Ni da zamisliš!
Gledala sam Fakaravu iz aviona dok smo joj se polako približavali. Atol deluje magično sa visine. Kopneni, zeleni prsten okružen modrim plavetnilom i ispunjen tirkiznim. Deluje kompaktno. Kada se čovek konačno nađe na atolu, na plaži okrenutoj ka toj tirkiznog laguni, konačno postaje svestan razdaljina. Ta zemlja više ne izgleda kao prsten, jer taj prsten čine na stotine manjih i većih ostrva. Uskih ostrva. Na pet minuta hoda od te mirne, tirkizne lagune koja izgleda kao beskonačno more je ono modro plavetnilo sa velikim talasima koji se razbijaju par metara od obale ostavljajući duge pojaseve bele pene iza sebe. Samo voda na horizontu, sa koje god strane ostrava da se nalazite.
Magistrala prolazi celom dužinom ostrva. Pojas od puta do lagune je uzak. Drveće je „posađeno” u pesku, praveći prijatnu hladovinu kada odlučite da napravite pauzu. Na pučini su usidrene jahte. U plićaku plivaju ajkule. Koliko ajkule izgledaju bezazleno dok ih gledam roneći, ovde mi deluju preteće. Ne znam u čemu je razlika. Ista crnoperka je plivala i u tom plićaku i na okeanskom dnu dok smo ronili.
Kuće, prodavnice, male radnje se nižu sa obe strane puta. Naš smeštaj je prilično daleko od sela. Na nekih 20tak kilometara. Svega par bungalova uzdignutih na visoke stubove. Naš je najbliži plaži. Imamo predivan pogled na lagunu sa ogromne terase. Opet, ne mogu da se načudim luksuzu na tom ostrvu u sred ničega. Vlasnici Francuzi. Iznenađenje? Posle prethodna tri ostrva, pitanje je suvišno. Na susednom imanju se gradi kompleks sa neverovatnom sličnošću. Priupitam vlasnika o čemu se radi. Vidno uzrujan nam objašnjava da je njegov kompleks (4 bungalova i pomoćni objekat) osmislio i dizajnirao uz pomoć prijatelja. Objašnjava muke dok nije dobio dozvolu za gradnju, muke oko dovlačenja materijala, muke oko gradnje. I sada je neko iz opštine, „poklonio” njegov plan susedu koji pravi potpuno isti kompleks kao njegov. Primećuje kako je čak i pomoćni objekat identičan. Besedu završava konstatacijom kako ih Polinežani ne vole. Pitam se zašto (on ne vidi razlog tome)?
Ako bih morala da poredim ova tri Tuamotu ostrva, Tikehau mi je zbog svoje svedenosti i te predivne peščane, ogromne plaže ispred bungolova ipak ostao u najlepšem sećanju. Iako su i ova druga dva ostrva daleko od masovnog turizma i možda pružaju komotniji boravak, to odsustvo bilo čega na Tikehau ima oslobađajuće dejstvo. Kao da je neko skinuo sav nepotrebni (materijalni) teret s mojih leđa (i duše). Kao da sam bila slobodna svih budalaština, svakodnevnih suvišnosti koje mi se obično čine kao neophodnosti. Kao da sam konačno shvatila izreku manje je više.
Manje je više možda na kopnenom delu Francuske Polinezije, ali kad zaronite više je više i na Fakaravi čovek zaista dobija najviše. Tuamotu ostrva su kao da ste sladokusac i neko vas smesti u poslastičarnicu sa najlepšim, najukusnijim kolačima na svetu. Fakaravu ćete u toj poslastičarnici prepoznati po tom debelom sloju krema na čijem vrhu ponosno stoji višnja. Fakarava je sve što ronilac može da snije, samo još više, još kitnjastije, još bolje.
Kada plivate sa kitovima na Moorei, vidite vrtić ajkula na Tikehau, mazite delfine na Rangiroi sve u roku od nekih dve nedelje, na Fakaravi ne očekujete ništa više, jer ne možete da zamislite više. Onda odete u ronilački centar i za vodiča dobijete visokog, crnoputog, kose isprepletane u duge dredove, s ogromnim osmehom, šarmantnog Luika. Ako ste ja, pomislite: Oh, Polinežanin, konačno! Ako ste ja, to glasno onda podelite sa mužem. On vam kaže da ste rasista, i da nisu svi tamnoputi ljudi na Polineziji Polinežani. Ako ste moj muž onda ste obično u pravu. Čovek je iz Kolumbije! Da grupa bude potpuna, pridružio nam se Simone, Italijan i sve nas nasmejao svojom konstatacijom, da je Luika struja baš daleko odvukla kad je na svom splavu krenuo ilegalno za Ameriku. Luik će ostati upamćen kao najbolji podvodni vodič kojeg smo ikada imali. Iako sam se ja posle našeg proputovanja Kolumbije i iskustva na severu (Luik je iz Kartagene) pribojavala da će u sred zarona da izvuče neki podvodni zvučnik i raspali salsu.
Na Fakaravi postoje dva prolaza na kojima se roni. Severni, za one smeštene na glavnom ostrvu i južni, koji je na nekih dva sata vožnje od severnog. Južni je poznat po tome što u svakom momentu možete da vidite jato od 300-400 ajkula. Postoji par vrlo prostih bungalova i na jugu no ja nisam uspela da nađem mesta u njima, a centri sa severa ne vode uvek na južne zarone. To zavisi od sezone. Iz tog razloga mi smo ronili samo na severu. Pre zarona, Simone nam je rekao da je već ronio prethodni dan i svojom pričom uspeo da postavi očekivanja vrlo visoko. Već sam počela da se pribojavam da ću biti prilično razočarana.
I onda bi zaron!
Sve što smo do tog zarona videli zaslužuje da bude ispričano u superlativu: najovo, najono…. Onda ronite na Fakaravi i pomislite da jeziku fali nešto jače od superlativa za komparaciju. Na Fakaravi smo videli naj-najveće jato ajkula, naj-najveća jata svih riba, mi smo plivali u tim jatima riba, gledali smo ih sa naj-najbliže razdaljine. Videli smo naj-najveću napoleon ribu koja me opalila repom po masci kad je prolazila kraj mene. Fakarava je naj-najčudesnije mesto na kojem smo ikada ronili. Ona je naj-najčudesnije ronilačko iskustvo koje smo imali.
Svi hvalospevi o Fakaravi nisu dovoljno kitnjasti, dovoljno glasni, dovoljno dugi. I ovaj moj, na žalost, završava ovde.
Više slika možete naći u mojoj galeriji:
