je tada zapalo za oko beše informacija da u Japanu, nedaleko od Tokija, postoji planina Nokogiri čuvena po svom džinovskom Budi. Ono što mi je tada takođe zapalo za oko, je činjenica da Japanci ovu reč Nokogiri koriste za gomilu nazubljenih stvari. Te tako postoji vrsta mača sa nazubljenim ivicama sa ovim imenom, vrsta bube sa nazubljenim kracima sa ovim imenom kao i manga junak sa nazubljenim nosem sa ovim imenom. Te je tako i ova planina (yama) zbog specifičnh ivica stena dobila ima Nokogiri (鋸山 Nokogiri-yama). Ja ću planinu u nastavku teksta zvati Nokogorijama jer mi iz nekog razloga s ovim jama nastavkom lepše zvuči.

Nokogorijama se nalazi u Čiba pokrajni i gleda na Tokijski zaliv. Jedan od načina da joj se priđe je upravo preko zaliva, trajektom iz Tokija. No mi smo se odlučili za voz. Naša početna stanica je bila Hamakanaja (浜金谷 Hamakanaya). Od nje smo se popeli do vrha, i s drugom strane se spustili do Hota (保田 Hota) stanice. Ova planina zapravo i nije planina nego brdo, svega 330m visoko te uspon nije težak. Kada se krene od Hamakanaja stanice, put vodi kroz malo pomorsko seoce, uskim ulicama do podnožja brda. Odatle vas stepenice vode do vrha. Sve je ovde od početka tako japansko. Kad kažem japansko mislim ilustrovano slatkim crtežima, odmereno, sređeno, kulturno, doterano sa toliko smisla i truda da vam se praktično nigde ne gazi i ništa ne dira da ne bi ste kojim slučajem svojim postojanjem narušili čitavo to savršenstvo.
Od podnožja, do vrha brda prešli smo par stotina stepenika, zaobišli nekolko vidikoaca, i uspeli da ne sretnemo apsolutno nikog. Čudili smo se toj osamljenosti jer iako je bezrazložno manje relamirana od ostalih izletišta oko Tokija, i dalje je poprilično zastupljena u slavospevima mnogobrojnih turista koji su je obilazili. Taj put vodi kroz dosta gustu šumu, i dok se ne izađe na neki od vidikovaca, pred očima će vam se smenjivati stepenici i visoko drveće, što je upravo ono što priželjkujete ako pravite pauzu od užurbanog Tokija.

Samo odjednom, gotovo nenadano nađosmo se ispred glatkih visokih stena koje svoj oblik duguju čovekovoj eksploataciji a ne nekom prirodnom fenomenu. No verujte to ih ne čini manje atraktivnim. Čak naprotiv, kada pomislite da su te stene korišćene još u vreme Edo perioda, one dobiju još više na značaju. One su korišćene kao podloga za gradnju jer je Edo građen na vlažnoj zemlji te je bila neophodna dobra potpora kako kuće ne bi propadale.
Krenuli smo stazom koja je vodila tik uz stene do jednog od zvanjičnih ulaza. Na njemu se plaća simbolična cena uz koju dobijete mapu i osnovne podatke o kompleksu, kao i objašnjenje od zaposlenog o stanju na stazama (ispostavilo se da nisu sve bile prohodne u tom trenutku). Iz pravca iz kog smo došli, neposredno posle ulaza nalazi se prva impozantna ljudska tvorevina – boginja Kanon od stotinu šakua (百尺観音). Šaku je mera za dužinu približno jednaka stopi, te je ona ustvari visoka 100 šakua ili oko 30 metara. Ona je klesana u stenu čitavih šest godina između 1960. i ’66. u znak sećanja na nastradale u II s.r. Ime boginje se u japanskom pojavljuje u nekoliko različitih oblika, i jedno od njih je korišćeno kao izvorno ime za Kenon fotoaparate. Zapravo oblik iz starog japanskog oblika Kwanon koje je kasnije amerikanizovano u Canon.

