Iznad plavog beskraja!
Rangirou je najveći atol u Tuamotu arhipelagu. On je ujedno i glavni administrativni centar Tuamotu arhipelaga. Takođe je i najnaseljeniji atol, toliko da su čak dva ostrva u atolu stalno naseljena; Avatoru i Tiputa. Deli ih Tiputa prolaz koji je jedino mesto gde se roni. Ostali prolazi su trenutno zaštićeni. Samo na jednom je dozvoljen ribolov.
Mi smo se smestili u pansionu na Tiputi. Vlasnik Francus. Iznenađeni? Nimalo. Pansion je ustvari ogroman, potpuno opremljen dvosoban stan sa balkonom otprilike iste kvadrature. Ne bi čovek očekivao toliki luksuz na atolu na kojem se sem kokosa i par začinskih biljaka ne uzgaja ništa. Na plaži ispred pansiona rastu kokosi. Upravo na toj plaži smo prvi put probali sasušeno „meso” kokosa od kojeg se posle preradom dobija kokosovo brašno. Iznenadila me sunđerasta, slatkasta struktura. Voda je tirkizne boje i meni je napokon, nakon nedelju dana dovoljno topla da se kupam samo u kupaćem.
Izmešteni smo nekih 2km od sela koje se širi oko pristaništa. Na to pristanište staje samo brodić koji prevozi putnike između dva ostrva i brodovi ronilačkih centara da pokupe ili ostave svoje klijente. Selo je vrlo svedeno. Čini se da verskih objekata ima više nego svih uslužnih i komercijalnih prostora zajedno. Za razliku od razbacanih kuća na Tikehau, ovo zaista izgleda kao selo. Iz nekog razloga dva postojeća restorana rade samo 4 dana u nedelji. Ta tri, koliko smo bili u selu su bili zatvoreni. Što i nije bio neki problem jer smo vreme ručka provodili na susednom Avatoru između dva zarona, a vlasnik pansiona nam obezbeđivao doručak i večeru. Selo je bilo živo. Lokalci su dokoličarili ispred supermarketa (ovde mnogo bolje snabdevenih nego na Tikehau, ali i dalje bez svežeg voća i povrća) ili se boćali na pristaništu. Oko njih su se vrzmali lokalni psi. Svi do jednog zabrinjavajuće mršavi i zapušteni.
To malo vremena što smo proveli na atolu, proveli smo roneći. Svi ronilački centri su na Avatoru, ali s obzirom da svi prolaze kroz Tiputa prolaz na putu do mesta za zaron, ronioce kupe bez obzira gde su smešteni. Sam ronilački centar smešten je u laguni kraj jedinog luksuznog resora koji sam videla na Tuamotu arhipelagu. Ne kažem da nema još kojeg, samo je ovaj jedini kroz koji smo prošetali. Izgledao je nestvarno bajkovito. Svi ti bungalovi-kućice razbacane po ogromnom imanju među visokim kokosovim palmama. Sa plaže smo mogli videti i one koji su se pružali na vodi, no nekako, ovi na kopnu su mi delovali daleko impresivnije. Resort ima postrojenje za desalanizaciju vode, tj. obradu morske vode u slatku. Taj luksuz je uništio u potpunosti susedni koralni greben. Čudi me da im je tako nešto uopšte dozvoljeno. Iz nekog razloga, Tuamotu ostrva su zaštićena od masovnog turizma, luksuznih, velikih resorta i sl. Jedina neslana voda na ostrvu dolazi od kišnice. Lokalci je filtriraju, obogaćuju mineralima i piju. Meni i Miljanu je izazivala lakše stomačne tegobe pa smo pili flaširanu vodu, ali većina lokalaca je naviknuta na nju.
Tiputa prolaz je jedino mesto na kojem je ronjenje dozvoljeno. Kroz taj prolaz voda struji od okeana ka laguni ili suprotno, zavisi od dela dana. Kada struji ka laguni brod uglavnom izbaci ronioce na ulazu u prolaz i samo se niz struju puštate ka laguni. Mi smo puno puta imali ovaj tip (drift) zarona i uglavnom je prijatan, mada ja generalno nisam ljubitelj ovih zarona. Ne znam da li je do vodiča, ali ovaj mi je bio izuzetno neprijatan. Struja je bila prejaka, i stalno sam se pribojavala da ću naprosto „odleteti” predaleko. Podvodni svet oko sebe jedva da sam primećivala. S obzirom da volim da imam stvari pod kontrolom, puštanje niz pobesnele morske struje i nije idealni tip aktivnosti za mene.
Zato su zaroni na spoljnjem grebenu bili prava uživancija. Nekoliko puta smo se udaljavali od grebena, u to beskrajno plavetnilo. Zaroni su na 30tak metara dubine, okruženi u potpunosti vodom, sa jatima ajkula na nekih 10tak metara ispod nas i barakudama gde god se okreneš. Do tog momenta nikada nisam videla tolika jata ajkula, barakuda, tuna… Taj plavi beskraj ih samo još više naglašava. Na koralnom grebenu bilo je pregršt kornjača, papagaj riba, napoleon riba, i ostalih tropskih riba. Sve ribe su izuzetno krupne i nisu bojažljive. Mogli smo im prići na svega metar, mada su i one same plivale tik uz nas.
Ipak, najveće iznenađenje su mi bili delfini. Jata delfina nisu neuobičajena pojava na Rangiroi. Ima ih zaista puno. Videćete ih kako iskaču iz vode na pučini ili kako plivaju među ajkulama. No, mi smo imali sreće da grupa njih odluči da se poigra sa nama. Dok sam snimala ribe na grebenu, primetih da naš vodič (ona, ali nemam pojma kako da napravim ženski oblik) uzbuđeno širi ruke. Nije mi iz prve bilo najjasnije šta tačno radi dok nisam videla delfina kako joj uleće u zagrljaj. A zatim odlazi kraj drugih ronilaca u grupi. Bilo nas je petoro sve ukupno. Izgledalo mi je da pokušava da se mazi sa svakim od njih ponaosob. S obzirom da sam nosila rukavice, koje imaju grubu površinu nisam htela da ga dodirujem. No nakon drugog kruga, svatih da on dolazi da bih ga i ja mazila. Skinula sam rukavice i pomilovala ga po glatkoj površini kože. Tek nakon toga se udaljio. Nisam imala pojma da su delfini toliko mazne životinje. Nije mi samo bilo jasno da li je mislio da svaki čovek jedva čeka da ga pomazi, pa je on nama činio uslugu ili mu je to maženje jednaka uživancija kolika i nama. Verovatno je ovo drugo u pitanju, s obzirom da je zagrljaj bio „jedina korist” koju smo svi izvukli iz tog susreta.
Rangiroa je uspela da nam priredi još jedno neverovatno podvodno iskustvo. Iskreno sam verovala da bolje od toga ne može. Ali onda….
Onda se desila Fakarava!
Više slika možete naći u mojoj galeriji:
