U sred nemirnog Pacifika!
Tikehau je bio prvi u nizu Tuamotu atola koji smo posetili. Smestili smo se na vrhu glavnog ostrva. Atoli, tj. ostrva koja čine atol su izuzetno uska. S jedne strane gledate na lagunu, 200-300 metara dalje gledate na okean. S jedne strane mirno more i peščane plaže, sa druge talasi i krupno kamenje. S jedne strane mir, sa druge nemir. Pogled koji ide uz svako moguće raspoloženje. Naš bungalov je bio na najlepšoj, peskovitoj plaži. Sveden, uzdignut na drvenu platformu, bez prozora i vrata. Umesto njih drveni šaloni koje zatvarate ako vam je do privatnosti. Ili hladno. Doduše, sam bungalov je tako izolovan da imate osećaj da ste sami. Vlasnici ovog puta Polinežani. Iznenađenje? Poprilično. Na plaži ništa sem sitnog peska i fantastičnog pogleda na ostrva preko puta. Do njih se može prepešačiti. Mi smo do najbližeg preplivali-snorkilovali zadubljeni u živi svet u plićaku. To ostrvce preko puta je raj u raju. Toliko malo da se prepešači za par minuta, sa ogromnom peskovitom plažom koja gleda ka laguni.
Na ostrvu su sve kuće od tanke šperploče, jednoslojne ili dvoslojne, okružene kokosovim palmama koje su glavni izvor prihoda lokalcima. Glavna cesta izgleda besprekorno glatka kao da su je juče cementirali. Sem po kojeg belog turiste i ronilačkih vodiča belaca, srećemo samo lokalce po ulici. Zaposlena u ronilačkom centru mi objašnjava da će morati da se seli uskoro jer će joj ćerka završiti 4. razred, a škole za stariji uzrast nema. Opciju da decu šalje na susedni atol Rangirou i da žive u domu smatra neprihvatljivom. Poslako mi postaje jasno i zašto je većina Polinežana neobrazovana. Vlasnik bungalova nam objašnjava političke prilike na ostrvima i kako zaista funkcionišu „demokratski” izbori na Francuskoj Polineziji. Da bi neko imao prava da glasa, mora da ima francuski pasoš i prebivalište u Polineziji bar 3 meseca. Tri meseca pred izbore, u Francuskoj Polineziji eksplodira broj prijavljenih francuskih Francuza. Naši političari uče od najboljih. Pitam se da li su naši i francuski političari razmenjivali glasačke trikove dok su potpisivali onaj silan uvoz vojne opreme?
Na celom ostrvu radila je samo jedna prodavnica. Kako na ostrvu nema vode za piće, ona nam je bila jedino mesto gde smo se mogli snabdeti. Unutra nje, par polupraznih polica sa raznoraznom konzerviranom hranom, čipsom i slatkišima. U prepunim frižiderima hladne sode, piva i francuski sirevi. Ništa sveže sem veza belog luka. U selu radi svega par „restorana”. Najbliži nama ima samo dve stvari na meniju, piletinu sa pomfritom i lokalni specijalitet sveža tuna u kokosovom mleku sa krastavcem i šargarepom. Oba jela preukusno spremljena, ali restoran radi samo za ručak. Večeru i doručak smo prepustili domaćinu, uz doplatu. Za doručak hrpa palačinki natopljena šećernim sirupom, uštipci i prženice. Dovoljno kalorija za 10 dana. Polako uviđam zašto su lokalci toliko gojazni. Večera riba sa prekuvanim povrćem. Ništa spektakularno spremljeno. I dalje prevelike porcije pirinča. Sada sam već sigurna zašto su toliki. Ostajem zatečena kako sam konstantno „gladna”. Jasno mi je da je to psihička reakcija na odsustvo izbora i svežih namirnica na kojima se moja ishrana obično zasniva. Iskreno sam još zatečenija svojom zatečenošću, ali i pored svog znanja šta nas čeka na ostrvu, situacija mi je toliko strana da moj mozak nije u stanju da je procesuira.
Sve to čovek brzo i lako zaboravi kada se ispruži koliko je dug po tom sitnom pesku ili zaroni u to beskrajno plavetnilo. Ronili smo na Teonai i Poito punktovima, oba na spoljnjem grebenu Tikehau prolaza. Već posle prvog zarona mi postaje jasno zašto je vodič na Moorei rekao da je ono ronjenje „ništa posebno” i prisetih se kako sam ja razmišljala kako ne mogu da zamislim više ribe pod vodom. Nije bilo potrebe da bilo šta zamišljam. Sav taj svet plivao mi je pred očima ili mileo po morskom dnu. Nisam znala gde pre da se okrenem, u šta pre da pogledam, ajkule, morune, riba kamen, ogromni morski krastavci ili crvi (šta god da je to čudo), šarene tropske ribe. Zverala sam naokolo srećna što je to samo početak.