Mesto je toliko magično da smo ostali ukopani dosta vremena, stojeći naslonjeni na suprotnim stenama. Taj razmak između njih nije dovoljno dugačak da bi ste mogli boginju bez problema da sagledate. Zapravo, iz kog god ugla da je pogledate gledaćete glave podignute uvisinu, i osetiti bol u vratu posle kratkog vremena. Ne znam da li je autor ovog reljefa imao to na umu ili je puka slučajnost, no ovu boginju ne možete gledati kao sebi ravnu. Ispred nje ćete posle nekog vremena biti prisiljeni da gledate pokorno u zemlju, da bi ste bar na trenutak smanjili napetost u vratu.
Od nje je put dalje opasan visokim stenama sa obe strane, poput klisure i vodi do predivnog vidikovca. S njega kako ime kaže možete virnuti u pakao – Jigoku-nozoki (地獄覗き), mada je pogled na tokijski zaliv odatle zapravo rajski. Na tim delovima su već polako počeli da se pojavljuju turisti, doduše samo poneki, i dalje je bilo poprilično pusto.

Odatle opet krenusmo dalje, gomilom stepenicama koje su vodile kraj kamenih “galerija” u kojima je vašim očima izloženo oko 1500 ručno u kamenu isklesanih Rakan (羅漢) buda. Onih koji su dostigli najviši stadijum, koji se više ne rađaju i ne umiru jer nemaju više ništa da nauče. Kangoro Ono je sa svojim studentima počeo da pravi ove statue 1779. i trebalo im 21 godina da ih sve isklešu. Svaka od njih je drugačije veličine, izgleda, svaka od njih ima drugačiji izraz na licu pod uslovom da ima lice. Zapravo mnoge od ovih statua su uništene krajem 19.veka, u toku Meidži perioda, u želji da Šintoizam postane zvanična i jedina religija. Ove statue su samo jedne od mnogih, što budističkih što hrišćanskih koje su uništene u ovom periodu. Te tako je većina od ovih statua ponovo ujedinjena sa svojom glavom tek šesdesetih godina prošlog veka.

Put kroz galeriju s Rakan budama vodi do najvećeg od kamena isklesanog bude u Japanu – Yakushi Nyorai ili ti Bude iscelitelja koji u svojim rukama drži posusu sa lekom. Ovaj Buda je poznat i pod imenom Nihon-ji Daibutsu (日本寺大仏) jer pripada Nihon-ji hramu a Daibutsu na japanskom znači džinovski buda. U orginalu je bio visok preko 37 metara i klesao ga je Jingoro Eisei Ono sa svojim studentima između 1780. i 1790. Tokom godina je oronuo i znatno oštećen u zemljotresima. Restauriran je 1969. i danas je visok 31.05m. Buda je okružen s jedne strane brdom i gustim rastinjem, dok je s druge slobodan. Može mu se prići do podnožja. Kada sam prišla podnožju i pogledala u visinu, ka vrhu statue, blago mi se zavrtelo u glavi od mešavine straha i divljenja. Već s daljine je vredan svakog divljenja svojom lepotom, no sa daljine je nemoguće steći pravu sliku o veličini. Dok smo prilazili gledali smo dvoje starijih budista kako kleče ispred njega dok se u tišini mole. I bez obzira koliko oni delovali malo u odnosu na tu divovsku tvorevinu, u njenoj lepoti je nemoguće u potpunosti uživati dok neosetite svoju sopstvenu krhkost i majušnost. Neki čudan, pomalo mazohistički, osećaj budi u posmatraču. No nije li to upravo ono što svaka religija budi u čoveku?

I kao da sve to nije bilo dosta, ni stotine stepenika koji vode do stena kroz gustu šumu, ni same stene i vidikovac, ni džinovski reljef jednog božanstva, ni hiljade malih, ni još jedna džinovska statua drugog božanstva, na kraju me je čekalo iznenađenje možda veće od svih ostalih.
Staza. Samo jedna staza, sa još puno stepenika. Za većinu ljudi obična staza. Dobro ne baš obična, ali samo još jedan u nizu prijatnih sređenih japanskih planinskih puteljaka. No za mene posebna staza, jer me je podsećala na animirani film Avantura male Čihiro (千と千尋の神隠し – Sen to Chihiro no Kamikakushi), poznatije verovatno i kod nas u engleskom prevodu Spirited Away. Presrećna kao malo dete, prešla bih par stepenika, pogledala zadivljeno oko sebe i zamislila Čihiro kako trčkara po njima. Zapravo, sama nedužna Čihiro i nema mnogo veze sa tom scenom, ali ona je tako tipična Mijazakijeva heroina da sam ja njen lik gotovo svuda u Japanu videla. Takve scene, u kojima deca trče uz stepenice na čijem se vrhu nalazi hram su toliko česte da bi ih bilo teško sve nabrojati. Činilo mi se da su baš ove, morale biti inspiraciji većini crtača. Kao da me je neko smestio u centar mojih najluđih snova i dao mi za pravo da konačno i ja budem heroina jednog crtanog filma. Ono derle u meni što 35 godina odbija da odraste konačno se osećalo slobodno, toliko slobodno da je na momente cičalo od sreće. I činilo mi se, nepravedno, da su sva ostala čuda na Nokogorijami bila manje važna i manje čarobna od tog poslednjeg parčeta puta koje me i sada dok pišem o njemu suludom količinom sreće ispunjava.

Više slika možete naći u mojoj galeriji.

5 komentara
Kategorije: Japan

Pet centimetara u sekundi 07/07/2013

– Hej Takaki, kažu da padaju brzinom od 5cm u sekundi.
– A? Ko?
– Latice trešnje.
– Ti baš znaš puno stvari Akaki.
– Mmmm… Jel misliš da izgleda kao sneg?
– Izgleda tako…
………..
– Takaki, hajde da ih opet nekada gledamo zajedno.
– Naravno Akaki.
………..
Pet centimetara u sekundi (秒速5センチメートル Byōsoku Go Senchimētoru), japanska anima.

Kada zatvorim oči i zamišljam Japan, vidim sliku rascvetale trešnje. Ležim na obali reke pod njenim granama. Držim njegovu levu ruku u mojoj desnoj ruci. Levom zaklanjam oči od sunca. Gledam u plavo nebo išarano belim brzim oblacima. Prolećni povetarac struji oko nas. Okrećem se ka njemu. Oči nam se sreću, blistave od sreće. Gledamo se bez reči. Suvišne su u ovom momentu jer osmesi govore sve. Grane iznad nas se njišu. Ružičaste latice padaju sa neba, kao sneg.

Japan je zemlja u kojoj su detalji bitni. Zemlja u kojoj su male stvari postale velike, proste misli pretočene u filozofiju. Japan je zemlja rituala. Svemu i svakome se zna mesto. Ništa nije slučajno, prepušteno samo sebi, vanvremensko i vanprostorno. Ni jedno obično cvetanje trešnje nije bilo moguće prepustiti prirodi. Čak i tome je poklonjeno mnogo pažnje. Kao i sve ostalo u Japanu, ti rituali sve manje imaju veze sa tradicijom, starim običajima, statusom, moralom. Sve više se komercijalizuju pretvarajući jednu od najstarijih japanskih tradicija u vrlo profitabilnu turističku atrakciju.

Hanami je stari japanski običaj da se prijatelji i porodica okupljaju ispod rascvetalog drveća. Okupljali su se kako bi ponudili darove bogovima prirode, tražeći od njih zauzvrat zaštitu pirinčanih useva. Ovi darovi su obično bili sake ili hrana, te otuda i običaj piknikovanja ispod rascvetalog drveća. Prvi put se ovaj ritual spominje u spisima iz perioda kada je Nara bila prestonica (710 – 794). U to vreme se rascvetala šljiva Ume slavila jednako koliko i danas mnogo rasprostranjenija trešnja Sakura. U toku Hejan perioda, kada je tadašnji Hejan, današnji Kjoto bio prestonica (794 – 1189) trešnja privlači sve širu populaciju i Hanami, postaje gotovo sinonim za Sakuru.

Sakuri se mogu pripojiti različita značenja. No jedno je sigurno, ona je sjajan način da se isprati zima i dočeka proleće. Rascvetalo drveće je vesnik proleća, jer se cvetovi javljaju pre nego što listovi stignu da ozelene gole grane. Posle duge i hladne zime, obelelih puteva prekrivenih snegom, ogolelih grana i sivih dana, rozikasti i beli cvetići vraćaju boje u ovaj svet. Posle višemesečnog skrivanja u kući, svi hitaju napolje da uživaju u prolećnom blagom suncu. Život se vraća na ulice, i čini se da je najbolje mesto za igru, jelo i ljubavno čijukanje upravo ispod rascvetalog drveća.

