French Polynesia

Za sve je kriv Tupaja!
Da se nije pridružio Džejmsu Kuku na njegovom brodu Nastojanje, verovatno bih za Francusku Polineziju saznala mnogo kasnije. I verovatno bih o njoj imala manje romantičnu sliku.
Ili možda ne bih? Džejms Kukova putovanja su već sama po sebi uvek delovala bajkovito. Tupaja je samo tu bajku učinio malo specifičnijom. Polinežanski mudrac koji beži sa svog ostrva Rajatea na Tahiti pod najezdom pobesnelih Bora-Borana. Na Tahitiju je osvojio lokalnu vladarku, što i nije bio problem uzimajući u obzir da je bio visok, zgodan, atletski građen, pametan, a uz sve to i plemić.

1767. Tupaja se sreo sa prvim Englezima, Kapetanom Volisom i njegovim brodom Delfin. Naredne godine Kuk je krenuo u novu ekspediciju na brodu Nastojanje. Ekspedicija je imala dva zadatka, posmatranje prolaska Venere pored Sunca, što je trebalo da omogući preciznije merenje udaljenosti između ovih nebeskih tela i istraživanje Pacifika, tj. pronalaženje Autralije. Brod je pristao na Tahiti 13. aprila 1769., a kako je prolazak Venere očekivan 3. juna, Tupaja je imao dovoljno vremena da se upozna sa posadom, nauči jezik i osvoji članove posade. Neke više, neke manje. No, ono što je bilo presudno je da se dopao Benksu koji je odlučio da ga povede sa sobom. Kuk nije bio oduševljen idejom i nije imao sredstva da izdržava Tupaju. No, Benks je bio dovoljno oduševljen za obojicu, a kao sin bogatog engleskog štitonoše imao je i sredstva da izdržava svog omiljenog Polinežanina. Benks je na put sa Kukom krenuo kao botaničar, ali je sem biljaka bio zainteresovan i za sva ostala čudesa sa kojima su se na putu susreli, između ostalih i Tupajom kao i običajima njegovih sunarodnika.

Tupaja je zaslužan za otkrića mnogih pacifičkih ostrva. Zajedno sa posadom broda napravio je mapu na koju je uspeo da smesti 74 ostrva. Sam Tupaja nije bio na svim ostrvima, ali Polinežani kao iskusni moreplovci usmeno prenose znanja o otkrićima svojih predaka. Tupaja, koji je uživao visok položaj u svom društvu i često bio u situaciji da donosi ključne odluke nije uspevao da se uklopi u život na brodu gde ga je Kuk samo sporadično pitao za savete, često ih i ne usvajajući. Zapao je u depresiju i smatrao se beskorisnim. Njegovo samopouzdanje se popravilo nakon Kukovog dolaska na Novi Zeland. Maori su razumeli Tupaju. Pričali su istim jezikom. Imali su iste pretke. Smatrali su ga gotovo polubožanstvom. Davno izgubljenim rođakom, koji je donosio magične priče o raseljenim precima. Tupaja se ponovo našao među svojima. Ponovo je imao ugled. Ponovo je bio presudna figura u uspostavljanju mira, tumačenju lokalnih običaja, razmeni dobara. Na žalost, nakon mapiranja Novog Zelanda i daljim odlaskom na zapad, ka Australiji, Tupaja ponovo zapada u očaj. Ovog puta još veći, jer kako nije razumeo Aboridžine postao je potpuno beskoristan. Umro je, najverovatnije od skorbuta, pred kraj 1770. na Kajangan ostrvu, nedaleko od Džakarte.
Kuk ga je zapamtio kao oštroumnog, razumnog, domišljatog čoveka, ali i ponosnog i tvrdoglavog.

Tupaja je neshvaćeni superheroj. Radoznali, mudri Polinežanin, koji putuje naokolo po morima svojih predaka. Na žalost taj put je prekratko trajao. Iako je njegovo grobno mesto zauvek izgubljeno i njegova dela nedovoljno cenjena u Engleskoj, u maorskim predanjima je nastavio da živi.

No, pre nego što smo svu tu nepravdu osvedočili, put je planiran samo na osnovu snova i želja za ronjenjem. Moji snovi su bili s Tupajom, sama lokacija i nije bila bitna dok god je u okviru Francuske Polinezije. Miljanovi snovi su bili na Dalekim ostrvima. Miljan je svoje snove prvi put usnio dok je obrtao stranice Atlasa Sveta. Jedna od njih bila je plavlja od svih ostalih. Istačkana sitnim ostrvima grupisanim u arhipelage. Tuamotu arhipelag delovao mu je najusamljenije i najdalje od svega. I tu je upravo poželeo da ode, na Tua (daleka) motu (ostrvo) – a.

Ispostavilo se da je ronjenje upravo najbolje na ovim ostrvima. Tome je trebalo pridodati otkriće da je moguće plivati sa grbavim kitovima u sezoni razmnožavanja, kada dolaze u ove tropske vode da na svet donesu mlade. Sezona plivanja sa grbavim kitovima traje od početka avgusta do sredine novembra i moguće im je prići u vodama koje razdvajaju Mooreu i Tahiti, te su ova dva ostrva idealna kao polazna tačka za ove izlete. Moj idealni odmor je tako zamišljen kao dvonedeljni boravak na dva ostrva, prvo Moorei, a onda jednom od atola iz Tuamotu arhipelaga, negde sredinom avgusta. Sve je delovalo idilično dok početkom maja nisam sela da napravim rezervacije smeštaja i kupim karte za ostrva. Moj plan je odjednom postao neostvariv. Smeštaj jedva da sam mogla da nađem za 2-3 noći na bilo kom od Tuamotu ostrva. To me je nateralo da dve nedelje odmora podelim na čak četiri ostrva: Mooreu i tri atola iz Tuamotu grupe: Tikehau, Fakaravu i Rangirou.

Svako ostrvo koje smo posetili na Francuskoj Polineziji dobilo je po jedan post: Moorea, Tikehau, Rangiroa i Fakarava. Sem Mooree čiji je naslov inspirisan predivnim bićima s kojima smo plivali, ostali naslovi su izvedeni iz polinežanskih, orginalnih imena za ostrva.

Slike u galeriji su slikane fotoaparatom i iz nekog razloga ni jednu sliku nisam napravila na Moorei. One koje krase post o njoj uslikane su telefonom.

Ovog puta sam sem svoje kamere za nadvodni svet ponela i jednu za podvodni. Link ka mojoj YouTube polinežanskoj, ronilačkoj listi.

Čovek može da putuje i čitajući knjige, gledajući filmove i crtaće, čitajući blogove, gledajući vlogove. Te evo par preporuka za dodatno uživanje u Francuskoj Polineziji.