Na moju pomenu bratanici da idemo u Japan da gledamo cvetanje trešnje ona je oduševljeno uskliknula da hoće i ona sa nama. Bila sam začuđena njenim tolikim interesovanjem za naše putovanje, jer ipak njoj je samo šest godina i teško da ima predstavu gde je Japan. Sve je dobilo sasvim novu dimenziju sa konstatacijom da je trešnja njeno omiljeno voće. Time je sasvim potvrdila da krv nije voda, s obzirom da i ja, i moja sestra, kao i tata obavezno u toku šetnji zastanemo kraj drveta ili grma sa kojeg se neko voće pojesti može. Te ostadoh poprilično razočarana, u šetnji po Osaki, kada mi objasniše da većina tih trešnji ne rađa, nego služe kao ukrasno bilje. Mnoga stabla se i kaleme kako bi cvetala u kasnijim periodima te na taj način produžila period cvetanja.

Šetnja rascvetalim alejama je oduvek budila kreativnost kod pesnika. Teško je govoriti o sakuri a ne pretočiti reči u stih. Evo par nekih, meni izuzetno dragih. Prevodila sam ih sa engleskog trudeći se da zadržim haiku formu 5-7-5, te se nadam da stihovi nisu izgubili mnogo na kvalitetu.

Polu sakriven
od kiše koja pljušti
gledam cvet trešnje
………..
– Kobajaši Isa (小林 一茶, 1763 – 1827)

Živi prost život
kao jedna obična trešnja
cvetaj, bledi, mri
………..
– Kobajaši Isa (小林 一茶, 1763 – 1827)

Otpali cvet
se vratio na granu?
Ne, to je leptir
………..
– Arakida Moritake (荒木田 守武, 1473 – 1549)

2 komentara
Kategorije: Japan

Prejedanje u Japanu 30/06/2013

Nikako da krenem ovaj serijal postova o Japanu. Muči me opasno početak. Gde i kako početi priče o ovim magičnim ostrvima i njihovim ljudima? Nekako, taj deo sveta toliko odskače od svega već preživljenog, da mi se ne uklapa u dosadašnji tok pisanja putopisa. Na kraju odlučih da krenem sa šokovima, te tako evo japanske hrane kao prvog posta u nizu.
Krenimo od početka. Ja nisam gurman. Jedem jer sam gladna, šta nađem u frižideru u momentu kad mi creva postanu preglasna. Jedem prebrzo da bih u ukusima zaista uživala. Ne volim meso, niti mesnate proizvode. Meso ne jedem već nekih 15 godina. Bez ikakve ideološke pozadine, jednostavno ga ne volim. Što znači, kada smo na nekom novom mestu, verovatno ću probati lokalne specijalitete čak i ako oni u sebi sadrže meso. I to se uglavnom završava neslavno. Tj. ne sećam se da su mi se ti mesnati obroci ikada svideli dok… dok, nismo otišli u Japan. I tu je usledio šok broj jedan: Ja sam se zaljubila u japansku kuhinju. Zaista, posle 13 dana provedenih tamo i nekih 26 restoranskih obroka iskreno poželeh da se preselim u tu zemlju samo zarad zdrave i uravnotežene ishrane. Dobro, ne samo zarad toga ali hrana je na moje iznenađenje po prvi put postala zbog nečeg bitna. Po prvi put sam shvatila zašto ljudi imaju potrebu da pričaju o hrani, da kuvaju, da pišu recepte, ma da rade bilo šta vezano za jelo, jedenje i prejedanje.
Pre nego što smo krenuli za Japan odlučili smo se za rentiranje apartmana umesto boravka u hotelima i hostelima iz nekoliko razloga. Prvi je jer su apartmani iz nekog razloga jeftiniji. Drugi, jer je u većini hotela u Japanu pušenje dozvoljeno, pa čak i ako nije bivši gosti po raznim sajtovima tvrde da sobe smrde na cigare. Treće, sobe po hotelima i hostelima su uglavnom minijaturne. Četvro, bojala sam se da će mi dojaditi japanska hrana te da ću poželeti da skuvam nešto prepoznatljivog ukusa. No želju da spremim nešto “kod kuće” do poslednjeg dana nisam dobila. Ova bojazan je prevashodno poticala od toga što sam znala da Japanci ne praktikuju mleko i mlečne proizvode u svojoj redovnoj ishrani. No ispostavilo se da očigledno oni nisu ni neophodni, jer hraneći se isključivo kao lokalci ni ja za njima potrebu u toku te dve nedelje nisam imala.
Većina Japanaca ne priča ni jedan od meni prepznatljivih jezika. Što manje-više u Japanu i nije problem kada ogladnite. Pretpostavimo da ste turista i da nemate para za skupe večere po luksuznim restoranima, vaš izbor će biti restorani oko stanica, u tržnim centrima ili uličicama između poslovnih centara. Većina njih ima modele svih jela sa menija u izlogu, te lako možete proceniti da li vam se sa istog nešto jede ili ne. Ili ćete zaći u neki od mini restorana koji u svojoj ponudi imaju samo kari, udon, ramen, suši ili okonomijaki ako ste u Osaki, te će pokazivanje prstom odraditi veći deo posla. Ako niste sigurni kako se određeno jelo jede, dovoljno je da blejite u domeće za susednim stolom i ubrzo će vam sve biti jasno. Manje-više sve ovde nabrojano odstupa po načinu serviranja od klasične japanske kuhinje, jer su sva ova jela velike porcije te predstavljaju ceo obrok. Pravo uživanje zapravo sledi kada sednete u restoran, a konobar pred vas iznese desetak različitih jela serviranih u manjim posudama. Kao i u većini drugih istočno-azijskih zemalja, jela se ne služe po redu nego vam sve donose odjednom te naizmenično možete uživati u njima. Ulične tezge, festivali i na njima prodavana hrana zaslužuje posebnu kategoriju. To obilje mirisa, boja i ukusa će dovesti do ozbiljnih prejedanja. Realno bićete siti već posle prve-druge tezge, ali ajde prestani da jedeš kada ti ta divota istovremeno okupira sva čula. Ako zanemarim njegovo veličanstvo suši koji bi se mogao ubrojati u brzu hranu, sukijaki je verovatno jelo koje ću nastaviti da sanjam noćima u narednih par godina.
Postoji i jedan lep običaj u japanskim restoranima koji bi trebalo napomenuti, a koji je mene prilično iznenadio. Neće vas pustiti u restoran ukoliko ne mogu odmah da vas usluže. Te smo tako čekajući ispred jednog restorana (redovi ispred rostorana u Japanu nisu retkost) bili zbunjeni zašto ne puste više ljudi kad ima praznih stolova. No, kada je došao red na nas da uđemo i kada naručismo jelo, sve mi je bilo jasno. Sad, neko bi mogao da se zapita u čemu je razlika da li ću čekati ispred ili unutra, no meni ovaj japanski model deluje logičnije. Nema nervoze u restoranima, niti požurivanja. Onog momenta kad uđete sve postaje nebitno sem samog jela.
Takođe, u restoranima vam stalno dosipaju vodu ili čaj, a često i pirinač možete da dosipate koliko vam volja. Što je prijalo s obzirom da u Nemačkoj ako naručite kafu i vodu, neretko voda košta više od kafe.

Kada je hrana u pitanju kažu da je vizuelna prezentacija često bitnija od samog ukusa, te evo slika nekih od meni omiljenih zalogaja u Japanu.


Izlozi sa hranom

Kao što napomenuh izlozi sa hranom nisu retkost, te nerazumevanje japanskog nije veliki problem. Doduše ponekad cene ne pišu arapskim brojevima nego na japanskom. Ali sve što treba da naučite je kako se 1,2, itd. piše na japanskom. I eto gde se previše gledanja japanskih animiranih serijala pokazalo korisnim. Ja sam brojeve znala zbog kimona kapetana iz serije Bleach (ブリーチ Burīchi). Na leđima svakog od njih je broj divizije kojom zapovedaju.


Tezge na ulici

Ulične tezge nisu uobičajene na način na koji se mogu videti u Vijetnamu, Kambodži ili Tajlandu. Ali postoje čitavi molovi sa malim prodavnicama koje prodaju hranu, kao i naravno tezge na uličnim festivalima. Ako su usamljene, u okviru ulica sa električnom robom ili garderobom obično prodaju slatkiše. Tokom našeg boravka u Osaki naletesmo na jedan od festivala, ko zna čemu u čast.


Slatkiši

U većini japanskih mangi i animi, glavni junaci u nekom momentu jedu nešto. Vrlo često u pitanju su zapadnjački slatkiši. Kao ogromni kupovi sa sladoledom ili klasične torte. Te torte deluju vrlo plastično i kao nešto što se meni definitivno nebi svidelo. No to me nije sprečilo da probam japanske torte. Ispostavilo se nakon degustacije, da me osećaj nije prevario. Sladolede sa donjih slika smo jeli negde u Kjotu. Jedini razlog zašto smo se za njih odlučili je za nas gomila neprepoznatljivih stvari u posudi. Neke su imale vrlo čudnu teksturu, ali ukus je bio božanstven. Crtani junaci iz Edo perioda, ili oni sa sela obično jedu dango (kuglice koje se prave od pirinčanog brašna i prodaju naređane na roštiljski štapić) ili taijaki (testo slično onom za vafle samo pečeno u kalupima sa oblikom ribe umesto srcolikih bakinih kolača punjeno različitim filovima). Slikala nisam jer prebrzo pojedosmo. Klasičan fil za većinu kolača je slatki pire od crvenog pasulja i ujedno moj omiljeni. Ovaj ulični prodavac na donjoj slici pravi nešto slično slatkim priganicama sa raznim filovima. Jede se vruće, i sreći mojoj kraja bilo nije kad naletesmo na njega prvog dana u Japanu. Suvišno je reći da je fil u mojoj priganici bio upravo od slatkog pasulja.


Kari i suši

Ovo prvo verovatno omiljena hrana svakog deteta u Japanu, a ovo drugo svakog odraslog Japanca. Ovaj zaključak je iznet na osnovu vrlo neozbiljnog istraživanja sprovedenog na malom uzorku ispitanika uzrasta od 7 do 10 godina u Nari. Spopadoše nas tamo klinci kojima je deo praktične nastave iz engleskog jezika obasipanje turista pitanjima među kojima je i “Koja vam je omiljena japanska hrana?” Odgovor je uvek bio isti, Miljanu kari, meni suši (to beše pre nego što probah sukijaki). Posle karija bi obično u horu uzviknuli i meni, i meni, a posle sušija i mom tati, ili mami. Te tako ja zaključih da su ova dva klasika japanske kuhinje te da bi trebalo da podele pasus. Na prvoj slici je jedna od mnogobrojnih kari varijanti pirinač + neko meso ili povrće + kari sos. A na drugoj količina sušija koju dobijete u Tokiju za desetak evra.


Jela koja naručismo zbog modela u izlogu

Većinu vremena u Japanu, ja sam samo polovično znala šta jedem i uglavnom nisam imala pojma šta naručujem. I pored toga svaki put slistih sve donešeno. Nekada, su ukusi bili prepoznatljivi, ličili na nešto već probano. No često su i tekstura i ukus bili apsolutno novo iskustvo za moja nepca. Te evo nekih od tih jela.


Njegovo veličanstvo sukijaki

Vlasnik apartmana u Osaki, kod kojeg smo odseli je jedan simpatičan Amer oženjen još simpatičnijom Japankom. Ne znam da li mu je to uobičajena praksa, ali bio je tako divan da nas upozna sa čarima sukijakija. Kako se ova večera odigrala pretposlednjeg dana našeg boravka u Japanu ovo ostade moje jedino sukijaki iskustvo. No eto još jednog izgovora da opet posetimo Japan. Princip je vrlo jednostavan. Na svakom stolu postoji jedna ili više ringli na koje se stave posude sa bazom za supu, praktično supeća vodica. U ovom restoranu su posude bile podeljene na pola te je svaka ringla imala dve različite vrste supice (ima i vegeterijanskih varijanti). U međuvremenu sa švedskog stola trpate na tanjire šta će se u toj vodi krčkati. Uglavnom razno povrće, tofu, pečurke ali ima i raznih mesnatih kugli. Pored toga vam donesu različite vrste kao papir tanko isečenog mesa (to dole što izgleda kao šunka, nije šunka nego presno meso u tankim listovima). Takođe vam donesu i živa jaja i par raznih soseva – kikiriki, soja, nešto ljuto itd. Odatle je prosto. Nema striktnih pravila. Ubacujete razne sastojke u supicu, kuvate koliko želite, vadite na tanjir, umačete ili ne u soseve i izmućeno jaje (ili i njega skuvate ako vam je tako draže) i jedete. Jedino što je zagarantovano je uživancija, sve ostalo je proizvoljno.


Svu tu silnu hranu smo zalivali s čim smo stigli. No čak i tu je bilo iznenađenja. Ko bi se nadao pejl ejlu u Japanu. I to tako dobrom.

21 komentara
Kategorije: Japan